LEGO SVET NA VELIKOM PLATNU – Povodom „Lego filma“

Novi belosvetski bioskopski hit „Lego film“ puni kase dvorana u kojima se prikazuje, izaziva znatiželju malih gledalaca i provocira kritičare koji ga uglavnom hvale, neki sa manje, drugi sa više entuzijazma (poneki idu tako daleko da ga imenuju za film koji je povratio veru u filmsku animaciju već dugo potpuno sterilnu); ne manjka ni onih koji nemaju lepe reči o filmu i njegovom zbrkanom sadržaju, ali njihovi glasovi, ipak, nisu previše slušani i uvažavani. Sve u svemu, ozbiljo-komična pričica o super oružju koje zamalo da padne u ruke loših momaka – ali su se dobri momci potrudili da osujete sve njihove podlosti, uspešno se vrti/prodaje na radost dece i producenata; a, kako je iz poslednjih scena jasno, možemo očekivati i nastavak jer loši vanzemaljac najavljuje novu invaziju na svet. Ono što film izdvaja od ostalih je, kako to i naslov nedvosmisleno kaže, pripadnost „Lego“ svetu koji je, u ovom ili onom obliku deo detinjstva i odrastanja mnogih generacija – da budemo precizni generacija koje su odrastale od 1949. godine na ovamo. Naime, pre 65 godine danska kompanija „Lego“, koja je od 1932. proizvodila drvene dečije igračke a od  1947. i plastične, počela je, te 1949., da proizvodi novu igračku - jarko obojene plastične blokove koji su, zahvaljući kružnim ispustima, mogli da se sklapaju u razne oblike, u zavisnosti od domišljatosti malog konstruktora i, svakako, broja blokova koji su mu na raspolaganju. „Lego blokovi“ (kod nas poznatiji kao kocke) bili su prava pametna igračka i u skladu sa kompanijim geslom „dobra igra“ koji je kasnije zamenjen sada već legendarnim „samo najbolje je najbolje“ (što se slobodnije može tumačiti i kao „ni najbolje nije dovoljno“). „Lego kocke“ nisu odmah bile široko prihvaćene jer su tradicionalniji stručnjaci i novinari tvrdili da plastika nikada neće nadmašiti drvene igračke (možda su zato „Lego kocke“ isprva prodavane u drvenoj kutiji). No, duh „Lego kocke“ pušten je iz boce i počeo je da se širi – delom zbog dostupnosti (jer je jeftiniji od drvenih igračaka) a (najvećim) delom zbog fame da deca koja se igraju blokovima razvijaju inteligenciju, kombinatoriku, spretnost ruku, maštu i ko zna šta još... A pošto svaki roditelj želi da njegov naslednik bude bistar „Lego kocke“ su postale i stvar – čitaj, igračka – prestiža (što im je povećalo cenu) i počele masovno da se prodaju. Blokovi su se vremenom menjali po dimenzijama što je povećavalo mogućnosti pravljenja kuća, mostova, mašina i sl. Proizvođač, koji je narastao u „Lego Grupu“, konstantno širi svoju ponudu pa se sa standardnih, univerzalnih kompleta blokova prelazi na specijalizovane setove za gradnju zamkova, gradova, robota, vozova, brodova i pirata, dinosaurusa; prave se i posebni setovi namenjeni devojčicama i njihovim svetovima. Kompanija otkupljuje prava da proizvodi komplete prema popularnim filmovima i TV programima kakvi su „Zvezdani ratovi“, „Indijana Džons“ ili „Betmen“. Od 1978. u kompletima se pojavljuju i figurice koje dodaju novi dimenziju gradnji ali i samoj igri. Bezbrojne varijacije nudi „Lego Fabulend“, naprednije igračke „Lego tehnika“ a posebna grana fantastičnih „Bionikl“ robota bila je, i još uvek jeste, neverovatno popularna među dečacima. „Lego“ se okreće i najmlađima u liniji „Lego bebe“ odnosno „Lego primo“. Rečju, „Lego kocke“ prerasle su u „Lego“ univerzum koji ne zna za granice.

