U književnosti se romanom-rekom naziva specifična
romaneskna priča koja, dajući široku sliku epoha, prati junake u vremenima
velikih društvenih potresa i promena. Stoga su ovakva dela složena i obimna, sa
mnoštvom ličnosti i izraženom sociološko-političko-istorijskom linijom. Zbog
serioznog sadržaja koji premaša uobičajenu ulogu stripa kao lake i zabavne tvorevine ovakva dela u stripu nisu česta. Razvoj 9. umetnost menja njene forme i sadržinu
a prevazilaženje „zadatka“ da bude eskapističko-akcioni medij otvora put prema
razbijanju oveštalih formi i formata. Nove „priče
u slikama“ poslednjih decenija prošlog veka našle su i svoj oblik - grafičku novelu koja je produžila
standardizovani strip album i
otvorila prostore za složenije priče. Naravno, osnovni uslov za postojanje grafičkih novela su - talentovani stvaraoci
sposobni da preskoče granice i predrasude (svoje i okoline). Da takvih autora
ima i na ovim prostorima dokaz je i grafička
novela „Priče iz Jugoslavije“ scenariste Predraga Đurića i crtača Sabahudina
Muranovića.
Đurić se poslednjih godina predstavio
kao autor vičan da priča o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Njegovi
scenariji imaju izraženu društvenu dimenziju sa jasnim političko-filozofskim
pogledima i stavovima (bez propagandnog patosa). Iz ove perspektive „Priče iz Jugoslavije“ su normalan korak
u njegovom razvoju. U njima on spaja dokumentarnost i fikciju, prošlost i
sadašnjost, povlačeći liniju ljudskih sudbina i političkih ideja/idela od kraja
XIX kroz čitav XX vek sve do današnjih dana. Priča započinje jednostavno:
mladog Benoa, rođenog u Francuskoj, zbog problema sa zakonom
otac šalje u Srbiju, u Vojvodinu. Mladić stiže prekasno jer je
njegov deda, Jugoslav Dacijarević,
upravo sahranjen. Sledećih dana on upoznaje, manje ili više dobronamerne,
komšije, starce i svoje vršnjake, dok, istovremeno, iščitava knjigu-istoriju
svoje porodice koju je napisao i ostavio mu deda. Prvi predak, Đulijo Daciar sa ostrva Krka, bežeći od bede, stiže u Senj gde će preimenovati u Iliju. On će se priključiti bosanskim
ustanicima zaveden velikim rečima kakve su „pravda“,
„oslobođenje“, „komuna“, „socijalizam“. Ali kao ustanik više gladuje nego
vojuje sve dok ustanak ne propadne zbog političkih igara velikih sila. Ilija se „smiruje“, osniva porodicu a
njegov nemir i bunt nasleđuje sin Nikola
koji će, kao austrougarski vojnik prebeći boljševicima a po povratku kući
nastaviti revolucionarni rad i biti jedan od (neuspelih) učesnika atentata na
regenta Aleksandra. I Nikola se, razočaran, povlači u mirni
život; 1941. će ga zaklati bivši prijatelj sada ustaša. Njegov sin Vladimir predratni je studnetski
aktivista, partizan na Kosovu i Metohiji,
posleratni graditelj socijalizma; njegov sin Jugoslav zakratko potpada pod uticaj dekadentnog Zapada ali postaje partijski funkcioner
da bi, posle Titove smrti i pojave Slobodana Miloševića, bio prinudno penzionisan.
Raspad Jugoslavije, rat, slom jednog
sistema odslikao se i u neslaganju oca i sina koji će, konačno, otići u Francusku.
Paralelno sa
otkrivanjen istorije Beni upoznaje
kontraveznu sadašnjost Srbije, kroz
sećanja učesnika u ratovima 1990-tih, govore ultra-nacionalista, gluvarenje
mladih bez posla i perspektive, izvitoperene običaje i politikanstvo
biznismena. I ljubav, ma koliko zanosna bila, ne može da izmakne senci sumorne
svakodnevice. Dok Benija otac vozi u Francusku mučna priča se prekida kao što
u kiši nestaje pocepani dedin dnevnik.
Istorijske
ličnosti „pomešane“ sa običnim ljudima od krvi i mesa, nadanja i strahove, razvoj
i vitoperenje revolucionarnih ideja, izgradnju i propast Jugoslavije Đurić prepliće sa mračnom savremenošću slikajući svet
koji je uništen i onaj koji ga nasleđuje. Mnoštvo činjenica i dešavanja,
nadograđenih nizom sjajnih epizoda, traži od čitaoca veliku koncentraciju zbog
koje se čini da je novele duža nego što jeste (čak 138 tabli) mada se,
paradoksalno, može reći da je delo prekratko i da bi moglo biti još obimnije -
što je kompliment autorima.
Smenjivanja
prošlosti i sadašnjosti tražili su od crtača umešnost i zavidnu veštinu
kadriranja i dinamičke gradnje tabli. Sabahudin
Muranović je svakoj epohi dao likovni identitet, posebnu liniju i kolorit,
od fingirane crno-bele, izbledele fotografije, preko sepija raznih intenziteta
do punog, ponegde prezasićenog kolorita konfuzne (nam) svakodnevice. Akvarel,
lavirani tuš, „tehnokolor“ tempera, karikaturalnost, visoko stilizovani
realizam, kvadrati sa potpuno „slikarskom“ osećajnošću deo su Muranovićevog „arsenala“ kojim daje
uverljivi likovni lik Đurićevim
rečima zaokružujući tako vanredno zanimljivo delo koje svakako zaslužuje punu
čitalačku pažnju.
(„Dnevnik“,
2016.)
0 komentara:
Постави коментар