VITEŠKE PUSTOLOVINE OCA I SINA ili POHODI, BITKE, GLAMUROZNI DVOROVI I NJIHOVA POMPA – „Princ Valijant – Četrnaesti tom“ Harolda Fostera; izdavač „Čarobna knjiga“ 2017.

 „Princ Valijant“ nesporno je remek-delo 9. umetnosti kao i svekolike kulture XX veka; pred njegovom impozantnošću definitivno blede sve sumnje u umetničku relevantnosti „priča u slikama“. Tvorac „Princa Valijanta“ Hal Foster (tačnije Harold Rudolf Foster, 1892-1982) duže od četiri decenije, od 1937. do 1979. godine, pisao je i crtao sagu o princu iz Tule koji postaje jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola i kao poverljivi izaslanik i prekaljeni vojnik Kralja Artura obilazi bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant, sam i sa svojim družinama, prolazi kroz Evropu i stiže do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjenog princezom Aletom sa Maglovitih ostrva, ponosni je otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, sve do današnjeg tima (crtež Tomas Jejts, Mark Šulc priča) koji stvara nove pustolovine. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.

            „Princ Valijant“ je od samog početaka bio izuzetna istorijsko-avanturistička priča: Foster je proučio epohu kojom se bavi, od velikih događaja i metoda ratovanja do svakodnevice, običaja odevanja, ishrane i stanovanja a potom to pretočio u uzbudljivu ritersko-porodičnu sagu „oslikanu“ izvanrednim klasičnim realističkim crtežom „neuznemiravanim“ balonima (jer se tekst upisuje ispod slike ili u njenim uglovima). Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada je zanatska strip tehnika u međuvremenu napredovala (u pravcima dinamizovanja kako priče tako i njenog vizuelnog dela) magija ovog stripa je očuvana i funkcioniše jednako uspešno kao i u vreme prvog objavljivanja. Naravno, deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važno je i Fosterovo insistiranje kako na junačkim delima, pohodima, bitkama, glamuroznim dvorovima i njihovoj pompi tako i na običnim, trivijalnim stvarima. Otuda se uz kraljeve, velikaše, vitezove i njihove neprijatelje stripom kreću i sasvim seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Tek je poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja posvećena upravo tim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je po tom pitanju bio znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja je smatrana pukom zabavom koja ne domašuje umetničke visine. Kako god bilo, „Princ Valijant“ je jedan od najubedljivijih umetničkih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope a Fosterov se album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.

            Četrnaesti tom sabranih tabli „Princa Valijanta“ (izdavač „Čarobna knjiga“), u tvrdom povezu i punom koloru, sadrži dogodovštine originalno objavljene 1963. i 1964. godine dakle vrlo blizu tridesetog rođendana serijala. I u ovim godinama odvija se značajna, teška ali i bolna epopeja ulaska princa Arna u svet odraslih. Sa 12 godina on formalno postaje paž i glasnik ali i borac zahvaljujući što porodičnim nevoljama što sukobima koji se primiču tlu Britanije. Arn žudi da bude prihvaćen kao odrastao, pouzdan ratnik i budući vitez; od oca i majke je nasledio osobine koje krase pravog borca, hrabrost, hladnokrvnost i snalažljivost tako da ne brza u odlukama i postupcima, trpi udarce i ne odustaje od svojih namera. Zahvaljući tome on uspeva da se izvuče ih gotovo bezizlaznih situacija kao što je ona kada ga brzopleti drug ostavlja pred grupom Saksonaca a Arn uspeva ne samo da preživi već i da, lukavstvom i improvizacijama, zadobije njihovo poverenje te sazna planove za invaziju. Ipak, posle avantura on će potrčati majci u zagrljaj dok ona bolno spoznaje da će uskoro pratiti dvojicu svojih muškaraca u ratove i jednako strahovati za njih. Ni Valijant ne može da ostane hladnokrvan pa više puta hrli u pomoć sinu ili iz prikrajka posmatra situaciju spreman da se, ako je potrebno, umeša.

            A povoda za brige ima na pretek jer pretnje ne prestaju, kako od lokalnih velikaša koji bi da otmu, jedni od drugih ili od Kralja Artura, imanja tako i od velike najezde Saksonaca koji nameravaju da konačno pokore Britaniju. Ipak, između krvavih bitaka nađe se vremena i za obične stvari kakve su dvorske spletke kojima velikaši nameravaju da povećaju svoj ugled tako što će nekoga uniziti. A tu su i obavezne provodadžijske igre za pridobijanje poželjnih ženika. Osim tih „kućnih“ zapleta najbitniji su oni koji se odvijaju na viteškim turnirima. Tamo vitezovi pobeđuju ili gube svoju opremu i konje; naravno, to su mesta na kojima se pored časnih ratnika nalaze i svakojaki prevaranti koji bi da lako dođu do bogatstva. Valijant dvojicu nespretnih, lakomislenih i ne preterano poštenih vitezova spasava teških kazni ali na kraju, da bi sačuvao sopstveni mir, mora da ih pošalje kućama. Na turniru u Kamelotu Valijant će biti izazvan na borbu na život i smrt što je deo spletke grofa Breseja čija je namera da Aletu načini udovicom a zatim i svojom ženom što će mu, on očekuje, doneti velika bogatstva. Plan će se, međutim, izjaloviti pa Valijant postaje pobednik turnira a grof susreće dželatovu sekiru! No, ova (ne)vesela epizoda tek je predah pred novim iskušenjima...

