ISKUŠAVANJE PUTA - O tri pesničke zbirke Dušana Vidakovića

Pesnička avantura Dušana Vidakovića (Valjevo, 1969) započela je i dosledno se kreće u svetovima poetskih formi starog Japana - haiku i tanka poezije - koje su odavno prevazišle lokalne okvire. Naravno, preuzimanje nekog oblika iz druge kulture ne podrazumeva puko podražavanje obrazaca i tema, nego i nadgradnju. U Vidakovićevom slučaju to znači da je ispoštovana stroga 5+7+5 (7+7) forma, odnosno da je insistirano i na filozofskom (zen) sklopu emotivnih i prenosnih značenja, ali se „radilo" i na unošenju lokalnog kolorita u stihove, što predstavlja više nego zanimljiv i zahtevan eksperiment.

Debitantsko ostvarenje ovog autora, zbirka „Brzinom voza“, upravo se razvija u građenju i spajanju dualiteta japansko-tradicionaliog i domaćeg modernog senzibiliteta. U skladu sa osnovnom postavkom haikua da, u jednom prizoru, spaja mikro i makro svetove, traga za veličanstvenošću malog i naslućuje grandioznost velikog, pesnik se kreće kroz teme prirode, osnovnih elemenata (voda, vetrovi, nebo, godišnja doba), detinjstva, ljubavi. Grupisanjem po pet haiku pesama postignuta je unutrašnja dinamika segmenata, samosvojni pokret, promene: one očite (u prirodi) i suptilnije (u emotivnom liku). U razvoj klasičnih tema Vidaković postepeno unosi novine, da bi od ciklusa „Antihaiku" uronio u lokalne kolorite otkrivajući nizove vinjeta o mentalitetu ljudi i fenomenima prirode. Kroz ove pesme izranja svet do sada opisivan etnoepskim manirom, a koji sada, oštrim potezima, biva razobličen do srži. Od uzavrelih mirisa u lokalnom autobusu Valjevo-Stave, razbarušenog Ilinskog vašara, Valjeva u noći, do Serjože (Jesenjina) i ždrepca u prašnjavom prozoru voza, susrećemo se sa minimalističkim antropološkim studijama i traktatom o putovanju železnicom. U dubljim slojevima, ova knjiga se otkriva i kao pohvala kretanju, fizičkom i duhovnom, koje je sinonim egzistencije

„Knjiga o Hodu“ nastavak je Vidakovićevog istraživanja putovanja kroz krajolike i raspoloženja i posvećena je „Ruži lutanja“ Miroslava Mandića, projektu koji je otelotvorenje simbioze telesno-duhovne avanture kretanja. Prizorima drumova, mora, reka i šlepera, do predgrađa i gradova, pridodati su krokiji razdraganosti, sete, nostalgije, uz poneki podrugljivi stih. Tako se uspostavlja interaktivna veza između viđenog i doživljenog, odnosno ono što putnik vidi određeno je njegovim emocijama. Stoga ne postoji jednoobraznost u stihovima, već oni samo prate unutrašnju logiku puta. Pesnik je, u najboljoj tradiciji haikua, minimapnim brojem reči, bez rasplinjavanja i praznoslovlja, zaokružio samosvojnu celinu koja je osnov širim fascinacijama lepotom i zapitanošću nad tajnama trajanja.

Treća knjiga poezije Dušana Vidakovića, „Ekstrasistola“, ujedno je i prva kolekcija tanki jednog srpskog autora. Imajući u vidu njihovu, formom zahtevanu, svedenost, ove pesme nude širok horizont poetskih slika čija dubina i raznovrsnost intonacija pokazuju da zadatost oblika nije samo ograničavajući faktor, nego i izazov, jer nameće filigranski postupak građenja stiha. Vidaković se znalački i lako kreće kroz odabranu asketsku formu, koristeći je da iscrta mapu svog putešestvija predelima geografije i emocija sjedinjenih u prizore stanja duha/duše. Svaka tanka jedan je isečak sa toga puta. Pesnik pomno beleži trenutke sreće, sumnje, razočarenja, zbunjenosti, konfrontacija sa okolinom i samim sobom, ironije i samoironije. Svi se ti odlomci slažu u višesmislenu celinu, u trodimenzionalni snimak kome putovanje pridodaje i četvrtu dimenziju - vreme koje sa sobom nosi uobličavanje naznaka u definitivne oblike. Vidaković pominje i šumadijsku siestu, svoj stari automobil, muziku i knjige koje su deo njegovog iskustva, da bi u centralnom ciklusu „Unutrašnje more“, na obalama (ne)stvarnog Mediterana, u mirisu soli, vetrovima i vinu, mrežama, konobama i pučini, dotakao jednu novu stvarnost, razfrustrirajuću bezvremenost i smirenost koju njena spoznaja nosi. Ovde nalazimo tanke koje imaju parnjake u različitim ciklusima, koje su variranje jednog motiva. Neretko je poslednji stih oneobičavajući ključ, naklonjen apsurdu ili duhovita odgonetka. Vidaković ne beži ni od gomilanja nostalgije i emocija koje su blizu patetike; no, ironijski pomak ne dozvoljava da se u nju i potone. Pesnik, takođe, insistira na mogućnostima različitog čitanja stihova, kao i na igri rečima, što rezultira razgaljujućim ishodom. Konačna esencija tanke je u pesmama koje se svode na nabrajanje imena stvari ili vetrova i predstavljaju krajnji minimalizam u izražavanju i širinu u značenjima.

Sveopšte prožimanje kultura često dovodi do izmeštanja, iz jedne u drugu sredinu, iz prošlosti u sadašnjost, umetničkih modela. Uostalom, i sam mag reči, Borhes, istraživao je poetsko nasleđe Dalekog Istoka. Uprkos protivljenjima čuvara tradicija, ovakvi postupci mogu iznedriti vredna dela, oplemeniti sredinu koja ih je preuzela, otvoriti novi ugao gledanja, sve, naravno, pod uslovom da transponovanje nije mehaničko. Ovde predstavljene knjige dokaz su da se haiku i tanke mogu uspešno pisati, uranjati u naše prostore i vreme. Potrebno je imati hrabrosti, discipline i nadahnuća, pa će i rezultat biti valjan, a „male pesme“ Dušana Vidakovića su, svakako, potvrda ovakvog stava.

