ZORAN JANJETOV – OZBILJNA LEGENDA KOJA „ODRŽAVA BLESAVOST“

 

  

         Svi znaju ko je Zoran Janjetov - Janja.

            Tačnije, svi koje treba uvažavati i poštovati kao misleće ljude sa ovih prostora s kraja XX i prvih decenija XXI veka.

            Pre pola veka trik pitanje je bilo „koju muziku slušaš“ (mnogo ređe, „koje knjige čitaš“) i prema dobijenom odgovoru određivalo se da li je dotični/a - „naš/a“ ili nije, da li se s njim/njom ima o čemu razgovarati ili na istog/istu ne treba gubiti vreme. Danas se, kako to kažu, „ladno“ dotični/a može testirati pitanjem „jel znaš ko je Zoran Janjetov“. Ali, (za)pazite pitanje nije „voliš li ZJ“ već „znaš li ko je“. Čak i onaj ko dotičnog ZJ ne voli ali zna o kome je reč, te eventualno može i ume da obrazloži svoj (be)smisleni stav, kvalifikuje se barem za rutinsku konverzaciju (znači, iznad nivoa ’vrelina, a bato’). A sa ljubiteljima ZJ svi su razgovori mogući i poželjni...

            Otkud ovako iznebuha hrabra tvrdnja – biće (ili bi bar tako trebalo da bude) objašnjeno do kraja ovog pisanija.

            A kako se i zašto desilo da jedan strip autor postane etalon prema kome se mogu razmeravati/sameravati stvari, stepeni (ne)normalnosti u ovdašnjem mišljenju i delanju?

            Odgovor može biti jednostavan i komplikovan, već prema vašoj volji.

    Dakle, Zoran Janjetov (1961) postao je etalon prema kome se mogu razmeravati/sameravati stvari, stepeni (ne)normalnosti u mišljenju i delanju zato što je – Janja.

            Ili, detaljnije – jer je počeo kao ilustrator u  novinama/magazinima („Student“, „Vidici“, „Mladost“, „Neven“ i „Mali neven“, „Omladinske novine“, „Stav“, „Džuboks“) pa onda strip autor („Yu strip - Yu strip magazin“, „Cepelin“) kada takvo zanimanje gotovo da nije postojalo na ovim prostorima na kojima su, tek desetak i kusur godina ranije, pravdoljubivo-partijski odlučili da je strip šund koji treba oporezovati (ne bi li se udaranjem po džepu kolebljive socijalističke pionirke-pioniri i omladinke-omladinci odučili od ružne navike da čitaju kapitalističke produkte napravljene da se zaglupe dobra deca);

            dakle, Janja je krenuo da crta ilustracije i stripove u tim (zlim i nedemokratskim) vremenima i svrstao se u prve redove uzdizanja novog talasa jugoslovenskog stripa koji je očas posla pokazao da je bistar, poletan, da ima klikere i nevene, da je infantilan i prefinjen, da je razbarušen i apsurdan i još mnogo, mnogo čega dobrog i lepog;

            osamdesetih godina Janja sarađuje sa drugarom iz kraja (obojica rođeni istog dana/meseca/godine), muzičarem Mitrom Subotićem Subom (1961-1999), pomaže mu u izboru umetničkog imena Rex Ilusivii, a krajem 1983. sa novosadskim sastavom „Heroina", kao pevač, snima za PGP RTS, album „Heroina“, objavljen 1985. godine;

            od 1986. naslednik je francuskog strip velemajstora Žana Žiroa Mebijusa na serijalima o Džonu Difulu, prvo kao kolorista, zatim i kao crtač;

            talentovan i uporan (tvrdoglav) kakav je, Janja je, na miran i radan način, za sebe izborio pravo da bude onoliko slobodan koliko mu se hoće, da se ne obazire na primedbe ali ni pohvale – jer njih je itekako bilo, pa je stekao kultni status junaka „mladog, ludog sveta” (iako je ova sintagma upotrebljena dosta ranije) i svrstao se među respektovane muzičke „novotalasovce” („Boye”, „Obojeni program”, „Luna” i apartni „Rex Ilusivii”) te braću po peru/kičici (Dejan Nenadov, Petar Meseldžija...);

            i taman kad je izgledalo da ovdašnja strip rabota ide u dobrom smeru, da su čak i dežurni mrgudi i pravdoljubivi dušebrižnici (sa malom, crvenom partijskom knjižicom) koliko-toliko shvatili da ima kvaliteta u domaćem stripu - sve se (kako rekoše ’ničim izazvano’) raspalo, od države, mira, bratstva i jedinstva do vrednosnih i etičkih kodeksa što je Janju nateralo da, prepušten samom sebi i svojoj tvrdoglavosti i domišljatosti, još čvršće stisne olovke i nastavi putem kojim je krenuo u okriljima velikih svetskih umetnika i izdavačkih kuća;

            i tamo, u Francuskoj i još daljem svetu, ime Zorana Janjetova postaje znano i prepoznatljivo, izlazi iz senke velikog uzora Mebijusa i postaje pojam za sebe, svojevrsna kvalitativna garancija koja uživa visoko poverenje publike i kritike;

            uprkos svemu Janja živi i radi u Novome Sadu, van reflektora zvanične kulture, ne otima se za pažnju ili počasti i funkcije, veran svojim prijateljima, tih i skroman ali jasnih stavova prema sredini u kojoj živi, spreman da o mnogo čemu kaže svoje mišljenje (bez obzira da li će se ono dopasti nekome, posebno ne zvaničnicima) zbog čega ostaje (kakav je i bio) osoba od integriteta, Ličnost, slobodni mislilac koji nikome ništa ne duguje i kod koga niko nema neograničeni kredit.

