ZLO POD NOVIM BEOGRADOM - „Peščana hronika“ Pavle Zelić, izdavač Laguna, Beograd, 2013.

„Peščana hronika“ roman je prvenac Pavla Zelića (1979), agilnog i zapaženog pisca mlađe generacije koji je, pored svog spisateljskog delovanja (koje podrazumeva  pisanje proze i prikaza), aktivan i kao strip scenarista i kritičar. Dosadašnja Zelićeva prozna ostvarenja - priče i novele - rasuta su po nekolikim časopisima i jednim delom sabrana u zbirci „Poslednja velika avantura“ (Matica Srpska, edicija Prva knjiga, 2009); u svima njima on se prevashodno kretao u okvirima i pod okriljem žanrovske fantastike (uglavnom horora) uz nekolike proze koje bi se mogle okarakterisati kao „mračna fantastika“ glavnog književnog toka. Ova je podela pre svega prigodna, u službi ukazivanja na formalna autorova polazišta i ishodišta, te, dakle, nije kvalitativna, odnosno ne bavi se niti odlučuje o kvalitetu dela; no, praktično gledano, na ovdašnjoj savremenoj književnoj sceni i dalje opstaje podela na „ozbiljnu“ (šta god to značilo) literaturu i sve ostale, u koje se svrstavaju svakojaki žanrovi (naučna fantastika, horor, krimići, ljubići). Pisanje u žanrovskom ključu, odnosno etiketiranje pisca kao žanrovskog, ravno je izopštavanju iz akademističkih literarnih krugova sa svim što to nosi. Krutost i zatvorenost etablirane književnosti najlakše se prepoznaje na primerima žanrovske proze, na njenom ili preziranju ili prećutkivanju koji, pak, znače brisanje sa aktuelne literarne scene (ili smeštanje u geta koja se sa visina literarnog Olimpa ne vide – ili, tačnije, ne žele videti).

            Korenom Zelićeve romaneskne tvorevine, u konačnom sagledavanju, može se smatrati priča o Zlu i mračnim/demonskim silama i njihovom uplivu u svet živih. Ovakvo određenje, naravno, nije čisto žanrovsko jer književnost poznaje (bez)brojne priče sa takvim elementima koje su nastale pre definisanja žanrova; kako god, priča „Peščane hronike“ mogla bi se svrstati u žanr horora uz opasku da brojni teoretičari ne priznaju njegovo postojanje upravo na temelju svih dela stvaranih kroz istoriju literature. Načelna dvojnost tematskog određenja romana ogleda se i u načinu njegove realizacije jer autor unekoliko prelazi čisto žanrovsko tretiranje priče ulazeći delom na teritoriju Velike književnosti. Žanrovske situacije koje su precizno određene, pa čak i rutinirane, u konkretnom slučaju su nadograđene elementima istorije koja se pokazala kao „dobar alibi“ za dešavanja, istovremeno otvarajući i vrata drugačijim uplivima i širim mogućnostima tumačenja. Otuda je priča o Zlu koje uzima svoj danak i može biti upokojeno samo ako se na specifičan način razotkrije, dopunjena pričama o ratnim zločinima počinjenim na prostoru koji će, u vreme „obnove i razvoja“, postati veliko gradilište Novog Beograda odnosno pričom o NATO bombardovanju 1999. godine.

            Opredeljujući se za izbegavanje praćenja golog obrasca u kome se insistira na funkcionalnim detaljima mesta dešavanja (i isto takvim karakterizacijama i psihološkim valerima) koji neće braniti ili usporavati razvoj brze, akcione radnje, pisac je za sebe otvorio horizonte slobode ali i odgovornosti. Jer opisivanje određenog istorijskog vremena podrazumeva ne samo faktografiju već i dočaravanje duha vremena. Takođe podrazumeva i rizik bavljenja ideološkim nanosima koji na ovim prostorima još uvek nisu „upokojeni“ a prema kojima se čitaoci mogu različito odnositi. Podrazumeva, konačno, i mogućnost da autor bude optužen za bagatelisanje „svetlih tradicija“. No, iz druge perspektive, svi ovi problemu mogu se posmatrati i kao izazovi i podsticaji.

