„Peščana hronika“ roman je prvenac Pavla Zelića (1979), agilnog i zapaženog pisca mlađe generacije koji je, pored svog spisateljskog delovanja (koje podrazumeva  pisanje proze i prikaza), aktivan i kao strip scenarista i kritičar. Dosadašnja Zelićeva prozna ostvarenja - priče i novele - rasuta su po nekolikim časopisima i jednim delom sabrana u zbirci „Poslednja velika avantura“ (Matica Srpska, edicija Prva knjiga, 2009); u svima njima on se prevashodno kretao u okvirima i pod okriljem žanrovske fantastike (uglavnom horora) uz nekolike proze koje bi se mogle okarakterisati kao „mračna fantastika“ glavnog književnog toka. Ova je podela pre svega prigodna, u službi ukazivanja na formalna autorova polazišta i ishodišta, te, dakle, nije kvalitativna, odnosno ne bavi se niti odlučuje o kvalitetu dela; no, praktično gledano, na ovdašnjoj savremenoj književnoj sceni i dalje opstaje podela na „ozbiljnu“ (šta god to značilo) literaturu i sve ostale, u koje se svrstavaju svakojaki žanrovi (naučna fantastika, horor, krimići, ljubići). Pisanje u žanrovskom ključu, odnosno etiketiranje pisca kao žanrovskog, ravno je izopštavanju iz akademističkih literarnih krugova sa svim što to nosi. Krutost i zatvorenost etablirane književnosti najlakše se prepoznaje na primerima žanrovske proze, na njenom ili preziranju ili prećutkivanju koji, pak, znače brisanje sa aktuelne literarne scene (ili smeštanje u geta koja se sa visina literarnog Olimpa ne vide – ili, tačnije, ne žele videti).
            Korenom Zelićeve romaneskne tvorevine, u konačnom sagledavanju, može se smatrati priča o Zlu i mračnim/demonskim silama i njihovom uplivu u svet živih. Ovakvo određenje, naravno, nije čisto žanrovsko jer književnost poznaje (bez)brojne priče sa takvim elementima koje su nastale pre definisanja žanrova; kako god, priča „Peščane hronike“ mogla bi se svrstati u žanr horora uz opasku da brojni teoretičari ne priznaju njegovo postojanje upravo na temelju svih dela stvaranih kroz istoriju literature. Načelna dvojnost tematskog određenja romana ogleda se i u načinu njegove realizacije jer autor unekoliko prelazi čisto žanrovsko tretiranje priče ulazeći delom na teritoriju Velike književnosti. Žanrovske situacije koje su precizno određene, pa čak i rutinirane, u konkretnom slučaju su nadograđene elementima istorije koja se pokazala kao „dobar alibi“ za dešavanja, istovremeno otvarajući i vrata drugačijim uplivima i širim mogućnostima tumačenja. Otuda je priča o Zlu koje uzima svoj danak i može biti upokojeno samo ako se na specifičan način razotkrije, dopunjena pričama o ratnim zločinima počinjenim na prostoru koji će, u vreme „obnove i razvoja“, postati veliko gradilište Novog Beograda odnosno pričom o NATO bombardovanju 1999. godine.
            Opredeljujući se za izbegavanje praćenja golog obrasca u kome se insistira na funkcionalnim detaljima mesta dešavanja (i isto takvim karakterizacijama i psihološkim valerima) koji neće braniti ili usporavati razvoj brze, akcione radnje, pisac je za sebe otvorio horizonte slobode ali i odgovornosti. Jer opisivanje određenog istorijskog vremena podrazumeva ne samo faktografiju već i dočaravanje duha vremena. Takođe podrazumeva i rizik bavljenja ideološkim nanosima koji na ovim prostorima još uvek nisu „upokojeni“ a prema kojima se čitaoci mogu različito odnositi. Podrazumeva, konačno, i mogućnost da autor bude optužen za bagatelisanje „svetlih tradicija“. No, iz druge perspektive, svi ovi problemu mogu se posmatrati i kao izazovi i podsticaji.
            Zelićeva postavka priče, dakle, ponajpre zahvata u arsenal situacija i ikonografije horor žanra koji nadograđuje elementima iz glavnog književnog toka. Problem neimenovanog Zla čiju pojavu najpre treba otkriti i istražiti a potom, u velikom susretu-dvoboju, neutralisati otvara se bekstvom glavnog junaka, Ilije Orlovića, od progona ovozemaljske policijsko-vojne sile zbog čega on sa sinčićem mora da uđe u izolovan svet koji funkcioniše prema pravilima nametnuti tajnom koju čuva. Tu se Zlo postepeno obznanjuje i nameće sve dok, posle par neuspelih i sve intenzivnijih napada, u konačnom ataku, ne dirne glavnog junaka tamo gde je najosetljiviji – u njegovo dete. Obračun je neminovan. Uz ovu liniju zapleta razvijaju se i pobočne (svakako najvažnija je ona sentimentalna; uz nju se dešava i konfliktno-drugarska) koje će odigrati svoju ulogu u konačnom razrešenju. Kontrateža Zlu kao onostranom elementu je pleme Cigana koje, kao spona između starog i novog, arhajsko-arhetipskog doba pre civilizacije i onoga koje je civilizovano (i u kome su ugušeni neki od čovekovih primarnih instikata ali i magijskih veština). Pleme je Orlovićev glavni saveznik (uz njegovu roditeljsku ljubav). Saveznik, nenadani i ne potpuno pouzdani, jesu i posvećeni stanovnici zgrade koji ispunjavaju zadatke poverene im od starog, socijalističkog režima. Kako zaplet odmiče tako se i odnosi kristališu da bi se u raspletu prepleli i, u kulminaciji, okončali.

