Бојан ЈОВИЋ:
Тамни лиризам Илије Бакића
Сажетак: У тексту се указује на две основне одвојене тенденције које карактеришу
настанак савремене српске књижевности са краја ХХ и почетка ХХ века –
лиризацију прозе, која је врхунац доживела у експресионизму и појаву утопијске
и (научно)фантастичне књижевности. Ова два усмерења, век након настанка, прожимају се
на нов и редак начин у кратким причама Илије Бакића.
Кључне речи: Илија Бакић, поетизација прозе, научна фантастика, (анти)утопија,
експресионизам
Почетак модерне српске
књижевности обележен је знатним променама у литерарном генолошком систему, израженим
кроз преображај старих и увођење нових књижевних облика; са једне стране, у
књижевном стваралаштву све је наглашеније присуство радова из области поетске/лирске
прозе, чији су најзначајнији представници М. Црњански, Р. Петровић, С. Краков;
са друге стране, у широком распону књижевних врста (драма, роман,
приповетка...), али и у невеликом броју дела, настаје савремена утопијска,
фантастична и научнофантастична књижевност (Д. Ј. Илић, Л. Комарчић, М.
Јовановић, С. Ранковић, С. Новаковић, М. Миланковић). Лирски и (научно)фантастични
импулс са почетка ХХ века, међутим, у српској се књижевности нису одмах сусрели
на одлучујући начин, те се, без обзира на присуство фантастике у лирским
романима и приповеткама тога доба, нису темељито прожели у одговарајућим
поетикама.
Када се говори о
најновијој српској прози, чини се да је стање обрнуто у односу на време пре
стотинак година: битно се изменио однос заступљености и значаја описаних појава;
у прозном стваралаштву, наиме, приметна
је јака усмереност ка области фантастичног, у различитим њеним манифестацијама;[1] делатно присуство наглашене
лиризације у прози, међутим, у овом је тренутку пре изузетак него правило.
Опет, то не
значи да лирска тенденција није присутна. За
разлику од ситуације у српској књижевности на почетку прошлога столећа, она се сада
спорадично јавља не као израз општијих књижевних и уметничких стремљења већ као
последица индивидуалних решења за питања сопственог уметничког моделовања. И
потом, иако се у многим цртама темељи на особинама лиризације прозе са почетка
прошлога века, сада припада сасвим новом жанровском окружењу – управо
савременој (анти)утопијској, фантастичној и научнофантастичној књижевности.
Изразити пример
за такву појаву представља прозаистичко стваралаштво Илије Бакића,[2] обухваћено у књизи прича Јесен Скупљача.[3] У овој
збирци сакупљени су Бакићеви радови из различитих раздобља стваралаштва, у
распону од четврт века, те ова прва књига прича уједно представља и избор из Бакићеве
краће прозе, утемељен на показивању практично целог спектра могућности приповедања.[4] Тако су, жанровски гледано, Бакићеве приче разнолике
манифестације фантастичне књижевности, поетичког распона од чисте фантастике
преко утопије до СФ-а;[5] при томе су неједнаке
дужине, од сасвим кратких, обима 2-3 стране, па све до до 36 страна. Приповедање
је организовано или кроз субјективну визуру јунака, или у трећем лицу, а радња
се одвија у временски-просторно различитим оквирима – неодређеној прошлости или
будућности, непостојећим или магловитим координатама, у руралној или урбаној
средини или пак у потпуној дивљини (постакопалитичне) природе.
Опет, без обзира
на време настанка, поджанр, или разноликост миљеа, у Бакићевим саставима могу
се уочити неке битне заједничке црте – пре свега онтолошка, епистемолошко-гносеолошка
ограниченост односно скученост света, људског или псеудољудског хабитата, знања
и могућности знања, која води моделовању уметничке стварности нејасних обриса и
солипсистичких црта. Осим тога, слика стварности додатно је проблематизована
разним поремећеним психофизичким стањима која узрокују визије
јунака-приповедача. У већини случајева, међутим, огољеност/штурост моделованог
прозног света, макар и само у субјектовим очима, денотативно сиромаштво
стварности лишене дубљег смисла, допуњава се не-прозним средствима, ближим
лирском/поетском него обликовању, тако да се моделовани универзум обогаћује значењским
слојем насталим секундарним обликовним начелом, а читаоцу уместо минималистичког
пружа пунији уметнички доживљај.