(„Trešnjarski glasonoša“ br. 25, 2000.)

MAGIJSKI STRIP REALIZAM ili STRIP SA STAZAMA ŠTO SE RAČVAJU - „Kolekcionar“ Serđa Topija; izdavač Darkwood, 2015.

U stripu, kao i u svakoj drugoj Umetnosti, postoje stvaraoci za koje je odmah pošto se vidi njihov rad zna da su istinski Umetnici. Serđo Topi (1932-2012) upravo je takva pojava iako je on nedvosmisleno tvrdio da je strip „proces (...) sličniji zanatstvu nego umetnosti“ jer je strip autor ograničen mnogim zahtevima (od broja stranica, scenarija, priprema za štampu, zahteva da crtež bude realistički uverljiv) dok je umetnik slobodan i može da uradi sve što želi. Uprkos takvom stavu Topijev rad je dokaz da nijedno ograničenje neće sprečiti talentovanog autora da - stvori Umetnost. Čak i u naizgled neinteresantnim stripovima koji su se bavili nekim istorijskim događajem Topi je umeo da se nametne svojim crtežom koji svakako nije bio ni rutinski ni neinventivan. U dužim stripovima, čak tri albuma je uradio za  antologijsku serije „Čovek u akciji/avanturi“ (nacrtao je i po jednu epizodu serijala „Nik Rajder“ i „Julija“), Topi majstorski spaja priču i sliku stvarajuću ubedljivu atmosferu (utemeljenu i na njegovom vanrednom poznavanju istorijske faktografije). Jedan od vrhunaca Topijevog stripa je album „Sharaz-de“ koji je njegova interpretacija pojedinih priča iz klasične knjige „Hiljadu i jedna noć“. Drugi vrhunac je album „Kolekcionar“ u kome je sakupljeno pet avantura njegovog jedinog „serijskog junaka“ nastalih u rasponu od 1984. do 2006. godine.

Kolekcionar je bizarna ličnost i pojava, ingeniozni sakupljač egzotičnih artefakata, nadljudski sposoban i vešt, neumoljiv u ostvarenju svojih namera. Njegov neodljivi smeh na rubu usana oivičen brkovima, elegantno odelo i šešir pojavljuju se na raznim tačkama zemaljske kugle u decenijama koje prethode dolasku XX veka. Dok traga po bespućima Divljeg zapada za kamuletom od crvenog kamena, negde u Africi za obeliskom iz zemlje Punt, u Evropi i Aziji za mitskom suzom nemilosrdnog Timura Lenka, prati trag Muirdegovog žezla od Irske do Novog Zelanda i, konačno, na visovima Tibeta dobija Padmasumbinu orglicu, Kolekcionar susreće raznolike ljudske kreature, primitivne i prizemne ali i jednu opaku suparnicu Baronicu fon Branceti, zapada u smrtonosne klopke i pojavljuje se na sasvim neočekivanim mestima. Istini za volju, on nije bez „pedigrea“, njegovo krv je plava a poreklo teK delimično obznanjeno. Fantastične moći i događaji uronjeni su u egzotično i ezoterijsko-mistično jer Kolekcionar je samo jednom nogom u svetu koji je svima vidljiv. Onaj drugi oslonac je u tajanstvenim istorijama, čudnovatim predmetima koji su bili u rukama izuzetnih ljudi, u svetu koji nije moguće objasniti principima uzorka-posledice. Spoj ali, češće, sudar realnog i ne-realnog (nadrealnog) temelj je svih priča o Kolekcionaru u kojima su česti prekidi-rezovi nakon kojih se mešto dešavanja-pozornica vremenski pomera napred i seli na neko drugo mesto, pustinju, džunglu, planine, stepe... Time se začudnost priče dodatno potcrtava a čitalac zavodi u novi hodnik lavirinta priče sa Borhesovskim stazama koje se račvaju.

Svojevrsni „magijski realizam“ pripovedanja urasta u izvanredni crno-beli crtež koji je visoko stilizovan, odbija da ostane u okvirima kadra, pretapa se i spaja. Upečatljive su Topijeve stene i planine, kore drveća ali i bore na ljudskim licima, mnoštvo detalja i povremene apstraktne kompozicije. Dovoljno je videti tek nekoliko stranica da bi se shvatilo da je Topijev crtež plod čiste likovnosti a ne one koja je primenjena-prilagođena strip mediju. On odbija da bude jednostavan-rudimentaran da bi potencirao brzinu akcije i da ne bi „opteretio“ čitaoca koju „juri“ od početka prema kraju stripa željan lake i zavodljive akcije. Topi nudi zabavu ali ne instantnu-jednokratnu već onu u kojoj se uživa u svakom crtežu i replici i koja se pamti dugo jer je na čitaoca-gledaoca ostavila dubok utisak. Čini se da je tajna Topijevog često potenciranog „unikatnog stila“ u tome što medij stripa tretira kao izazovnu i relevantnu formu u kojoj se mogu stvarati vrhunska dela. „Kolekcionar“ je jedno od takvih remek-dela strip umetnosti koje je reper i ljubiteljima i ambicioznim stvaraocima prema kome će sameravati svoje doživljaje odnosno svoja dela.

Ovdašnjima stripoljupcima ostaje nada da će „Darkwood“, u vrhunskoj opremi, sa čistim, jasnim otiskom i pratećom galerijom kolornih ilustracija, objaviti još neki album ovog nama nezasluženo nedovoljno poznatog strip velemajstora.

(„Dnevnik“, 2016.)

EGZOTIČNE AVANTURE I BAROKNA FANTASTIKA - “Flaš Gordon i Džim iz džungle 3, 1937-1939” Aleksa Rejmonda, izdavač Čarobna knjiga, 2015.

