Nova poetska knjiga Dragana Boškovića (1970), škrtog i višesmislenog naslova „Otac“, predstavlja se kao delo koje od
znatiželjnog i dobronamernog čitaoca traži više od standardnog, usredsređenog
iščitavanja i (eventualnog) uživanja u ponuđenom sadržaju. Pesnik, naime,
stavlja na kušnju kako sebe tako i one koji njegove stihove uvode u svoje mentalne
horizonte. Već prvi pogled otkriva knjigu podeljenu u devet celina koje su
označene (rimskim) brojevima ali ne i imenovane; dakle, umesto
„personalizovanja“ nudi se „bezlično“ nabrajanje – u čemu ne treba videti nekakvu
vrednosnu kategorizaciju već, moguće, taktiku koja odbijanjem imenovanja
izbegava da bude preusko određena. Prva pesma (prvog bezimenog ciklusa) nosi
naslov „Kada bih bio pesnik“ a
poslednja „Čitati poeziju“. Između
početne provokacije, koja se može razumeti i kao pesničko samoodređenje ili
definisanje pesničkog svetonazora, i poslednje u kojoj se tvrdi da „Čitati poeziju / svakom novom pesmom
ulaziti u hram“, razastire se čitav niz mogućih poetskih doktrina i praksi.
Mada se u finalnim stihovima početne pesme kao ultimativni vrhunac pesničke
veštine navodi tek jedno ime (koje svakako nosi bezbroj značenja/asocijacija
koja ostaju nezabeležena rečima/slovima), Bošković
se ne priklanja tom promovisanom/ponuđenom (radikalnom) minimalizmu pa, u
sledećim pesmama/ciklusima, koristi „tradicionalnije“ tehnike izražavanja ali
se, ipak, ne odriče ni provokacije niti stilističkih vežbi. Stoga posle uvodne,
duge pesme, slede ciklusi sa kraćim pesmama a kako knjiga odmiče nove pesme su
sve duže tako da po jedna predstavlja odvojenu celinu/ciklus. Ovo se svojevrsno
vežbanje „dužine pesničkog daha“ pokazuje veoma zanimljivim jer aktuelizuje kako pitanje
dužine/trajanja pesme tako i tehnika njenog „otvaranja“ i „zatvaranja“. Utiče
li i kako/koliko dužina pesme na njenu sadržinu, na broj i širinu slika u
stihovima? Kako „ući“ i „izaći“ iz kratke pesme? I, suprotno, ima li granica
ulančavanju stihova/slika i njihovom efektnom okončavanju? Naravno, spoznaja
odnosa forme i sadržaja trajni je izazov kako za pesnike tako i
kritičare/teoretičare koji se bave „kraljicom pisane reči“ pa konačnih odgovora
nema ali to ne znači da svaki autor ne može ponuditi svoju viziju dilema i
njihovih razrešenja. U slučaju knjige „Otac“
autor je vežbao „pesničko disanje“ od grčevitih udisaja koji su gotovo bolni u
svojoj silovitosti, preko pesama u kojima se smenjuju žustrina i faze
opuštenijeg disanja do potpuno smirenih nizova udaha-izdaha. I slike koje ove
pesme otvaraju adekvatne su ritmu disanja: od oštrih, gotovo brutalnih iskaza
do beleženja rutine svakodnevice kojoj se u zaleđu kriju dublja, temeljnija
značenja.
Pomenutoj
širini izabranih tehnika odgovara i raspon emotivno/mentalnih sadržaja pesama.
U dobrom broju njih srećemo otvorenu subverziju ustaljenih obrazaca – od
početne pesme koja se poigrava pisanjem poezije i statusom pesnika, pesme koja (na
neuobičajen način, bez melanholijsko/melodramatskog patosa) govori o smrti
majke do one koja otkriva „da će biti
poslednji pesnik biti žena / bez suda, ideje, stava / a njena poetika afazija:
/ stihove će pisati njeni beli zubi / na neprirodno idiličnoj reklami za
uloške.“.