Особине
Бакићевог прозног поступка, њихова актуелност и особеност, имају своје корене у
наслеђу наше како лирске прозе тако и (научно)фантастичне књижевности са
почетка прошлога века; стога ће се разматрање Бакићевог приповедачког гласа укратко
сагледати у контексту наведених књижевних појава.
* * *
Речено је да је
један од знакова модернизације српске прозе са почетка ХХ века био и процес
продирања лирских елемената у прозно-приповедачко ткиво. На формалном плану,
овај се тенденција одразила како кроз преображај постојећих прозних врста,
приповетке и романа, тако и кроз стварање нових, хибридних, облика (песма y прози, цртица, лирска проза, поетска
проза). Опште узев, прозне форме ce скраћују,
језик поетизује, нестаје строга повезаност фабуле, губе ce дескриптивни
делови, локални рурални језик бива замењен књижевним језиком урбане средине.
Преображај књижевних форми праћен је и изразитим тематским и стилским
променама: у прозу је уведен наглашени дух индивидуализма; патријархална сеоска
позадина замењена је yжурбаном урбаном
средином, у којој је јунак сада усамљена, уморна и разочарана, безвољна појава,
коју могу да покрену само снажна осећања, попут љубави и чежње.
Увођење
јунаковог лика у први план мења суштину романескног света: спољна стварност
природе или друштва сада је у функцији доживљаја појединца, исповести ce преплићу са чудесним визијама и
ирационалним догађањем, чиме ce покушава
да ce допре до најдубљих слојева јунакове
душе. Мешају се реалистична својства приповедања и фантастика, при чему се
ствара нови облик поетске прозе y коме
ce губи сагледавање и објективног света и
света књижевног дела из перспективе узвишеног, свезнајућег аутора и објективног
приповедача. Веза измећу реалности и маште успоставља се преко јунака нове
врсте - човека „уздрхтале душе“, који посматра живот, и евентуално учествује y њему, и приказује живот какав je y његовој души и уму. Стварањем Милутина
Ускоковића, Вељка Милићевића, Вељка Петровића, Исидоре Секулић, Милице
Јанковић, ове ce тенденције учвршћују y српској књижевности, y којој je први
кратки лирски роман модерног усмерења остварио Вељко Милићевић.
Наведена
настојања у српској књижевности свој пун израз добијају са експресионистичким
стремљењима након I светског рата. Одбацивање миметичког
приступања феноменалној стварности и тежња да ce постигне
један квалитативно нови реализам, окренутост ка свемиру, ка откривању нових,
још непримећених светских сагласности, чине битне карактеристике једне од
бројних оријентација које ce дају
подвести под заједнички експресионистички називник. Као и y претходним случајевима, и у српском
је експресионизму инсистирање на унутрашњој,
душевно/духовној страни човековог бивствовања имало за последицу то да су
термини y којима ce обично размишља о роману („епика" тј.
„проза", „фабула", „приповедање", „приповедач") доведени y питање. Субјективизовањем,
сликовитошћу и метафоричношћу, раскидањем каузалности приповедања, увођењем
принципа понављања и варирања, роман српског експресионизма сасвим ce природно уклопио како y традицију европскога лирскога романа,
тако и y савремене авангардистичке тенденције
експериментисања са романескном формом. Унутрашња логика лирскога романа y себе је органски укључила и битне експресионистичке особине:
изражавање темеља људске душевности
кроз екстатична емоционална стања, нарушавањем облика, синтаксе; тенденцију
распадања Ja и разлагања
спољашње стварности, напоредо са вером y дубински,
надлични поредак света; склоност ка дисторзији свих односа y свету књижевног
дела, праћеног „помереним" опажањем и инсистирањем на визијама и сновима,
на крају активистичке тежње, увек антропоцентрички одређене.[6]
Са друге стране, српска
(научна) фантастика модерног доба остварује се у оквирима јасно одређених
књижевно врста – у драми (Д. Ј. Илић), роману (Л. Комарчић), епистоларној
исповедно-путописној прози (М. Миланковић), кратким причама или есејима (М.
Јовановић, С. Ранковић, С. Новаковић). За разлику од експресионистичких
настојања, ауторска позиција у свим овим делима јесте свезнајућа, главни се јунаци/читаоци
брзо упућују у битне аспекте најшире проблематике темељних претпоставки на
којима почива транспарентни књижевни свет. Преовлађује наглашено дидактички
став, препун идејних расправа о свемиру, космичкој судбини планета и
историјском усуду (људских) цивилизација, основним моћима ума, устројству и
могућим правцима развоја друштва, суштини човека, итд, итд. Иако постоје и
сновиђенски и екстатични мотиви, утемељеност књижевног света не долази у
питање, нити је драмска односно прозна основа изложена додатном – лирском
обликовном начелу.