            Foster u velike događaje znalački upliće humorne epizode kojima rasterećuju osnovne tenzije i gradi uverljivu atmosferu epohe dajući širi uvid u dešavanja izvan uobičajenih istorijskih okvira. Njegovo crtačko umeće i nadalje ostavlja bez daha pažljive čitaoce-gledaoce pred kojima se razastiru galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različiti modeli oklopa, mačeva, sedala i mamuza, zaprežnih kola i brodova. Fascinantne su rekonstrukcije srednjevekovnih gradova i sela te impozantni pejzaži planina i mora. Da bi se uočile sve pojedinosti i finese ovog stripa neminovno je njegovo višekratno prelistavanje i razgledanje a posle svakog sklapanja korica uvećava se poštovanje prema Fosterovom istinski veličanstvenom ostvarenju.

(„Dnevnik“, 2019.)

TARZAN IZMEĐU CIVILIZACIJE, DŽUNGLE I PRAISTORIJSKIH ČUDOVIŠTA ili TARZAN KAO JUNAK IZ STRIPA, BITI BRZ, SRČAN I NEMILOSRDAN - „Tarzan nedeljne kolorne table, prvi tom 1931-1934“; izdavač „Darkwood“ 2012.

Tarzan, čovek-majmun, nesporno je jedan od globalnih kulturnih fenomena XX veka. Priča o dečaku plave krvi, potomku Lorda od Grejstoka, koji odrasta u Africi među velikim majmunima, postaje njihov kralj i gospodar džungle, zatim odlazi u civilizaciju ali je sa prezirom odbacuje kako bi trajno uronio u divljinu, mešavina je mnogih literarno-kulturoloških motiva ranijih vekova: od „prosvetiteljskih“ dela koja dokazuju nadmoć belog čoveka u sudaru sa Prirodom i drugim (ne belim) ljudima - blagi model ovog korpusa je „Robinzon Kruso“ D. Defoa - do vraćanja mitovima o „plemenitom divljaku“ kao suprotnosti kolonijalnom doživljaju sveta evropskih kapitalista (od XVII veka do danas). Tarzanov tvorac, pisac Edgar Raj Barouz (1875-1950) koji ga je na svetlo dana doneo u romanu „Tarzan od majmuna“ iz 1912.g. i „vodio“ u još 20-tak dela, nije imao na umu baš sve navedene reference jer se vodio drugim motivima - stvaranjem zabavno-uzbudljivo-avanturističkog štiva koje će se masovno prodavati pre svega u palp-časopisima. I u toj je nameri u potpunosti uspeo jer je Tarzan brzo osvojio srca (pre svega malih i velikih) dečaka u SAD a potom i ostatka Zapadnog sveta. Po logici industrije zabave uspeh u jednom mediju „prelivao“ se u druge - u film već 1918.g. a deceniju kasnije i u strip. Prva strip adaptacija uvodnog romana o Tarzanu došla je iz pera Hala Fostera (1892-1982) i naišla na lep prijem kod čitalaca. Foster, međutim, nije hteo da produži rad na stripu jer je i dalje verovao da je njegova budućnost u reklamnim ilustracija. Strip je, naravno, nastavio da izlazi u dnevnim novinama a radio ga je Reks Makson čije crtačke veštine nisu bile naročite (stvar je „vadila“ činjenica da je strip adaptacija Barouzovih romana). Sve Maksonove mane izašle su na videlo kada je početkom 1931. počeo da piše scenario i crta table stripa o Tarzanu za nedeljne brojeve novina - strip je zauzimao celu stranu, štampan u četiri boje. Priča je bila konfuzna i naivna a crtež amaterski pa je postalo jasno da treba tražiti novog umetnika koji će, po isteku 6 meseci (na koliko je glasio Maksonov ugovor) nastaviti strip. Izbor je pao na Fostera koji se nije previše dvoumio pošto je, zbog ekonomske krize, posao u reklamnoj agenciji drastično opao. Tako se 29.9.1931.g. pojavila prva Fosterova tabla stripa o Tarzanu po njegovom scenariju. I, prvo što je Foster uradio bio je ono što se ne preporučuje - upotrebio je „džokera“ odnosno „deusa ex machina“. Kako bi presekao dotadašnji (besmisleni) zaplet on Tarzanu dovodi saveznika - kapetana D'Arnoa iz Legije stranaca koji bukvalno iskače iz aviona pravo u borbu sa podivljalim majmunima! Nevaljalci ginu, Tarzan se na brzinu oprašta od svojih saboraca i odlazi sa D'Arnoom u avanturu među legionarima i divljim pustinjskim plemenima. Potom se Tarzan vraća u džunglu gde, posle nekoliko samostalnih tabli koje potenciraju njegovu hrabrost, velikodušnost i brigu za slabe, započinje priča o lepoj Halviji, sveštenicu kanibala, koja odlučuje da je Tarzan junak za koga će se udati! Tarzan ne deli njen entuzijazam ali nalazi adekvatnu zamenu - mladog ragbistu Toma. Ipak, medeni mesec neće teći kako treba jer pleme želi da povrati Halviju. Tek što reši ovu krizu Tarzan zapada u novu - njegov sin Korak je ozbiljno povređen i on mora da ga spasi.

            U prvim epizodama Tarzan izgleda egzotično i „šik“ - njegov kostim je nalik muškim „kupaćim odelima“ 1920-tih (na gaćice se nastavlja tkanina do levog ramena), kosa sa razdeljkom na sredini glave vezana je kožnom trakom, oko vrata visi ogrlica od kandži i školjki - i rešava probleme koji se manje-više mogu očekivati jer borbe sa zverima i divljim plemenima su svakodnevni posao kralja džungle; susreti sa „civilizovanim“ ljudima uglavnom su uvod u konflikte jer džunglu i njene stanovnike tretiraju samo kao izvor zarade. Zbog tako velikih izazova Tarzan mora da bude brz, srčan i nemilosrdan. Čak su i proslave pobeda takve - mahniti, „ludački“ ples dum-dum vodi u duboki trans u kome Tarzan odbacuje „i poslednji trag civilizovanosti“.