Strip prvenci-blizanci Aleksa Rejmonda (1900-1956) „Flaš Gordon“ i „Džim iz džungle“ imali su premijeru 7. januara 1934.g. i kontinuirano su se pojavljivali u novinskom nedeljnom strip dodatku, na čitavoj stranici velikog formata u koloru, najpre sa tri kaiša „Džima iz džungle“ na vrhu strane i četiri kaiša „Flaša Gordona“ ispod da bi se, posle niza promena, format ustalio u dva kaiša „Džima“, na jednoj trećini stranice, i dva kaiša „Flaša“ na preostale dve trećine strane; izgled originalnih stranica zadržan je i u izdanju „Čarobne knjige“ koje u šest tomova prati Rejmondov rad na ovim stripovima od početka do njegovog odlaska u rat 1944.g. kada je prekinuo da ih crta i više im se nije vratio. Kako je Rejmond, iz nedelje u nedelju usavršavao crtež, to su mu početni formati sa mnogo malih slika bili sve skučeniji; prelomni trenutak za njegovo napredovanje došao kada su novine promenile format pa je jedan strip zauzimao čitavu stranu dozvoljavajući crtaču da se razmaše. Mada su se stvari brzo vratile na stari format, pomak je napravljen pa stripovi nadalje drugačije „dišu“: broj kaiševa u oba stripa se smanjuje a prostor za „Flaša“ dodatno povećava jer je ovaj fantastični strip bio izuzetno popularan i tražen (Gordona je, u jednom periodu, redovno objavljivalo 150 novina!). Otuda je Rejmond temeljnije radio na „Flašu“ a neke od uspešnih novina „prebacivao“ i u „Džima“ tako da se neretko iste fizionomije ili pejzaži pojavljuju na istoj strani, u gornjem i donjem stripu.

Treći tom “Flaša Gordon i Džima iz džungle” sadrži stranice objavljene od 6.6.1937. do 5.3.1939.g. Kako je to neminovno u retrospektivnim izdanjima stripova koji izlaze kontinuirano veoma je teško uklopiti kompletne avanture u zadati broj strana (u slučaju dva stripa to je dvostruko teže) tako da se dešavanja naprasno prekidaju u jednom tomu i nastavljaju u sledećem (da biste ih ispratili valja kupiti i sledeći tom). “Džim iz džungle” iliti Džim Bredli, lovac-istraživač koji “operiše” po južnoj Aziji, najpre će dovršiti borbu sa samozvanim lokalnim moćnikom Butanom, usput spajajući oca sa davno izgubljenim sinom. I dok taj doživljaj privodi kraju stiže mu pismo sa molbom bogatog oca koji bi da pronađe ćerku odbeglu sa siromašnim mužem u potragu za drevnim blagom. Džim ne može da odoli izazovu a ni njegova pratilja Lil De Vrij, mada bi ona radije da se Džim skrasi (s njom u naručju). Stvari dodatno komplikuje pretnja Maharadže od Ibora da niko ne traga za draguljima Džingis-kana. I stvari će se, u pustim predelima, među divljim plemenima i pride sa misterioznim maharadžinim pomoćnikom zvanim Tihi (sa sve maskom na očima), zakomplikovati - naravno do srećnog kraja. Usred tog zamešateljstva (intervenisaće i kolonijalna vojska) Rejmond menja organizaciju stripa smanjujući broj kvadrata sa pet na četiri što donosi preglednije slike i veću dinamiku. Odmah potom počinje epizoda naslova “Duh javansko mora” u kojoj se Džim i Lil bore protiv tajanstvenih pirata. Potom su Džim i Lil krenuli na odmor, u lov na tigrove, kad im stiže poziv američke vlade da stanu na put amerikancu Karnaku (sa sve maskom na očima) koji na paguanskim ostrvima radi protiv interesa svoje zemlje. Kako će oni to uraditi videćemo u sledećem tomu…

Na donjem delu stranice, na planeti Mong, Flaš, Dejl i Zarkov nastavljaju borbu protiv tiranina Minga Nemilosrdnog. Izdajnik otkriva Mingu da se Flaš krije u šumskom kraljevstvu i Ming objavljuje rat kralju Barinu. Flaš pokušava da spreči razaranje ali biva zarobljen i odveden u prestonicu. Dejl i Zarkov hrle da ga oslobode, nalaze organizaciju pobunjenika i planiraju akciju ali Flaš je već - javno pogubljen! Međutim, to je samo varka i Flaš, zdrav i oran, diže ustanak i, u dvoboju mačevima, zarobljava Minga. Ali, lepa pobunjenica Sonja, koja nije uspela da zavede Flaša, oslobađa Minga jer joj obećava da će se njome oženiti. Ming to i ispuni ali odmah naredi da Sonju smaknu. Potom guši pobunu pa se Flaš i njegova družina posle mnogo muka vraćaju kod Barina koji je, u međuvremenu, dobio sina i pustio kosu uprkos Mingovom naređenju da svi brijaju glave (da Ming ne bi imao kompleks što je ćelav). Ming će, potom, organizovati otmicu svog unuka Alana jer želi da ga vaspita u vojničkom duhu. Flaš spasava bebu a onda sa Dejl (za koju sumnja da ga više ne voli), Zarkovom i princom Ronalom odlazi u - nepoznato!

Rejmondova “barokna fantastika” u “Flašu Gordonu” potpuno je razvijena i razrađena, kroz visoku stilizaciju arhitekture, svakovrsne mašinerije (od svemirskih brodova, automobila do tenkova), ekstravagantne damske toalete, kitnjaste vojne uniforme, i kao takva će postati jedan od prepoznatljivih žanrovskih obrazaca.

(„Dnevnik“, 2016.)

ŠIROKI POGLED U DUBINE - „Pogled s trema“ Petra Cvetkovića; izdavač Tanesi, Beograd, 2015.

„Pogled s trema“, nova knjiga Petra Cvetkovića, relevantnog pesnika srednje generacije, nosi podnaslov „Pesme i posvete“ i sazdana je od tridesetak pesama koje nisu podeljene/svrstane u cikluse. Samo dve pesme su datirane u 1981. godinu dok pet (negrupisanih) pesama nosi posvetu a još dve korespondiraju sa delom drugih pesnika - Ivana V. Lalića („Na korak uz Voyage philosophique“) i Vaska Pope („Otac i sin“). Znatiželjni čitalac, otuda, nema, sem jedne, direktnih naznaka kojima bi se rukovodio pri iščitavanju knjige. Naravno, upravo ta jedna naznaka - izostanak ciklusa - ispostaviće se kao relevantna za njeno doživljavanje i tumačenje. Naime, odsustvo podela na manje celine može biti (u ovom slučaju i jeste) znak da je autor drugačije koncipirao knjigu: umesto izdeljene/fragmentarne vizure opredelio se za široki pogled, za „total“ (poslužimo se filmskim terminom) stvarnosti, materijalnog i duhovnog sveta. U takvoj vizuri, pak, ništa nije posebno naglašeno jer su svi detalji jednako tretirani, bez akcentovanja/apostrofiranja; kao rezultat takvog stava pogledom/prostorom dela dominira celina, njene karakteristike kojima svaka jedinica daje svoj doprinos ali je opšti utisak, ipak, veći nego što je zbir pojedinačnih činilaca. Ovo stoga što celinu čine i interakcije segmenata/detalja koje su, opet, deo dinamike celine. S druge strane, ovaj rakurs olakšava pojavu, mešanje i kontrapunktiranje različitih nivoa opštosti, mikro i makro horizonata, konačno, i pojavnosti i duhovnosti.