* * *
Век
касније, Бакићеве приче одражавају многа поетичка решења експресионистичке
лирске прозе, али у битно новом контексту и новом усмерењу, прожимајући их са елементима утопијско-(научно)фантастичне
традиције, исказаним пре свега кроз забринутост за будућност људског рода и судбину
матичне планете.
Када
је реч о моделовању прозног књижевног света, простор и време у приповеткама
Илије Бакића показују висок степен одступања од уобичајеног. Пре свега,
конкретне временско-просторне одреднице крајње су ретке, а када се и употребљавају,
показују да је реч о коренито помереном свету, страном свакидашњем искуству и
познатој људској географији и историји („С пролећа 73. године по Џри“ у „Међу
динама“; 02:35 Глобалног времена, уторак, ноћ, година 2187“ у „Рам Томаса
Мора“); „копрена облака Малкуте“,
планина Џаро, „руб Велике Празнине Песка“ у „Свод“; „Крај света“ – „Велика вода“, „Мала вода“,
„Друга страна“ у „Јесен скупљача“, итд). Осим алтернативним
временско-просторним координатама, стварност се по правилу обликује кроз призму
субјективног доживљаја лика (велика већина приповедака дата је кроз перцепцију
и емоционалност главнога јунака, без обзира да ли је реч о приповедању у првом
или трећем лицу једнине).
„Померање“ и субјективизација
уобличеног света карактерише се и наглашеним присуством визија, сновиђења и
неуравнотежених душевних стања, попут бунила изазваног опојним средствима,
отровима или болешћу. У причи „Нечије руке“ јунак пролази кроз екстатични
преображај, душевни али и физички, након што се у повреди археолошкој
експедицији и зарази древним вирусом непознатог порекла. Истоимени јунак
састава „Поштовани Сак“ у позним годинама доспева у стање распада личности,
које се након дугих халуцинација завршава смрћу. Ноћне море и визије,
различитог порекла, испуњавају снове Бакићевих јунака: код Хвака из „Више од 90
фрагмената повратка“ оне су последица гриже савести, код Бацача из „Јесени
скупљача“ реч је о навирању успомена услед завршетка једног годишњег циклуса,
старењу и све извеснијем приближавању
смрти. Хотимично померање стања свести, са друге стране, спаја се са темом
песништва, као један од предуслова настанка и опстанка поезије. Тако у „Међу
динама“ песник узима свете гљиве и алкохол како би поново нашао надахнуће, и
полако али сигурно тоне у делиријум без повратка. Дејство дрога у строго
контролисаном експерименту приче „Колевка“ омогућава субјекту да у фантастичним
визијама „одсања књигу“ песама, по цену каснијих озбиљних и трајних телесних и
душевних проблема.
Распадање унутрашње
повезаности ликова и разлагања спољашње стварности, код Бакића, међутим, није
праћено вером y могућност откривања
дубинског, надличног поретка ствари. Практично у свим причама присутна је непремостива
раздаљина између смисла света, како синхронијског тако и дијахронијског, и
јунака који покушавају да опстану у њему. Непрелазна граница спознаје при томе
може бити психолошка, субјективна, али и конкретна, као нпр. у „Своду“ где је
физичка (са могућим примесама психолошке димензије). Сама оруђа сазнања – чула,
рационални појмови, језик, не помажу субјекту да допре до дубинског смисла. У
причи „Гледање“ јунак у својим размишљањима саопштава да се не може се све
видети „чак ни кад је пред очима. Ништа није скривено а опет се не види.“[7] И када је нешто видљиво и
примећено, међутим, речи једноставно нису достатне: „Вид је бистар, али не
постоје речи за виђено“[8] Тамо где речи постоје,
даље, изостаје могућност исказивања – када песник Ктан коначно дозна тајну за
којом жуди, он не може да је искаже будући да је у међувремену низом несрећа постао
кљаст и нем. Ни оно што је изречено не траје, јер се имена за оно што се више
не доживљава заборављају, а историја се своди на предање које се све више
приближава миту.[9] На
крају, и коминикацији животиња: јунак из „Више од 90 фрагмената повратка“ лаје,
режи, рже, грокће, понекад и изговори неку једноставнију реч. „Он не зна свете
речи које су остале од старих које нико не памти. Све је то празно, не постоји
нигде и не може се видети. И све теже разуме речи. Тешке су, једва их изговара.