            Iskorak iz kakvog-takvog realizma započinje epizodom „Groblje slonova“ u kojoj Tarzan odlazi da spasi prijatelja Eriha fon Harbenoma i suočava se sa praistorijskim čudovištem gigantosaurusom i pterodaktilima. Put kroz planinu vodi tu dvojicu u „Praiskonske močvare“ sa isto takvim stanovnicima. Bežeći od tiranosaurusa istraživači stignu do nepoznate zemlje koja je, ispostaviće se, zastala u doba drevnog Egipta. Egzotične dogovodštine u svetu svemoćnih faraona i zlih sveštenika, piramida, džungli i pustinja sa mnoštvom obrta, političkih i ljubavnih intriga, zavera i borbi traju gotovo dve godine dok Tarzan, pred izvršenjem smrtne kazne, ne pobegne u „obični svet“ (ovog puta gusara i sultana). Foster je iz realnosti uronio u fantastiku očito inspirisan Barouzovim romanom „Tarzan i dragulji Opara“ (1916) kojim je započeto Tarzanovo putovanje u izgubljene doline i svetove (baš kao u Dojlovom romanu „Izgubljeni svet“ iz 1912) odnosno u Pelusadar, kontinent u srcu Zemlje (kao u Vernovom „Putovanju u središte Zemlje“ iz 1864). Izmeštanje u druga vremena daruje avanturama posebnu atraktivnost i zavodlivost koja je očita i posle gotovo 90 godina od prvog objavljivanja. U te nove svetove Tarzan kreće sa poboljšanim izgledom: ostaje samo u gaćicama pa je njegova muskulatura potpuno otkrivena a gubi i traku oko glave pa mu kosa slobodno leprša (gornji deo starog kostima ipak je imao svoju svrhu kao povez za povređenu ruku). Fosterov crtež vidno napreduje iz table u tablu potvrđujući sve sigurniju ruku majstora koji će 1937.g. kad napusti „Tarzana“ svetu darovati remek-delo 9. umetnosti - sagu „Princ Valijant“.

(„Dnevnik“, 2018.)

KROZ BLISTAVE PALATE I SLAVNE RUŠEVINE – „Princ Valijant – Trinaesti tom“ Harolada Fostera; izdavač „Čarobna knjiga“ 2017.

Strip serijal „Princ Valijant“ nesporno je remek-delo 9. umetnosti i kulture XX veka. Njegov tvorac Hal Foster (punim imenom i prezimenom Harold Rudolf Foster, 1892-1982) duže od četiri decenije, od 13. februara 1937. do 1979. godine pisao je i crtao (više od 1760 tabli !) sagu o mladom princu iz Tule na Severu koji postaje jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola i kao izaslanik i vojnik Kralja Artura obilazi bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant će sam i sa svojim družinama jahati i ratovati diljem Evrope te stići i do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjen je princezom Aletom sa Maglovitih ostrva i ponosni otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, sve do današnjeg tima (crtež Tomas Jejts, Mark Šulc priča) koji stvara nove pustolovine. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.

            „Princ Valijant“ je od početaka vanserijska istorijsko-avanturistička priča: Foster je proučio epohu kojom se bavi, od velikih događaja i metoda ratovanja do svakodnevice, odevanja, ishrane i stanovanja a potom sve to pretočio u ritersko-porodičnu sagu i izvanredan klasični realistički crtež bez balona jer se tekst upisuje ispod slike ili u njenim uglovima. Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada se zanatska strip tehnika u međuvremenu razvila (u pravcima dinamizovanja priče i njenog vizuelnog dela) magija ovog stripa je očuvana i „radi“ kao i u vreme prvog objavljivanja. Naravno, deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važan je i Fosterovo insistiranje ne samo na junačkim delima, pohodima, bitkama, dvorovima i njihovoj pompi već i na sasvim običnim, trivijalnim stvarima. Otuda pored kraljeva, velikaša, vitezova i njihovih neprijatelja stripom se kreću sasvim obični ljudi, seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Tek će poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja biti posvećena upravo tim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je, čini se, bio po tom pitanju znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja nije priznavana za umetnost. „Princ Valijant“ je jedan od najubedljivijih umetničkih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope dok se Fosterov album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.

            Trinaesti tom sabranih tabli „Princa Valijanta“ (izdavač „Čarobna knjiga“), u tvrdom povezu i punom koloru, sadrži dogodovštine originalno objavljene 1961. i 1962. godine. Na Maglovitim ostrvima kraljica Aleta će doneti na svet drugog sina – Galana. Ipak, porođaj neće poštedeti ni mamu ni tatu vojničkih i državničkih poslova. Putevi ih nadalje vode do Svete zemlje pa do Rima odnosno preko Pirineja i Engleske do Valijantovog zavičaja. Ono što sreću je prelepa ali nemilosrdna priroda, gradovi i države u rastu ili propasti - kakva je zadesila nekada dični Rim - odnosno čitavu Evropu rastrzanu stalnim ratovima starosedelaca sa divljim, pljačkaškim plemenima. Na toj neveseloj pozornici odvija se prava porodična epopeja u čijem je središtu Valijantov prvenac - princ Arn koji stasava u mladića i ulazi u svet odraslih što znači mladog ratnika (i budućeg viteza). Njegova otmica i oslobađanja formalno su kraj dečaštva pa Arn sa brižnim ali i ponosnim ocem odlazi na opasna putovanja na kojima će upoznati znamenita mesta i neobične ljude te biti u prilikama da dokaže svoju dovitljivost i srčanost. Istovremeno saga o Valijantu ulazi u novi krug pa Valijant i njegov sin posećuju mesta koja je Valijant obilazio kao mladić. Konačno ishodište, koje je istovremeno i polazište, jesu močvare, u kojima je započela strip epopeja, i susret sa džinom Torgom. U trenu se vremenske linije spajaju: Torg se sprema da napadne Arn ali pred njega staje Valijant i podseća ga na njih nekadašnji susret i borbu a zatim, kao zalog prijateljstva, Valijant Torgu poklanja novi nož jer se stari istrošio od upotrebe.