            Zelićeva postavka priče, dakle, ponajpre zahvata u arsenal situacija i ikonografije horor žanra koji nadograđuje elementima iz glavnog književnog toka. Problem neimenovanog Zla čiju pojavu najpre treba otkriti i istražiti a potom, u velikom susretu-dvoboju, neutralisati otvara se bekstvom glavnog junaka, Ilije Orlovića, od progona ovozemaljske policijsko-vojne sile zbog čega on sa sinčićem mora da uđe u izolovan svet koji funkcioniše prema pravilima nametnuti tajnom koju čuva. Tu se Zlo postepeno obznanjuje i nameće sve dok, posle par neuspelih i sve intenzivnijih napada, u konačnom ataku, ne dirne glavnog junaka tamo gde je najosetljiviji – u njegovo dete. Obračun je neminovan. Uz ovu liniju zapleta razvijaju se i pobočne (svakako najvažnija je ona sentimentalna; uz nju se dešava i konfliktno-drugarska) koje će odigrati svoju ulogu u konačnom razrešenju. Kontrateža Zlu kao onostranom elementu je pleme Cigana koje, kao spona između starog i novog, arhajsko-arhetipskog doba pre civilizacije i onoga koje je civilizovano (i u kome su ugušeni neki od čovekovih primarnih instikata ali i magijskih veština). Pleme je Orlovićev glavni saveznik (uz njegovu roditeljsku ljubav). Saveznik, nenadani i ne potpuno pouzdani, jesu i posvećeni stanovnici zgrade koji ispunjavaju zadatke poverene im od starog, socijalističkog režima. Kako zaplet odmiče tako se i odnosi kristališu da bi se u raspletu prepleli i, u kulminaciji, okončali.

            Da se zadržao na ovoj ravni Zelić bi imao zadatak ispisivanja (još jedne) varijacije koja bi, u zavisnosti od njegovih sposobnosti, više ili manje manipulisala tenzijama, ubedljivije ili slabije komplikovala priču odnosno razrešavala je, određujući ko će, očekivano ili iznenada, nastradati u konačnom boju Dobra i Zla. Sposobnost mladog autora da se ogleda u ispunjavanju žanrovskih obrazaca svakako ne treba potcenjivati ponajpre jer su šabloni dobrano izlizani pa nije lako ostati svež u njihovom ponavljanju. No, Zelić je sebi zadao i dodatni zadatak oživljavanja nekih vremena koja su prohujala ovim prostorima. Period posleratnih radnih akcija, graditeljskih poleta i zanosa postavljen je naspram poslednjeg rata u prošlom milenijumu u kome je, usred urbanog miljea sa svim pratećim efektima, atmosfera oscilirala između razočarenja i vatrenog rodoljublja. U finalnom delu knjige vaskrsnuće i avet ratne-logorske prošlosti, surovosti koja je poremetila balans prirodih sila koji se mora iznova uspostaviti. Bavljenje ovim društveno-sociološko-istorijskim miljeima nudilo je autoru mnoštvo mogućnosti koje bi, zarad njihovog ostvarenja, tražile i mnogo više prostora u priči što bi, moguće, promenilo i njen predznak izmeštajući ga na ravan alegorija/aluzija. Druga opcija u kreiranju priče, tražila je, ukoliko autor ostaje privržen žanru - kako bi mu ostao veran - praktikovanje pažljivog doziranja dodatnih elemenata da oni ne bi preopteretili priču.

            Zelić se, vidno je iz konačne verzije romana, opredelio za davanje primata žanru, što je u konačnom sagledavanju rezultiralo delom koje odgovara tim i takvim zahtevima i može se smatrati uspelom stilskom vežbom. Svi dodatni elementi, mada su bitno redukovani i, ponekad, svedeni tek na šture naznake, uklopljeni su u tu celinu i ispunjavaju svoju svrhu produbljivanja opšte priče; istovremeno, oni svedoče o nespornim potencijalima koje će mladi prozaista možda razvijati u nekom sledećem delu kojim će još dalje iskoračiti iz žanrovskih zabrana.

            (Gradina“, 2014)

U KOŠMARIMA SREDOVEČNOSTI - „Mesečari na izletu“ Zvonko Karanović; izdavač: LOM, Beograd, 2012.

Nova knjiga Zvonka Karanovića (1959), zapaženog pesnika i prozaiste srednje generacije, pod imenom „Mesečari na izletu“ u svom podnaslovu ima odrednicu „Pesme u prozi“. Znatiželjni će se čitalac vrlo lako uveriti da se pred njim otvaraju stranice koje sadrže četrdesetak kratkih priča koje imaju sve formalne odluke proze - rečenice, pasuse, dijaloge... Ipak, zašto je pisac, koji poznaje i poeziju i prozu (jer ih je pisao i piše), insisitirao na određenju „pesme u prozi“? Kakav je to međužanr, međuforma, ujedno i poezija i proza, jer to nije - poetska proza ali ni narativna poezija?

