Nova knjiga Dragana
Jovanovića Danilova (1960), zapaženog pesnika srednje generacije (i jednako
uzbudljivog prozaiste i esejiste) pod zagonetno/provokativnim naslovom „Simetrija vrtloga“, sazdana je od
pedesetak pesama razvrstanih u cikluse „Vrtlog“,
„Olovne reči“, „Ludi vodopad“, „Naša deca“, „Seoba ruža“ i „Ušteđevina“. Na početku knjige stoji,
izvan ciklusa, pesma „Simetrija vrtloga“ koja bi se znatiželjnom čitaocu,
obzirom da se njen naslov podudara sa naslovom knjige, mogla učiniti
programskom pesmom odnosno pesmom „ključem knjige“. Ukoliko bi, polazeći od
ovakvog stava, čitalac nastavio da iščitava knjigu brzo bi zaključio da je u
pravu ali i da - nije u pravu. Jer pesnik u prvoj pesmi otkriva/postavlja
nekoliko težišta repera oko kojih će se ostali stihovi u knjizi razvijati ali
se ne ograničava samo na njih već se u nastupajućim pesmama otkrivaju i druge
teme. Reč/reči, njihova značenja, moć i slabost u definisanju/određivanju
misli/emocija/duševnih stanja i slutnji, prvo su (i centralno) problemsko
žarište uvodne pesme i knjige. Za njim se, sledstveno, postavlja pitanje postojanja
i opstajanja pesnika, onoga ko je i gospodar i sluga reči, njegove sudbine,
govora ali i ćutanja jer „(...) ne
podrhtava lišće / već to ja ćutim u svojim rečima.“ Danilov uvodom pesmom
problematizuje i sam čin poetskog oglašavanja, „pevanja“; poetski subjekt/glas
kazuje „Kao krtica, kopam hodnike u
jeziku:“, potom taj, kome je reč temelj postojanja, priznaje/tvrdi, u prvom stihu te prve pesme i
prvom čitave knjige „Najtačnije reči
izgovorile su senke!“ i „Sunčev dan
je tako rečit, ali ćutljive / senke imaju poslednju reč.“ Poeta koji se
oslanja na snagu reči spoznaće da „(...)
ni reči utehe / ne mogu te zaštititi od stvarnosti.“ kao i da „srce je ono što nastane kada se ta / krvava
reč iščupa iz rečnika (...)“. Time se odsecaju odstupnice romantičarskog
sentimentalizma poezije i otkriva front direktnog sučeljavanja sa sirovom
realnošću koja, istini za volju, nije lišena svojih zavodljivosti. Kao
podupiranje tog stvarnosnog/verističkog tona već u uvodnoj pesmi se srećemo sa
navođenjem imena Milana Šipke i Ivana Klajna za kojima će slediti imena Glena Gulda i Selme Hajek, nekolikih imena ulica i opština u Beogradu.
Ono
što je naznačeno početnom pesmom širiće se i produbljavati „čvrstim“ stihovima/tvrdnjama
sa usklikom na početku pesme „Čišćenje od
reči“ (i više drugih) „Previše si pesama
iz mene iščupao!“ za kojim će doći tvrdnja „Ne radim s rečima, ja se od njih čistim“. Pozicija lirskog
subjekta/glasa u pesničkoj inkarnaciji bespoštedno se demistifikuje,
raz-romantizuje pa se iza oblandi umetničke nedodirljivosti otkrivaju i demoni
stvaranja koji muče pesnika ali i njegova fatalna neuklopivost/neusklađenost sa
okruženjem i vremenom u kome živi, koja nije uvek kompenzovana dosezanjem željenih
estetskih i intelektualnih visina. Na drugoj strani, pesnik je, i pre i posle
stvaralačkih zanosa, ranjivo ljudsko biće sa uobičajenim prohtevima i
problemima tela sred uobičajene urbane egzistencije. U postojanje između
ispisivanja stihova uklinjene su mnoge trivijalne situacije, svakodnevne
odluke, dileme i greške. Ponešto od doživljenog profiltriraće se u stihove ali
će mnogo više ostati kao talog na ramenima pesnika, bića sa tananijim emotivnim
i mentalnim sklopom, osetljivije i krhkije konstitucije. Otuda, neminovno, i
sumnja u sopstvenu sposobnost umetničkog delanja, valjanost onoga što se napiše
ali i u snagu alatki kojima se pesnik koristi jer on spoznaje da „Reči su preslabe za ono što im se
poverava.“ („Čišćenje od reči“) što, sledstveno, vodi do sledećeg iskaza „Ovo
su samo reči, ali mi ne znamo šta stoji iza njih!“ (“Jutarnja pesma sa železničke
stanice u Požegi”) te
spoznaji da „Nema načina da se jasno kaže
ono što se / želi reći, ništa ne jemči svemoć jezika.“(“Orao i dete, ili šta mi
je na samrti rekao otac”). Konačno, ako su reči nemoćne i prevrtljive onda
se pred pesnikom otvara paradoks jer „Govorim
ti ovo da bih prećutao, otuda ti / slušaš ono neizgovoreno (...)“(“Orao i dete,
ili šta mi je na samrti rekao otac”). Ali, reč, razgovor, ispovest, pesma,
konačno i misli, sazdani su od reči; one su, ma kako uboge bile, jedino
sredstvo za komunikaciju sa drugim jedinkama ali i za spoznaju sveta u kome
jesmo. Ma kako nemoćan bio pesnik i dalje piše pesme, bavi se tim “neskromnim poslom”; neke će stihove pojesti
miševi, druge će ostati u kupeima vozova ili biti skriveni gavranu (Poovom?) ispod
krila. A kako treba sa onima spasenim od drugih fatalnog usuda? „(...) pesme treba / bacati kao komade mesa
tigrovima u kavezu,“ (“Orao i dete, ili šta mi je na samrti rekao otac”)!