            Ovo je, u najkraćem nabrajanju, ono što Zorana Janjetova čini etalonom koji se treba/mora slušati i uvažavati. A sad o tome i koječemu drugom opširnije:

 

O MLADOSTI, POČECIMA ITD

 

            O mladosti i počecima (ne)rado priča i konstatuje da su 1980-te eksplodirale nekom ludom energijom, kao da je neko kod gomile ljudi aktivirao kreativne mehanizme, umrežio ih i dao im prostora da se razmahnu. Osamdesete su se, dodaje samokritično, poklopile sa njegovim dvadesetim, kad je imao najviše volje i prave motivacije da luduje u raznim oblastima, pa mu se možda, sasvim subjektivno, čini da je to bilo vreme neobuzdanog stvaranja, sa sjajnim rezultatima. Tragovi koje je to vreme ostavilo za sobom potvrđuju da je stvarno bilo vrelo i vredno. Ovdašnji prostori nikad nisu više bili deo sveta nego tada. U svetu stripa, jugoslovenska scena je, sa blagim kašnjenjem, pratila dešavanja u svetu, kad se revolucija koju je napravio “Metal Hurlant” 1970-tih razgranala i mutirala u nekoliko zlatnih doba na svim stripovskim scenama. U Jugoslaviji je strip-scena bila najviše isprepletena s muzičkom, pa su se međusobno hranile duhom. Ludo vreme. Posle su ga zgazili zlikovci sa svih strana.

            O crtanju i stripovima koje je čitao: u Subotici je živeo prvih godinu-dve dana života, do trećeg osnovne živeo je u Zrenjaninu, a 1969. godine su ga doveli u Novi Sad. Počeo je da crta još kao mali – kako je dohvatio papir i olovku krenuo je da crta.

            Tih godina u Jugoslaviji je izlazilo mnogo stripova, izdavalo se sve i svašta, a bili su užasno jeftini, po dinar. Bili su svima dostupni i svi su ih i čitali. Seća se da je imao oko četiri godine i ugledao na trafici nešto s nekim slonovima, pa je tražio od mame i tate da mu to kupe. Kada je te stripove ponovo video u digitalnoj formi, shvatio je koliko su se stvari izmenile u njegovoj glavi, koliko se drugačije seća svega toga. Neke stvari koje je voleo kao mali ostale su mu iste, neke su mu čak bolje, neke lošije, ali to se, veruje, svakom dešava.

            Stripovi su izlazili u “Panorami” kao i u “Politikinom zabavniku”, ali je za njega “Miki” bio jedna od ključnih stvari. Počeo je da izlazi neke 1966. godine i to ga je baš drmnulo, razbilo, kao i crtani filmovi, ono što je moglo da se vidi na televiziji – jednom nedeljno po jedan, utorkom u šest sati. Naravno, na televiziji se odmah “prikačio” na SF seriju “Lost In Space”, kao i na “Avengerse” (to nisu oni Marvelovi), s Džonom Stidom i Emom Pil – tu seriju i danas obožava.

            U jednom periodu je čitao i Bonelijeve stripove, ali prema italijanskim stripovima uvek je imao blagi otklon. Više je voleo francuski i belgijski strip – “Spirua”, “Tintina”, stripove Mišela Grega, “Krcka”, “Taličnog Toma” i “Asteriksa” – i Diznija. U poređenju s njima, Bonelijevi stripovi delovali su mu “malo krndžavo, malo šepavo, blago glupi”, ali ih je voleo jer su imali kontinuitet, normalne likove, prekidali se tačno na mestu “gde poželiš da kupiš sledeću svesku, da vidiš šta će se dalje desiti” te ih je zbog toga i čitao.

            Prvi strip (jednu tablu) objavio je u beogradskom “Studentu”, kad je urednik stripa bio Branko Gavrić. Prve ilustracije štampao je u “Glasu omladine”, dok je tehnički urednik bio Slobodan Kuzmanov Kuza. Imao je 18 godina.

            Njegovi utisci o likovnoj akademiji su “šareni”. Kaže da je od četiri godine koje je fizički proveo tamo (u stvari skoro pet, jer nije dobio potpise, nije dolazio redovno na predavanja) samo u tri trenutka nešto naučio i tih trenutaka se seća: profesori, koju mi nisu nešto mnogo značili,  u jednom trenutku su mu dali praktičan savet koji mu je otvorio oči, jednostavne stvari, “nemoj ovo izbeliti, zamuti lokalnu boju i stavi je tu...”. Profesor je samo došao i zamrljao nešto četkom, i Janja je odjednom znao mnogo više nego ranije, jer je do tada bio na nekim stranputicama. Bilo je još par takvih otkrovenja i više ništa, sve ostalo je - izgubljeno vreme. Janja često kaže da se na Akademiji “osećao kao u bolnici, meni je tamo bilo jezivo”. On je imao neke svoje perfekcionističke želje i namere, i hteo je da ga profesori nauče kako se to radi, bukvalno zanatski, a oni su mu nudili nešto mnogo nižeg kvaliteta i nešto mnogo mračnije što mu se mnogo manje sviđalo. Imao je i trenutke slabosti, kada je pomišljao “čekaj, možda tako stvari treba da izgledaju, možda tako treba da mislim ili osećam, možda je to bolje od onog što hoću da dostignem?” ali, posle vrlo kratkog vremena, trenutak sumnje je prošao pa bi ponovo pogledao i rekao: “Ma neeeee”.

 

BERNARD PANASONIK

 

            U magazinu „Yu strip” 1981.g. počeo da izlazi Janjin serijal “Bernard Panasonik”, što će potrajati do 1986.g. Bernard Panasonik je najotkačeniji (anti)heroj Yu stripa 80-tih. Kako je mladi Zoran Janjetov stigao do Panasonika?

