U FOKUSU
Žorž Simenon (1903-1989) belgijanac (kao i Herkul Poaro) koji je pisao na francuskom i to po 60 do 80 strana dnevno što je, pod njegovim imenom, "proizvelo" gotovo 200 romana i preko 150 priča i mnoštvo članaka, rasprava i drugog publicističkog materijala (pod 27 pseudonima koje je koristio Simenon je napisao još oko 180 romana i mnoštvo priča, članaka i reportaža), najpoznatiji je kao "otac" inspektora Megrea, klasičnog heroja evropskog krimića. Mada je Simenon pisao i psihološke, socijalno-društvene i autobiografske romane koji su imali odjeka među kritikom, Megre je ostao njegovo životno delo po kome je svetski poznat i četvrt veka posle svoje smrti. Za to je zaslužno i 550 miliona knjiga štampanih pod njegovim imenom širom sveta ali i nekolicina filmova o Megreu.
Simenonova neverovatna stvaralačka energija i disciplina koje su
trajale decenijama privlačile su pažnju ne samo čitalaca već i medicinskih
eksperata ali i bulevarske štampe mada
se ona više zanimala za njegov buran ljubavni život i mnoštvo dama koje je
osvojio (pominjale su se i cifre od više hiljada). Literarni stručnjaci
uglavnom nisu bili preterano naklonjeni Simenonu
prebacujući mu reporterski stil, površnosti i nedorečenosti u priči i
oslikavanju likova. Činjenica je da se Simenon
nije zadržavao i vraćao na ono što je napisao već uvek žurio u novu knjigu;
ipak, u mnoštvu svojih dela on je uverljiv i sposoban ne samo da zadrži pažnju
čitalaca već i da ih zavede pojedinostima i tananim zapažanjima. To važi kako
za "ozbiljne" romane tako i one o inspektoru
Megreu jer Simenon nije svoje
knjige delio na "lake" i "teške" odbijajući da menja stil i
pokorava se žanrovskim konvencijama. Otuda je Merge netipični heroj krimića koji je mnogo "ljudskiji"
nego što žanr traži.
REČ KRITIKE
Mada je Megre inspektor u pariskoj policiji on, u
svojih 75 romanesknih i 28 pripovedačkih avantura, putuje po provinciji i svetu
(odlazi i u SAD). Naravno, na tim
"terenima" on uvek rešava neki slučaj bilo da je to po zadatku ili
zato što se slučajno zadesio na mestu zločina. U romanu "Megre se boji" (kod nas objavljenom čak tri puta),
vraćajući se sa dosadnog kongresa, Megre
svraća u varošicu Fonte da poseti
starog prijatelja sudiju Šaboa. Tada
se, međutim, u mestašcu dešavaju čak tri ubistva koje lokalna policija ne
uspeva da razreši. Megre polako
upoznaje situaciju, otkriva podeljenost starosedelaca na viši krug, bogataše i
propalu aristokratiju, i ostale, obične ljude, odnosno mračne tajne porodica
koje su sticale i gubile bogatstvo i uticaj. Ova mala sociološka studija o
provincijskim varošicama dopunjena je škrtim ali preciznim karakterizacijama
junaka odnosno opisima Megreovih
dilema i sumnji ali i njegovog opšteg osećaja da je star i umoran, da ga je
vreme pregazilo i da bi se najradije povukao u mir i tišinu svoga doma i
društvo supruge. Kroz bezmalo sve romane i priče o Megreu provlači se ova melanholična nota umornog, potrošenog
policajca koji vapi za smirenjem; i dok su drugi literarni policajci i
detektivi puni snage i volje za akcijom Megre
žudi za penzijom! Ni same istrage nisu tipično akcione i pune neočekivanih
preokreta jer Megre radi metodično i
postepeno pa je i razrešenje lagano, bez naglih prevrata. No, s druge strane, Megre je pažljivi posmatrač ljudskih
karaktera, interakcija ali i šireg okruženja koje ih određuje; njegov Pariz je skup raznih manjih zajednica
dok su varošice frustrirajuće zatvorene i teško pritiskaju pojedince namećući
im poštovanje određenih uloga - a beg iz njih često je kroz zločin (kao i u
ovom romanu). Osim toga, Megre ne
pobeđuje uvek i prava nije uvek zadovoljena, kako bi u klasičnom krimiću moralo
da bude. Tako je i u ovom romanu punom atmosfere kišne jeseni i izgubljenih
života. A za ljubitelje Megrea
kuriozum je da ovde saznajemo kako se on
zaista zove - njegovo ime je Žil.
(„Dnevnik“, 2014)
0 komentara:
Постави коментар