            U osnovne pripovedne niti Foster mudro upliće zaokružene epizode koje rasterećuju osnovne tenzije i doprinose stvaranju bogatije atmosfere epohe odnosno šire uvid u dešavanja izvan uobičajenih okvira društveno-porodičnih odnosa i interakcija. U ovom je tomu posebno zanimljiva priča o devojci Talun, proteranoj iz stepskog plemena, koju sudbina združuje sa Valijantovom družinom. Dvojica Valijantovih sluga zagledaju se u Talun ali ona se zaljubljuje u viteza (koji joj za to ne daje povod). Ljubomora i spletkarenje vode do neminovnog obračuna ali i moguće romanse preživelog sluge i otresite devojke. Uz već poznate priče o zlim i nemilosrdnim gospodarima koje stiže zaslužena kazna - što podrazumeva i javna pogubljenja sa nasmejanim dželatom na gradskom trgu „koliko da se svetini ne uskrati zaslužena zabava“ - stoji i lepršava pripovest o druženju Alete i vesele vidre Gos’n Brke koje pokvari Valijan pa biva počašćen ljutim ujedom (mada bi pripovedačev zaključak o univerzalnom kaćiperstvu ženskog pola - ljudskog i životinjskog - danas svakako naišao na ljutite odgovore).

            Fosterovo crtačko umeće ostavlja bez daha. Pred pažljivim čitaocem-gledaocem razastiru se galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različiti modeli oklopa, mačeva, sedala i mamuza odnosno zaprežnih kola i brodova. Fascinantne su rekonstrukcije „živih“ srednjevekovnih gradova (Jerusalima, Damaska, Bagdada, Rima...) kao i ruševina onih ranijih (Balbeka, Alepa, Vavilona, Ksetifona...) te pejzaži pustinja, mora, planina... Otuda je višekratno prelistavanje i razgledanje „Princa Valijanta“ neminovno jer će svako novo otkriti detalj koji upotpunjuje sliku tog vremena i uvećava poštovanje prema Fosterovom veličanstvenom ostvarenju.

(„Dnevnik“, 2018.)

AVANTURE TATE VITEZA I NJEGOVOG SRČANOG SINA – „Princ Valijant deseti tom 1955-1956“ Hala Fostera; izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Životno delo Harolda Fostera (1892-1982) gigantski strip ep „Princ Valijant“ je nesporno remek-delo svekolike Umetnosti a posebno 9. umetnosti. Svaki novi tom u seriji sabranih tabli „Princa Valijanta“ u visokokvalitetno kolorno odštampanim knjigama (koje u svetu objavljuje „King Fičers Sindikat“ a kod nas „Čarobna knjiga“) potvrđuje ovu činjenicu. Deseta knjiga reprintuje avanture štampane 1955. i 1956. godine, uz koje su dodati prateći tekstovi - pohvala Fosterovog rada iz pera Timotija Trumana i galerija znanih Fosterovih ilustracija sa temom kanadske konjičke policije.

I bezmalo dve pune decenije od pojave serijala „Princ Valijant“ (1937), koji je štampan svake nedelje u dnevnim novinama, u formatu kolorisane table, Foster i dalje plete i zapliće široku sagu smeštenu u rani srednji vek, u doba Kralja Artura i vitezova Okruglog stola. Dana 30.12.1956. godine objavljena je već 1038. tabla ovog stripa; ona je, kao i sve prethodne, sazdana od vrhunskih municioznih, realističnih crteža jednako superiornih u prikazivanju lica, mimika odnosno telesnih pokreta kao i pejzaža, arhitekture gradova i sela, odeždi, oružja i oruđa, uz njihovu nespornu istorijsku verodostojnost. Dovoljan je pogled samo na par tabli da svakom čitaocu bude kristalno jasno da pred sobom ima delo iza koga stoji vrhunska posvećenost, koncentracija i požrtvovanost. I svako sledeće prelistavanje ovih knjiga budi duboko poštovanje prema umetniku, njegovom talentu i celokupnoj ličnosti.

