(NE)STALNOST TRAJANJA I EMOCIJA - „Carmina Galli“ Nikole Živanovića; izdavač NB „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2014.

Knjiga „Carmina Galli“ zapaženog pesnika srednje generacije Nikole Živanovića (1979) otkriva se kao ambiciozno zamišljen odnosno nadahnuto i pažljivo realizovan „pesnički projekat“ kakvih, čini se, nema previše u ovdašnjoj savremenoj pesničkoj praksi. Naravno, sasvim je „legitimno“ pesničke knjige stvarati slaganjem stihova u cikluse a ove, u nekom trenutku, sklopiti između korica, kao što je i „legitimno“ i izazovno „ogranizovati“ knjigu po određenim principima, kao funkcionalnu celinu vođenu kakvom idejom/teorijom kako je to ranijih decenija  radio poneki „poeta doctus“. I dok „slobodno“ stvorena/sklopljena knjiga nudi šarolikost tema i pesničkih stilova, koncepcijski građena pesnička knjiga, zarad svoje fokusiranosti, može biti preciznija i prefinjenija ali i siromašna zbog izostajanja različitosti gledanja i pevanja. Otuda je nalaženje ravnoteže u onome što se želi postići i izbegavanje jednostranosti dodatni zadatak za pesnika.

            „Carminu Galli“ otvara „Ljubavna pesma Svetog Sebastijana“; i mada joj pesnik dodaje podnaslovsku odrednicu „po T. S. Eliotu“ reč je, zapravo, o unekoliko slobodnijem prepevu Eliotove pesme (dvosmisleno/provokativnog sadržaja). Zašto je Živanović odlučio da na ovaj način započne knjigu biće opravdano pretposlednjom pesmom „Carminu Galli“, koju čine dve „knjige“ sa po osam pesama; ime iz naslova ove pesme može se vezivati za starorimskog pesnika i političara Kornelija Gala od čijeg dela su ostali tek fragmenti. Gala je bio i prevodilac a shodno tadašnjim pravilima prevodioci su smatrani autorima i pesama koje su preveli. Možda zato, sledeći ovu napuštenu tradiciju, Živanović svoj prevod objavljuje kao svoju pesmu, odužujući se pravom autoru (tek) pomenutim podnaslovom a ova domišljatost skreće pažnju na ambicioznu zamisao/organizaciju čitave knjige. I prva i pretposlednja pesma posvećene su ljubavi, njenim „manifestacijama“ u fizičkom i duhovnom doživljaju/stanju u rasponu od pokornosti kao izraza pasivnog obožavanja, preko fascinacije voljenim bićem do menjanja percepcije i doživljaja sveta izazvanih upravo ljubavnim zanosom (intenziviranim fizičkom odvojenošću od ljubavnice u „Carmina Galli“).