Лакше је мумлати, режати, лајати. Лакше и јасније.“[10]
У овом аспекту Бакић
се приближава општем ставу (немачког) експресионизма према проблематици сложеног
односа ја-ствари-стварност – наглашеној
немоћи појединца да рационално спозна суштину ствари. Како y експресионистичким поетичким
размишљањима, тако и y уметничким
остварењима, такво гледање је проблематизовало стварносни свет, приказујући га y неодређеним и магловитим контурама. Одбацујући
стварност, експресионисти су се окренули уметничком уобличавању сопствене
личности као дела света, стварању нове уметности која је израз душевног. То,
међутим, није нужно довело и до хировитог субјективизма: инсистирање на души и
душевности на унутрашњем, личном начелу, дакле уместо на појавној стварности,
било je код дела експресиониста праћено и
наглашеним мистичним држањем према свету, y коме
та иста душа бива суочена са свеприсутном душом космоса. Емоционалним
пробијањем хаотичне сфере феномена настојало ce доћи
до претпостављеног темељног духовног (душевног) принципа; експресионистичка
мистика темељила се на два ослонца, на природи и на сопственом Ja. Надвладаност тајном универзума, осећање
одвојености, допуњено је настојањем да се оствари виша заједница Ја са бићем
природе, „додир и споразум с ону страну чистог чулног опажања". Такоће,
свест о клици лиричности имплицитно садржаној y оваквом
ставу присутна је у размишљањима о улози космизма y експресионистичкој
поетици. У случају експресионизма, лирско je начело
проширено тако да обухвата (лирски) субјект, универзум, и њихов однос. Експресионизам
се види свуда где уметност дубоко позива, одражавајући сазвучје космичког,
сећање на прадомовину, безвремено осећање света, лирско говорење појединца са
светом, опредељење самога себе и доживљавање самога себе y некој
параболи.
Уплив ових,
односно постојање сличних идеја, лако су уочљиви и код српских експресиониста.
Одбацивање миметичког приступања феноменалној стварности и тежња да ce постигне један квалитативно нови
реализам, окренутост ка свемиру, ка откривању нових, још непримећених светских
сагласности, чине битне карактеристике једне од бројних оријентација које ce дају подвести под заједнички
експресионистички називник. Тако Милош Црњански кроз суматраизам обухвата све
важније тачке експресионистичког мистичког држања према свету: интуитивну, тј.
ирационалну, увереност y свеопшту светску
повезаност, бекство усамљене и незадовољне јединке која све теже чува јединство
своје индивидуалности од непосредног, профаног људског живота, и тражење утехе y сједињавању са природом кроз коју ce указује оно метафизичко, онострано,
потом жудњу за далеком, ако не и недостижном, истинском и лепом сфером живота, y којој ће ce разрешити
сва тескоба људске егзистенције. Растко Петровић такође интензивно промишља
мистицизам, сада код исконског човека и његове уметности, настојећи да
резултате истраживања народног мистичког држања према природи и животу, односа
„који човек и сам има према богатствима и неограниченостима свога духа и његове
виталности; према свом делању на јави, свом делању y сну,
мистичној вези са стварима које поседује a које
су самим тим такође он итд." пренесе и y своја
књижевна остварења, да
„велико осећање мистерије, мистерије људске судбине и закона света (...) спусти,
заједно са лепотом, y све што je уметничко дело, што je духовни живот и што je мисао". Поетику и књижевно стварање
Александра Илића, затим, одредила je околност
„постојања теолошког мистицизма, тежња за синтезом хришћанског платонизма,
источњачког мистицизма и конструктивистичког авангардизма". Задатак
поезије он види y наглашавању да je „бескрај
једина интернационала душе и савести, a претхристовске
цивилизације Египта, Кине, Индије предуслов ка новим откровењима душе".[11]
Искуство
света Бакићевих јунака, међутим, темељито је другачије; распадање света није
само перцептивно/когнитивно, већ и дословно – свет се налази у (пост)апокалиптичном
тренутку, или је пред самим прагом потпуног уништења. У окружењу болесном на
смрт, загађеној околини одговара мутирани и болесни појединац. По правилу, јунаци
његових приповести само маргинално припадају области људског, будући да су
поживотињени људи, очовечене животиње, дивља хорда у пљачкашком походу на слабе
и немоћне, или пак вештачка бића. Стога су и силе које покрећу јунаке и које
чине основ њиховог односа са непријатељским околишом превасходно елементарне, нагонске
и немилосрдне: преживљавање, глад, хладноћа, бол, старење, болест, смрт. [12] На затрованој планети нема
„лирског говорења појединца са светом“, те деловање виших и општијих душевних и
духовних начела готово да у потпуности изостаје; и сам дијалошки принцип је
обесмишљен – исказивање мисли дато је превасходно у монолошком облику; када и
постоји, дијалог је усмерен ка себи, кроз унутрашњи разговор, или се, пак, као
што је случај у „Двојнику“, разговор се буквално води са удвојеним собом,
конкретизованим у више примерака.[13] Суштински индивидуализован,
усамљенички, положај јунака у свету појачан је и недостатком уплива женског,
односно шире, еротског принципа. Љубав као покретачка сила није карактеристика Бакићевог
приповедног света, она је рудиментарно, и то само у наговештају, присутна или као
пуки предуслов опстанка врсте .