            Nastavak Valijantovog životopisa koji čini deseti tom može se podeliti u dva dela: u prvom se Valijant i Aleta sa decom vraćaju kući (pošto je Aleta „uvela red“ na svojim rodnim Maglovitim ostrvima) a put koji su odabrali je krajnje neobičan: pošto ne mogu sigurno da putuju Sredozemnim morem koje vrvi od afričkih gusara, niti kopnom pošto divlja plemena haraju nekada sigurnim zemljama Rimskog carstva, oni odlučuju da putuju morem od Konstantinopolja do Krima a onda uzvodno rekom Dnjepar do Kijeva i kroz široke stepe sve do Velike prevlake, preko koje će prevući brodove da bi ih uronili u reku Dvinu koja će ih izvesti na Baltičko more. Ovaj herojski poduhvat prate svakojake nevolje, od sukoba sa divljim plemenima, oslobađanja Alete koju zarobljavaju lukavi i krvoločni Tatari i poklanjaju svom kanu, do nadljudskih napora prevlačenja brodova preko brda i kroz močvare. Uz sve napore Valijanta, Alete, ser Gavejna i drugih junaka jednako važan element priče je Priroda, veličanstvena, surova i neponovljiva. Fostera ruka nadahnuta je i razigrana u dočaravanju svih čudesa živopisnih pejzaža pa od pojedinih crteža znatiželjnim čitaocima i gledaocima zastaje dah. Naravno, i čitavo zamešateljstvo je dovoljno intrigantno da bi mamilo na dalje listanje i čitanje tekućih dogodovština kojima su pridodata i Valijantova sećanja na mladost i prve viteške avanture koje on, dok se oporavlja od rana, priča svojoj deci. Porodične veze tako su kao prirodni deo utkane u ovaj istorijsko-avanturistički strip; ova ravan nije bila ni tada (a ni danas) preterano prisutna u stripovima (ili literaturi sličnog profila) verovatno zato što su autori i njihovi urednici želeli da maksimalno vežu pažnju mladih čitalaca (čitaj dečaka) kojima, pretpostavljali su, bavljenje porodicom nikako nije u vrhu interesovanja. Foster je, međutim, od prvih tabli svog impozantnog dela potencirao tu liniju kao jedan od težišnih segmenata u odrastanju svakog čoveka.

            Drugi deo desetog toma upravo protiče u odrastanju: pošto su konačno stigli Valijantovoj kući, u Tulu, Valijant, Aleta i deca uživaju u mirnom životu. Muškarci odlaze u lov i, dok se odmaraju, Arn ugleda visoki, snegom prekriveni planinski vrh pa glasno poželi da ga osvoji. Brižni otac tvrdi da dečak ne može da ide sam te da odabere sebi saputnika – nadajući se da će sin odabrati oca. Ali Arn bira prekaljenog lovca Garma za vodiča i njih dvojica kreću u avanturu. Od surove lepote prirode zastaje dah no za divljenje nema vremena jer se sprema snežna oluja! Zahvaljujući Garmovoj spretnosti i Arnovoj srčanosti i hrabrosti oni će, posle mnogo muka, stići u logor gde ih čeka nezainteresovani Valijant. Ali taj stav je samo privid jer brižni otac nije izdržao neizvesnost pa se potajno popeo na planinu kako bi se uverio da mu je sin živ, zdrav i nepovređen! Kad ponovo sretne svoju dragu Valijant se jada kako deca prebrzo odrastaju a Aleta može samo nevoljno da se složi. Kasnije, kada otac i sin ponovo krenu u avanture Valijant će iskusiti i trenutke velikog ponosa svojim sinom. Aleti, međutim, ostaje da se sa tugom priseća ranijih dana kada je njen sin još bio mali; ona, ipak, ne propušta da ga opomene da dečak ne postaje muškarac posle jednog valjanog dela i da će, sve dok je sin ne premaši svojom mudrošću, biti kako ona kaže a kada sin nadraste majku ona će se sama, dragovoljno, staviti pod njegovu zaštitu. Sa svoje strane Arn žarko i neutaživo žudi (kao i njegov otac) za avanturama i dokazivanjem jer je, popevši se na svoj prvi planinski vrh video da iza njega postoji drugi, još viši i - odmah je poželeo da i taj vrh osvoji.

            Valijant nije heroj koji živi u večitoj sadašnjosti već junak koji odrasta i stari a na njegovo mesto dolaze drugi junaci – njegova deca. Foster spretno deli i usložnjava pripovedne linije serijala. On, takođe, nije sklon agresivnom insistiranju na emocijama pa izbegava i patetiku i melodramu što samo pojačava uverljivost ličnosti koje prati. Deseti tom „Princa Valijanta“ pored uzbudljivih avantura predstavljenih predivnim crtežima donosi i porodične događaje koji će imati delekosežne posledice na serijal ali i čitavo potonje stripovsko stvaralaštvo koje će koristiti Fosterove novotarije u žanru istorijsko-avanturističkog stripa.

            („Dnevnik“, 2017.)

NEVOLJE NA MAGLOVITIM OSTRVIMA I TAJNE KAMELOTA ili NEVEŠTI, NEDORASLI DEČAK VALIJANT I ALETA GOLUBICA-DEBELJUCA – „Princ Valijant, deveti tom 1953-1954“ izdavač Čarobna knjiga, 2016.

„Princ Valijant“, gigantski ep, remek-delo 9. umetnosti i životno delo Harolda Fostera (1892-1982), ne prestaje da zapanjuje i oduševljava ljubitelje stripa ali i svekolike umetnosti. Za to je dovoljno pogledati deveti tom iz „sabranih dela“ Princa Valijanta koja, u visokokvalitetno kolorno odštampanim knjigama u svetu objavljuje „King Fičers Sindikat“ a kod nas „Čarobna knjiga“; ova knjiga reprintuje avanture štampane 1953. i 1954. godine, na 103 table uz koje su dodati prateći eseji. I posle više od 15 godina od započinjanja strip serijala (1937), koji je štampan svake nedelje u dnevnim novinama, u formatu kolorisane table, Foster je nastavljao da poletno plete sagu smeštenu u rani srednji vek, u doba Kralja Artura i vitezova okruglog stola nacrtavši, na dan 26.12.1954. godine čak 933. tablu! A kad se zna da table čine vrhunski municiozni, realistični crteži jednako superiorni u prikazivanju lica i mimika kao i pejzaža, arhitekture gradova i sela, odeždi, oružja i oruđa, uz njihovu nespornu istorijsku verodostojnost, jasno je da čitaoci pred sobom imaju delo iza koga stoji vrhunska, višedecenijska posvećenost, koncentracija i požrtvovanost. Otuda, svako prelistavanje ovih knjiga budi duboko poštovanje prema umetniku, njegovom talentu i celokupnoj ličnosti.