            Šire i temeljnije promišljanje odnosno traženje odgovora vodilo bi u različite teorijske postavke odnosno primere upražnjavanja doktrina koje i jesu i nisu poštovale teorije. No, bilo da se pozivamo na, recimo, Borhesa ili Karvera ili na glasnogovornike postmodernističke vizije Umetnosti, to nas neće adekvatno pripremiti za susret sa delima koja idu marginom, balansiraju na obodima poznatog, izmiču obrascima. To odstupanje pa i sudar reflektuje i naslov ove knjige - „Mesečari na izletu“ - koji nudi više mogućih odgovora na pitanje šta odista znači - jer mesečari svakako šetaju ali vođeni ne svesnim već nekim drugačijim, dubljim pobudama. Iščitavanje pesama-priča otkriće da one beleže prizore iz života jedinki kojima je svakodnevica sinonim za nelagodnost, teskobu, frustranost prisilom ili ispraznošću. Ove su emocije (ili, tačnije, stanja) početak svakog od fragmenata i jesu sažetak dotadašanje egzistencije. U nastavku, pak, dešava se iskorak, ispad, eksces kojim se početno stanje definitivno prepoznaje i imenuje a potom i prevazilazi manje ili više radikalnim postupcima. Uhodano, rutinirano otaljavanje postojanja, opterećeno razočarenjima nedosezanja ideala iz optimističke mladosti (koja gaji iluziju da je večna), i pokušaj da se izbegne iz klopke koja se neumitno zatvara - dijagnoza je krize srednjih godina, podjednako jake za oba pola - mada je u slučaju ovih priča-pesama prvenstveno reč o muškarcu. Ipak, za razliku od dobrog dela ljudske populacije nesposobnog da spozna svoje dileme i probleme (pa makar samo pokuša da ih razreši), sredovečni subjekt/subjekti ove knjige sposoban je (obraden ili proklet) da spozna fine titraje svog bića koje i dalje živi ispod civilzacijsko/tehnicističko/japijevsko/modno/potrošačkih nanosa i trendova. Mada junak/junaci pesama-priča najčešće nisu geografski određeni (odredljivi) on/oni nesporno egzistiraju u posebnom prostor-vremenu sazdanom od kulturoloških i psiholoških matrica poznog XX veka kao doba agresivnog neoliberalnog kapitalizma; ipak, skica realnosti nije izričito dokumentaristička, u ovim fragmentima stvarnosti su bliže snolikom (što neminovno podrazumeva i košmarnom) doživljaju. Ova je sloboda i lakoća kretanja, koja ne uvažava uvek uzročno-posledične zakonitosti i principe, odlika pre poezije nego proze (mada, naravno, ima svoje primere i u ovom žanru, od Čestertona do Šulca, Bucatija ili Kalvina); na nju se nadovezuje tretiranje i opisivanje trena preokreta koji takođe pleni nesputanošću kao i visprenošću koju proza uglavnom ne (pre)poznaje. Razrešenja dilema, pitanja svrhovitosti, nalaženja cilja i zadovoljenja kreću se u višim sferama ideala i principa a ne na ravni prakticizma i konformističkog oportunizma. Naravno, ako se opštem pretpostavi lični svetonazor i, u saglasju sa njim, krene putem rešavanja konflikata, načini na koji se pobeđuje i vraća vera u sebe, sopstvene vrednosti i smisao sopstvenog postojanja, mada jesu oslobađajući i donose pozitivnu energiju, tek su paravan za tragediju čije primicanje je neminovno (jer jedinka ne pobeđuje sistem a duhovnost gubi bitku sa vulgarizovanim materijalizmom). No, prvi naleti euforije (samo)oslobođenja zaklanjaju konačan ishod (ali, kako je on neminovan, bilo otpora ili ne, taj uzlet emocija, potvrda sopstvenog bića i njegove vrednosti jeste pobeda, makar i kratkotrajna).

            Svi ovi egzistencijalistički nanosi ne opterećuju priče-pesme iz „Mesečara na izletu“; Karanovićeva rečenica laka je, poletna i precizna čak i kad beleži urbane trivijalije da bi se, naročito u trenu dešavanja preokreta, vinula u visprene, vrcave bravure stihovanja. U konačnom zbiru, svaki je fragment zaokružena, zatvorena celina, izbalansirana u svojoj svedenosti, a čitava knjiga pleni nadahnutom, postojanom sugestivnošću.

            („Gradina“, 2014)

SUDAR FIZIČKOG I METAFIZIČKOG - „Zavodnik“ Dejan Ognjanović; izdanje autora, Niš, 2014.

