OD KUGE NOVOG DOBA DO SVEMIRSKE EPOPEJE - Časopis „Znak Sagite“ broj 25; izdavač Everest media, 2019.

„Znak Sagite“, najstariji ovdašnji časopis za (žanrovsku) fantastiku, ubrzava ritam izlaženja pa se nakon prošlogodišnjeg jesenjeg broja upravo pojavio novi, januarski broj. Časopis izlazi od marta 1993.g. i u proseku se pojavljuje jednom godišnje (statistika, naravno, daje pogrešnu sliku obzirom da je bilo godina kada se pojavilo više brojeva odnosno godina bez i jednog broja). Podnaslov prvih 20 brojeva „Znaka“ bio je „Science Fiction, Fantasy&Horor“ potom je promenjen u sadašnji „Više od fantastike“ što bi trebalo da označi širenje od početnih žanrovskih na sve fantastične sadržaje; potvrdu tog  širenja nalazimo i u novom 25. broju na gotovo 300 stranica. Centralno mesto - po redosledu priloga i po obimu od preko 100 stranice - zauzima portret jednog od doajena naučne fantastike, proslavljenog pisca i kritičara/teoretičara Normana Spinrada (1940). Kako Spinrad, na žalost, kod nas jedva da je prevođen, ovaj portret je dobrodošla informacija za sve zainteresovane. Spinradovu prozu predstavljaju „Godine kuge“ iz 1988.g. (starijim čitaocima već znana iz „Alefa“ br. 25); reč je atraktivnoj noveli koja kroz sudbine nekoliko aktera slika američko društvo koje je rigidno reorganizovano kako bi se oduprlo epidemiji seksualnim činom prenosive, smrtonosne kuge (što, naravno, korespondira sa burnom pojavom HIV-a, u vremenu nastanka novele). U dve decenije epidemije razvijeni su državni mehanizmi izolacije obolelih kao i konzervativna doktrina opstanka sa brojnim zabranama rizičnog ponašanja (praćena rastom profita industrija lekova); na drugoj strani barikade je mesijanski pokret koji kroz fetišizovanje upražnjavanje seksa bez zaštite pokreće prirodne procese samoodbrane vrste. Spinrad vešto vodi zaplete naizmeničnim preplitanjem glasova aktera do poente koja (subverzivno, u hipi tradiciji) potencira snagu spontanog samoorganizovanja masa. Ovakav stav je rezultat vrednosnog sistema koji je Spinrad prihvatio odrastajući u burnim subkulturnim 1960-tim. Njegova je spisateljska karijera višestruko trpela što zbog slobodoumnih ideja (neke knjige su mu čak i zabranjivane) što zbog nemirenja sa principima izdavačkog biznisa; o svemu tome Spinrad lucidno piše u svojoj „Autobiografiji“ odnosno govori u kratkom interjuu koji je dao prilikom gostovanja na ovdašnjem „BEOKONU 2017“.

            Nastavak „Znaka sagite“ 25 donosi pregršt proze domaćih autora, od vrcavih crtica signaliste Miroljuba Todorovića i melanholičnog misticizma Slavena Radovanovića do „panč-lajn“ priče o varljivosti vremena Lucije Kanade (iza koje se kriju Kasandra Knežević i Andrea Stojanović) i jezovite storije o majčinskom žrtvovanju Lade Vukić. Dve priče Aleksandra Đukanovića dopadljive su fantastičke varijacije sudbina stvarnih ličnosti (Knuta Hamsuna i Embrouza Birsa). „Vi što maštate“ Adrijana Sarajlije čistokrvana je svemirska epopeja sa „bliskim susretom treće vrste“ (koji to, ipak, nije) bogate atmosfere i intrigantnih zaključaka. „Ravnodušnost crvenog sunca“ Miodraga Milovanovića napisana 1996. godine spada u podžanr alternativne istorije koji nije tako čest u domaćoj fantastici; i posle dve decenije priča je sveža, provokativna i dopadljiva. Njen kvalitet elaboriran je u eseju dr Nikole Bubanje i dr Aleksandra B. Nedeljkovića, koji se bavi uporednom analizom Milovanovićeve priče i romana „Vremeplov“ H. Dž. Velsa. Dr Nedeljković potpisuje i analizu sjajne novele Roberta Silverberga „Plovidba u Vizantiju“. Jelena Maričević Balać skreće pažnju na knjigu poljske slavistkinje Eve Stavčik „U imaginarijumu fantastike: lirsko-onirički model srpske postmoderne proze“ iz 2016.g. a Nataše Milić detaljno analizira knjigu priča „Spirodonova potera za neuhvatljivim“ doajena Radmila Anđelkovića odnosno novo izdanje „Tamnog vilajeta 2, izbora jugoslovenskog SF-a“, originalno objavljenog 1992.g; oba teksta su svojevrsne revalorizacije dela koja su oblikovale domaću naučnofantastičnu literarnu scenu u poslednje dve decenije XX veka. Pregršt soneta fantastičke tematike iz pera Milana Draškovića zaključuje literarni segment časopisa a preostale stranice prepuštene su tekstovima o fantastici u drugim medijima: Ivan Nikolić temeljno, sa mnoštvom faktografskih činjenica, analizira Senku, junaka iz zlatnih „palp“ vremena; režiser Predrag Ličina govori o svojoj horor komediji „Poslednji Srbin u Hrvatskoj“ a Bojan Pandža se bavi fenomenom ljubitelja horora. Par kratkih stripova zaključuje časopis koji čitaocima nudi niz zanimljivih i zabavnih tekstova koji će potvrditi svu lepotu i atraktivnost fantastike u svim njenim oblicima.

            („Dnevnik“, 2019.)

P.S. 

Zbog nejasnog i nepotpunog označenja u časopisu došlo je do nenamerne pogreške: Kasandra Knežević i Andrea Stojanović nisu spisateljice skrivene iza pseudonima već prevodilice priče Lucije Kanade. Izvinjavam im se zbog eventualnih neprijatnosti.