NIKO BITAN - strip album “Krik”, scenario: Predrag Đurić, crtež: Den Gudfelou; izdavač Rosencrantz, 2014.

Zoran je u klopci.

Opkoljen je sa svih strana. Napred ne može. Nazad ne može.

Dete mu je bolesno od retke bolesti a lek je skriven iza mnogih, nedostupnih vrata.

Posao mu zavisi od jednog jedinog ugovora za životno osiguranje u vremenima kada je dočekati sutra ravno premiji.

Njegov se otac i dalje žestoko i poletno bori u ratu koji država zvanično nije vodila.

Majka je prepuna gorčine.

Supruga je bespomoćna.

Brat upravo kreće lakšim i unosnijim putem kriminala.

Njegovi drugovi uludo troše svoju mladost koja ističe.

Moćnici bahato likuju i ucenjuju.

Običan svet prepun je zluradosti i zlobe.

Ovo su slike koje svakodnevno gledamo. Lica koja susrećemo. Situacije u kojima učestvujemo. Vreme u kome živimo. Ipak, kada su iscrtane grubim, sirovim crtežom Dena Gudfeloua deluju bezmalo neverovatno, nepojmljivo. Kao da strip stvarnost  nije ista sa onom koje smo deo. Zar smo zaista tako „Ružni, prljavi, zli“, „Poniženi i uvređeni“, „Jadnici“, „Bedni ljudi“?

Stvarnost će biti neuporedivo neobičnija od mašte, napisao je Artur Klark u predgovoru za svoju legendarnu „Odiseju u svemiru 2001“. Klark svakako nije imao na umu stvarnost jedne male zemlje na početku XXI veka, veka koji je trebao biti doba konačnog očovečenja, savladavanja Prirode, izdizanja iz kolevke planete Zemlje i odlaska u svemir koji će biti sudbina i „konačna granica“ Ljudske vrste. Ipak, Klarka je, još za njegovog života, vreme opovrglo i obesmislilo, praktično dokazavši da su njegovi snovi potpuno neosnovani na svetu koji je pred nizom sudbonosnih izazova - od prenaseljenosti, globalnog zagrevanja do nestajanja prirodnih resursa te stalnih pretnji „sukobima civilizacija“.

O svemu tome u zemlji Srbiji niko - ili malo ko - ne razmišlja jer je pogled ogromne većine uperen u nemilosrdno okruženje u kome se treba izboriti za „hleb svagdanji“. Dilema sa kojom se ustaje, živi i leže je: Kako opstati u košmarnom vrtlogu društva koje se raspada? Kako preživeti dan, kako zanoćiti sit? Čini se da baš nigde nema mesta za sasvim običnog čoveka, za tog „nikog bitnog“ koji nema moćne roditelje, ne prati političke lidere, nije kriminalac - ili su sve pomenute kategorije u stvari samo različita imena za istu pojavu-ljude? U društvu-državi odavno podeljenih uloga i zauzetih pozicija (koje je izigralo i sopstvenu revoluciju) mogućnosti ne postoje, nisu predviđene za one prosečne, ne-pedigrirane. Za takve je i njihova mladost hendikep, čak se čini prvi i najveći, jer su stariji već zauzeli sva mesta, i bolja i lošija pa više nema „životnog prostora“ za sledeće generacije. Društvo se zatvorilo, učaurilo i odbija da prihvati one koji tek stasavaju. Takvi ne mogu da dođu na red, ne mogu da grade i žive svoje živote sve dok su stari na svojim mestima - koja će ostaviti jedino svojim potomcima. Ovaj generacijski rat besni u porodici, u državnim ustanovama, kod privatnih poslodavaca, u bolničkim čekaonicama... Ipak, ako je za utehu, netrpeljivost nije rezervisana samo za mlade; oni su samo zgodni povod ali kad nema njih mržnja će se izliti na bilo koga drugog - komšiju, nepoznatog prolaznika ili nekoga ko čeka u redu. Zlo u ljudima pobedilo je dobrotu, humanost, razumevanje, blagost. Ono se uvuklo u srca svih; retki izuzeci samo su potvrda stravične istine. Zato niko ne mari kad čuje vapaj bližnjeg za pomoć. Zato niko ne pruža ruku pomoći. Zato je ljudskost biser koji je bačen u blato.

Đurićeva priča o našoj stvarnosti mračna je i bez ikakvih lažiranja. On nema iluzija, ne obećava ništa, ne deklamuje floskule o dolasku spasa i boljih vremena. Njemu je jasno da su nekolike generacije već uništene, da su im životi proćerdani i da se kraj ovim surovim, „smutnim“ vremenima ne nazire. Otuda su i retki trenuci poštenja i dobrote svejevrsna čuda; takvi postupci ravni su onostranom prosvetljenju. A sirovi i surovi događaji traže robusnu sliku svedenu na najnužnije, na skicu, kroki, na urezivanje emocija u lica, na grotesku koja ne mari za likovne principe perspektive i proporcija jer ni svet koji se iscrtava nije skladan i lep. Naprotiv, pre će biti da je, kako je Stanislav Lem svejevremeno parafrazirao Voltera i Montenja, ovo „najgori svet od svih - a da drugih i nema“.

(2014)