U FOKUSU

            Dejan Ognjanović (1973) ljubiteljima žanrovske fantastike, prvenstveno horora/mračne fantastike, predstavlja se najčešće kao kritičar, esejista i polemičar, prevodilac i priređivač recentnog izabora priča  H. F. Lavkrafta, kao vrsni poznavalac savremenog trenutka u svetskoj literaturi ovog usmerenja ali i klasičnih temelja žanra; aktivan je i kao filmski kritičar. Paralelno sa navedenim aktivnostima Ognjanović se oglašava kao pripovedač zastupljen u periodičnim publikacijama i nekolikim antologijama originalnih priča odnosno kao autor romana „Naživo“ (iz 2003.g. drugo izdanja 2010.).

Punu deceniju posle prvenca pojavljuje se njegov novi roman pod naslovom „Zavodnik“. Za pratioce dosadašnjeg Ognjanovićevog opusa „Zavodnik“ je nemalo iznenađenje kako zbog odabira teme tako i njene realizacije. Naime, do sada je Ognjanovićeva proza bila na tragu savremenog, „tvrdog“ horora, eksplicitnog u opisima brutalnosti, nasilja i mračne-demonske strane ljudskog bića ili (nat)prirodnih sila. Ovakva je poetika nametala specifična sredstva izražavanja i „efikasno usmerene“ tehnike pripovedanja. „Zavodnik“ je, spram svega toga, iskorak na sasvim drugu stranu. Priča prati unajmljenog profesora koji iz Niša odlazi u seoce Špaj da podučava brata i sestru, siročiće koje odgaja baka. Izmešten iz urbanosti na koju je navikao profesor pokušava da pošteno odradi svoj zadatak ali u tome biva ometan svakojakim okolnostima koje od malih i bezazlenih izrastaju u fatalne. Oko dečaka i njegove sestre, njihovog pokojnog oca ali i čitave porodice, lebdi neodređena tajanstvenost koja se, kako događaji odmiču, postupno opredmećuje sve do kulminacije u poslednjoj sceni romana.

REČ KRITIKE

Zaplet romana podsetiće čitaoce na remek-delo literature XIX veka, „Okretaj zavrtnja“ Henrija Džejmsa (1843-1916), u kome je racionalni pogled na svet suprotstavljen metafizičkom, primarnijem, bližem prirodi čoveka. Ognjanović u svom romanu realnost razmerava u XXI veku, vremenu interneta i visoke urbanosti koji stoje u centru civilizacije dok na marginama i dalje postoji ruralni koncept stvarnosti. Profesor je izaslanik iz artificijelno stvorene Prirode, poslat u paralelnu stvarnost jedinstva čoveka i originalne, primarne Prirodom. Spoj ova dva koncepta ne može proći bez konflikta. Veštačka civilizacija brojčano je nadjačana, njeni argumenti i znanja beskorisni su na divljoj granici sa Primarnom Prirodom. U pitanju boj sa nadmoćnijim protivnikom kome pomaže i profesorova konfuznost, nedostatak jasnih ideja o sopstvenom postojanju, slaba inicijativa i odlučnost - što su manjkavosti nastale zbog preteranog oslanjanja na razvijen intelekt. Intelektualac, bačen u „divljinu“, uspeva da je spozna samo dok uočava princip uzrok-posledica. Pred mistifikacijama i tajnim obredima koji su upućeni silama čija je snaga bezmerna, profesor ne zna šta da misli i dela jer one nisu deo njegovog naučenog životnog obrasca. Sudar fizičkog i metafizičkog, racionalnog i instinktivno-paganskog (ali i formalno religijskog) koji se proteže kroz čitavu priču od autora traži da ostane nedorečen, da barata nagoveštajima i gradi atmosferu u kojoj se mnogo više naslućuje nego što biva izrečeno. Takvo kazivanje iziskuje disciplinovan iskaz, punu kontrolu na tekstom. Ognjanoviću uspeva da priča teče bez trzavica i tapkanja u mestu. „Zavodnik“ je ambiciozno zamišljena priča koja je konsekventno privedena kraju što potvrđuje da od Ognjanovića možemo očekivati nova, kompleksnija dela.

(„Dnevnik“, 2014)

OD SVAKODNEVNOG DO MITOTVORNOG „Varka“ Zoran Pešić Sigma, izdavač Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2012.