            Sa rastućom popularnošću odnosno sa odrastanjem generacija koje je su se igrale ovim proizvodima „Lego“ postaje deo opšte popularne kulture, ulazi u jezičku frazeologiju, i pominje se u tumačenjima svakodnevice; istovremeno su „Lego kocke“ predmet svakojakih rekorda u gradnji raznih objekata ili predmeta – trenutni rekord je maketa sačinjena od 5 miliona „Lego“ blokova. Naravno, paleta ponuda se od kockica raširila na svakojake predmete za svakodnevnu upotrebu (ukrašene prepoznatljivim „Lego“ logom). Pojava čovekolikih figurica donela je mogućnost gradnje priča a samim tim i širenja u „narativne“ medije stripova, knjiga, crtanih i TV odnosno celovečernjih filmova sve do niza kompjuterskih igrica na čelu sa „on lajn“ igrom „Lego univerzum“ koja, kako joj samo ime kaže, gradi alternativni univerzum naseljen „Lego“ igračkama. Nekoliko „ultimativnih“ uputstava za gradnju određenih objekata „Lego kockama“ obavezna su literatura svakog malog (a sve češće i odraslijeg) igrača. Kao kuriozum pomenimo i „on lajn“ verziju Biblije građenu od „Lego kocaka“. Sledeći kuriozum je i „Lego fantazija“ simfomiju za klavir i orkestar u tri stava, danskog kompozitora Frederika Maglea. „Lego kocke“ su inspiracija i motiv velikog broja dela likovne umetnosti ali i materijal od kojih su takva dela sagrađena. „Lego“ proizvodi pominju se u animiranoj TV seriji „Simpsonovi“, u „Džejms Mejovoj priči o igračkama“, „Lovcima na duhove“ i drugima. I reklame za pojedine „Lego“ proizvode rađene su kao pravi mali filmovi. „Lego kocke“ su korišćene kao materijal za realizaciju većeg broja kratkometražnih filmova; veoma su popularni takozvani „fan filmovi“ u kojima ljubitelji „Legoa“ pomoću kompjuterske animacije prave kratke filmove o poznatim junacima, npr. Betmenu u „Lego“ svetovima. Snimljena su četiri filma o svetu Bionikl robota, četiri o „Fabrici heroja“, šest o „Lego ratovima zvezda“ i tri o avanturama pustolova znanog kao „Clutch Powers“ (što bi moglo značiti „Snaga kvačila“). Aktuelni „Lego film“ očito je početak nove filmske linije od koje se mnogo očekuje u „Lego“ imperiji koja se širi i napreduje težeći povećanju profita na starim i novim tržištima.

            Ipak, neka nam, na kraju, bude dozvoljena konstatacija da svi ovi kratko i dugometražni filmski projekti pate od krucijalne manjkavosti – zamisli scenarista i režisera ovih dela po pravilu su tek bledi nagoveštaji mogućnosti igranja sa „Lego kockama“. Njihova je mašta siromašna i ne uspeva da iskoristi svo bogatstvo potencijala osnovnog proizvoda – blokova/kockica od kojih se sve može napraviti. Oneobičavanje realnosti filmova troši se u fizičkom obliku „Lego kocki“ i to ostaje glavni argument filmova dok su priče vrlo konvencionalne. Čini se da se autori u detinjstvu nisu uopšte (ili vrlo malo) igrali „Lego kockama“ pa im njihova zavodljivost nije poznata i draga. Da su se više igrali „Lego kockama“ i njihovi filmovi bili bi bolji – ili, možda, famozni plastični blokovi ipak ne razvijaju kreativnost onoliko koliko se to obećava i reklamira?

            („Dnevnik“, 2014.)