Provokacija, dakle,
nije izuzetak jer pesnik hoće i ume da se poigrava ustaljenim i očekivanim. U
prilog rečenom iščitana knjiga otkriva da je i sam naslovni pojam pominjan i
tretiran na više načina. Otac je i fizički i duhovno-religiozni kao i osoba
koja je stvorila pesnika ali - i sam pesnik je otac, otac su i Bog i Njegov sin
baš kao i stvaraoci koji su poučavali pesnika, otkrivali mu istine različitih
svetova. Konačno – i paradoksalno – može se govoriti i o pesniku koji je sam
sebi otac jer je, upijajući sve uticaje okruženja, stvorio sebe onakvim kakav
jeste. On jeste deo celine, nastavak sleda predaka, onih telesnih i onih duhovnih,
ali je, pre i posle svega, i neponovljivo jedinstveni sklop svih tih kockica
koji je, „više od zbira svojih delova“
(kako to efektno definiše naslov priče Džoa
Haldemana). Taj originalni spoj raznorodnih uticaja, koji (u zdravoj dozi
samoposmatranja i negiranja) sugeriše da nije (i jeste) pesnik, u svom je
postojanju, iz dana u dan, suočen sa iskušenjima običnog i uzvišenog, javnog i
porodičnog, savremenog i arhaičnog (bezvremenog?), sa fizičkom lepotom dama i
njihovim kapricima, sa SMS-ovima, računarima, DNK prevarama, muzičkim hitovima,
atraktivnim svetskim glumicama i, s druge strane, poukama i porukama Boga i
Njegovog sina, njihovih sledbenika-otaca duhovnika, Svetog
pisma, odnosno starih umetnika koji se klanjaju muzama i boginjama lepote. Svo
to bogatstvo prelama se u pesniku, kao što se svetlost sabira i prelama u žiži
sočiva; ili bi, možda, bolje tumačenje bilo da je pesnik nalik staklenoj prizmi
koja jedinstveno, belo svetlo razlaže na boje (s tim što bi proces u slučaju ove
poezije mogao biti obrnut – mnoštvo se različitosti spaja u jedinstvenu celinu
koja nadrasta svoje činioce). Ovo je poređenje tim opravdanije jer u knjizi
nema tako česte, gotovo uobičajene, isključivosti stavova/pogleda. Naime,
pesnik se ne libi niti zazire da jednu do druge stavlja pesme inspirisane
religijom i sasvim realnim događanjima, da, čak, na istoj stranici/pesmi
pominje i Boga i nuklearne projektile, dakle da spaja svetove prošlosti i
sadašnjosti, večnog i smrtnog, neprolaznog i trivijalnog. Hrabrost da se
veličanstvenost religije i njenih ideja spaja sa prizemnim nije tako česta;
kada pišu o „velikim“ temama pesnici najčešće posežu za odgovarajućim „velikim
rečima“. No, Boškovićev je lirski subjekt
jednako i obično plotski i produhovljen, njegove dileme su u rasponu od mikro
do makro kosmosa, od onoga što se može dokazati do onoga u šta se veruje i bez
dokaza. Listanje stranica ove knjige je otkrivanje segmenata ličnosti, nekada
zadivljujućih u svojoj domišljatosti, obrazovanju i emotivnosti a nekada sasvim
običnih u svojim telesnim funkcijama i prigodnim odrazima u svesti. Ali,
nijedan od fragmenata nije dovoljan da otkrije celinu ličnosti; samo ako i kada
se svi oni spoje dobija se prava slika jednog živog bića i njegovog postojanja,
nesavršenog u svojoj ljudskosti ali, upravo zbog toga, neponovljivog i
fascinantnog.
(„Koraci“, 2014)
0 komentara:
Постави коментар