            Otuda nema nikakve zbunjenosti/začuđenosti kada se elementi ruralnog nalaze tik uz urbane, bilo u istoj pesmi ili u pesmama koje stoje jedna uz drugu. Kraj njih su i stihovi u kojima su ova dva životna koncepta pomešana jer jedan prerasta u drugi ili oni, čak, postoje paralelno - što, čini se, sugeriše i naslov knjige: širinu/slobodu pogleda sa kontrolisanim zaleđem/staništem. Pomenuta ravnopravnost nastavlja se i u nepostojanju vrednosnih razlika, u odbijanju da se neki način potencira na štetu drugog; čak se ne govori ni o tome da je jedan stariji a drugu noviji, savremeniji (što bi, možda, sugerisalo da je taj nepredniji spram onog zaostalijeg). Ovakva izmirenost doneće i poseban kvalitet - spoznaju da u temeljima i jednog i drugog načina postojanja/opstajanja (po)stoje dublje vrednosti i principi koji nisu vidljivi ovlašnom posmatraču ali jesu prisutni i određuju kako trajanje jedinki tako i zajednica. Rušenje tih temelja uzrokuje nestabilnost, izmeštenost i slabost čoveka/društva. Tome će doprineti i odvajanje od krucijalnog, fundamentalnog elementa Prirode odnosno gubitak poštovanja za nju.

            Pesme sa posvetom su, po svojoj prirodi, lične, usmerene na čoveka sa imenom i prezimenom i predstavljaju/slikaju ili nekakav zajednički doživljaj i sumiranje međusobnih odnosa ili daju portret imenovanog. Bilo da je njihov iskaz fokusiran na pojavno ili na njegov duhovni odraz odnosno bilo da je ton lepršavo duhovit ili seriozan ovakvi stihovi svojim postojanjem svojevrsna su glorifikacija trenutka svakodnevice kao i njegovog postojanja, kao sastavnog dela, u nizu koji traje godinama/decenijama. Spremnost da se (pre)poznati proces razotkrije fokusiranjem na, kao bitan, jedan njegov segment, ma kako sićušan se činio, daruje takvim stihovima/pesmama plemenitu patinu duboke istinitosti.

            Sledstveno rečenom, upravo se ovaj postupak može imenovati kao skriveni, a težišni, u bezmalo svim pesmama ove knjige. Cvetković početnim stihovima „identifikuje“ sliku/situaciju da bi ih potom postavio u kontekst životnog trajanja/procesa. Često je trenutak/tačka oslonca pesme detinjstvo u kome se, po prirodi stvari, upoznaje okruženje i stiču znanja/stavovi koji će trajati kroz mladost i stasavanje sve do zrelosti i poznih godina. Bitan deo učenja je otkrivanje Prirode, biljaka i, u nekolikim pesmama pomenutih, ptica (gavran, vrana, golub). Identifikovanje drveća sa ljudima svakako je deo ruralne životne mudrosti ali i deo dubljih, animističkih odnosno arhetipskih slojeva kolektivnog (ne)svesnog. Vezivanje sudbine čoveka sa sudbinom drveta, nalaženje/prepoznavanje zajedničkih osobina - od rađanja i starenja do paralelnih situacija izmeštenosti iz prirodnog staništa i opstajanja u drugoj klimi/sredini - težište je pojedinih pesama koje je odmah na početku knjige izrečeno tvrdnjom „U svakom dvorištu nečije drvo živi“ („Dud“) i dopunjeno pozivanjem na ingenioznu sliku Vaska Pope o želji negove supruge da ima malo zeleno drvo koje će trčati za njom („Otac i sin“).

Motiv meseca takođe će se pojaviti u par pesama, u različitim inkarnacijama/menama (mlad mesec, uštap), kao mistični, zloslutan/zlokoban simbol onostranog ili, pak, u pesmi „Mesec neuskrsli“, kao fenomen podložan  (ipak) različitim doživljajima i tumačenjima (koja nisu samo fatalna).

Širina pogleda na Prirodu i dubina njenog razumevanja ograničeni su ulaskom u gradske zabrane pa se, stoga, odjednom ne zna pripada li raspukli hrast kneževom pisaru koji ga je posadio, munji ili - gradskim službama? U tim i takvim okvirima prirodnost je redukovana, ukalupljena pa je i otvoreni pogled (s trema) na reku srećni sticaj okolnosti a prizor imele u parku atrakcija koja, onima koji su u stanju da je opaze, prepoznaju odnosno dosete se detinjstva na selu, budi sećanja i asocijacije sve do one konačne, ultimativne da je imela bila ne samo parazit već i lek za - šugave ovce. U gradu ona je, međutim, samo incident, neočekivani upad nekanalisane Prirode (mada se neke ošugavele ovce-ljudi kojima treba kao lek lako mogu naći).

Sloj iskonskog doživljavanja jedinstva sa Prirodom, njenih tokova, podstaknut detaljima na koje se u običnom življenju ne obraća dužna pažnja (puzavica) ili se prihvataju kao pojave bez značenja (padine, reke), proplamsava u stihovima ove knjige i boji ih bezvremenošću u koju su ugrađeni svačiji životi, ma koliko bili (ne)svesni svojih veza sa iskonom. Jer svi koji, u svojoj samoljubivosti i veri da su jedinstveni/neponovljivi, previđaju da su tek deo dugih nizova postojanja raširenih/prepletenih svuda oko njih, ostaju uskraćeni za spoznaju velike tajne sopstvene (ne)prolaznosti.

(„Koraci“ 1-3, 2016.)

SJAJ SVETLOSTI TRENUTKA - „Nevidljiva mesta“ Tomislava Marinkovića; izdavač Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“ Kraljevo, 2015.