Nova pesnička knjiga Zorana Pešića Sigme (1960), zapaženog pesnika srednje generacije mogla bi se okarakterisati kao delo „neodoljive lakoće postojanja“ odnosno varljive lakoće pisanja. Naime, znatiželjnog će čitaoca dočekati pesme/stihovi u kojima kao da nema spisateljske težine i egzibicija, baš kao što, pored manje-više svakodnevnih trivijalnosti, nema ničega velikog, u smislu otkrivanja krucijalnih istina.  Ali, kako rekosmo, ta neodoljiva lakoća je – varka, upravo kako to tvrdi i sam naslov knjige koja se, posle uvoda („Entrance“), razvija kroz segmente-cikluse „Varka zemlje“, „Varka vatre“ i „Varka vazduha“ i okončava „Apejron“-om. Istini za volju, spekulatorno-mistički (ili mistifikatorski/mitotvorni), uvod, u stvari najavljuje širinu gledanja i zaključivanja koja se razastiru planetarnim šarom kao i slobodnim mentalnim predelima. No, odmah potom uranja se u obično, dnevno urbano življenje krcato egzistencijalnim obavezama, plastikom i internetom, vremenskim menama i pejzažima (oni rurarlni svedeni su na nevoljne posete, izlaske iz betonskih kulisa), sjajem medija i estrade, uz retke predahe (ili barem pokušaje predaha) od životne strke i zahteva koje civilizacije postavlja pred pojedinca. U svom tom (neprijateljskom) okruženju subjekt, lirski/životni, često (prečesto) ima utisak da nije zaista vlasnik svog života, svojih puteva i ishodišta. Taj (polu)doživljaj (stalno na varljivoj granici spoznaje) nije uvek jasan, nedostatak nije čitljiv; nema (pre)često njega ni u stihovima ali ga ima u njihovom odjeku, u senkama koje reči i slike bacaju na beli mentalni zid čitanja. Intenzitet frustracija varira, od prigušenih do opipljivih. Ukoliko su stihovi zaokupljeni materijalnim, faktografskim, dešava se da te izgubljenosti i bespomoćnosti jedva da ima/nema – ali će se kasnije, posle iščitavanja drugih pesama ona otkriti, obznaniti kao naknadna spoznaja nekih nenameljivih i tananih prizora/fragmenata. U stihovima koji su refleksivniji ta je atmosfera opipljiva, mada i tu može biti teško uperiti prst u neku određenu sliku/metaforu. Ali zato je doživljaj nakon sklapanja korica knjige jasan i nedvosmislen. Opšti utisak, u kome poneka pesma ili tek sklop reči izbijaju u „prvi plan“, kreće se u relacijama egzistencijalne teskobe, svođenja-polaganja računa jedinke ali i grupe/generacije (pesnički glas uglavnom je ili u prvom licu jednine ili prvom licu množine) vezane istim vremenom i okolnostima stasavanja, odrastanja, i ulaska u „ozbiljan“ život čija matica je brza i jaka pa ne dozvoljava česta pogledavanja oko sebe.

Pogled unazad i rekapitulacija pređenog puta povlastica su tek onih koji su prebrodili početne brzake i zašli u ponešto mirnije voda. To, kako pesnik kaže, „Plivanje unatrag“, kao vreme otrežnjenja i osvešćivanja, nije nimalo prijatno niti trijumfalističko. Problem je i podsetiti se ideala i principa koji su u mladosti bili važni i koji su trebali da vode subjekta kroz život. A gde su se i kako zaturili, izbledeli, bili zaboravljeni, prevareni i vulgarizovani, pitanje je bez uverljivog odgovora. U traganju za izgubljenim ne pomaže ni pozivanje na filozofska učenja, niti na umetnosti. Čini se da su sve to tek slabašni pokušaji da se pobedi, nadjača sila rutinskog postojanja koja briše sve pred sobom ali i troši jedinke, bez imalo zaziranja ili milosti. Otpor toj stihiji nisu ni lepota, ni estetika ili etika. Pesnik je (samo)kritičan prema domašajima sopstvenih napora jer previđa dolazak vremena kada neće biti ni filozofije ni (pesničkih) slika ali ni obala na čitavoj planeti.