            Valijantov životopis sadržan u ovom tomu čini nekoliko epizoda iz karijere najsposobnijeg i najdomišljatijeg viteza Kralja Artura kome on poverava najteže zadatke, s punim poverenjem ali i zabnjom da će, „zahvaljujući“ Valovoj neukrotivoj ćudi, rezultati njegovih dela prevazići početne kraljeve planove. I, zaista, Val pokazuje veliku inicijativu (koja može da liči i na samovolju) u rešavanju problematičnih situacija što ga neretko dovodi u nezgodne situacije, od pada u ropstvo i spasavanja žive glave do obaveze da svoje ideje objasni i opravda vladaru. No, zahvaljujući uspešnim lokalnim misijama koje donose mir Britaniji ali i međunarodnim diplomatskim poduhvatima (u ovom tomu u Irsku) Valijant uspeva, sam ili u društvu sa nestašnim vitezom Gavejnom, da očuva svoj ugled i slavu i naklonost kralja. S druge strane, Val ne propušta priliku da, kao pravi, časni vitez, pomogne nemoćnima i siromašnima. Samilost je najpre „rezervisana“ za obične, male, uboge (dakle, ne preterano opasne) ljude jer prema neprijateljima Val nema mnogo obzira pa se sa njima bije mačem i vojnim veštinama ali i prevarama, spletkama, uhođenjem... Dakle, koliko god protivnik bio cenjen i uvažavan milost prema njemu je retka jer valja, korišćenjem svih sredstava, opstati u surovom svetu u kome je lako izgubiti glavu. Zbog toga Valijant nema problema da se sprijatelji sa prgavim Ircem, s kojim se prethodnom žestoko potukao, jer to odgovara njegovim interesima i ispunjenju zadatka da zaključi mir sa Irskom i tako obezbedi da Britanija ima sigurno zaleđe dok ratuje sa Saksoncima; u ovom će poduhvatu Val sresti i Britanca, zarobljenika-propovednika Patrika (budućeg sveca) koji će Irce prevesti u hrišćanstvo.

            Ipak, da nije sve u ratovima glatko potvrdiće epizoda u kojoj Valijant pada u ropstvo Saksonaca i posle mučenja nimalo viteški odaje tajne Kamelota! Naravno, on neće reći baš sve računajući na dosetljivost Kralja Artura i svoje sabraće vitezova; ova njegova pretpostavka će se obistiniti pa će osvajači biti pobeđeni a Val oslobođen i od kralja predstavljen kao junak najzaslužniji za pobedu.

            Posle ratnih avantura Val hrli u zagrljaj svojoj dragoj supruzi Aleti, prvorođenom sinu Arnu odnosno bebama blizancima. Tada se ratnik preobražava u nežnog supruga i brižnog oca koji sve češće sanja o dugom boravku u okrilju porodice po čemu se razlikuje od svog ispisnika Gavejna koji i dalje žudi za novim „ljubavnim osvajanjima“. Uprkos ovakvoj Valovoj ozbiljnosti njegova supruga doživljava ga kao „neveštog dečaka s tim naduvenim idealom dužnosti i časti. Zaista, igračke tom dečaku jesu štit i mač, a omiljena igra - pustolovina!“ Ona se, naravno, nada da će uspeti da preobrazi svog dragog u muža kakav njoj odgovara što, najpre, znači onoga koji je češće kod kuće i sluša njene zapovesti; dok to ne ostvari i Aleta će, kao i sve žene, zbog muškaraca morati da radi „šašave stvari“. Ali, i Aleta ima svoje brige - na njenim Maglovitim ostrvima u Egejskom moru situacija nije najbolja. Suprug njene sestre Jelene namerio je da od miroljubivog, trgovačkog ostvra stvori vojnu silu koja će pretiti i otimati bogatstva susedima. Aleta se vraća kući i, krijući se iza bezazlenog osmeha i uvojaka plave kose, razotkriva zavere i sasvim sama nadmudruje ljute ratnike. Naoko krhka žena uspeva da, koketiranjem i laskanjem ali i odlučnim, domišljatim potezima, povrati vlast i uvede red. Ono što njen muž uspeva mačem ili prevarama ona uspeva mnogo suptilnijim sredstvima dokazujući da moć nije samo u snazi. Tako se Aleta ponovo otkriva kao jaka ličnost sposobna da ostvari ono što naumi zbog čega je ravnopravni partner svom suprugu. Ona, naravno, obzirno krije svoje sposobnosti puštajući da Val veruje u svoju nadmoć. Ali, i njena trpeljivost ima granice pa, kad je Val nazove „golubicom-debeljucom“ suočava se sa furioznim odgovorom i odmazdom od koje će mu se zavrteti u glavi a i mali Arn će se zapitati ko je njegova majka, da nije veštica. Ovo humorno izmeštanje perspektive iz sveta odraslih u svet malog Arna dobrodošao je odušak priče kome Forster povremeno pribegava; te šarmantne epizode su i lagani uvod u nastupanje druge generacije, Valijantove dece, u strip serijal što će se vremenom, kako deca rastu (ovo je jedan od retkih strip serijala u kojima junaci stare), dešavati sve češće i sve duže.

            Rečju, i deveti tom „Princa Valiajanta“ donosi znatiželjnim čitaocima mnogo zabave i zadovoljstva jer je nesporno reč o sagi koja je „prerasla“ vreme u kome je stvorena i postala jedno od dela koja će trajno biti upamćeno kako u strip umetnosti tako i opštoj kulturi.       

            („Dnevnik“, 2017.)

