Rej Bredberi (1920-2012), autor više od 500 priča
koje je počeo da objavljuje od kraja
1930-tih sve do pozne starosti, nesporni je klasik bar dva literarna žanra - naučne fantastike i horora (u svojoj je dugoj karijeri pisao i krimiće, “čistu” fantastiku ali i dokumentarističke priče). Bez
formalnog akademskog obrazovanja, Bredberi
se samopodučavao u biblioteci čitanjem raznovrsne literature, od klasika do
šund-palpa. U prvi radovima oponašao je E.
A. Poa i E. R. Barouza (posebno
ga je oduševio roman “Gospodari rata sa
Marsa” iz serije “Džon Karter sa
Marsa” pa je napisao i njegov nastavak). Elementi naučne fantastike u njegovim pričama bili su “tanki” što znači da
nije bilo ni tipične žanrovske ikonografiji niti nečega što bi ličilo na
naučničke termine; pisac se nije ni trudio da stvori „naučnu“ atmosferu već je
insistirao na zapletu i ljudskim reakcijama. Takve priče nisu imale preveliku
prođu kod urednika u godinama oko i posle II svetskog rata, što je mladog pisca
nateralo da se okrene hororu kao
fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora
na ovom polju tako da uporedo razvija karijere u oba žanra sa njihovim čestim
preplitanjima, što je iritiralo žanrovske čistunce. Prva Bredberijeva knjiga objavljena je 1950.g. pod naslovom “Marsovske hronike”; ista knjiga,
izmenjena i skraćena sledeće godine se pojavljuje u Engleskoj pod imenom “Srebrni
skakavci”. Slede “Ilustrovani čovek”
(1951), “Farenhajt 451” (1953), “Oktobarska zemlja” (1956), “Maslačkovo vino” (1957), “Dan kada je zauvek padala kiša” (1959),
“R je za raketu” (1960), “Nešto zlo nam se prikrada” (1962), “Jesenji ljudi” (1965), “S je za svemir” (1966), “Sutra u ponoć” (1966), “Opevam telesni elektricitet” (1969,
naslov je dat po pesmi Volta Vitmena),
“Ukleti kompjuter i androidski papa”
(1981), “Zbogom leto” (2006,
svojevrsni nastavak “Maslačkovog vina”)
i druge. Bredberi je pisao drame (u
jednoj je nastavio roman “Farenhajt 451”),
poeziju, eseje, filmske scenarije (za “Mobi
Dika” sa Džonom Hjustonom),
scenarije za radio i TV programe (serija “Pozorište
Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). Zapažena mu je i trilogija krimi romana “Smrt je usamljena rabota” (1985), “Groblje za ludake” (1990) i
“Ubijmo svi Konstancu” (2002).
Kritičarima
koji su tvrdili da je pisac naučne
fantastike ili “nadrealista srednjeg
(američkog) zapada” Bredberi je odgovarao da je jedino naučnofantastično delo koje je napisao roman “Farenhajt 451” pošto naučna
fantastika opisuje realno i moguće dok fantastika
opisuje nerealno. “Marsovske hronike”
po njemu nisu naučna fantastika jer
ono što je opisano u knjizi ne može se desiti; zato će ta knjiga dugo opstati
jer ima snagu mitova kakvu imaju i grčki mitovi. Naravno, Bredberijevi stavovi nisu ni onda ni sada obavezivali tumače
njegovog dela. “Marsovske hronike” su
nastale po ideji jednog urednika kome se Bredberi
požalio da ne može prodati knjigu priča jer svi traže romane. Urednik mu je predložio
da poveže priče pa je Bredberi spojio
niz već objavljenih priča koje se dešavaju na Marsu ili su vezane za njega; nekoliko priča je dopisano kako bi
spojile postojeće priče i stvorile utisak kakve-takve celine (sličan “recept”
primenio je i u knjizi “Ilustrovani
čovek”). “Srebrni skakavci” (u
bivšoj Jugoslaviji objavila ih je “Epoha” Zagreb, 1959.) razlikuju se od
originala jer im “nedostaje” par priča a jedna je dodata (“Vatreni baloni” sa religijskom osnovom). U kasnijim reizdanjima
broj priča je varirao pošto je Bredberi
nastavio da piše “marsovske priče” tako
da neka poznija izdanja čini gotovo 50 priča.
Vreme
dešavanja priča određeno je od 1999. do 2026. godine a Mars na kome se dešavaju nije onaj realni već sasvim pogodbeni – gravitacija
je zemaljska, ima vazduha, u kanalima ima vode, svuda postoje prastari
napušteni gradovi mada ima i živih Marsovaca
skrivenih u planinama, njihove moći su velike a najvažnija su telepatija i
menjanje oblika. Osim vanzemaljaca u tradicionalni naučnofantastični arsenal knjige spadaju rakete (državne i
privatne) kojima ljudi (masovno ili porodično) vrlo brzo stižu na Mars. Posle tri neuspele ekspedicije Zemljani ipak uspevaju da se nasele i
žive relativno mirno gradeći naselja nalik malim gradovima s početka XX veka od
materijala dovezenog sa Zemlje. Odnos
prema domorocima varira od miroljubivog do neprijateljskog. Sveštenici sa Zemlje pokušavaju da oslobode Marsovce greha. Ljudi nalaze bizarne
načine da nadoknade emotivne gubitke, da se osvete zemaljskoj tiraniji... Onda
na Zemlji izbija atomski rat i svi se
vraćaju na “kući” da bi, na kraju, na Mars
stigle porodice ljudi namernih da na njemu zauvek ostanu postajući nova vrsta -
“zemljomarsovci”.
Sve
priče krasi lakoća pripovedanja, plemenita atmosfera “običnog života” sa čestim
horor epilozima, ubedljivost vizija, domišljatost, vešto kanalisanje tenzija,
lirski ton koji često i lako postaje “presladak”. Proteklo vreme nije previše
naudilo ovom delu koje svakako ostaje jedan od repera u posleratnom razvoju naučne fantastike.
(“Dnevnik”,
2016.)
0 komentara:
Постави коментар