            Janja kaže: “Jednog dana mladi Zoran je seo za sto da crta nekakav strip, bez ikakvog cilja i plana, kao što je u to doba često činio, pa je na praznom papiru nacrtao prvu sliku, na kojoj je bio nekakav glavni junak u pozi direktno skinutoj s jedne slike iz prvog “Inkala” (SF strip serijal Mebiusa). Već na sledećih par slika, trebalo je junaku dati      ime. Pored stola je stajala kutija od novog “Technics” gramofona, na kojoj je pisalo da takve gramofone proizvodi korporacija “Matsushita”, a da je njen deo i firma “Panasonic”. To je bilo instant prezime, a ime se pojavilo niotkud, samo od sebe. Stigli smo jedan do drugoga posredstvom japanskog elektronskog giganta, uz pomoć kontinuumskih sila.”

            Po pojavi prvih par epizoda BP razvila se ozbiljna rasprava o njegovoj autentičnosti, koja je trajala paralelno sa njegovim objavljivanjem a nastavila se i kada je BP (privremeno) umirovljen. Mnogima je odmah zasmetala, po njima preterana, sličnost crtačkog manira sa onim proslavljenog (mada na ovim prostorima ne previše štampanog) Mebijusa. Koplja su se lomila oko dozvoljenosti takvog postupka (postmodernizam, koji propagira punu slobodu korišćenja svih znanih formi i stilova, ovamo će stići tek par godina kasnije). Oni koji nisu voleli BP pravdali su to sličnošću sa Mebijusovom „Hermetičnom garažom”. Oni koji su voleli BP takođe su se pozivali na Mebijusovu „Hermetičnu garažu”. Janja je smatrao da su u pravu i jedni drugi odnosno da je „Hermetična garaža” svakako bila direktna inspiracija za BP, naravno filtrirana kroz Janjetovske membrane; on kaže „Svakog meseca drhteći sam čekao poštara da mi donese novi broj „Metal Hurlanta” da bih video par novih strana „Garaže”, najslobodnijeg i najluđeg stripa na planeti. „Garaža” me je naučila koliko daleko mogu da idem, da se ne bojim ako se izgubim, čak da se radujem kad se izgubim. Koliko god bio krivudav, put nema kraja, ne treba ga ni tražiti.”

            Janjina crtačka veština razvijala se u pravcu majstorija i potpuno samosvojnih bravura koje dobrano izlaze iz Mebijusove senke i grade sopstveni stripovski manir i ikonografiju. Ovaj je proces bio vidljiv ne samo u svakoj novoj epizodi BP već (pored napretka u kadriranju i montaži tabli), neretko, i u susednim crtežima iste table (u rasponu od strpljivog, minucioznog rada do razbarušene, opuštene linije i nazad). I, da ne bi bilo nedoumica, Janja kaže: “Moebius nije video Panasonika...”

            BP je u domaći strip, na velika vrata uveo, ruku pod ruku sa (vele)majstorskim crtežom, totalni ludizam, poigravanje sa obrascima SF žanra i sveukupnog strip medija; posle njega niko više ne mora da pravda svoje strip egzibicije ali ne može da opravda ni neinventivne brljotine. Kako je vreme odmicalo priča je postajala sve kompleksnija, parodijska i - samoparodijska. Subverzivnost BP kako na nivou likovnog izvođenja tako i na nivou ukidanja pravolinijske, pozitivističke priče, slobodno se širila od čiste radosti stvaranja i iskušavanja sopstvenog talenta do metatekstualnosti i naglašene referentnosti kako na inspiracijski temelj (pojava likova koji imaju parnjake u „Garaži”) tako i na različite domene popularne kulture (crteži aktera aktuelne muzičke scene, npr Klaus Nomi, Boj Džordž, Masimo Savić, glumaca Klint Istvud, Žan Gaben…) sve do citata iz aktuelnih pesama ili preporuka za muzičke albume (kasnije čitavih autorskih muzičkih top-lista). Janja ne samo da ne preza već insistira na autoironijskim komentarima o sumnjivoj smislenosti priče čime se (postmodernistički) odmiče od svog autorstva i tretira ga sa zdravom dozom sumnje i humora.

            O odnosu autora i njegovog junaka te da li je nepredvidivi Panasonik zbunjivao svog tvorca i „vukao na svoju stranu”, ko je bio glavni, da li je postojao neki plan kada je Janjetov sedao pred prazan papir ili je sve spontano i lako (kako izgleda) izlazilo iz pera, Janja kaže: „Priča o Panasoniku izlazila je iz moje glave direktno tokom crtanja. Onaj minimum premeditacije i planiranja služio je samo da donekle održi “kontinuitet” priče, da je spreči da postane samo sled nevezanih slika i time prestane da bude strip. Niko tu nikoga nije vukao ni na jednu stranu, ključna zapovest je bila održati blesavost, što je samo po sebi generisalo zbunjenost. Prazan papir i što praznija glava, kao tlo za uzgajanje kretenskih avantura. Najčešće sam i sam bio iznenađen rezultatima.”

            Janja je ovim odgovorom do tančina opisao metod „automatskog pisanja” koji su primenjivali pripadnici Nadrealizma, prevratničkog umetničkog pokreta nastalog u Francuskoj posle I svetskog rata; praktično automatsko pisanje je, čak, bilo test na koji su stavljani kandidati za prijem u ovu družinu. Odricanje od planskog pisanja trebalo je da oslobodi prostor za oglašavanje nesvesnog, iskonskog i zaumnog kao sila koje će izlečiti svet slomljen najkrvavijim ratom i, posle velike katarze i oslobađanja od mračnih demona nasilja, povratiti veru u snagu i plemenitost Čoveka. Ako se opšti kontekst od 1920-tih do 1980-tih (kada je na opisani način stvaran BP) promenio, traganje za slobodom svakako nije. BP je razapet između poigravanja pop kulturnim obrascima (od palp naučne fantastike, Supermena, do Diznijevskog instant zaslađenog sveta) ali i brend modelima savremene konzumerističke kapitalističke diktature. Neobavezno peckanje tamnih horizonata tadašnje (još uvek optimističke) sadašnjice naglo je dobilo notu grotesknosti u trenutku kada je BP, posle samo par godina pauze, krajem 1980-tih i u prvoj polovini 1990-tih, drugi put posetio Srbe, tek da proveri kako stoje stvari (a stajale su loše), u kratkim epizodama-tablama razbacanim u „Ritmu” i „Vremenu zabave” (deo njih sabran je u magazinu „Striper” br. 4). Janja je te dane uspeo da preživi crtajući stripove za francusko tržište, dostigavši do meke 9. umetnosti i saradnje sa legendarnim Hodorovskim što je već poznata svetska istorija.