            Da se zadržao na ovoj ravni Zelić bi imao zadatak ispisivanja (još jedne) varijacije koja bi, u zavisnosti od njegovih sposobnosti, više ili manje manipulisala tenzijama, ubedljivije ili slabije komplikovala priču odnosno razrešavala je, određujući ko će, očekivano ili iznenada, nastradati u konačnom boju Dobra i Zla. Sposobnost mladog autora da se ogleda u ispunjavanju žanrovskih obrazaca svakako ne treba potcenjivati ponajpre jer su šabloni dobrano izlizani pa nije lako ostati svež u njihovom ponavljanju. No, Zelić je sebi zadao i dodatni zadatak oživljavanja nekih vremena koja su prohujala ovim prostorima. Period posleratnih radnih akcija, graditeljskih poleta i zanosa postavljen je naspram poslednjeg rata u prošlom milenijumu u kome je, usred urbanog miljea sa svim pratećim efektima, atmosfera oscilirala između razočarenja i vatrenog rodoljublja. U finalnom delu knjige vaskrsnuće i avet ratne-logorske prošlosti, surovosti koja je poremetila balans prirodih sila koji se mora iznova uspostaviti. Bavljenje ovim društveno-sociološko-istorijskim miljeima nudilo je autoru mnoštvo mogućnosti koje bi, zarad njihovog ostvarenja, tražile i mnogo više prostora u priči što bi, moguće, promenilo i njen predznak izmeštajući ga na ravan alegorija/aluzija. Druga opcija u kreiranju priče, tražila je, ukoliko autor ostaje privržen žanru - kako bi mu ostao veran - praktikovanje pažljivog doziranja dodatnih elemenata da oni ne bi preopteretili priču.
            Zelić se, vidno je iz konačne verzije romana, opredelio za davanje primata žanru, što je u konačnom sagledavanju rezultiralo delom koje odgovara tim i takvim zahtevima i može se smatrati uspelom stilskom vežbom. Svi dodatni elementi, mada su bitno redukovani i, ponekad, svedeni tek na šture naznake, uklopljeni su u tu celinu i ispunjavaju svoju svrhu produbljivanja opšte priče; istovremeno, oni svedoče o nespornim potencijalima koje će mladi prozaista možda razvijati u nekom sledećem delu kojim će još dalje iskoračiti iz žanrovskih zabrana.

            (Gradina“, 2014)

0 komentara:

Постави коментар

top