„Peščana hronika“ roman je prvenac Pavla
Zelića (1979), agilnog i zapaženog pisca mlađe generacije koji je, pored
svog spisateljskog delovanja (koje podrazumeva pisanje proze i prikaza), aktivan i kao strip
scenarista i kritičar. Dosadašnja Zelićeva
prozna ostvarenja - priče i novele - rasuta su po nekolikim časopisima i jednim
delom sabrana u zbirci „Poslednja velika
avantura“ (Matica Srpska, edicija
Prva knjiga, 2009); u svima njima on
se prevashodno kretao u okvirima i pod okriljem žanrovske fantastike (uglavnom horora)
uz nekolike proze koje bi se mogle okarakterisati kao „mračna fantastika“ glavnog književnog toka. Ova je podela pre svega
prigodna, u službi ukazivanja na formalna autorova polazišta i ishodišta, te,
dakle, nije kvalitativna, odnosno ne bavi se niti odlučuje o kvalitetu dela;
no, praktično gledano, na ovdašnjoj savremenoj književnoj sceni i dalje opstaje
podela na „ozbiljnu“ (šta god to značilo) literaturu i sve ostale, u koje se
svrstavaju svakojaki žanrovi (naučna
fantastika, horor, krimići, ljubići). Pisanje u žanrovskom ključu, odnosno
etiketiranje pisca kao žanrovskog, ravno je izopštavanju iz akademističkih
literarnih krugova sa svim što to nosi. Krutost i zatvorenost etablirane
književnosti najlakše se prepoznaje na primerima žanrovske proze, na njenom ili
preziranju ili prećutkivanju koji, pak, znače brisanje sa aktuelne literarne
scene (ili smeštanje u geta koja se sa visina literarnog Olimpa ne vide – ili, tačnije, ne žele videti).
Korenom
Zelićeve romaneskne tvorevine, u
konačnom sagledavanju, može se smatrati priča o Zlu i mračnim/demonskim silama i njihovom uplivu u svet živih.
Ovakvo određenje, naravno, nije čisto žanrovsko jer književnost poznaje (bez)brojne
priče sa takvim elementima koje su nastale pre definisanja žanrova; kako god, priča
„Peščane hronike“ mogla bi se
svrstati u žanr horora uz opasku da
brojni teoretičari ne priznaju njegovo postojanje upravo na temelju svih dela
stvaranih kroz istoriju literature. Načelna dvojnost tematskog određenja romana
ogleda se i u načinu njegove realizacije jer autor unekoliko prelazi čisto
žanrovsko tretiranje priče ulazeći delom na teritoriju Velike književnosti. Žanrovske situacije koje su precizno određene,
pa čak i rutinirane, u konkretnom slučaju su nadograđene elementima istorije
koja se pokazala kao „dobar alibi“ za dešavanja, istovremeno otvarajući i vrata
drugačijim uplivima i širim mogućnostima tumačenja. Otuda je priča o Zlu koje uzima svoj danak i može biti
upokojeno samo ako se na specifičan način razotkrije, dopunjena pričama o
ratnim zločinima počinjenim na prostoru koji će, u vreme „obnove i razvoja“, postati veliko gradilište Novog Beograda odnosno pričom o NATO
bombardovanju 1999. godine.
Opredeljujući
se za izbegavanje praćenja golog obrasca u kome se insistira na funkcionalnim
detaljima mesta dešavanja (i isto takvim karakterizacijama i psihološkim valerima)
koji neće braniti ili usporavati razvoj brze, akcione radnje, pisac je za sebe
otvorio horizonte slobode ali i odgovornosti. Jer opisivanje određenog
istorijskog vremena podrazumeva ne samo faktografiju već i dočaravanje duha
vremena. Takođe podrazumeva i rizik bavljenja ideološkim nanosima koji na ovim
prostorima još uvek nisu „upokojeni“ a prema kojima se čitaoci mogu različito
odnositi. Podrazumeva, konačno, i mogućnost da autor bude optužen za
bagatelisanje „svetlih tradicija“. No, iz druge perspektive, svi ovi problemu
mogu se posmatrati i kao izazovi i podsticaji.