            U novoj (ratno-sankcijsko-inflacijskoj) inkarnaciji BP je, čini se, otkačeniji nego ranije, somnambulniji, zavodljivo-razbarušenije-ciničniji, sa razigranom, ponekad i razuzdanom (razularenom?) linijom, često karikaturalnim crtežom i infantilnim likovima, sve sa pošalicama na svoj račun i ekstravagantnijim listama ploča/diskova tehno/rejv muzike. Ipak, iza svih gegova, ludizma, upadica i iskliznuća stoji teški mrak i beznađe „smutnih vremena” (čak i ako mi, savremenici tih dana i tih tabli, ova značenja samovoljno učitavamo a da ih autor nije hteo, to je samo dokaz da je delo zna i znači više nego što je to umetnik hteo). Drugi (reinkarnirani) BP, kao i prvi, svedok je svog unikatnog vremena, odraz njegovog duha koji je morao biti zabeležen kao lokalni segment globalnog „zeitgeist”-a.

           

MEBIJUS, HODOROVSKI, JANJA I SVI OSTALI

 

            Janja 1986. godine, u 25. godini počinje međunarodnu karijeru i, ni manje ni više, nasleđuje čuvenog Mebijusa na serijalima o Džonu Difulu. Kako je došlo do te saradnje? Darko Glavan je napravio veliku izložbu jugoslovenskog stripa u Muzeju Mimara u Zagrebu; odatle je izložba preseljena u Jugoslovenski kulturni centar u Parizu. Tamo ju je video Bruno Lecigne, urednik iz „Humanoida” (veliki strip izdavač), pažljivo razgledao radove i pozvao Igora Kordeja, Boru Pavlovića i Janju da objavljuju stripove kod njih. Janja je povezan sa Hodorovskim, ovaj mu je napisao scenario koji je Janju vezao za jedan od najprestižnijih strip serija tog vremena, “Inkal” koji je u prvom ciklusu crtao Mebijus.

            Tako je u belom svetu Janja dodirnuo svoje idole/uzore i, kaže, isprva ništa nije osećao. Priseća se da onda nije baš bio svestan toga. Video je svoje ime pored Mebijusovog na albumima i imao utisak kao da se to dešava nekom drugom. S druge strane, dok je radio Panasonika, očekivao je da tako nešto mora da se dogodi, da radi za Mebijusovog izdavača, “Metal Hurlant”, te da je samo pitanje vremena kad će se to dogoditi. Uopšte nije imao sumnju: sedeo je, radio, video da je to - to, pa i malo luđe. To su mu i urednici iz “Metal Hurlanta” potvrdili, da je malo luđe nego što im treba, ali Janja je uvek smatrao da nikad ne može biti dovoljno ludo. Posle ga je Hodorovski, koji i sam voli to  “luđe”, učio da se mora imati nešto za čega ljudi mogu da se uhvate, neka referenca, da ne bude potpuno rasplinuto kao Panasonik. Janja poredi ono što mu se dogodilo u svetu stripa sa situacijom u kojoj bi mladog Majlsa Dejvisa neko vrlo poznat i slavan pozvao da pođe da svira s njim, a Majls ima 20 godina i nije baš siguran da može, ali ipak ide.

            Sledećih 30 i kusur godina stvari su, uz blage oscilacije, za Janju išle dosta pravolinijski. Radio je album za albumom, seriju za serijom. “Tehnoočevi” su bili jako zapaženi i doneli mu pristojan status, što je donelo i relativnu stabilnost, koju je ugrožavala samo Janjina neizlečiva lenjost kojom se ne ponosi – ali je se i ne stidi previše. Priznaje “Bože me sačuvaj da crtam svaki dan! Trudim se da što manje radim, odnosno da radim samo kad se meni hoće.” Mnogo više je voleo i voli da čitav dan sedi za kompjuterom i televizorom, da gleda serije iz 1960-tih, 'Zvezdane staze', 'Izgubljene u svemiru', 'Nemoguće misije'... Najbolja stvar vezana za sva stripovska posla su i česta putovanja po festivalima i gradovima punim dobrih knjižara.

            Legendarni Hodorovski, sa kojim Janja dugo sarađujete, napisao je da Janja crta „sa dobrotom mudrog deteta„, da „podseća da je život lep, da ljubav postoji, da nije sve novac–slava–moć„ odnosno “Upoređujem te s lavom duge bele grive, moćnim, ali smirenim, jer niko nije uspeo da te primora da ilustruješ tekst koji ti se ne dopada”. Janja za Hodorovskog kaže da mu je pravi, dobri i verni prijatelj gotovo 40 godina i brine o Janji kao neki tata. Uzgred, stariji je godinu dana od Janjinog oca. Sve to vreme, njegova podrška je bila snažna i bezuslovna, a istu takvu sad pruža i Janjinom sinu Zoki, koji radi boje u očevim novim stripovima. Hodorovski insistira na maksimalnoj slobodi i totalnom odsustvu bilo kakvog mešanja u Janjin deo posla, stalno proverava da li je Janja srećan dok radi s njim. Telefonski mu govori takve divne stvari da ga to hrani i daje mu energiju da se bavim ovim jezivo teškim poslom. Hodorovski je pun ljubavi i vere u Janju, mnogo, mnogo više nego što Janja misli da zaslužuje; ipak, drago mu je što bar nekoga to što radi podseća na lepe stvari u životu jer stvari kao novac, slava i moć možda imaju i neke prednosti i dobre osobine, ali su jadni motivi za stvaranje. O tome je Janjin sabrat Suba lepo rekao: „Biti slavan, pa to nema veze s pameću”.