Мрачно поприште бивствовања
усамљених јунака, изражено кроз крајње насилно или до самоубилачке чамотиње
тоталитарно друштво, односно опустошени свет умируће природе, код Бакића је
моделовано на наглашено сведени начин. Општи
утисак који читалац стиче приликом суочавања са таквим универзумом не исцрпљује
се, међутим, у потпуном песимизму и брутално сировом натурализму. Како би ублажио
тежину апокалиптичне стварности, Бакић посеже управо за лирско-поетским начелом
обликовања; при томе су испуњене све претпоставке лиризације приповедног
поступка – изостанак лика традиционалног приповедача, разлагање и
субјективизовање света нарушавањем временско-просторне организације, описивање
ликова кроз давање штурих и спорадичних наговештаја, разбијање радње и
раскидање узрочно-последичних веза у тексту, укључивање субјектових визија и
доживљаја у структуру обликованог света. Дубинска повезаност ликова и спољашњег
окружења, међутим, остварена је на основној равни живе материје, без изразите
надоградње виших психичких моћи, што за последицу има и изостанак одуховљења
предметности и изразитијег присуства персонификације.
У структури
Бакићевог прозног света наглашена фрагментација допуњена је принципом варирања/понављања,
који обезбеђује додатно семантичко оптерећење и ритмичко-мелодијску основу обликовања.
Бакић на овај начин доследно организује готово половину збирке, са неколиким
причама у потпуности структурираним по принципу „кратких резова“; при томе се
поетичка суштина поступка понекад може срести и у наслову („Више од 90
фрагмената повратка“).[14] Поред тога, на многим
местима уочава се и фрагментисање /ритмизација / понављање као локални фактор,
кроз увођење кратких реченица односно брзо смењивање појмова и слика. У причи
„Колевка“ јавља се неколико таквих сегмената, који доприносе утиску поетске
напетости у прозној структури мирнијег тока.[15] На крају, најкраћа од
свих, такође са поетички обележеним насловом, кратка проза „Сликовница“ спаја све
карактеристичне особине Бакићевог (научно) фантастичног лиризма, уз додатну емоционалну
обојеност личном ангажованошћу аутора и активацију конкретног митолошког значењског
слоја,[16] појаве не толико
уобичајене за остале приче.
* * *
За Илију Бакића могло
би се рећи да је маргиналан односно андерграунд књижевник, будући да је добар
део његових књижевних дела објављен у алтернативним издањима (самиздат /
Интернет). Са друге стране, у „фановским“ круговима Бакић прозаиста стекао је статус
култног аутора, који се идентификује пре свега са (научном) фантастиком, и стога
са правом носи одредницу жанровског писца. То га, опет, ставља у контекст
одговарајуће књижевне традиције, како међу поменуте писце у нашој тако и друге,
у европској средини (пре свих Михаела Ендеа и Реја Бредберија). Како било,
дугогодишње деловање у сенци главних токова српске литературе омогућило је Бакићу
да своју приповедачку вештину уздигне до завидног нивоа, не правећи компромисе
који су понекад нужни у „озбиљној“ књижевности. Јесен скупљача, прва збирка/избор Бакићевих прича на папиру, стога
се, услед понекад и до бруталности огољене сликовитости, не чита лако; обликовању
мрачног и потресног света, међутим, не може се одрећи знатна књижевна умешност.
