Nova knjiga Zvonka Karanovića (1959), zapaženog pesnika i prozaiste srednje generacije, pod imenom „Mesečari na izletu“ u svom podnaslovu ima odrednicu „Pesme u prozi“. Znatiželjni će se čitalac vrlo lako uveriti da se pred njim otvaraju stranice koje sadrže četrdesetak kratkih priča koje imaju sve formalne odluke proze - rečenice, pasuse, dijaloge... Ipak, zašto je pisac, koji poznaje i poeziju i prozu (jer ih je pisao i piše), insisitirao na određenju „pesme u prozi“? Kakav je to međužanr, međuforma, ujedno i poezija i proza, jer to nije - poetska proza ali ni narativna poezija?
            Šire i temeljnije promišljanje odnosno traženje odgovora vodilo bi u različite teorijske postavke odnosno primere upražnjavanja doktrina koje i jesu i nisu poštovale teorije. No, bilo da se pozivamo na, recimo, Borhesa ili Karvera ili na glasnogovornike postmodernističke vizije Umetnosti, to nas neće adekvatno pripremiti za susret sa delima koja idu marginom, balansiraju na obodima poznatog, izmiču obrascima. To odstupanje pa i sudar reflektuje i naslov ove knjige - „Mesečari na izletu“ - koji nudi više mogućih odgovora na pitanje šta odista znači - jer mesečari svakako šetaju ali vođeni ne svesnim već nekim drugačijim, dubljim pobudama. Iščitavanje pesama-priča otkriće da one beleže prizore iz života jedinki kojima je svakodnevica sinonim za nelagodnost, teskobu, frustranost prisilom ili ispraznošću. Ove su emocije (ili, tačnije, stanja) početak svakog od fragmenata i jesu sažetak dotadašanje egzistencije. U nastavku, pak, dešava se iskorak, ispad, eksces kojim se početno stanje definitivno prepoznaje i imenuje a potom i prevazilazi manje ili više radikalnim postupcima. Uhodano, rutinirano otaljavanje postojanja, opterećeno razočarenjima nedosezanja ideala iz optimističke mladosti (koja gaji iluziju da je večna), i pokušaj da se izbegne iz klopke koja se neumitno zatvara - dijagnoza je krize srednjih godina, podjednako jake za oba pola - mada je u slučaju ovih priča-pesama prvenstveno reč o muškarcu. Ipak, za razliku od dobrog dela ljudske populacije nesposobnog da spozna svoje dileme i probleme (pa makar samo pokuša da ih razreši), sredovečni subjekt/subjekti ove knjige sposoban je (obraden ili proklet) da spozna fine titraje svog bića koje i dalje živi ispod civilzacijsko/tehnicističko/japijevsko/modno/potrošačkih nanosa i trendova. Mada junak/junaci pesama-priča najčešće nisu geografski određeni (odredljivi) on/oni nesporno egzistiraju u posebnom prostor-vremenu sazdanom od kulturoloških i psiholoških matrica poznog XX veka kao doba agresivnog neoliberalnog kapitalizma; ipak, skica realnosti nije izričito dokumentaristička, u ovim fragmentima stvarnosti su bliže snolikom (što neminovno podrazumeva i košmarnom) doživljaju. Ova je sloboda i lakoća kretanja, koja ne uvažava uvek uzročno-posledične zakonitosti i principe, odlika pre poezije nego proze (mada, naravno, ima svoje primere i u ovom žanru, od Čestertona do Šulca, Bucatija ili Kalvina); na nju se nadovezuje tretiranje i opisivanje trena preokreta koji takođe pleni nesputanošću kao i visprenošću koju proza uglavnom ne (pre)poznaje. Razrešenja dilema, pitanja svrhovitosti, nalaženja cilja i zadovoljenja kreću se u višim sferama ideala i principa a ne na ravni prakticizma i konformističkog oportunizma. Naravno, ako se opštem pretpostavi lični svetonazor i, u saglasju sa njim, krene putem rešavanja konflikata, načini na koji se pobeđuje i vraća vera u sebe, sopstvene vrednosti i smisao sopstvenog postojanja, mada jesu oslobađajući i donose pozitivnu energiju, tek su paravan za tragediju čije primicanje je neminovno (jer jedinka ne pobeđuje sistem a duhovnost gubi bitku sa vulgarizovanim materijalizmom). No, prvi naleti euforije (samo)oslobođenja zaklanjaju konačan ishod (ali, kako je on neminovan, bilo otpora ili ne, taj uzlet emocija, potvrda sopstvenog bića i njegove vrednosti jeste pobeda, makar i kratkotrajna).
            Svi ovi egzistencijalistički nanosi ne opterećuju priče-pesme iz „Mesečara na izletu“; Karanovićeva rečenica laka je, poletna i precizna čak i kad beleži urbane trivijalije da bi se, naročito u trenu dešavanja preokreta, vinula u visprene, vrcave bravure stihovanja. U konačnom zbiru, svaki je fragment zaokružena, zatvorena celina, izbalansirana u svojoj svedenosti, a čitava knjiga pleni nadahnutom, postojanom sugestivnošću.

            („Gradina“, 2014)

0 komentara:

Постави коментар

top