Nova knjiga Zvonka Karanovića (1959), zapaženog pesnika i prozaiste srednje
generacije, pod imenom „Mesečari na
izletu“ u svom podnaslovu ima odrednicu „Pesme u prozi“. Znatiželjni će se čitalac vrlo lako uveriti da se
pred njim otvaraju stranice koje sadrže četrdesetak kratkih priča koje imaju
sve formalne odluke proze - rečenice, pasuse, dijaloge... Ipak, zašto je pisac,
koji poznaje i poeziju i prozu (jer ih je pisao i piše), insisitirao na
određenju „pesme u prozi“? Kakav je
to međužanr, međuforma, ujedno i poezija i proza, jer to nije - poetska proza
ali ni narativna poezija?
Šire
i temeljnije promišljanje odnosno traženje odgovora vodilo bi u različite
teorijske postavke odnosno primere upražnjavanja doktrina koje i jesu i nisu
poštovale teorije. No, bilo da se pozivamo na, recimo, Borhesa ili Karvera ili
na glasnogovornike postmodernističke
vizije Umetnosti, to nas neće
adekvatno pripremiti za susret sa delima koja idu marginom, balansiraju na
obodima poznatog, izmiču obrascima. To odstupanje pa i sudar reflektuje i
naslov ove knjige - „Mesečari na izletu“
- koji nudi više mogućih odgovora na pitanje šta odista znači - jer mesečari
svakako šetaju ali vođeni ne svesnim već nekim drugačijim, dubljim pobudama.
Iščitavanje pesama-priča otkriće da one beleže prizore iz života jedinki kojima
je svakodnevica sinonim za nelagodnost, teskobu, frustranost prisilom ili
ispraznošću. Ove su emocije (ili, tačnije, stanja) početak svakog od fragmenata
i jesu sažetak dotadašanje egzistencije. U nastavku, pak, dešava se iskorak,
ispad, eksces kojim se početno stanje definitivno prepoznaje i imenuje a potom
i prevazilazi manje ili više radikalnim postupcima. Uhodano, rutinirano
otaljavanje postojanja, opterećeno razočarenjima nedosezanja ideala iz
optimističke mladosti (koja gaji iluziju da je večna), i pokušaj da se izbegne
iz klopke koja se neumitno zatvara - dijagnoza je krize srednjih godina, podjednako
jake za oba pola - mada je u slučaju ovih priča-pesama prvenstveno reč o
muškarcu. Ipak, za razliku od dobrog dela ljudske populacije nesposobnog da
spozna svoje dileme i probleme (pa makar samo pokuša da ih razreši), sredovečni
subjekt/subjekti ove knjige sposoban je (obraden ili proklet) da spozna fine
titraje svog bića koje i dalje živi ispod
civilzacijsko/tehnicističko/japijevsko/modno/potrošačkih nanosa i trendova.
Mada junak/junaci pesama-priča najčešće nisu geografski određeni (odredljivi) on/oni
nesporno egzistiraju u posebnom prostor-vremenu sazdanom od kulturoloških i
psiholoških matrica poznog XX veka kao doba agresivnog neoliberalnog
kapitalizma; ipak, skica realnosti nije izričito dokumentaristička, u ovim
fragmentima stvarnosti su bliže snolikom (što neminovno podrazumeva i košmarnom)
doživljaju. Ova je sloboda i lakoća kretanja, koja ne uvažava uvek
uzročno-posledične zakonitosti i principe, odlika pre poezije nego proze (mada,
naravno, ima svoje primere i u ovom žanru, od Čestertona do Šulca, Bucatija
ili Kalvina); na nju se nadovezuje
tretiranje i opisivanje trena preokreta koji takođe pleni nesputanošću kao i
visprenošću koju proza uglavnom ne (pre)poznaje. Razrešenja dilema, pitanja
svrhovitosti, nalaženja cilja i zadovoljenja kreću se u višim sferama ideala i
principa a ne na ravni prakticizma i konformističkog oportunizma. Naravno, ako
se opštem pretpostavi lični svetonazor i, u saglasju sa njim, krene putem rešavanja
konflikata, načini na koji se pobeđuje i vraća vera u sebe, sopstvene vrednosti
i smisao sopstvenog postojanja, mada jesu oslobađajući i donose pozitivnu
energiju, tek su paravan za tragediju čije primicanje je neminovno (jer jedinka
ne pobeđuje sistem a duhovnost gubi bitku sa vulgarizovanim materijalizmom).
No, prvi naleti euforije (samo)oslobođenja zaklanjaju konačan ishod (ali, kako
je on neminovan, bilo otpora ili ne, taj uzlet emocija, potvrda sopstvenog bića
i njegove vrednosti jeste pobeda, makar i kratkotrajna).
Svi
ovi egzistencijalistički nanosi ne opterećuju priče-pesme iz „Mesečara na izletu“; Karanovićeva
rečenica laka je, poletna i precizna čak i kad beleži urbane trivijalije da bi
se, naročito u trenu dešavanja preokreta, vinula u visprene, vrcave bravure
stihovanja. U konačnom zbiru, svaki je fragment zaokružena, zatvorena celina,
izbalansirana u svojoj svedenosti, a čitava knjiga pleni nadahnutom, postojanom
sugestivnošću.
(„Gradina“,
2014)
0 komentara:
Постави коментар