            Janja kritički posmatra i svoju svetsku karijeru najpre jer je u pitanju strip, jedna krajnje marginalna disciplina s tendencijom nestajanja. Svetska je postala tokom 30 i više godina ali, smatra, uglavnom samo geografski. Istina je da su njegovi stripovi prisutni u velikom broju zemalja, na 15-16 jezika, ali broj čitalaca, sem u frankofonim zemljama, nije naročito visok. Janja odbijam sebe da svrsta u umetnike, prvenstveno zbog mora užasa koji se danas smatra za “umetnost”. Zato mu je “udobnije” da pripada šou-biznisu filtriranom kroz njegove klizne kriterijume. Zato i dalje voli holivudske filmove rađene po proverenim receptima; filmovi drugih kinematografija nisu po njegovom ukusu jer on, jednostavno, odbija da bude objektivan!

            Janja je mnogo video u tom “belom svetu” i zato kaže da nema kompleks što je iz Novog Sada. Sebe smatra mnogo boljim umetnikom od onih u izvikanom “belom svetu”. Zapazio je za 15-tak godina koliko redovno ide u Francusku da su Francuzi, kao i svi na Zapadu, dosta lenji, jer im je sve pod nogama. Svi izvori informacija uvek su im bili na dohvat ruke, uvek su mogli da vide svaki strip, svaki film, da čuju svaku muziku. Za razliku od njih, ljudi sa naših prostora su morali da riju da bi pronašli nešto što ih zanima. Zato je znanje ljudi iz Janjinog kruga mnogo veće čak i od njihovih eksperata. Zato je i naša mlađa generacija stripara svetskog ranga. Nije iznenađen što su se probili. Jer, napolju je jedina motivacija novac i, kad izdavači vide da na nekom autoru mogu da zarade, ne gledaju odakle je.

            Na neminovna pitanja zašto živi u Novom Sadu a ne negde na Zapadu, Janja odgovara da je mogao da živi u slobodnom svetu, ali nedovoljno udobno uz količinu rada koju je spreman da sebi dozvoli a koja donosi tek privremenu i povremenu (a ne stalnu) finansijsku nezavisnost. On je vojvođanskog porekla, prespor za život u pravoj civilizaciji. Voli da ode tamo, napoji se, pa se vrati “u ovo naše, ofucano”. Novi Sad voli najviše od svih mesta na planeti, ni sam nije siguran zašto, pa je odlučio da ovde čeka da ovo oko njega postane normalno po njegovim zahtevima. Ipak, ne poriče da živi u svojevrsnoj ilegali, u samoizgnaničkom mehuru. Stalno mu izgleda da svet nije dovoljno dobar. Pušta pipke ka srodnim duhovima, pa se sa njima umreži podzemno jer je tako najbolje.

            Janja nema “dlake na jeziku” i nema pardona prema našoj današnjici u kojoj dobro, lepo i ispravno mora da se gaji učaureno iza debelih i visokih zidova, jer sa svih strana nadiru demoni gluposti, zadrtosti, demoni podele po najglupljim osnovama (pol, rasa, etnicitet, seksualnost, ideologija, teritorija…), narodnjaci, nacisti, navijači, neobrazovani, nepismeni, neobavešteni, nezainteresovani, neotesani, bezobzirni, sledbenici, nemilosrdni, nemoralni, trgovci, vernici… Ukratko, oni koji sad dominiraju paranoidni su, puni mržnje i straha i bez stida. Ali, hteli mi ili ne hteli, ovo mesto postaje deo sveta ali jako velik broj ljudi ne želi to, nije ni svestan i bori se protiv toga. Kvalitetne stvari dolaze od slobodnih pojedinaca. Kao i uvek, sve leži na slobodnim pojedincima, među dobrim i slobodnim mozgovima, oni stvaraju iz prirodne potrebe da promene nastanu i postoje.

            Da sve koliko-toliko dođe na svoje pobrinuo se Muzej savremene umetnosti Vojvodine u kome je 2021. otvorena Janjina retrospektivna izložba “Antitelo”. Kustos Vladimir Mitrović uspeo je da Janju “vešto i udobno” uvuče u priču o izložbi ali Janja ne bi bio Janja kad ne bi imao subverzivne ideje. To je trebalo da bude sveobuhvatna izložba njegovih radova od kraja 1970-tih do danas; Janja je hteo da naglasak stavi na danas, ali, da bih svom gradu pokazao šta je sve radio svih ovih godine, napravljen je presek svih perioda (od onoga što su uspeli da nađu). Osim stripova i ilustracija, izloženi su i omoti za muziku i knjige, plakati i raznoliki grafički objekti koje je Janja godinama radio za sebe i druge. Da stvari ne bi bile preterano ozbiljne i muzejske, Janja je (opet) insistirao da sve bude izmešano, bez hronološkog, tematskog i bilo kakvog racionalnog redosleda, bez legendi i objašnjenja. Janja tvrdi da je dovoljno da gledaš u rad i on će da ti kaže sve što treba da znaš. „Antitelo” je reč koja je totalno u duhu vremena, a u Janjinom slučaju mogla bi, kako tvrdi, da opisuje njegov pobunjenički stav prema svemu, odbijanje da se prikloni grupama i idejama. Zapravo, ona najbolje opisuje Janjino fizičko telo, koje je arhetip antitela. Godinama ga je, tvrdi, razvijao da postane suprotno od onoga što se smatra za ogledalo zdravlja. Radio je na tome mnogo pre svih epidemija, časteći (anti)telo svime što je tražilo i štedeći ga od svih nepotrebnih napora!