AVANTURE VITEZA KOJI NOSI "RASPEVANI MAČ" ili FASCINANTNA SLIKA SREDNJEG VEKA - „Princ Valijat, osmi tom 1951-1952“ Harolda Fostera; izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Hal Foster (punim imenom i prezimenom Harold Rudolf Foster, 1892-1982) ugradio je bezmalo ceo svoj život u strip serijal „Princ Valijant“ koji je postao i ostao nesporno remek-delo 9. umetnosti i kulture XX veka. Duže od četiri decenije, od 13. februara 1937. do 1979. godine Foster je pisao i crtao sagu o mladom princu sa Severa, iz Tule, koji će postati vojnik Kralja Artura da bi potom, kao jedan od najpouzdanijih vitezova Okruglog stola obišao bezmalo čitav znani svet tog doba - a reč je o petom veku naše ere. Valijant će sam i sa svojim družinama jahati i ratovati diljem Evrope te stići i do Amerike i Afrike. Avanture viteza koji nosi „raspevani mač“, oženjen je princezom Aletom sa Maglovitih ostrva, ponosni otac dve bliznakinje i tri sina i polako ali sigurno stari i sedi, traju i danas; strip je od Fostera preuzeo Džon Marfi (scenarija je pisao njegov sin), pa Gari Gani, crtež, i Mark Šulc, priča, do današnjeg tima koji stvara nove pustolovine - crtež Tomas Jejts, Mark  Šulc priča. „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolor tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.

            „Princ Valijant“ je od svojih početaka bio vanstandardna istorijsko-avanturistička priča: Foster je detaljno proučio epohu u kojoj se priča dešava, od velikih događaja do svakodnevice, od načina ratovanja do odevanja i ishrane a potom je sve to pretočio u izuzetan, klasični realistički crtež koji ostaje „netaknut“ standardnim strip balonima jer se tekst najčešće upisuje ispod slike ili u njenim uglovima. Tako je primat slike očuvan a rečenice „teku“ u kontinuitetu baš kao prava priča. Mada se zanatska strip tehnika u međuvremenu razvila u pravcima dinamizovanja priče i njenog vizuelnog dela i danas, posle 65 godina od objavljivanja tabli koje sadrži osmi tom „Princa Valijanta“ (izdanje „Čarobna knjiga“, 2016.g.), magija ovog stripa je očuvana i „radi“ kao i u vreme prvog objavljivanja; deo zasluga za to ima i istorijska tema serijala koja po prirodi stvari „traži“ klasičnu (odmerenu i pomalo statičnu) priču i sliku. Jednako važan je i Fosterov manir prisutan u čitavoj sagi, njegovo insistiranje ne samo na junačkim delima, pohodima, bitkama, dvorovima i njihovoj pompi već i sasvim običnim, trivijalnim stvarima. Otuda sem vitezova i njihovih neprijatelja stripom se kreću sasvim obični ljudi, seljaci, njihove žene i deca, prosjaci, zanatlije, mornari, pijačni prodavci... Priče i slike detaljno prate i dočaravaju svakodnevni život, običaje i navike, odeću i obuću, alatke koje se koriste, kuće u kojima se stanuje. Tek će poslednjih decenija XX veku u istoriografskim naukama posebna pažnja biti posvećena upravo tim nebitnim „sitnicama koje život znače“, stvarima koje, u suštini, „zauzimaju“ većinu vremena jedne epohe. Foster je, čini se, bio po tom pitanju znatno ispred svog vremena i to stvarajući u formi koja u tim godinama još uvek nije priznavana za umetnost. Moglo bi se čak ustvrditi da je „Princ Valijant“ jedan od najubedljivijih uvida u rani Srednji vek na tlu Evrope. Osim ovog serijala, Fosterov album „Srednjevekovni zamak“ (stvaran u vreme II svetskog rata a u obliku albuma objavljen 1957.g.) smatra se pravom naučnom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja.

            Sve pomenute karakteristike Fosterovog rada vidljive su i u osmom tomu sage o princu Valu koji će proći kroz Evropu koja, zbog svuda vidne propasti Rimskog carstva, tone u bedu i bezakonje, da bi od pape Grgura izmolio veroučitelje za rodnu Tulu a potom se kopnom i morima vratiti kući da otkrije da je postao otac bliznakinja, na neizmernu žalost zapostavljenog mu prvorođenog sina Arna. Uz žestoke bitke i opsade zamkova nižu se prizori bezbrižnog putovanja predelima izuzetne lepote, ljubavne priče mešaju se sa državnim poslovima i sitnim vragolijama, ne nedostaje ni sasvim bezazlenih avantura kad se neko izgubi u šumi, uz slavlje pobednika stoje nimalo lepi prizori jer „preostade i na stotine udovica i siročadi koji ne doživeše da vide srećan kraj i ne nađoše u boju nimalo lepote!“ Znatiželjni i pažljivi čitalac će otkriti galerije portreta različitih fizionomija i karaktera, šarolike nošnje, različite modele oklopa, mačeva, sedala i mamuza odnosno zaprežnih kola i brodova a prisustvovaće i nekim izuzetnim dešavanjima kakvo je postupak za umnožavanje rukopisa koji je daleka preteča Gutenbergovog epohalnog pronalaska. Otuda je poželjno višekratno prelistavanje albuma „Princa Valijanta“ jer će svako otkriti još neki detalj koji upotpunjuje sliku tog vremena i uvećava poštovanje prema Fosterovom izuzetnom ostvarenju.

            („Dnevnik“, 2016.)

HRABRI, PRAVEDNI I ROMANTIČNI PRINC ili KAD MUDRA ALETA POBEĐUJE DIVLJE PIKTE - „Princ Valijat, sedmi tom 1949-1950“ Harolda Fostera; izdavač Čarobna knjiga, 2016.