Zelićeva postavka priče, dakle, ponajpre
zahvata u arsenal situacija i ikonografije horor
žanra koji nadograđuje elementima iz glavnog književnog toka. Problem
neimenovanog Zla čiju pojavu najpre
treba otkriti i istražiti a potom, u velikom susretu-dvoboju, neutralisati
otvara se bekstvom glavnog junaka, Ilije
Orlovića, od progona ovozemaljske policijsko-vojne sile zbog čega on sa
sinčićem mora da uđe u izolovan svet koji funkcioniše prema pravilima nametnuti
tajnom koju čuva. Tu se Zlo postepeno
obznanjuje i nameće sve dok, posle par neuspelih i sve intenzivnijih napada, u
konačnom ataku, ne dirne glavnog junaka tamo gde je najosetljiviji – u njegovo
dete. Obračun je neminovan. Uz ovu liniju zapleta razvijaju se i pobočne (svakako
najvažnija je ona sentimentalna; uz nju se dešava i konfliktno-drugarska) koje
će odigrati svoju ulogu u konačnom razrešenju. Kontrateža Zlu kao onostranom elementu je pleme Cigana koje, kao spona između starog i novog, arhajsko-arhetipskog doba
pre civilizacije i onoga koje je civilizovano (i u kome su ugušeni neki od
čovekovih primarnih instikata ali i magijskih veština). Pleme je Orlovićev glavni saveznik (uz njegovu
roditeljsku ljubav). Saveznik, nenadani i ne potpuno pouzdani, jesu i posvećeni
stanovnici zgrade koji ispunjavaju zadatke poverene im od starog,
socijalističkog režima. Kako zaplet odmiče tako se i odnosi kristališu da bi se
u raspletu prepleli i, u kulminaciji, okončali.
Da se zadržao na ovoj ravni Zelić bi imao zadatak ispisivanja (još jedne) varijacije koja bi, u zavisnosti od njegovih sposobnosti, više ili manje manipulisala tenzijama, ubedljivije ili slabije komplikovala priču odnosno razrešavala je, određujući ko će, očekivano ili iznenada, nastradati u konačnom boju Dobra i Zla. Sposobnost mladog autora da se ogleda u ispunjavanju žanrovskih obrazaca svakako ne treba potcenjivati ponajpre jer su šabloni dobrano izlizani pa nije lako ostati svež u njihovom ponavljanju. No, Zelić je sebi zadao i dodatni zadatak oživljavanja nekih vremena koja su prohujala ovim prostorima. Period posleratnih radnih akcija, graditeljskih poleta i zanosa postavljen je naspram poslednjeg rata u prošlom milenijumu u kome je, usred urbanog miljea sa svim pratećim efektima, atmosfera oscilirala između razočarenja i vatrenog rodoljublja. U finalnom delu knjige vaskrsnuće i avet ratne-logorske prošlosti, surovosti koja je poremetila balans prirodih sila koji se mora iznova uspostaviti. Bavljenje ovim društveno-sociološko-istorijskim miljeima nudilo je autoru mnoštvo mogućnosti koje bi, zarad njihovog ostvarenja, tražile i mnogo više prostora u priči što bi, moguće, promenilo i njen predznak izmeštajući ga na ravan alegorija/aluzija. Druga opcija u kreiranju priče, tražila je, ukoliko autor ostaje privržen žanru - kako bi mu ostao veran - praktikovanje pažljivog doziranja dodatnih elemenata da oni ne bi preopteretili priču.
Zelić se, vidno je iz konačne verzije
romana, opredelio za davanje primata žanru, što je u konačnom sagledavanju
rezultiralo delom koje odgovara tim i takvim zahtevima i može se smatrati
uspelom stilskom vežbom. Svi dodatni elementi, mada su bitno redukovani i,
ponekad, svedeni tek na šture naznake, uklopljeni su u tu celinu i ispunjavaju
svoju svrhu produbljivanja opšte priče; istovremeno, oni svedoče o nespornim potencijalima
koje će mladi prozaista možda razvijati u nekom sledećem delu kojim će još dalje
iskoračiti iz žanrovskih zabrana.
(Gradina“,
2014)
0 komentara:
Постави коментар