При томе је са становишта књижевне историје изузетно занимљива чињеница да је у
изради своје прозе Бакић посегао за решењима која га непосредно и без сваке
сумње смештају и у не толико очекивану традицију лирског – експресионистичког –
прозног обликовања. Две књижевне традиције, прва (анти)утопијске, фантастичне и
научнофантастичне књижевности, и друга, лирске прозе немачког и српског
експресионизма, тако су се среле, можда и први пут код нас, у узнемиравајућем и
тамном лиризму приповедне уметности Илије Бакића.
РЕЗИМЕ
Поводом збирке
прича Јесен скупљача Илије Бакића
(2007), у раду се указује на сусрет две одвојене традиције које су учествовале
у формирању модерне српске књижевности. Реч је, са једне стране, о лиризацији
прозе, која је врхунац доживела са експресионизмом, и о појави утопијске и
(научно)фантастичне књижевности која се са краја ХIХ и почетком XX века
остварила у различитим књижевним врстама.
Ова два усмерења,
век након настанка, прожимају се на нов и редак начин у кратким причама Илије
Бакића. Бакић обликује фантастични апокалиптични
свет, са јунацима који само маргинално припадају области људског; стога су и
силе које покрећу јунаке и које чине основ њиховог односа са непријатељским
околишом превасходно елементарне, нагонске и немилосрдне: преживљавање, глад,
хладноћа, бол, старење, болест, смрт.
Лирско-поетским
начелом обликовања – израженом кроз изостанак лика традиционалног приповедача,
разлагање и субјективизовање света нарушавањем временско-просторне
организације, описивање ликова кроз давање штурих и спорадичних наговештаја,
разбијање радње и раскидање узрочно-последичних веза у тексту, укључивање
субјектових визија и доживљаја померених стања свести у структуру обликованог света, фрагментацију
допуњену принципом варирања/понављања и ритмизације/мелодизације – Бакић
ублажава тежину на смрт болесне стварности и структурно-семантички и
ритмичко-мелодијски је обогаћује.
(Зборник 24.
књижевних сусрета Савремена српска проза 9-10.11.2007.године „Савремена српска проза, зборник“ бр. 20, Трстеник 2008.г.)
[1] Најзначајнији
представник оваквог усмерења у нас јесте Зоран Живковић, са седамнаест прозних
наслова од Четвртог круга 1993. до најновије
Есхерове петље 2008.
[2]
Илија Бакић (1960, Вршац) песник, приповедач, критичар и уредник. Као
приповедач, заступљен је у антологијским изборима српске и југословенске
фантастике: Тамни вилајет 2, 3 и 4 (уредник Бобан Кнежевић, едиција Знак
Сагите, Београд, 1992, 1993 и 1996), Нова српска фантастика (уредили
Бобан Кнежевић и Сања Дамјанов, СИЦ, Београд, 1994), "Фантастична
реч" (Књижевна реч, бр. 492/493, Београд, 1997) итд. Објавио је
књиге: Ресурекциона сеча почетног
положаја (поезија), Независна библиотека "Угао", Вршац, 1993; Ортодоксна опозиција алтернативе слободног
избора - Артефакт 1 (поезија), самиздат, Вршац, 1995; Пренатални живот (роман), едиција Знак Сагите, Београд, 1997;
Електронско издање: "Пројекат Растко - Библиотека српске културе на
Интернету" (www.растко.орг.yu)
у Библиотеци српске фантастике, Београд, 1999; Желите ли бесплатно да летите (поезија), коауторски са Звонком
Сарићем, самиздат, Суботица-Вршац, 1997; Нови
Вавилон (проза бруталис), самиздат, Вршац, 1998; Корен кључа, наличје равнодневнице (поезија), Уметничка радионица
"Кањишки круг", Кањижа, 1999; Доле,
у зони, (изабране приче), електронско издање: "Пројекат Растко -
Библиотека српске културе на Интернету" (www.растко.орг.yу) у Библиотеци
српске фантастике, Београд, 2000; Награде: 1998 - Награда Српског друштва
за научну фантастику из Београда за најбољу српску дугу причу: "Више од 90
фрагмената повратка" (Књижевна реч, бр. 492/493, Београд, 1997).