Harold Rudolf Foster, poznatiji kao Hal Foster (1892-1982) nesporni je klasik strip umetnosti a njegovo životno delo „Princ Valijant“ je remek-delo kako u okrilju 9. umetnosti tako i sveopšte kulture XX veka. Od 13. februara 1937. godine do povlačenja u penziju 1979. Foster je pisao i crtao priču o princu sa Severa, iz Tule, koji će vremenom postati vitez Kralja Artura odnosno jedan od vitezova Okruglog stola i u svojim avanturama, ratovima i putovanjima obići bezmalo čitav svet, od Evrope do Amerike i Afrike. Foster će, nakon što je, zbog artritisa, morao da traži zamenu, te „iskušao“ nekoliko crtača, odabrati Džona Marfija (1919-2004) kome će prvo crtati skice u olovci a onda od 1789. table u potpunosti prepustiti strip. Marfi je „Princa Valijanta“ crtao, najpre po sinovljevom scenariju, sve do 2004.g. da bi ga, par meseci pre svoje smrti, predao Gariju Ganiju, koji je po scenariju Marka Šulca, Valijanta crtao do 2012. godine kada olovku „preuzima“ Tomas Jejts (dok Šulc piše priče). „Princ Valijant“ i dalje izlazi u nedeljnim, kolorisanim tablama i premijerno ga objavljuje preko 300 američkih dnevnih novina.

            „Princ Valijant“ je od svojih početaka bio izuzetno delo, i kao priča i kao likovno delo. Foster se nije opredelio za standardnu istorijsko-avanturističku priču u pogodbenom Srednjem veku već je pomno proučio epohu, od velikih događaja do svakodnevice, od načina ratovanja do odevanja i ishrane. Stoga su Valijantovi doživljaji uvek bili uverljivi i ubedljivi. Kao rezultat takvog Fosterovog proučavanja, s jedne strane, i restrikcija hartije zbog II svetskog rata, s druge, nastao je strip „Srednjevekovni zamak“ (integralno reizdat 1957.g.) koji se može smatrati pravom studijom ondašnjeg vremena, običaja i shvatanja. Za razliku od „običnih“ stripova Fosterov Valijant nije ostao u „večnom sadašnjem trenutku“ već je polako ali vidljivo sazrevao i stario; njegova životna priča podrazumeva i brak sa voljenom princezom Aletom, rođenje i odrastanje dece te vrlo aktivno učešće članova porodice u priči bilo „rame uz rame“ sa Valijantom bilo u samostalnim doživljajima. Ovo je, u vreme originalnog objaljivanja stripa, bio krajnje originalan strip koncep (a ni danas nije preterano često korišćen).

Zahvaljući opredeljenju da strip izlazi u nedeljnim brojevima novina, u punom koloru, najpre u kaiševima a potom, zbog povoljnih reakcija čitalaca, kao tabla preko čitave stranice, „Princ Valijant“ je dozvolio Fosteru da potpuno razvije svoj talenat. Njegov fascinantni realistički crtež, neopterećen strip balonima (sav tekst se nalazi ispod crteža), prepun detalja, jednako uspešno predstavlja lica i mimike kao i eksterijere, pejzaže i masovne scene. Fosterovo klasicističko koncipiranje prizora u potpunosti odgovara priči koja je na tragu slavnih srednjevekovnih epova i saga. Otuda je spoj reči i slike potpun i neraskidiv.

Sedmi tom reprezentativnog kolor izdanja sabranih Valijantovih doživljaja zatiče ga kao mladog supružnika i ponosnog oca sina-prvenca Arna, rođenog u Americi, koji će biti kršten u blistavom Kamelotu, pred dvorskom svitom sa Kraljem Arturom na čelu. No, viteške dužnosti brzo će ga odvojiti od porodice i poslati da ispita neobične događaje u dalekom zamku. Pošto razreši tamošnje nevolje Valijant će sa nekolicinom vitezova, kako ne bi sedeli besposleni i izazivali nevolje, biti poslat da obiđe zid koji su podigli Rimljani kao prepreku divljim Piktima. Ispostaviće se da tamo stvari ne stoje ni malo dobro jer su Pikti prešli zid i pljačkaju sela. Mala družina suprotstaviće se najezdi više lukavstvom nego snagom. Branitelji bi, ipak, bili nadjačani da se u toj divljini, u odsudnom trenutku bitke, nije pojavila Aleta, vođena ljubavlju prema mužu. Ona će nadmudriti Pikte a onda se posvetiti lečenju teško ranjenog Valijanta. Kako bi pospešila njegov oporavak ona ga vodi u rodnu mu Tulu kod oca, kralja Aguara. Prezdraveli vitez uputiće se u Rim kako bi ocu odatle doveo valjane poznavaoce hrišćanstva. Ali dok Valijanta nema, Tulu opseda vojska spremna da je osvoji. No, ma koliko neprijatelji moćni bili oni se ne mogu meriti sa Aletinom spretnošću i dovitljivošću koja će, na kraju, otkloniti opasnost. Za to vreme, Valijant putuje Evropom koja je, zbog propasti Rimskog carstva, u potpunom rasulu...

Ratovi i svakodnevni mir, plemeniti vitezovi i nemilosrdni varvari, živopisni, vragolasti Vikinzi, nespretni čarobnjaci, dečaci koji žele da postanu junaci, mudre žene i praznoglave siledžije, tragedije i smešne zgode sabrani su u veliku sagu o mitskom vremenu koja je neizostavna lektira svih ljubitelja i poštovalaca Umetnosti.

(„Dnevnik“, 2016.)