Od potištenosti i osećaja nemoći stiže se do siline zanosa, do osećanja
važnosti onoga što se radi i ispunjenosti, opravdanosti sopstvenog delanja i
postojanja jer “Živi su prolazni, a mrtvi
večni / u svojim lavirintima koje ne čine / zidovi i zapetljani prolazi, već reči / koje živi nikada neće
izgovoriti.” (“Ono što vide mrtvi”). Sledstveno tome, ma kako
kontradiktorno zvučalo, mora se, iako su reči slabe, govoriti/pevati/pisati
stihovi da bi živelo!
Višestrukost/višesmislenost a ne
jednoznačnost odlika je pesničkih slika u “Simetriji
vrtloga”. Dileme i suprotnosti pretočeni su u sukobljene/suprotstavljene
stihove iste pesme ili dijametralno različite vrednosne predznake istog pitanja
u različitim pesmama. Kad se fokus pažnje/interesa poetskog subjekta od pitanja
stvaranja proširi na njegovo okruženje, na mikro i makrokosmos jedne
egzistencije naziru se obrisi sveta koji se dobrano poklapa sa našom
sadašnjošću a ova, pak, jeste produžetak onih prošlih (i klica budućih).
Neminovno se otvaraju dileme ljubavnog odnosa žene i muškarca, izazovi i
iskušenja, nagrade i blagodeti koje nosi, od prvih zanosa do zrelosti veze,
telesne strasti i duhovne ispunjenosti. Svaka od tih faza ima svoje “slasti” i
“gorčine”, od privremenog pretapanja/ispunjenja u drugom do toga da “vremenom su se jedno u drugo pretočili / pa
smrti neće ostaviti čak ni kosti.” (“Ostareli bračni par”). Mikrosvetu
pripadaju i pogledi na decu, na kćeri koje odrastaju, na dileme stasavanja,
uvođenja u “veliki svet” i usmeravanja na tom putu te na (ne)moć roditeljsku da
shvate decu i deca shvate njih. Na razmeđi između ličnog i onoga što lično
nadilazi otvaraju se dileme vere/verovanja u Boga, odnosa prema Njemu kao (ne)pojmljivom
entitetu. I ovde su pesnikovi stavovi kontradiktorni, od potpunog priznanja
Njegovog postojanja do poricanja istog. Zapitanost mislećeg, racionalnog bića i
potpuna, bespogovorna predanost jednako su izazovne i uzbudljive pesniku,
jednako ga mame.
Konačno, u pesmama koje su okrenute
spoljašnjem (mada, naravno, ono što je sagledano izvan subjekta biva, u njemu,
profiltrirano i tek tada pretočeno u reči) zabeleženi su prizori u rasponu od
ratova i političkih događanja do svakovrsnih putovanja; oni su ispevani ili kao
pretežno veristički zapisi (“Albanske
neveste”) ili kao manje-više alegorijski
(“Gradonačelnik pustoši”) sve
do vrcavih vragolija (“Pijana sova na
Dorćolu”).
Danilov
sred svih pomenutih rukavaca pesničkih vizija i interesovanja nastavlja da
razvija i neke od svojih znanih motiva i tehnika. Tako se u nekolikim pesmama
“pojavljuju” prizori (ili slutnje prizora) nagih mladih devojaka i žena odnosno
žena lakog morala, što je mogući omaž inspiraciji likovnom umetnošću ali i
sopstvenim ranijim pesmama. Prisutno je, u sloju metatekstualnosti, i pozivanje
na dela klasičnih pesnika i filozofa ali i ukazivanje na jednog - golubara. No,
ranija jezička bujnost i manirističko afektiranje sada su stavljeni pod znak
pitanja; u pesmi “Zašto pesma nema reči?”
najpre se tvrdi „Nekad je sve bilo
previše dekorativno.“ a zatim zaključuje „Duge, barokne rečenice prošle su / i zaboravljene, pa se sad nameće pitanje:
/ zašto pesma nema reči?“ te „Nema
razumevanja između mene / i očitog mog rasipništva negdašnjeg.“ (“U Veneciji
nema vode”). Ova će (samo)kritičnost iznova postaviti krucijalno pitanje
kako pisati pesmu (jer se pesnik ne odriče svoje neskromne rabote)? Jedan od
ponuđenih odgovora je „(...) Kao i senke
/ sve moraš ostaviti nedorečeno. (...)“(“Orao i dete, ili šta mi je na samrti
rekao otac”). Zašto tako? Jer su reči slabe i u njih ne može stati sve što
se želi, zato što „Nemam više reči koje
će biti / više od otkucaja srca.“ (“Srce i dete”). Taj iskaz je priznanje i
trijumfa i poraza poezije, njene slave, snage veće od života ali i nemogućnosti
da ga trajno nadmaši. Ipak, ovaj iskaz potvrđuje neraskidivost poezije i života
jer “Mrtvi su mrtvi zato što su iščupali
/ iz sebe sve reči koje bi ih mogle / proglasiti živim.” (“Ono što vide
mrtvi”). Dakle, dok ima reči/poezije biće i života.
(“Koraci” 10-12/2015)
0 komentara:
Постави коментар