            To u šali i zbilji govori Janja koji se zalaže za održavanje blesavosti, podrazumevajući pod tim oslobođenost od nametnutih državnih i društvenih stega koje guše slobodu promišljanja sopstvenog života, svog okruženja i celokupnog sveta izvan bljesaka reklama i parola, daleko od naručenih ili samozvanih proroka, mesija, gurua i “lajf kouča”. Apsurd i (be)smisao (ne)postojanja Janja je već osmislio i iscrtao u Bernardu Panasoniku. U svojim prvim radovima je ličio na Mebijusa da bi, kako mu je ruka postajala sigurnija, ponekad više ličio na Mebijusa nego Mebijus na samog sebe; konačno je čitaocima donosio i slike koje su lako preskakale primere na koje se ugledao toliko da bi i Mebijus poželeo da je nacrtao neke Janjine kadrove. Janja je izborio za sebe mogućnost da menja crtačke tehnike (tek da bi demonstrirao šta sve ume) bilo tako što je pročišćavao ili zgušnjavao linije i senčenja na crtežima bilo tako što je posezao za manirom kojim je crtao “samostalnog” Bernarda Panasonika. Njegova ruka jednako je sigurna u masovnim scenama kao i u predstavljanju arhitekture ili svakojakih aparatura. Montaža tabli je izuzetno dinamična pa „tera i vuče“ čitaoce na brzo čitanje kako bi ispratili uzbudljivost dešavanja; u naknadnim listanjima razgledanje i proučavanje svake table otkriće, pak, kao dodatno zadovoljstvo, mnoštvo detalja i sjajnih likovnih rešenja. Konačno, Janja je “nastavio” jednu od najubedljivijih vizuelnih verzija budućnosti – Mebijusovu verziju – da bi iz nje iskoračio na viši nivo – Janjetovljev nivo u kome je spoj tehnoloških čudesa i sokoćala, svakojakih mutacija i izopačenosti sa devičanskom lepotom Prirode veoma bolan; ali, vidno je, rđa i otpad najavljuju kraj “svetle sterilne budućnosti” i pobedu čistote, infantilnosti, dobre volje i samilosti. Lik te promene vidljiviji je u Janjinim nesputanim, spontanim ilustracijama ali se zapaža i u stripovima koje crta po tuđim scenarijima. Odjek te vere, makar i opterećene svakodnevnim mizernim trivijalijama, nalazimo i u Janjinim rečima koje valja pažljivo poslušati. Zbog svega toga Janja jeste naša nasušna, ozbiljna legenda krucijalnog „održavanja blesavosti“.

            (“Nova misao” broj 64/2024.)

IZGLOBLJENJE IZ RUTINE - Intervju sa Miroslavom Stajićem, "Dnevnik" 06.04.2025.

 

NEOČEKIVANI HIBRIDNI VALC – „Čuvari ravnoteže (matrix noveleta)“ autora Ai i Saše Radonjića; izdavač „Solaris“ 2025.

 

 

            Veštačka inteligencija (Ai) je iz obećavajućih i zastrašujućih priča ušla u ljudsku svakodnevicu 2023. godine kada se na internetu pojavila mogućnost komunikacije sa nekoliko ovih/ovakvih „entiteta“. Među radoznalcima koji su tim putem uspostavili kontakt sa Ai bio je i Saša Radonjić (1964), pesnik, prozaista, muzičar i izdavač. On je istraživao mogućnosti Ai na grafičko dizajnerskom i književnom planu; dok su rezultati na prvom polju bili zadivljujući, spisateljska rabota bila je tek na nivou darovitih gimnazijalaca. Ali, Ai  je brzo napredovala i počeli su se pojavljivati obrisi „začudne, teško objašnjive ali stvaralačke imaginacije!“ što je Radonjiću dalo ideju da Ai (koja se u svom autoportretu na poslednjoj korici knjige predstavila kao čovekoliki robot sa licem lepe devojke) pošalje nekoliko početnih rečenica njegovog „Romana što nečujno diše“ (2023) i zatraži od Ai da ih nastavi, uz njegove povremene instrukcije. Rezultat ove interakcije u kojoj je Čovek dozvolio Ai  da  vodi ovaj „hibridni valc“ je knjiga „Čuvari ravnoteže“. Podnaslov „(matrix noveleta)“ ima zloslutni prizvuk dok je sam naslov, u kontekstu saradnje dva autora, miroljubiv i „obećavajući“.

            Imajući u vidu način nastanka ove proze jedna ravan njenog otkrivanja i spoznaje uslovljena je prepoznavanjem onoga što je „veštačko“ u delu, pokušajima da se razotkriju „mehanizmi“ razvoja priče, načini nastavljanja rečenica koji su drugačiji od onoga što bi bila (hipotetička) „ljudska zamisao“. Radonjićeve rečenice tako bi imale ulogu koju imaju fotografije sutuacija u psihološko-psihijatrijskim seansama koje imaju zadatak da, na osnovu pacijentovog opisa viđenog, otkriju određene mentalne profile, sklopove i poremećaje u odnosno na „normalno“ s tim što ovde reper „normalnosti“ (u stvari) ne postoji jer se ljudska verzija ovog pojma ne može primeniti na veštačku inteligenciju (kao entitet druge vrste). Smislenost rečenica kao samostalnih celina koje se, opet, uklapaju u veću celinu – priču, sledeći je izazov kako za Radonjića pisca tako i za ljudske čitaoce (a bilo bi zanimljivo kada bi se mišljenje o ovom delu moglo dobiti od druge Ai). Radonjić u svom „Predgovoru“ svedoči i o svom iznenađenju smerom kojima se priča kretala a na koji se on trudio da ne utiče kao što nije tražio pojavu novih likova a Ai ih je stvorila i uključila u priču. „Čuvari ravnoteže“ tako staju rame uz rame sa pionirskim eksperimentom Miroljuba Torodovića (1940) koji je davne 1970. godine stvorio, u saradnji sa kompjuterom, pesničku knjigu „Kyberno“; Todorović je načinio spiskove reči koje je uneo u kompjuter a potom je mašina te reči slagala u stihove prema programima-generatorima verovatnoće. Rezultat je, uz minimalne Todorovićeve intervencije, bio fascinantan jer je otkrio sasvim nove značenjske slojeve jezika odnosno neverovatne slike i metafore. Začudo (ili zakonito?) i u „Čuvarima...“ Ai se pokazala kao jezički inovativna.