Nova knjiga, „Nevidljiva mesta“, Tomislava Marinkovića (1949), prisutnog na pesničkoj sceni više od tri decenije, uvažavanog i nagrađivanog, podeljena je u tri ne imenovana već numerisana ciklusa (I, II, III) od kojih prvi i poslednji čine samo po jedna pesma. Uvodna pesma „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“, kako naslov govori, okrenuta je pesničkom ushićenju i muci a završava pitanjem/dilemom „Dobro razmisli: je li to / trenutak kad pevaš / kada prestaješ, ili / počinješ da plačeš“. Jedan odgovor ne postoji niti za ovu niti za sve druge dileme pesnika/pesničkog subjekta i ovaj stav zajednički je za čitavu knjigu. Moguće je jedino nastojati da se u svakodnevnom i stvaralačkom postojanju, koje se nadovezuje na neke ranije dane i sećanja, otkriju i zapamte trenuci u kojima se slute delovi esencije postojanja, emocija, misli. Više od toga, od te fragmentarnosti, čoveku, čini se, nije dato. Da li zato što su celoviti uvidi božanska mogućnost/osobina ili je, odista, samo jedan odgovor na sva pitanja nemoguć tek, običnom smrtniku nije dato da izdigne se iznad sopstvenog trajanja. Ponekad, u retkim, izuzetnim situacijama, učiniće se čoveku da ukazuju mu se obrisi/naznake spoznaja i principa koji možda - ali samo možda - sadrže neke šire, dublje, temeljnije istine i principe. Otuda u poslednjoj pesmi knjige „Našao si je“ pesnik koji za sebe kaže „(...) ja misao / ja prozor kroz koji duša gleda / obeskućeni, rasuti svet?“, slušajući pčele što su „uzbuđeno raspravljane o nečemu“, pita se nisu li mu tako pokušavale da kažu „Ako si tražio istinu, / na trenutak si je našao.“

Ali, koji je to trenutak i koja/kakva je to Istina? Veličanstvenost Prirode i njega, čoveka, u njoj, smernog i smirenog?

Odgovor, rekosmo, nije jedan i jedinstven možda i zato što su, s druge strane, životna očekivanja svakog bića drugačija, zavisna od njegove ličnosti, karaktera, prilika u kojima je rastao, učio, delao, voleo, bivao razočaran, sanjao, maštao, priželjkivao. Paradoksalno - ali paradoks je nešto trajno i, možda, zakonomerno za postojanje - zaključak jedinke koja je uspela da formuliše dilemu svog trajanja (za razliku od onih koji to pitanje osećaju a nisu voljni, spremni ili sposobni da ga uobliče mislima/rečima), odraženu i u praznoj korpici za pečurke (uzalud tražene na „Nevidljivim mestima“), je: „Ali srce, sa osećanjem života, / između godina još traži / dragocenosti koje mu pripadaju.“

Koje su to dragocenosti? Po kom se osnovu/pravu one potražuju?

Valjalo bi, zarad spoznaje odgovora, krenuti od početka, od detinjstva, baš kako je to i u pesmi „Nevidljiva mesta“, poslednoj u drugom ciklusu, pa se nadovezati na prvu iz istog ciklusa, na pesmu „Nije varka“ u kojoj, usred leta dečak prutićem, u prašini, crta mapu zamišljenog sveta dok dan odmiče prema sumraku i „Dečak sumnjičavo zuri u nestvarne obline neba“, pa crveni mesec ubeđuje dečakovo srce da ostane budno jer „To nije varka, šapuću daleke zvezde, / stvarniji svet od ovog nećeš naći.“ A u tom i takvom svetu, kao oslonci, likovi su majke, oca i prijatelja. U tom svetu postoje polja, sela i varoši kao prostori dešavanja, odrastanja, stasavanja u grupi. Konačno, možda manje primetno a, opet, temeljno i određujuće je proticanje vremena, vremenskih prilika i neprilika, dana i noći („Kule od dana, / kule od jutara / i večeri.“ - „Kule“), smena godišnjih doba i promene Prirode koje nosi. Čitava godina opstaje u ovoj knjizi, od leta do zime, jeseni i proleća sa svojim radostima, nadanjima i zasićenošću. Tanano i posvećeno zapažanje promena svojstveno je onome ko stalno je u neposrednom dodiru sa Prirodom, ko od nje nije odvojen asfaltom i gradovima već sa njom i od nje živi kao njen neotuđeni deo. Ova se iskonska veza ne raskida, od nje se ne beži kako bi se udovoljilo imperativima moderne civilizacije. Naravno, odlasci u gradove neminovni su ali se toj novoj/privremenoj sredini apriorno ne priznaje primat (kao što joj se ne poriče značaj). Konačno, grad pridošlicama niti širi ruke u znak dobrodošlice niti ih izbacuje - „Iza tebe, isprekidano, diše grad. // Kroz podignutu rampu, / istiskuje te iz sebe / i gura u noć, // iako ne kaže - idi.“ („Košava“).

Uronjenost u Prirodu, spoj sa njom, uči čoveka skromnosti ali mu daruje i osećaj beskrajne pripadnosti koja ga uverava da ma koliko bio beznačajan jednako je važan za opstanak sveta: „Pogledaj, svet je milostiv! // Svetlost trenutka obasjava / i sitne semenke suncokreta / i tvoje postojanje.“ („Suncokreti“). Otuda, pripadanje Prirodi znači i trezveniji stav prema sopstvenom odrastanju i starenju koji su tek jedan (ob)lik večnog trajanja i promene, smene života i smrti. Ipak, svako samosvesno i misleće biće mora, bez obzira na uvažavanje i poštovanje Prirode, da zapita se - zašto? „Zašto, kao po zapovesti, / nas koji smo smrtni, prekriva / sve više zlatni prah godina,“ („Zašto“). Pitanje je teže za jedinku obdarenu (prokletu) dubljim osećajima, prijemčiviju za damare bića/duše, obrazovanu i načitanu. Za nju su nedoumice i iskušenja dublji jer ume da ih izrazi, artikuliše, da ono slućeno uobliči u reči, i to reči koje je usvojila/stekla u svakodnevnom življenju i one naučene u školskim udžbenicima. Otuda se u nekolikim pesmama ta dva jezika spajaju gradeći sasvim posebnu atmosferu i senzibilitet - „žune beskrajno usitnjuju svoje soprane.“ („Nije varka“), „vetar se, kao smušeni geometar,“ („Februarske skice“). No, kako god bilo, zapitanost ostaje a konačnog odgovora, rekosmo, ipak, nema.

