Milan B.
Popović (1976), pesnik, muzičar, novinar i kolumnista,
svakako je zanimljiva pojava na ovdašnjoj kulturnoj sceni. Autor je četiri
pesničke knjige - „Molitva
tetoviranog srca” (2006), “Vreme brutalnih dobronamernika” (2006), “Oka da ne ispustim dah” (2007), “Na kori integralnog hleba i olovci” (2011)
- koje se tematski kreću u rasponu od dilema pojedinca u neprijateljskoj sredini
do svakodnevnog, trivijalnog trajanja, dok su stilski okrenute iskustvima rokerskog, neakademskog “pevanja”. Popović je 2010.g. okupio 18 rok bendova, pretežno “metal” orijentacije, koji su ispevali
pesme na njegove stihove i sve to upakovao u projekat „Vreme brutalnih dobronamernika“. Ova kompilacija bila je pravo
osveženje za ovdašnje kulturne (ne)prilike u kojima se stvaraoci uglavnom kreću
utabanim stazama. Ona je potvrdila ono znano starijim generacijama - da je veza
između rok muzike i alternativne
umetničke scene gotovo prekinuta. Aktivno učešće rok stvaralaca u opštem kulturnom okviru, koje se 1980-tih
podrazumevalo, potpuno je zaboravljeno i izopšteno u savremenoj kulturi. Za rok pokretima kakvi su “Novi talas”, “Novi primitivizam” i “Art rok” ostala je praznina iz kojoj su
tek pojedini rokeri uspeli da
iskorače, izvan marginalizovanja i rok
geta. Popularnost urbanog “turbo” i
“tehno folka” odnosno njegovo koketiranje sa pop muzikom bezmalo je izopštila rok muziku sa trenutne javne scene. Audio disk „Vreme brutalnih dobronamernika“ bio je početni impuls u pravcu
uspostavljanja novih relacija na ovom polju a „Hronično neumorni“ su snažan
korak u tom smeru.
„Hronično neumorni“,
na dva audio kompakt diska, sadrže ukupno 33 muzičke numere u dvosatnom
trajanju. Bendovi i pojedinci (Del Arno
bend, Vudu Popaj, Nikola Čuturilo, Zele Lipovača, Bjesomar, Kruks, Cao i
drugi) sa prostora bivše Jugoslavije različitih
su usmerenja, u rasponu od tvrdog roka,
hip-hopa, regea do sasvim individualnih usmerenja. Otuda se prepoznatljivi rok rifovi solo gitara i čvrste ritam
sekcije smenjuju sa raspevanim, lenjim harmonijama ili tvrdim matricama kao
pozadinom za repovanje ali ima i distorzivnih, disonantnih numera odnosno onih
u kojima pesnik izgovara svoje stihove. Stilsko bogatstvo kakvo se retko (ili
nikako) ne može naći na jednom mestu/u jednom izdanju odražava i sadržinsku
raznovrsnost stihova. Pažljivi slušalac tako može da čuje poetske ispovesti osobe
zbunjene svetom koji je okružuje, otkriti muke prilagođavanja osetljivog
pojedinca. Sistem vrednosti kojim se treba rukovoditi jedna je od stalnih tema
izražena i ponavljanjem konstatacije da je lirski subjekt „drugačiji“ dakle
neprilagođen, nedovoljno socijalizovan. Iz te „uloge“ veoma je teško krenuti u
aktivan život, uspostaviti adekvatan kontakt sa svojom generacijom odnosno izgraditi
emotivne veze (otuda i retke ljubavne pesme). Ono što sasvim logično sledi iz
ovakve degradirajuće, besperspektivne pozicije je buđenje otpora protiv
ustrojstva društva/države koji oštro odjekuju u nekoliko angažovanih pesama („Predsedniče“, „Istine mamlazi kriju
(Batina)“). Takvih pesama odavno nije bilo na ovdašnjim prostorima i one
uspostavljaju stari rokersko-buntovni
stav prema institucijama, malograđanštini i opšte propagiranim vrednostima koje
se svode na krotkost ispraznog potrošača za koga je (i za političke i ekonomske
vladare) najbolje da nema nikakve mentalne želje osim zatupljujuće trivijalne
zabave. U takvom, našem svetu „Hronično
neumorni“ su oni koji se ne mire, koji odbijaju da budu potrošni, bezlični
poslušnici, vraćajući se izvornoj snazi i misiji nekonvencionalne rok muzike koja insistira na ljudskoj
slobodi i dostojanstvu.
(“Dnevnik”,
2015.)
0 komentara:
Постави коментар