Nova pesnička knjiga Zorana Pešića Sigme (1960), zapaženog pesnika srednje generacije
mogla bi se okarakterisati kao delo „neodoljive lakoće postojanja“ odnosno varljive
lakoće pisanja. Naime, znatiželjnog će čitaoca dočekati pesme/stihovi u kojima
kao da nema spisateljske težine i egzibicija, baš kao što, pored manje-više
svakodnevnih trivijalnosti, nema ničega velikog, u smislu otkrivanja
krucijalnih istina. Ali, kako rekosmo,
ta neodoljiva lakoća je – varka, upravo kako to tvrdi i sam naslov knjige koja
se, posle uvoda („Entrance“), razvija
kroz segmente-cikluse „Varka zemlje“,
„Varka vatre“ i „Varka vazduha“ i
okončava „Apejron“-om. Istini za
volju, spekulatorno-mistički (ili mistifikatorski/mitotvorni), uvod, u stvari
najavljuje širinu gledanja i zaključivanja koja se razastiru planetarnim šarom
kao i slobodnim mentalnim predelima. No, odmah potom uranja se u obično, dnevno
urbano življenje krcato egzistencijalnim obavezama, plastikom i internetom,
vremenskim menama i pejzažima (oni rurarlni svedeni su na nevoljne posete,
izlaske iz betonskih kulisa), sjajem medija i estrade, uz retke predahe (ili
barem pokušaje predaha) od životne strke i zahteva koje civilizacije postavlja
pred pojedinca. U svom tom (neprijateljskom) okruženju subjekt, lirski/životni,
često (prečesto) ima utisak da nije zaista vlasnik svog života, svojih puteva i
ishodišta. Taj (polu)doživljaj (stalno na varljivoj granici spoznaje) nije uvek
jasan, nedostatak nije čitljiv; nema (pre)često njega ni u stihovima ali ga ima
u njihovom odjeku, u senkama koje reči i slike bacaju na beli mentalni zid
čitanja. Intenzitet frustracija varira, od prigušenih do opipljivih. Ukoliko su
stihovi zaokupljeni materijalnim, faktografskim, dešava se da te izgubljenosti
i bespomoćnosti jedva da ima/nema – ali će se kasnije, posle iščitavanja drugih
pesama ona otkriti, obznaniti kao naknadna spoznaja nekih nenameljivih i tananih
prizora/fragmenata. U stihovima koji su refleksivniji ta je atmosfera
opipljiva, mada i tu može biti teško uperiti prst u neku određenu sliku/metaforu.
Ali zato je doživljaj nakon sklapanja korica knjige jasan i nedvosmislen. Opšti
utisak, u kome poneka pesma ili tek sklop reči izbijaju u „prvi plan“, kreće se
u relacijama egzistencijalne teskobe, svođenja-polaganja računa jedinke ali i
grupe/generacije (pesnički glas uglavnom je ili u prvom licu jednine ili prvom
licu množine) vezane istim vremenom i okolnostima stasavanja, odrastanja, i
ulaska u „ozbiljan“ život čija matica je brza i jaka pa ne dozvoljava česta
pogledavanja oko sebe.
Pogled unazad i
rekapitulacija pređenog puta povlastica su tek onih koji su prebrodili početne brzake
i zašli u ponešto mirnije voda. To, kako pesnik kaže, „Plivanje unatrag“, kao vreme otrežnjenja i osvešćivanja, nije
nimalo prijatno niti trijumfalističko. Problem je i podsetiti se ideala i
principa koji su u mladosti bili važni i koji su trebali da vode subjekta kroz
život. A gde su se i kako zaturili, izbledeli, bili zaboravljeni, prevareni i
vulgarizovani, pitanje je bez uverljivog odgovora. U traganju za izgubljenim ne
pomaže ni pozivanje na filozofska učenja, niti na umetnosti. Čini se da su sve
to tek slabašni pokušaji da se pobedi, nadjača sila rutinskog postojanja koja
briše sve pred sobom ali i troši jedinke, bez imalo zaziranja ili milosti.
Otpor toj stihiji nisu ni lepota, ni estetika ili etika. Pesnik je
(samo)kritičan prema domašajima sopstvenih napora jer previđa dolazak vremena
kada neće biti ni filozofije ni (pesničkih) slika ali ni obala na čitavoj
planeti.
U tom fragmentarnom
ali konzistentnom sklopu i spletu materijalnih sitnica i usputnih odblesaka
svesti koja ih zadesno i prigodno obrađuje, upoređuje i sadeva, zanimljivo je
pratiti pojavu i tokove nekih primarnijih, arhetipskih slojeva ličnosti odnosno
kolektiviteta. Jer, mada je racionalnost, bazirana na naukama i tehnologijama
(i zloupotrebljavana potrošačkim imperativima na kojima se savremena zapadna
društva temelje), primarni princip savremenog življenja, kraj njega i dalje
struje duboke vode arhetipsko-mitskog doživljaja stvarnosti i života. O njima
se peva u uvodnoj pesmi ove knjige a potom se taj sloj povlači pred navalom
modernosti da bi u nekim kasnijim pesmama izbio u prvi plan. Tako se u pesmama „Četiri jahača apokalipse“ i (odmah do
nje) „Apokalipsa između dva sna“ na pozornicu
svakodnevice vraćaju mračne slike iz nekih drugih vremena, od kojih se i danas
drhti. Čak i ako su imena tih vesnika Zla
nova – Direr, Vagner, Venders, Bulgakov
– i drugačija od onih koja svi znaju, to ne menja predznak ove zastrašujuće
pojave. Nešto duža/brojnija je pojava mitskog, ili bi preciznije bilo reći,
mitotvoračkog u pesmama kojima počinje ciklus „Varka zemlje“: ovde se ulazi u duboku prošlost u kojoj plemena (i
njihovi „predstavnici“ Od i Sej, Il
i Jad) istražuju svet oko sebe i
kreću na sve četiri strane sveta. Nižu se začudni dožiljaji ali – u sadašnjosti,
da bi se potom načinio još jedan džinovski korak i skočilo u budućnost, kroz
ratove i „rasprodaju civilizacije“
preko „raketa koje će odvesti prve
turiste u kosmos“ do mira u duši poslednjeg čoveka. Tako će se krug postojanja
zatvoriti okončanjem odiseje jedinki i vrste koja se odazivala na ime Čovek. Ipak, u tom zjapu do konačnog
kraja, ostaje svakodnevica u kojoj svako traži svoj prilagođeni Raj: onaj običan, dnevni, ne previše
zahtevan ali baš zbog toga dostižan.
Autor je svoju široku
pesničku viziju pretočio u stihove koji su jednostavni, ponekad očigledno škrti
iako se kroz delo zapažaju različiti glasovi/tonovi. U nameri da ostvari svoje
zamisli Pešić piše funkcionalno i
disciplinovao, odbijajući/odolevajući da se prepusti literarnim egzibicijama i
raspevanosti što je, u krajnjem rezultatu, ishodilo knjigu koja pleni svojim
ambicioznim, višeznačnim obuhvatom fatalne, apsurdne, brutalne i suptilne mikro
i makro egzistencije ljudske
(„Koraci“, 2014)
0 komentara:
Постави коментар