Važan deo knjige „Nevidljiva mesta“ intimistički intonirane (uglavno pisane u prvom licu jednine, mada ima i onih u množini) je, kao dodatni lični ugao posmatranja sveta, i linija koja se bavi pesništvom kao usudom. Na prvu pesmu, „Pre nego što počneš da pišeš pesmu“, nastavljaju se ona imenovana kao „Pokušavaš da se setiš“ u kojoj pesnik hoće da se doseti „kako je bilo pisati pesme, / a ne biti pesnik.“, kako je to „Osećati za vratom dah života, / koji te miluje kao lahor / a potom baca u očajanje.“ Rastrzanost između želje i (ne)moći izražavanja u rečima, nadanja i strahova (sve do onog ultimativnog „Krenuh ali ne stigoh“), opsedala je mladog pesnika koji se, sada, priseća tog vremena, nesposoban da ga, uprkos stečenoj veštini, opiše jer pesništvo je način postojanja, drugojačiji, puniji, teži od običnog. To je poseban način gledanja na sebe i sopstveno okruženje, te neraskidiva vezanost za reči, svoje i onih koji su pisali nekada i koji pišu sada. Čak i ako pokuša da pobegne od reči iz knjiga i onih koje drugi (na sajmu knjiga) izgovaraju pesnik ne beži izistinski, on i u osami ostaje sa svojim rečima, onima koje je sam zapisao i objavio i onima koje će nastati. Uostalom , „(...) reči su radoznale kao / deca (...)“, ima ih posvuda i „(...) na njima počiva svet.“ („Bežeći od reči“). Mada, ponekad javlja se sumnja u moć reči jer „(...)  zrikavci su / ponavljali zauvek upamćenu /  pesmu; opevajući ono što jezik /  nije u stanju da izrazi.“ („Gledanje kroz noć“).  Uprkos tome, neminovno i konačno, Život i Poezija neraskidivo stapaju se (kao život i Priroda) - „Kroz prozor vidim sivkaste oblačiće / koji liče na bronzanu figuru ruže, // na razmotanu klupčad vune, / na moj život i život poezije, / koji podrhtavaju nad beskrajem.“ („Čitanje“).

            U konačnom sagledavanju poetska „Nevidljiva mesta“ Tomislava Marinkovića primirena su, tiho elegantna, zamišljena/zapitana nad trajanjem, odrastanjem i starenjem, nad sveopštim (bes)smislom, prepuna fine sete, plemenite patine i melanholije.

(„Koraci“ br. 4-6, 2016.)

HOROR, SNOVI I KOŠMARI ili EROTIKA, FETIŠI I PSIHODELIJA NAD I POD ZEMLJOM - „Valentina 2: Trilogija Baba Jaga“ Gvida Krepaksa; izdavač Darkwood, Beograd, 2015.

Gvido Krepaks (1933-2003), rođen u Milanu kao Gvido Krepas, arhitekta, dizajner i crtač ilustracijama za naslovne strane časopisa i ploče počeo je da crta stripove 1963.g. a 1965.g. sa nekoliko prijatelja osnivao strip magazin „Linus“, u kome će započeti objavljivanje svog najznačajnijeg dela, serijala „Valentina“. Mada je u prvoj epizodi „Neutron“ Valentina sporedni lik kasnije ona postaje junakinja niza epizoda koje se od 1968. pojavljuju i u formi albuma; za Krepaksovog života objavljeno je 27 albuma ovog serijala, na koje se nadovezuju albumi sa ilustracijama i skicama. Uz „Valentinu“ Krepaks je, stvorio desetak albuma sa avanturama drugih lepršavih i erotizovanih heroina. Takođe je iscrtao nekolike strip adaptacije književnih dela. Krepaks će ostati zapamćen po prepoznatljivom crtežu, specifičnom kadriranju i montaži tabli odnosno erotici koja ne prelazi u vulgarnost i sklonosti prema fantazmagorijskim, halucinantnim, somnambulnim sadržajima u skadu sa duhom hipi generacija 1960-tih.

            Valentina Roseli je rođena 1942.g. u jeku II svetskog rata, u Milanu i odrasta u posleratnom svetu obnove „običnog života“, promene političkih sistema, rasta standarda i fascinacije popularnom kulturom. Ona se slabo ili nikako ne uklapa u sredinu i tek ljubav sa Filipom Rembrantom, brak i rođenje sina Matije donose delimično smirenje njenog nemirnog duha i fantazije. Valentina se bavi modnom fotografijom dok je Filip, koji je ranije bio maskirani Neutron, borac protiv zločina, sada intelektualac vezan za razne projekte.

            „Trilogija Baba Jaga“ iz 1972. godine donela je Krepaksu popularnost i priznanja njegovog neuobičajenog pristupa i tretmana stripa koji je, za razliku od standardnog, potpuno razbarušen, neopterećen imperativima brze akcije i lako razumljivog crteža. Trilogiju, koja je u stvari tetralogija, čine celine „Baba Jaga“, „Plavobradi“, „Anet“ i do sada neobjavljeni „Mali kralj“. Baba Jaga je veštica poslata iz sveta u utrobi zemlje da potčini Valentinu koja će, po starom proročanstvu, začeti naslednika naroda podzemaljaca. Nakon što bezmalo udari autom Valentinu, Baga Jaga je poziva u svoju kuću; ma koliko se protivila Valentina odlazi i na poklon dobija lutku Anetu koja ima velike natprirodne moći. Valentinina nevoljna opsednutost vešticom razvija se u nizu bizanih erotsko-fetišističkih događaja i horor-psihodeličnih snova-košmara. Filip pomaže supruzi da se otrgne u obračunu, na kraju druge epizode, u kome Baba Jaga (žena neodređenih godina, ekscentričnog odevanja i ponašanja) propada kroz rupu u podu svoje kuće na smetlište. No, u delu „Anet“ veštica se vraća i otima malog Mateju a potom zaposeda i Valentininu svest i vodi je u podzemlje. Filip je prati do grada Toitatnama u kome počinje obred dobijanja vođe koji vidi i koji će žene iz kulta Aran Tuavana povesti u borbu protiv gvozdenih ljudi. Filip će prekinuti obred ali će Valentina, Matija i on pasti u ruke gvozdenih ljudi (koji podsećaju na robote). Gvozdeni žene koriste za oplodnju a Valentinu od te sudbine spasava Baba Jaga. Filip i Valentina primoraju Baba Jagu da im pokaže put na površinu gde nalaze lutke sa svojom odećom i odlaze u poznatu im realnost.

