U FOKUSU
Đorđe Milović (1960) spada u strip
autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za
tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku
da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da
se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom
priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti Milovićevog
dela su prefinjeni grafizam dopunjem delikatnim kolorom te stalna okrenutost
literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i
album „Vadisrce“ rađen po motivima
romana Borisa Vijana (1920-1959)
umetnika brojnih interesovanja (od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza,
krimića koji su uznemiravali javnost i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946,
koji je Vijanov navodni prevod dela nepostojećeg
američkog pisca Vornera
Salivena, komponovanja,
publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube)
koji je živeo burno, bez kalkulisanja, i izazivao sopstvenu (preranu) smrt.
Roman „Vadisrce“ objavljen 1953.
karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i
rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i
vrtoglavice zbog pomanjkanja prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno
sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom stvaranja
zapleta i raspleta.
REČ KRITIKE
„Vadisrce“ prati Žakmora
koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i krećući se kroz njega
upoznaje bizarnost tzv. običnih, svakodnevnih stvari. Iza fasada pastoralne
provincije kriju se nerazrešeni odnosi: nefunkcionalne porodice, prodaja
staraca na trgu (robova?), podsmevanja
svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti
u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi deca će i
duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu
albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema
izlaska a u njoj, opet, nema života. Vrhunac začudnosti je crvena rečica stida
i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela
(koji im više ne trebaju!). Odatle ih zubima i samo zubima vadi i odnosi
nesretnik Slava koji je obdaren i proklet
sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle 7
godina, 3 meseca i 2 dana, bez rezultata rada, Žakmorov entuzijazam nestaje, on
shvata da je upravo stid najrasprostranjeniji pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.
Ova višeslojna priča, koja nije
bazirana na akcionim scenama, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni
vizuelni lik. Milović crtež svodi na
drhtavi kroki prekriven prozirnom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju
Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno
oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva interpretacija Vijanovog
„Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo
umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.
(„Dnevnik“,
2014.)
0 komentara:
Постави коментар