U tom fragmentarnom ali konzistentnom sklopu i spletu materijalnih sitnica i usputnih odblesaka svesti koja ih zadesno i prigodno obrađuje, upoređuje i sadeva, zanimljivo je pratiti pojavu i tokove nekih primarnijih, arhetipskih slojeva ličnosti odnosno kolektiviteta. Jer, mada je racionalnost, bazirana na naukama i tehnologijama (i zloupotrebljavana potrošačkim imperativima na kojima se savremena zapadna društva temelje), primarni princip savremenog življenja, kraj njega i dalje struje duboke vode arhetipsko-mitskog doživljaja stvarnosti i života. O njima se peva u uvodnoj pesmi ove knjige a potom se taj sloj povlači pred navalom modernosti da bi u nekim kasnijim pesmama izbio u prvi plan. Tako se u pesmama „Četiri jahača apokalipse“ i (odmah do nje) „Apokalipsa između dva sna“ na pozornicu svakodnevice vraćaju mračne slike iz nekih drugih vremena, od kojih se i danas drhti. Čak i ako su imena tih vesnika Zla nova – Direr, Vagner, Venders, Bulgakov – i drugačija od onih koja svi znaju, to ne menja predznak ove zastrašujuće pojave. Nešto duža/brojnija je pojava mitskog, ili bi preciznije bilo reći, mitotvoračkog u pesmama kojima počinje ciklus „Varka zemlje“: ovde se ulazi u duboku prošlost u kojoj plemena (i njihovi „predstavnici“ Od i Sej, Il i Jad) istražuju svet oko sebe i kreću na sve četiri strane sveta. Nižu se začudni dožiljaji ali – u sadašnjosti, da bi se potom načinio još jedan džinovski korak i skočilo u budućnost, kroz ratove i „rasprodaju civilizacije“ preko „raketa koje će odvesti prve turiste u kosmos“ do mira u duši poslednjeg čoveka. Tako će se krug postojanja zatvoriti okončanjem odiseje jedinki i vrste koja se odazivala na ime Čovek. Ipak, u tom zjapu do konačnog kraja, ostaje svakodnevica u kojoj svako traži svoj prilagođeni Raj: onaj običan, dnevni, ne previše zahtevan ali baš zbog toga dostižan.

Autor je svoju široku pesničku viziju pretočio u stihove koji su jednostavni, ponekad očigledno škrti iako se kroz delo zapažaju različiti glasovi/tonovi. U nameri da ostvari svoje zamisli Pešić piše funkcionalno i disciplinovao, odbijajući/odolevajući da se prepusti literarnim egzibicijama i raspevanosti što je, u krajnjem rezultatu, ishodilo knjigu koja pleni svojim ambicioznim, višeznačnim obuhvatom fatalne, apsurdne, brutalne i suptilne mikro i makro egzistencije ljudske

(„Koraci“, 2014)

OGLEDI O DUŽINI PESNIČKOG DAHA „Otac“ Dragan Bošković, izdavač NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2013.

Nova poetska knjiga Dragana Boškovića (1970), škrtog i višesmislenog naslova „Otac“, predstavlja se kao delo koje od znatiželjnog i dobronamernog čitaoca traži više od standardnog, usredsređenog iščitavanja i (eventualnog) uživanja u ponuđenom sadržaju. Pesnik, naime, stavlja na kušnju kako sebe tako i one koji njegove stihove uvode u svoje mentalne horizonte. Već prvi pogled otkriva knjigu podeljenu u devet celina koje su označene (rimskim) brojevima ali ne i imenovane; dakle, umesto „personalizovanja“ nudi se „bezlično“ nabrajanje – u čemu ne treba videti nekakvu vrednosnu kategorizaciju već, moguće, taktiku koja odbijanjem imenovanja izbegava da bude preusko određena. Prva pesma (prvog bezimenog ciklusa) nosi naslov „Kada bih bio pesnik“ a poslednja „Čitati poeziju“. Između početne provokacije, koja se može razumeti i kao pesničko samoodređenje ili definisanje pesničkog svetonazora, i poslednje u kojoj se tvrdi da „Čitati poeziju / svakom novom pesmom ulaziti u hram“, razastire se čitav niz mogućih poetskih doktrina i praksi. Mada se u finalnim stihovima početne pesme kao ultimativni vrhunac pesničke veštine navodi tek jedno ime (koje svakako nosi bezbroj značenja/asocijacija koja ostaju nezabeležena rečima/slovima), Bošković se ne priklanja tom promovisanom/ponuđenom (radikalnom) minimalizmu pa, u sledećim pesmama/ciklusima, koristi „tradicionalnije“ tehnike izražavanja ali se, ipak, ne odriče ni provokacije niti stilističkih vežbi. Stoga posle uvodne, duge pesme, slede ciklusi sa kraćim pesmama a kako knjiga odmiče nove pesme su sve duže tako da po jedna predstavlja odvojenu celinu/ciklus. Ovo se svojevrsno vežbanje „dužine pesničkog daha“ pokazuje  veoma zanimljivim jer aktuelizuje kako pitanje dužine/trajanja pesme tako i tehnika njenog „otvaranja“ i „zatvaranja“. Utiče li i kako/koliko dužina pesme na njenu sadržinu, na broj i širinu slika u stihovima? Kako „ući“ i „izaći“ iz kratke pesme? I, suprotno, ima li granica ulančavanju stihova/slika i njihovom efektnom okončavanju? Naravno, spoznaja odnosa forme i sadržaja trajni je izazov kako za pesnike tako i kritičare/teoretičare koji se bave „kraljicom pisane reči“ pa konačnih odgovora nema ali to ne znači da svaki autor ne može ponuditi svoju viziju dilema i njihovih razrešenja. U slučaju knjige „Otac“ autor je vežbao „pesničko disanje“ od grčevitih udisaja koji su gotovo bolni u svojoj silovitosti, preko pesama u kojima se smenjuju žustrina i faze opuštenijeg disanja do potpuno smirenih nizova udaha-izdaha. I slike koje ove pesme otvaraju adekvatne su ritmu disanja: od oštrih, gotovo brutalnih iskaza do beleženja rutine svakodnevice kojoj se u zaleđu kriju dublja, temeljnija značenja.