Nakon stripova sledi segment „Iza kulisa jednog stripa“ u kome Krepaksov sin Antonio i supruga Luiza objašnjavaju pojedine table odnosno njihovu „realnu podlogu“ što produbljuje uvid u umetnikovu inspiraciju i realizaciju dela.

            Priča sa elementima fantazije, naučne fantastike i horora, prožeta fetišizovanom i pritajeno perverznom erotikom, sa mnoštvom citata bajki i filmova, insistiranjem na modnim detaljima, na neobičnim predmetima (iz XIX i ranog XX veka), ekstvaganciji i izveštačenoj afektaciji, dozvolila je Krepaksu da se razmahne i crtački i montažerski. Municiozni crteži iz neuobičajenih perspektiva, slike koje su na rubovima ostale nedovršene, niz malih kvadrata koji prate mimiku likova, table koje sadrže crtež koji se razvija u vremenu - sve to potvrđuje Krepaksa kao vanrednog stvaraoca i njegov netipični odnos prema mediju u kome stvara. Otuda „Valentina“ nije „lak“ strip i traži čitaoce otvorenih pogleda i shvatanja ali ih nagrađuje vanserijskim umetničkim doživljajima i senzacijama.

            („Dnevnik“, 2016.)

PRIVATNI DETEKTIV BUDUĆNOSTI, ASTRONAUTI I NUKLEARNE APOKALIPSE ili VASELJENA JE BAŠ MALA – „The Long Tomorrow“ Moebiusa; izdavači „Darkwood“ i „Čarobna knjiga“, 2015.

„The Long Tomorrow“ je zbirka naučnofantastičnih stripova koje je nacrtao Mebijus (Žan Žiro, 1938-2012), velikan svekolike 9. umetnosti i autor koji je profilisao vizuelni izgled i doživljaj budućnosti u masovnoj kulturi kraja XX veka a čiji je uticaj i danas nezaobilazan. Kako u uvodnoj reči kaže, Mebijus je 1975.g. bio deo velike ekipe umetnika koju je okupio Alehandro Žodorovski s namerom da stvore filmsku adaptaciju naučnofantastičnog romana „Dina“ Frenka Herberta. Film je trebao da u svemu bude izuzetan iskorak iz dotadašnjih vizuelnih-scenarističkih-glumačkih-muzičkih obrazaca pa su na saradnju pozvani mnogi izuzetni autori, od Mebijusa, Gigera, Daglasa Trambala, Orsona Velsa do Mika Džegera, grupe Pink Flojd i, kao apsolutna zvezda, Salvador Dali. Uprkos intenzivnog rada i gotovo zaokruženog likovnog identiteta priče, film nikada nije stigao dalje od pripreme postavši tako najpoznatini nesnimljeni film u istoriji. U svoj toj kreativnoj gužvi Mebijus je, dok je iscrtao stotine i stotine skica, upoznao Dena O’Banona (1946-2009; autor scenarija za film „Alien“ iz 1979.g.) koji mu je pokazao svoje skice za strip na kome je radio. Mebijus je bio oduševljen pričom i zatražio pravo da je nacrta. Tako je nastao kratki strip „The Long Tomorrow“ o doživljajima marginalnog privatnog detektiva Klaba koga, u košmarnoj budućnosti u kojoj svi žive u mega-gradu, angažuje bogata klijentkinja za naizgled lak posao; kako to biva, stvari se komplikuju jer uopšte nisu onakve kakvima se čine. Klab je, naravno, prethodnica Džona Difula iz serijala o Inkalu dok je naslov stripa moguća parafraza naslova Čendlerovog romana „The Long Goodbay“ iz 1953.g; istini za volju postoji roman „The Long Tomorrow“ Li Braket iz 1955.g. ali je reč o „spej operi“ što je daleko od tematike Mebijusovog i O’Banonovog stripa. Ova je parodija na klasične tvrde krimiće vanredna pre svega po atmosferi i enterijerima: Mebijusov haotični-frustrirani-agresivni-medijski-reklamni grad-džungla budućnosti postaće likovni temelj kako za film „Blejd raner“ Ridlija Skota (1982) tako i kiberpank roman Vilijema Gibsona „Neuromanser“ iz 1984.g. odnosno uzor za mnoštvo drugih potonjih dela koja će ovaj lik budućnosti definisati kao ikonografski obrazac naučne fantastike ali i opšte kulture. U sličnom okruženju dirigovanih masovnih neuroza i pojedinačnih maničnih ispada razvija se i sledeći strip u albumu, priča bez reči „Rock City“.

            „Svemirski“ segment albuma čine kratki stripovi koji su, u suštini, stilske vežbe na neke od prepoznatljivih i preteranim, neinventivnim trošenjem šablonizovanih žanrovskih tema koje u Mebijusovoj verziji bivaju revitalizovane i nadograđene zbog čega deluju sveže i ubedljivo. Tako se priča „Vaseljena je baš mala“, kako i naslov kaže, poigrava apsurdom beskraja svemira a „Riđobradi i mozak-pirat“ naopako okreće sukob astronauta i veštačke inteligencije uvodeći u zaplet i ličnost onoga ko je mozak programirao. „Artefakt“ je efektna minijatura o odnosu veliko-malo u razmerama planeta-živo biće.

            Posle fantazmagorijskog horor sna pilota svemirskog broda u „Približavanju Kentauriju“ (po scenariju Filipa Drulea) sledi „Varijacija br. 4070 na „poznatu“ temu“, gorka groteska o vodniku koga, posle nuklearne apokalipse, izvode iz podzemnog bunkera i streljaju jer nije poslao atomske rakete na protivničku stranu i tako lišio Francusku zadovoljstva pravedne odmazde protiv agresora! To što je čitava planeta, i bez tih bombi, uništena ne menja odluku jer - dužnost je dužnost ma kako (be)smislena bila.

