U FOKUSU
            Đorđe Milović (1960) spada u strip autore koji tiho i postojano grade i razvijaju svoju poetiku ne mareći za tekuće strip mode i trendove. Ta samonametnuta izdvojenost dozvoljava umetniku da stvara neopterećen dnevnim zahtevima; s druge strane, međutim, odbijanje da se aktivnije učestvuje u životu ovdašnje strip scene rezultira izostankom priznanja koja autor zaslužuje. Osobenosti Milovićevog dela su prefinjeni grafizam dopunjem delikatnim kolorom te stalna okrenutost literaturi kao predlošku za strip. Dosledni nastavak ovih interesovanja je i album „Vadisrce“ rađen po motivima romana Borisa Vijana (1920-1959) umetnika brojnih interesovanja (od poezije, pozorišta apsurda, bizarnih proza, krimića koji su uznemiravali javnost i izazvali sudski proces protiv romana „Pljuvaću po vašim grobovima“ iz 1946, koji je Vijanov navodni prevod dela nepostojećeg američkog pisca Vornera Salivena, komponovanja, publicistike, prevođenja naučne fantastike do virtuoznog sviranja džez trube) koji je živeo burno, bez kalkulisanja, i izazivao sopstvenu (preranu) smrt. Roman „Vadisrce“ objavljen 1953. karakteriše kontinuirani odmak od zdravorazumskog, izneveravanje obrazaca i rutina ponašanja što, sveukupno, rezultira osećajem začudnosti, lakoće i vrtoglavice zbog pomanjkanja prepoznatljivih tačaka oslonca odnosno sveprisutnim ludizmom koji se ispunjava i zadovoljava čistom igrom stvaranja zapleta i raspleta.

REČ KRITIKE
„Vadisrce“ prati Žakmora koji dolazi u neimenovano selo/varošicu na obali mora i krećući se kroz njega upoznaje bizarnost tzv. običnih, svakodnevnih stvari. Iza fasada pastoralne provincije kriju se nerazrešeni odnosi: nefunkcionalne porodice, prodaja staraca na trgu (robova?),  podsmevanja svešteniku, strašni običaj potkivanja dece jer njihova majka odbija da ih pusti u svet za koji su stvoreni. No, kako se nova snaga ne može zauzadi deca će i duhovno i telesno izletati iz gnezda-zatvora sve dok, u otvorenom finalu albuma, ne budu živa zazidana u staklenu kocku iz koje, na prvi pogled, nema izlaska a u njoj, opet, nema života. Vrhunac začudnosti je crvena rečica stida i sramote koja teče kroz naselje i u koju meštani bacaju trupla ili delove tela (koji im više ne trebaju!). Odatle ih zubima i samo zubima vadi i odnosi nesretnik Slava koji je obdaren i proklet sposobnošću da saoseća i pati za druge. Sa svoje strane ni Žakmor nije bez grehova i ambicija - on je „potrošač naravi“ i traga za mestom gde će sprovoditi svoje ideje „psihoanalizovanjem“ ljudi. Posle 7 godina, 3 meseca i 2 dana, bez rezultata rada, Žakmorov entuzijazam nestaje, on shvata da je upravo stid najrasprostranjeniji pa postaje Slavin naslednik u čišćenju reke stida.
Ova višeslojna priča, koja nije bazirana na akcionim scenama, zahteva precizan, sugestivan i promišljeni vizuelni lik. Milović crtež svodi na drhtavi kroki prekriven prozirnom bojom što mu daruje zavodljivu lakoću koju Vijanova priča nosi. Kadriranje i montaža tabli te česte izmene rakusa dodatno oneobičavaju i potcrtavaju začudnu atmosferu. Rečju, Milovićeva interpretacija Vijanovog „Vadisrca“ zrelo je i ubedljivo umetničko delo koje zaslužuje punu čitalačku/gledalačku pažnju i poštovanje.
            („Dnevnik“, 2014.)


0 komentara:

Постави коментар

top