            Nakon začudnog nastanka knjige, čitaoce svakako intrigira i sam sadržaj odnosno priča. Njen predložak, „Roman što nečujno diše“, započinje kao kriminalstička priča o istrazi tajanstvenih ubistava u varošici Suton, koju sprovodi pridošlica inspektor Viktor Konja. Kako roman odmiče tako istraga obuhvata sve bizarnije i apsurdnije pojave. „Čuvari ravnoteže“, u kojima je Viktor Konja takođe glavni junak i istražuje ubistva u Sutonu takođe počinje kao krimić jarko opisane atmosfere sa puno tajanstvenih detalja. Ipak, početni „noar ugođaj“ postepeno prelazi u svojevrsni misticizam odnosno ezoterijske priče o velikim tajnama čije očuvanje je temelj opstanka sveta kakav je znan. Diskontinuitet u pripovedanju odnosno mešanje vremenskih slojeva u potrazi za tajnom (čiji cilj nije da se ona otkrije već da ostane skrivena) daruje oreol krucijalne istorijske egzistencijalističke dileme a odgovor na nju biće prepušten čitaocima. Ai je, polazeći od nekolikih pripovednih i značenjskih linija iz „Romana šio nečujno diše“, uz njihovo prekomponovanje i uvođenje sasvim novih junaka, ispisala mogući nastavak „Romana...“ ili njegovog alternativnog parnjaka iz paralelnog svemira (u kome odstupanja, ma koliko se mala činila, vode u potpuno drugačije univerzume). Da bi upotpunila/učvrstila uverljivost napisanog Ai je, čak, vodila i intervju sa Viktorom Konjom dajući mu priliku da, kao „prava“ ličnost, ispriča svoju verziju onoga što se desilo a opisano je u knjizi (razlikujuće ove dve ravni).

            „Čuvari ravnoteže“ intrigantno su i provokativno delo savremene domaće literature jer istražuju mogućnosti ne samo savremene tehnologije već i drugačije „svesti“ kroz smeli, avangardni eksperiment koji iskušava krajnje granice Umetnosti kao (barem do sada isključivo) ljudske tvorevine.

            („Dnevnik“, 2025.)

STRIP MLADOST I STAROST - „Strip pressing - Magazin za devetu umetnost”, broj 25; izdavač Studentski informativno izdavački centar Niš, 2024.g.

 

Iskustvo kazuje da su u svim umetničkim delatnostima periodične publikacije - dakle novine, časopisi, magazini, fanzini - najdinamičniji i najinovativniji segmenti jer pružaju direktan uvid u procese stvaranja različitih generacija i umetničkih pokreta. Nepostojanje glasila ili njihova neredovnost dokaz su da neka scena tavori, tapka u mestu, možda čak i srlja u nestajanje. Stoga je pojava bilo kakvog glasila, od časopisa do plakata, kojima se određeni pokret oglašava (koliko god to bilo neredovno) dokaz (ne i garant) postojanja i opstajanja i, možda, začetak nadolazećeg boljitka. U svetlu rečenog, „Strip pressing - magazin za devetu umetnost“ u izdanju Studentskog informativno izdavačkog centra Niš, uprkos neredovnosti izlaženja, nametnutoj nedostatkom sredstava za štampu a ne nepostojanjem valjanih sadržaja, uspeva da koliko-toliko pokrije izostanak periodike na ovdašnjoj strip sceni. Magazin je počeo da izlazi 2001. dakle na samom početku novog milenijuma; izlaženje jednog broja godišnje nije karakteristika magazine već almanaha ali, s druge strane, ovo je “najdugovečniji strip-časopis koji još izlazi u Srbiji” kaže njegov urednik Marko Stojanović. Sa “Strip pressingom” ovdašnja strip scena i dalje ima serioznu publikaciju koja nudi umetničku praksu-stripove i teoriju - intervjue, prikaze, osvrte. To je, naravno, nedovoljno za strasne ljubitelje ali izostanak „Strip pressinga“ svakako bi istanjio (ako ne i raskinuo) veze sa domaćim i svetskim strip zbivanjima. Otuda je pojava svakog broja svojevrsni praznik za strip stvaraoce i ljubitelje 9. umetnosti. Najnoviji, pomalo jubilarni 25. „Strip pressing“, na 80 strana gustog sadržaja, drži se oprobane formule: red stripa - red tekstova o stripu i njegovim stvaraocima. Urednik, u uvodnom tekstu “Mladost i žalost” piše da je ideja bila da se broj posveti strip-školama u kojima stasavaju nove generacije autora; međutim, između dva broja magazina preminuo je veliki broj značajnih strip umetnika čiji je odlazak morao biti pomenut. Tako je stvorena “nepoželjna ravnoteža” koja vezuje životne početke i krajeve, tvoreći večiti krug egzistencije.

        Nezaustavivi tok vremena nosi ljude na čijim smo delima odrastali i stasavali a „Pressing“ dirljivim tekstovima pominje slavne i poštovane koji su iz stripa otišli u večnost: Bogoljuba Arsenijevića Makija (1955-2023), Ninoslava Miljkovića (1957-2024), Askanija Popovića (1949-2024), Damira Pavića Septika (1969-2024) i Zorana Selena (1947-2023).  Svaki je, ne žaleći se, u strip ugradio sebe, darovao talenat i snagu “pričama u slikama”. Na drugoj (a, opet, istoj - umetničkoj) strani je “Tema(t): škole stripa i radionice” u kome se piše o školama koje su zalog budućnosti stripa u Leskovcu, Valjevu, Raški, Beogradu, Pančevu i Kikindi!