            Pomenutoj širini izabranih tehnika odgovara i raspon emotivno/mentalnih sadržaja pesama. U dobrom broju njih srećemo otvorenu subverziju ustaljenih obrazaca – od početne pesme koja se poigrava pisanjem poezije i statusom pesnika, pesme koja (na neuobičajen način, bez melanholijsko/melodramatskog patosa) govori o smrti majke do one koja otkriva „da će biti poslednji pesnik biti žena / bez suda, ideje, stava / a njena poetika afazija: / stihove će pisati njeni beli zubi / na neprirodno idiličnoj reklami za uloške.“.

Provokacija, dakle, nije izuzetak jer pesnik hoće i ume da se poigrava ustaljenim i očekivanim. U prilog rečenom iščitana knjiga otkriva da je i sam naslovni pojam pominjan i tretiran na više načina. Otac je i fizički i duhovno-religiozni kao i osoba koja je stvorila pesnika ali - i sam pesnik je otac, otac su i Bog i Njegov sin baš kao i stvaraoci koji su poučavali pesnika, otkrivali mu istine različitih svetova. Konačno – i paradoksalno – može se govoriti i o pesniku koji je sam sebi otac jer je, upijajući sve uticaje okruženja, stvorio sebe onakvim kakav jeste. On jeste deo celine, nastavak sleda predaka, onih telesnih i onih duhovnih, ali je, pre i posle svega, i neponovljivo jedinstveni sklop svih tih kockica koji je, „više od zbira svojih delova“ (kako to efektno definiše naslov priče Džoa Haldemana). Taj originalni spoj raznorodnih uticaja, koji (u zdravoj dozi samoposmatranja i negiranja) sugeriše da nije (i jeste) pesnik, u svom je postojanju, iz dana u dan, suočen sa iskušenjima običnog i uzvišenog, javnog i porodičnog, savremenog i arhaičnog (bezvremenog?), sa fizičkom lepotom dama i njihovim kapricima, sa SMS-ovima, računarima, DNK prevarama, muzičkim hitovima, atraktivnim svetskim glumicama i, s druge strane, poukama i porukama Boga i Njegovog sina, njihovih sledbenika-otaca duhovnika, Svetog pisma, odnosno starih umetnika koji se klanjaju muzama i boginjama lepote. Svo to bogatstvo prelama se u pesniku, kao što se svetlost sabira i prelama u žiži sočiva; ili bi, možda, bolje tumačenje bilo da je pesnik nalik staklenoj prizmi koja jedinstveno, belo svetlo razlaže na boje (s tim što bi proces u slučaju ove poezije mogao biti obrnut – mnoštvo se različitosti spaja u jedinstvenu celinu koja nadrasta svoje činioce). Ovo je poređenje tim opravdanije jer u knjizi nema tako česte, gotovo uobičajene, isključivosti stavova/pogleda. Naime, pesnik se ne libi niti zazire da jednu do druge stavlja pesme inspirisane religijom i sasvim realnim događanjima, da, čak, na istoj stranici/pesmi pominje i Boga i nuklearne projektile, dakle da spaja svetove prošlosti i sadašnjosti, večnog i smrtnog, neprolaznog i trivijalnog. Hrabrost da se veličanstvenost religije i njenih ideja spaja sa prizemnim nije tako česta; kada pišu o „velikim“ temama pesnici najčešće posežu za odgovarajućim „velikim rečima“. No, Boškovićev je lirski subjekt jednako i obično plotski i produhovljen, njegove dileme su u rasponu od mikro do makro kosmosa, od onoga što se može dokazati do onoga u šta se veruje i bez dokaza. Listanje stranica ove knjige je otkrivanje segmenata ličnosti, nekada zadivljujućih u svojoj domišljatosti, obrazovanju i emotivnosti a nekada sasvim običnih u svojim telesnim funkcijama i prigodnim odrazima u svesti. Ali, nijedan od fragmenata nije dovoljan da otkrije celinu ličnosti; samo ako i kada se svi oni spoje dobija se prava slika jednog živog bića i njegovog postojanja, nesavršenog u svojoj ljudskosti ali, upravo zbog toga, neponovljivog i fascinantnog.