1999 - Награда
друштва за научну фантастику из Београда "Лазар Комарчић" за најбољу
кратку српску причу: "Истините лажи о рату светова" (часопис Знак
Сагите, бр. 5, Београд, 1998). „Белешка о писцу“, http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/fantastika
/bakic-zbirka/beleske.html
[3] Тардис,
Београд, 2007.
[4] Јесен Скупљача је заправо други
избор, будући да је под именом Доле у
зони један већ објављен на Интернету у оквиру пројекта „Растко“ (http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/fantastika/bakic-zbirka/index.html);
избори су унеколико различити, што даје основа за размишљање о поређењу два
виђења сопственог опуса).
[5] При томе је
најслабије заступљена врста фантастике која настаје (спорадичним) продором
оностраног у свакодневну, „нормалну“ реалност, ма шта то код Бакића конкретно
значило.
[6] Подробније у:
Бојан Јовић, Лирски роман српског
експресионизма, Институт за књижевност и уметност, Београд, 1995.
[8] „Поштовани
Сак“, Јесен... стр. 169
[9] „Јесен скупљача“,
Јесен.. стр. 79, стр. 82-83.
[10] Стр. 60.
[11] Лирски роман..., стр. 123-124.
[12] Опет, постоји двосмерна веза песничког и
примитивног, о којој говори и оглед Џона Марфија „Примитивни карактер песничког
генија“: „Примитивни ум је близак уму животиње од које је потекао, и стога је
снажно одређан темељним инстинктивним потребама које човек дели са животињом,
као што су потреба за храном, потреба да се склони од опасности, потреба за
сексом, и потреба за колективном сарадњом. Мисао примитивног ума пре је
перцептивна него концептуална, забављена појавама спољашњег света пре него
идејама ума; и решава проблеме или радије избегава потешкоће деловањем а не
медитацијом. Језик примитивног ума, другим речима, примитивни језик, звучи
високо поетички, зато што је препун призора и звукова природе, опажених чулима
и претворених у метафоре.“ Стр. 37-38. Односно, „несумњиви састојак магије
поезије јесте и њена моћ да у нама пробуди онај успавани предачки део, који је
преживео кроз небројене еоне у
створењима чије смо мозгове и тела наследили, и тако нам пренесе суптилно
задовољство узбуђења које су осећали без истинске опасности која их је испрва
пратила.“ 20. John Murphy, The
Primitive Character of Poetic Genius, Man, Vol. 42 (Mar.
- Apr., 1942), Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland, pp. 37-41
[13] Нарочито
дијалошко начело, међутим, садржано је у
интертекстуалним везама које се уочавају у Бакићевим прозама унеколико
постмодернистичког карактера, насталим на фону (књижевне) историје, попут „Осмех
господина Ж. В“ из ове збирке, или
„Истините лажи о рату светова“ (о
Велсовој радиодраматизацији Рата светова)
из Доле у зони.
Хвак
устаје.
Магла
је свуда. Изнад главе најсветлија, около једнако густа и мека. Може да види
како му, кад удахне, праменови улазе у ноздрве. Прво полако па све сигурније,
брже, корача. Кеса стомака опустила се и може мало да се усправи. Руком ипак
покрива рану.
*
Магла
нема краја. Једнако је светла, једнако густа.
Али,
Хвак зна да иде у добром правцу, сакривен од свих који, можда, вребају.
Песак
пред њим је раван а Пећине су на врху брда.
Тишина
га смирује.
*
Светло
је потамнело.
Понекад
се Хваку чини да чује таласе.
Понекад
чује кораке. Осврће се а магла иза је мирна.
Ни
трагова нема.
*
Хвак
леже, скупља колена и грли их.
Спава.
*“
[15] „Сан је пун снова. Снови блистави.
Преплетени. Речи
израстају и урастају у њих.
Хомеостаза је
изнова дефинисана. Потпуно нова.
Он је грудва
свести која јури брзину светлости.
И престиже је.
И памти.“
Јесен скупљача, стр. 121-122.
Односно:
„Са својих 30
година он је физички стар 46.
И има 12 месеци
унутра. У брзини.
Стодвадесет,
хиљадудвестотине година сјаја.
Огледало дораста
до очију.
Танка линија.
Ово је његова
соба обложена плутом.
Склапа очи.“
Исто, стр. 122.
[16] Трагедија пилота
кога је Бакић познавао усмерила је аутора ка грчком миту о Икару и Дедалу.
0 komentara:
Постави коментар