            Između ove dve pesme, koje nominalno egzistiraju u različitim epohama razdvojenim gotovo dve hiljade godina, raspoređeno je (podela u cikluse nema) tridesetak pesama koje se dešavaju u tekućoj savremenosti (uz poneko odstupanje kao što je, na primer, pesma „Gle kako juri Pasifaja“ koja je svojevrsni uvod u „Carminu Galli“). Tematski one se, međutim, manje ili više direktno vezuju i oslanjaju na ono što spaja prvu i pretposlednju celinu - na ljubav prema drugom biću (a, kroz nju, i prema sebi i sopstvenom postojanju). Različita su lica ove emocije jer su različita lica stvarnosti, one obične, svakodnevne, trivijalne, u koju se može uprti prst, koja se može videti, osetiti kao telo, blisko, u postelji, čuti kako govori ili ćuti, i one ekstremno intenzivne, spremne da, u zanosu, uništi predmet/objekt/biće svoje ljubavi („U tvom crnom oku dok me daviš / Ponori su kakvih nigde nema,“, „Repriza“ koja se može čitati i kao dovođenje do krajnosti situacija iz Eliotove pesme). Postoji, potom, ljubav koja se obznanjuje i u svom odsustvu, u praznini koju ostavlja kad je nema (ali će se pojaviti/vratiti). No, što je ova emocija dalje to se više/dublje relativizuju temelji življenja sve dok njeno odsustvo ne stavi pod znak pitanja egzistenciju jedinke, kako to stoji u pesmi „Čovek koji nije imao ništa“ - „Njegova kuća odavno je bila prazna / deca su otišla, žena umrla...“; ili, kako se tvrdi u pesmi „U kosturnici“ - „Kosturi samo ne govore o poljupcima, o milovanjima, / o erogenim zonama, o bojažljivim dodirima, / Da li zato što opet ostaše neuhvatljivi / Ili zato što ljubav nikada ne umire“. Tako se ponavlja prastara priča po kojoj je Eros (prisutan ali i odsutan) neminovno i neraskidivo vezan za Tanatos pa je niz pesama u ovoj knjizi okrenut tom drugom kraju, smrti i starosti kao „uvodu“ u nestanak. Ali pesnik ne govori o fatalnosti tog stanja/događaja; ton njegovih pesama o starosti i (kao njenom okončanju) smrti primiren je, gotovo bezbrižan pa, čak, i šeretski kada se podsmeva tabuu starosti i strahu od smrti te piše „Trudi se da stariš bezrezervno i prosto / Da od mladosti ne ostane ni traga.“ („Vitanovačka“). A u višesegmentnoj pesmi „Godine učenja“ nalazimo i ove stihove „Seti se zato one male / Starice što je jednog dana / Oprala suđe pa je sišla / U baštu, legla i umrla / I gle nije joj bilo ništa.“ Te, konačno, kao protivljenje imperativu večne mladosti, koji savremena zapadna civilizacija agresivno nameće kao ideal, „Star čovek je / kruna civilizacije. / Svet kao duhovna tvorevina / može postojati samo u duhu.“ („Poslednji“). Humorno je intoniran i dijalog  u „Pesnik i muze“ o mladosti („Mladi nemaju ukusa za bilo šta,“), nevinosti i seksualnosti i, naravno, o smrti (sa zenovsko zagonetnom tvrdnjom „Da istu stvar kad mislimo na žive / nazivamo životom / A kada mislimo na mrtve smrću.“)

            Između krajnosti, pak, traju dani, odvijaju se (ne)obični događaji („Stranci“, „Moj pravi, moj savršeni, moj idealni“), sitnice („Jutarnji katalepton“), zaumna dešavanja („Lice“, „Bela soba“); sve se to sadeva u trajanje, popunjava praznine ne bi li se postigla punoća, celina postojanja/trajanja („Aprilske sličice“, „Tamarinih pet minuta“). Deo egzistencije su i bunt, nezadovoljstvo sobom, okruženjem i drugima zbog kojih se sve vrednosti poriču („O kako mi se gadi lepota!“, „Kukurek i kadulje“).

            Kao stvarni a lepršavo provokativni omaž Eliotu (mada se već pesma „Repriza“ unekoliko nadovezuje na „Ljubavnu pesmu Svetog Sebastijana“), stoji pesma „Ključevi za Eliota“ koja nakon preporuke za čitanje njegovih stihova stalno i na svakom mestu zaključuje „Treba ga čitati istrajno i pažljivo / I bez razumevanja.“ Čitaocu je ostavljeno da odluči da li je ovo pohvala ili pokuda Eliota, jesu li njegovi stihovi samom svojom zvučnošću, ritmikom ili melodičnošću dovoljan (i jedini) estetski doživljaj ili će, možda, njihovo prihvatanje doći nesvesno jer poezija „deluje“ na primarnijim nivoima svesti?

            Poslednja pesma, „ Reka spasa“, sa upečatljivom slikom razapetog Hrista na svakom kovčegu/čamcu u kome je mrtvac nastavak je ali i antiteza pesme „Hrist u crkvi N“, s prvih stranica knjige. Dok u „Hristu u crkvi N“ odjekuje zapitanost nad značenjem samih simbola vere spram njene (beskrajne) širine, „Reka spasa“ je upravo vizija te sveobuhvatnosti i svevremenosti koja, kao aksion, temeljni zakon, sebe ne dokazuje.

            Živanović u ovoj knjizi demonstrira sposobnost da jednako lako i konzistentno piše  slobodnim stihom i u rimi, po starim obrascima, kratko i dugo, da ulančava zasebne pesme u veće celine, da menja vizure (od apstraktno-opšteg do verističko-pojedinačnog), tonove, raspoloženja i emotivne predznake stihova. Zavidna poetska zanatska veština dozvoljava mu da gradi ambicioznu i zahtevnu pesničku kulu utemeljenu na poznavanju dela prethodnika i uzdignutu snagom talenta i imaginacije.

            („Srpski književni list“ 13/118, 2015)