(„Koraci“, 2014)

OSTRVA I DALEKE OBALE SLOBODE strip album „NOVA PANONIJA“ scenarista Predrag Đurić, crtež Frančesko Konte; izdavač Rosencrantz, 2014.

Provereni tandem, scenarista Predrag Đurić i mladi crtač iz Italije Frančesko Konte, posle savremene priče smeštene na ove prostore u albumu „Dan kada je počelo leto“, znatiželjne čitaoce vraćaju u prošlost, u Srednji vek, na daleke i mistične koordinate.

            Narod cara Jovana Nenada, prinuđen da se spasava pred najezdom nevernika, izbegao je sa svoje zemlje, iz svoje Južne Panonije, nameran da nekako stigne do bratske Rusije. Ostrvo u Severnim morima trebalo je da bude tek privremeni dom, odmorište na kome će sakupiti snage za put do konačnog odredišta.

            Sudbina je, pak, htela drugačije pa je usputna stanica postala trajno mesto boravka, nazvano Nova Panonija.

U teškim vremenima, pod stalnom pretnjom od napada susednih krvoločnih nevernika Neneca i raznih pljačkaša, vlast nad malom, siromašnom zajednicom preuzeo je nemilosrdni i bahati despot koji je uveo surovo pravilo po kome su žene muškarci, dok  muškarci postaju žene u jesenjoj ceremonije. Starci su proterani u selo prokletih da tamo iščekuju svoju smrt sećajući se nekih boljih vremena. Crkva je pokorna vlasti koju štiti moćna garda žena ratnica.

Otvoreno suprotstavljanje tiraniji kažnjava se bez milosti.

            Dva druga, Leo i Petar, prestrašeni obredom inicijacije i bednim životom koji ih potom očekuje, odlučuju da, uprkos zabranama, pretnjama i opasnostima, pobegnu sa ostrva i potraže sreću na nekim drugim obalama. Nikola, koji je junački branio čast nove otadžbine ali nije zaslužio nikakve povlastice zbog svoje žrtve, pokušava da umiri dečake pozivajući ih na poštovanje pravila.

Izbor između potpune pokornosti i slobode težak je ali jedino dostojan gordog čoveka potomka slavnih, pravednih vitezova. Sloboda, međutim, traži žrtve...

Konfrontacija između generacija, između onih koji bi da mlade ukalupe prema sopstvenim merilima, potvrđujući svoj povlašćeni položaj, i dečaka u kojima još nije ugušen prirodni poriv za (samo)odbranom svog tela i ličnosti, neminovna je. Novi lik večite borbe doneće unutrašnje zadovoljstvo i sreću samopotvrđivanja u bekstvu od tiranije, barem jednom od begunaca, mada je i smrt drugog svojevrsni beg iz kaveza budućeg života koji mu je bio namenjen i u kome bi, iako funkcionalnog tela, bio duhovno mrtvo biće.

„Nova Panonija“ temelji svoj zaplet na nekolikim prepoznatljivim, gotovo arhetipskim obrascima. Najpre je tu stradanje od moćnog neprijatelja i beg u okrilje velikog, bratskog naroda. Borba i pobede nad drugim, slabijim neprijateljima put su ka podizanju poljuljanog samopoštovanja naroda. Izdizanje tirana, međutim, novo je unižavanje koje biva zapečaćeno ultimativnim poniženjem - pristajanje na lišavanje muškosti kojim je priznaje potpuna pokornost. Tako na strani mogućeg otpora sili vlasti ostaju starci, nemoćni i otuda bezopasni, i dečaci, nejaki ili nedovoljno jaki i, svakako, neiskusni. Na sredokraći između slabih i moćne sile je Nikola, čovek hrabar ali i pokoran, mada ne potpuno. Upravo je on ono zrne koje će prevaliti terazije u korist pobune i pobede. Da li će u Novoj Panoniji, posle bega dečaka, otpočeti pad zlog tirana ostaje neizrečeno, prepušteno čitaočevoj mašti. Upravo kao što je i Leov spas pod znakom pitanja jer je on jednu zlehudu sudbinu zamenio drugom, možda manje mučnom ali i dalje teškom. Dečak je jednu ulogu žrtve zamenio drugom. No, namera scenariste svakako nije bila da priču okonča patetičnim sretnim krajem. U tom kontekstu možemo iščitavati/gledati i Konteovo odustajanje od uglađenog crteža. Insistiranjem na likovnoj nedovršenosti i tehničkoj nepreciznosti, potcrtanoj krhkim kolorom, u funkciji je grube priče koja neće biti „zašećerena“ već će namerno i opravdano ostati robusna i zloslutna.

(2014)