JEZIK SLIKE – Zvonko Sarić - Povodom knjige „Koren ključa, naličje ravnodnevice“ Ilije Bakića, izdavač Umetnička radionica „Kanjiški krug“, Kanjiža, 1999.

Nakon zbirke poezije i romana, objavljenih u izdavačkim kućama, i tri samizdata, vršački pisac Ilija Bakić objavio je novu zbirku poezije „Koren ključa, naličje ravnodnevice“. Pre čitanja ove knjige, ponovo sam se upitao koliko to treba vere i energije da bi se sada i ovde, objavila knjiga poezije? Nije pitanje koliko „njih“ čita poeziju, tj. koliko se poezija čita, nego je pitanje kakva se poezija čita?

            Poezija koju piše Ilija Bakić je opozitna glavnoj struji neotradicionalističke i estradne poezije. „Peglanje“ poezije Bakiću ne pada na pamet, njegova poezija je rezultat eksperimenta. Eksperiment nije postupak isključivo rezervisan za postizanje naučnih saznanja. Eksperiment jeste i način umetničkog stvaranja, istraživanje kojim se otkrivaju nove mogućnosti jezika. Bakićev stih je slika, a slika jeste reč. Reč – dokument vremena.

            Bakić citira Harlana Elisona:

                        „nema usta

                       a moram da vrištim“,

a onda zakotrlja brojeve nizbrdicom glasa, brojeve koji biraju i menjaju lica. Za one koji ne odmiču od konzervativnog viđenja slike (još uvek?!), sigurno će biti iritirajuće kotrljanje slova u ovoj knjizi. Bakić čoveka slika u kulturološkom kontekstu postmoderne:

                        „posle opet

                         sve u vodu prelazi

                         a hodača po njoj

                                           nigde“,

traga se za koordinatnim sistemom, tačkom uporišta, kakofonija zvučnih signala je stvarnost, buka i atonalnost, nosači reči su svuda oko nas, a:

                        „cilindar neba je prazan

                         sveden na parove suprotnih

                                                            znakova“.

            Um gramatičke  životinje grozničavo preraspodeljuje sistem znakova. Bakić pronalazi materiju koja je poetski provokativna, a njegov interpunkcijski neuređeni iskaz razbija uobičajene sintaksičke norme, ignorišući kanonizovano. U estetičkom bitku sarealnosti:

                        „potkovani psi

                         galopiraju suvim koritom“.

            Dokumentujući slikama pristajanje, predaju i bezbrojne maske identiteta ispranih mozgova, Bakić upravo postupkom svoje umetničke prakse, eksperimentom, činom istraživanja i otvorenim stvaralačkim postupkom opovrgava, kao i brojni stvaraoci koji su van glavnih struja, asove postmoderne – francuske strukturaliste i poststrukturaliste, koji smatraju da je stvaralačko i raznoliko samo nebitna ravan događaja. Ne zaboravimo ni domaće neotradicionaliste, pošto (jako skupo!), ni njima uniformno viđenje sveta nije nimalo strano. Divan paradoks, ali da vidimo, ima li razlika? Razlika je što poststrukturalisti nemaju tendencija ka antimoderni vršeći reviziju moderne, dok neokonzervativci zastupaju neprijateljski diskurs prema postmoderni zbog toga što dobro predviđaju da postmoderna može poroditi drugu modernu, što znači i novu avangardnu praksu koja je kritična prema vrednostima koje se oslanjaju na tradiciju, a to se već ne toleriše u našoj književnosti. Za ovu moju tvrdnju verodostojni su svojevremeni napadi na signalistički stvaralački pokret, koji uzgred, i dan danas vrši promociju naše kulture širom sveta. Raznolikost je teško prihvatiti. Zahtevi za pravom na različitost predstavljaju civilizacijski izazov. Multikulturalizam pomaže da se u obzir uzima perspektiva Drugih. S obzirom na opštekulturni kontekst, da bi mogli učestvovati u globalnim međuodnosima, gde je u toku tranzicija u postindustrijsko društvo, nužno je transformisanje ovdašnjeg kulturnog i socijalnog konteksta. Centralna tema 20. veka je svakako bitka između slobode i totalitarizma.

            Subverzivni naboj Bakićeve poezije je u izazovu koji on upućuje samodopadljivosti društva koje sve svodi na potrošna dobra. Jasno je da novac ne pita nikoga, ali provokativno je reći mački da je mačka:

                        „kože

                         ukočenih raširenih zenica

                                                         nosi

                         struja smrznutog glasa“,

glavinjaju žive kože, uštopane su urbane avanture u televizijski svet simulirane javnosti, gde se potire sociokulturna diferencijacija, a:

                        „komadi slova kotrljaju se niz

                         jarugu kalendara“.

            Usled prisilnih uloga i nametnutih identiteta:

                        „iza lica obešenih

                         lokva svetla puzi

                                            migolji“,

gospodare iluzije tela da oni sami biraju svoj doživljajni program.

            Bakić promišlja o stanjima savremenih društava. O ovdašnjem stanju upoznat je „direktnim prenosom“, a o stanju ostalih društava upoznat je posredno, jer su putovanja „endizam“ za Bakića, bar za sada. Članak „Kraj istorije“ F. Fukujame, i ujedno ovaj novi pravac teorijske misli, kršten je kao „endizam“. Vreme će pokazati da i je liberalna demokratija vrhunac i ujedno kraj, a činjenica je da se potrošačka kultura davno etablirala. Što se tiče malog čoveka u velikom supermarketu želja i mogućnosti, on i dalje ostaje tema književnosti. Ako se u ovdašnjoj književnoj proizvodnji mali čovek nađe razočaran zbog neostvarenih želja, nadam se da će ga neki naš pisac najzad osloboditi večite nadmenosti, smrknutosti i smrtne ozbiljnosti i pomoći mu sa malo humora. Valjda je neko i nasmejan, pa šta sad? Svet je inače zaista divan, naravno za hrabre i pametne. Pogubno je mistifikovati stvaranje kao mučan proces, pa još i da je gospodin umetnik i nesrećan. Kako Bakić nije mazohista, stvaranje za njega jeste radost.

            U knjizi Ilije Bakića „Koren ključa, naličje ravnodnevice“ mreža organizma upinje se da ostvaruje komunikaciju. Upravo je obeležje komunikacije ono po čemu razlikujemo životno i neživotno. Kako će se razmenjivati poruke mase kreatura, zavisi od njihovog misaonog života. Sposobnosti ekodiranja i dekodiranja su međuzavisne. Besmislena je sposobnost razumevanja signala, ako nema ko da ga pošalje. Bakić je poslao svoj signal čitaocu.

(„Nedeljni dnevnik“ br. 184, 1998.)