            Mebijusov grafizam, u svemu osoben, danas je legendaran. Od dizajna mašina, svemirskih brodova, svakojakih arhitektura i pejzaža do odeće, obuće i šešira, od svakovrsnih ljudskih fizionomija do nezemaljskih kreatura, strip čitalac/gledalac neprestano, iz slike u sliku, susreće nešto novo i izuzetno u širokom rasponu od vilinskih lepota do mračnih ponora svemira i ljudskog uma. Kompozicija crteža i tabli prefinjena je iako deluje spontano i jednostavno.

I posle četiri decenije Mebijusove slike su uzbudljive i fascinantne a njegove priče vrcavo duhovite i intrigantne, pune citata i aluzija. Otuda, uvid u strip s kraja XX i početka XXI veka definitivno nije moguć niti potpun bez poznavanja Mebijusovog opusa.

(„Dnevnik“, 2016.)

HRABRI, PRAVEDNI I ROMANTIČNI PRINC ili KAD MUDRA ALETA POBEĐUJE DIVLJE PIKTE - „Princ Valijat, sedmi tom 1949-1950“ Harolda Fostera; izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Harold Rudolf Foster, poznatiji kao Hal Foster (1892-1982) nesporni je klasik strip umetnosti a njegovo životno delo „Princ Valijant“ je remek-delo kako u okrilju 9. umetnosti tako i sveopšte kulture XX veka. Od 13. februara 1937. godine do povlačenja u penziju 1979. Foster je pisao i crtao priču o princu sa Severa, iz Tule, koji će vremenom postati vitez Kralja Artura odnosno jedan od vitezova Okruglog stola i u svojim avanturama, ratovima i putovanjima obići bezmalo čitav svet, od Evrope do Amerike i Afrike. Foster će, nakon što je, zbog artritisa, morao da traži zamenu, te „iskušao“ nekoliko crtača, odabrati Džona Marfija (1919-2004) kome će prvo crtati skice u olovci a onda od 1789. table u potpunosti prepustiti strip. Marfi je „Princa Valijanta“ crtao, najpre po sinovljevom scenariju, sve do 2004.g. da bi ga, par meseci pre svoje smrti, predao Gariju Ganiju, koji je po scenariju Marka Šulca, Valijanta crtao do 2012. godine kada olovku „preuzima“ Tomas Jejts (dok Šulc piše priče). „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolorisanim tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.

            „Princ Valijant“ je od svojih početaka bio izuzetno delo, i kao priča i kao likovno delo. Foster se nije opredelio za standardnu istorijsko-avanturističku priču u pogodbenom Srednjem veku već je pomno proučio epohu, od velikih događaja do svakodnevice, od načina ratovanja do odevanja i ishrane. Stoga su Valijantovi doživljaji uvek bili uverljivi i ubedljivi. Kao rezultat takvog Fosterovog proučavanja, s jedne strane, i restrikcija hartije zbog II svetskog rata, s druge, nastao je strip „Srednjevekovni zamak“ (integralno reizdat 1957.g.) koji se može smatrati pravom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja. Za razliku od „običnih“ stripova Fosterov Valijant nije ostao u „večnom sadašnjem trenutku“ već je polako ali vidljivo sazrevao i stario; njegova životna priča podrazumeva i brak sa voljenom princezom Aletom, rođenje i odrastanje dece te vrlo aktivno učešće članova porodice u priči bilo „rame uz rame“ sa Valijantom bilo u samostalnim doživljajima. Ovo je, u vreme originalnog objaljivanja stripa, bio krajnje originalan strip koncep (a ni danas nije preterano često korišćen).

Zahvaljući opredeljenju da strip izlazi u nedeljnim brojevima novina, u punom koloru, najpre u kaiševima a potom, zbog povoljnih reakcija čitalaca, kao tabla preko čitave stranice, „Princ Valijant“ je dozvolio Fosteru da potpuno razvije svoj talenat. Njegov fascinantni realistički crtež, neopterećen strip balonima (sav tekst se nalazi ispod crteža), prepun detalja, jednako uspešno predstavlja lica i mimike kao i eksterijere, pejzaže i masovne scene. Fosterovo klasicističko koncipiranje prizora u potpunosti odgovara priči koja je na tragu slavnih srednjevekovnih epova i saga. Otuda je spoj reči i slike potpun i neraskidiv.

Sedmi tom reprezentativnog kolor izdanja sabranih Valijantovih doživljaja zatiče ga kao mladog supružnika i ponosnog oca sina-prvenca Arna, rođenog u Americi, koji će biti kršten u blistavom Kamelotu, pred dvorskom svitom sa Kraljem Arturom na čelu. No, viteške dužnosti brzo će ga odvojiti od porodice i poslati da ispita neobične događaje u dalekom zamku. Pošto razreši tamošnje nevolje Valijant će sa nekolicinom vitezova, kako ne bi sedeli besposleni i izazivali nevolje, biti poslat da obiđe zid koji su podigli Rimljani kao prepreku divljim Piktima. Ispostaviće se da tamo stvari ne stoje ni malo dobro jer su Pikti prešli zid i pljačkaju sela. Mala družina suprotstaviće se najezdi više lukavstvom nego snagom. Branitelji bi, ipak, bili nadjačani da se u toj divljini, u odsudnom trenutku bitke, nije pojavila Aleta, vođena ljubavlju prema mužu. Ona će nadmudriti Pikte a onda se posvetiti lečenju teško ranjenog Valijanta. Kako bi pospešila njegov oporavak ona ga vodi u rodnu mu Tulu kod oca, kralja Aguara. Prezdraveli vitez uputiće se u Rim kako bi ocu odatle doveo valjane poznavaoce hrišćanstva. Ali dok Valijanta nema, Tulu opseda vojska spremna da je osvoji. No, ma koliko neprijatelji moćni bili oni se ne mogu meriti sa Aletinom spretnošću i dovitljivošću koja će, na kraju, otkloniti opasnost. Za to vreme, Valijant putuje Evropom koja je, zbog propasti Rimskog carstva, u potpunom rasulu...

Ratovi i svakodnevni mir, plemeniti vitezovi i nemilosrdni varvari, živopisni, vragolasti Vikinzi, nespretni čarobnjaci, dečaci koji žele da postanu junaci, mudre žene i praznoglave siledžije, tragedije i smešne zgode sabrani su u veliku sagu o mitskom vremenu koja je neizostavna lektira svih ljubitelja i poštovalaca Umetnosti.

(„Dnevnik“, 2016.)