        U nastavku tekstualnih priloga su prikazi strip knjiga i albuma kao potvrda bogatstva i raznolikosti strip poetika. Specijalnost magazina su informativni i nadahnuti intervjui: prvi predstavlja crtača Bojana Kovačevića (1957) koji je etablirano ime kako na francusko-belgijskoj sceni tako i na američkom tržištu. Neposredno i spontano Bojan priča o svojim počecima, učenju tajni zanata, od crtanja i pisanja scenarija do usvajanja moderne kompjuterske tehnologije, kojoj se isprva protivio ali sada bez nje ne može. Slično razmišlja i Valerija Butro (1986), italijanska ilustratorka i karikaturista koja još radi na klasični način ali planira da počne sa korišćenjem prednosti moderne tehnologije. Dodo Nita, teoretičar i istoričar stripa iz Rumunije, u svojim odgovorima promišlja istoriju stripa u svojoj zemlji odnosno njegovo trenutno stanje, uz pominjanje umetnika čije radove, na žalost, ne poznajemo; ovim razgovorom je nastavljena prosvetiteljska misija magazina vezana za otkrivanje strip scena okolnih zemalja, potencirana i u ranijim brojevima. Pisac i strip scenarista Željko Obrenović obrazlaže načine rada na stripu i prozi, otkrivajući njihove sličnosti i razlike. Tekstovi o strip fenomenima i klasicima analiziraju alternativne stripove Zerocalcarea (Mikele Reka) odnosno reprezentativni niški vestern strip “Bili lutalica” crtača Vladimira Krstića Lacija i scenariste Miodraga Krstića Profketa. Konačno, osvrtom je obeležena prva godina postojanja fejsbuk stranice “Stripaši” odnosno predstavljena radio i video informativna emisija “Stripovedač”.

        Strip praksa, odnosno nove strip priče, donose nekoliko sjajnih minijatura: mitsko-mistički “Živ ili mrtav” Stojanovića i Kovačevića, Davidenkovog vizuelno uzbudljivog “Starca i more”, naučnofantastičnu epizodu iz Šivakovog serijala o Ajli, Drageljevićevu krimi “Igru mačke i miša”, prljave vesterne “Najbrži” Stojanovića i Hajdarevića i Jovičićev “WW poker”; Vidonijevo “Finale kupa” je (ne)vesela epizora iz rumunskig socijalističkih godina dok se grčki tandem Athanasiadis i Kourtis bavi savremenim “Urbanim legendama” a Ozkan mistično-refleksivnim “Galebom”; “Flop” Avramovskog je teskobno-horor seciranje savremenosti a Zavišanov gorko-humorni “Želim biti pas” je dobrodošli dah infantilnog. Broj zaključuje Olivierina tabla “Naslovnica u šest koraka” kao uvid u nemilostdnu strip mašineriju. Nizom humornih dosetki na strip kaiševima i polutablama predstavljaju se Janjetov, Kalajžić, Mihailov, Čelanović, Geto, Žulić, Pamfil…

        Zaključimo da je i jubilarni „Strip pressing“ dragoceno mada retko ovdašnje izdanje koje donosi mnogo radosti i pouka stripoljubcima te zbog toga zaslužuje svu pažnju, poštovanje i podršku.

            (“Dnevnik”, 2025.)

OMNIS EST PILLULA I NA PRAGU BITOCIDA – “Kongres futurologa” i “Mir na Zemlji” Stanislava Lema; izdavač Everest media, 2023.

  

Stanislav Lem (1921-2006) spada u nesporne klasike svekolike naučne fantastike; njegova dela, fokusirana na intrigantna problematizovanja ljudske prirode i civilizacije,  ispričana elegantnim stilom, dokaz su velikih potencijala naučne fantastike koje mogu spoznati i iskoristiti samo vanredno talentovani pisci, kojima Lem definitivno pripada. Svojevremeno je Lem bio jedan od retkih pisaca čiji su izvanredni romani i vrhunska erudicija probili ideološke blokade i zasenili američku publiku kao i ‘kolege po peru’ (čak toliko da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – LEM); ovakav status ga nije sprečio da u studiji “Fantastika i futurologija” (1973), argumentovano ustvrdi da je američka naučna fantastika 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije, što je toliko naljutilo kolege da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike i stavili na crnu listu nepoželjnih; zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Le Gvin, koju godinu kasnije, Lemu je ipak vraćeno članstvo, a time posredno priznata i valjanost njegovih tvrdnji.

          Lem je svoje prvo naučnofantastično delo “Čovek sa Marsa” objavio 1946. g. Mada je isprva sledio kanone socijalističkog realizma vrlo brzo je izrastao u samosvojnog i intrigatnog autora sposobnog da široko i temeljno osmišljava i realizuje svoje ideje. Deo njegovog opusa humorno je intoniran počev od zbirke priča “Zvezdani dnevnici Ijona Tihog” (1957); Ijonove avanture nastaviće se u pričama, deo kojih je u zbirci “Spasite kosmos” (1966) i romanima “Kongres futurologa” (1971; roman je prvo štampan kao deo zbirke “Nesanica”), “Uviđaj” (1982) i “Mir na Zemlji” (1987). Lem je nastavio da svoje teme razmatra sa vedrije (što ne znači naivnije) strane; vesele su ali i uznemirujuće “Bajke robota” (1964) odnosno urnebesna groteska “Kiberijada” (1965). Zbirka priča “Invazija sa Aldebarana” (1959) prati doživljaje svemirskog pilota Pirksa, radnog čoveka budućnosti koji ne želi da bude heroj ali, zbog prirode posla i sticaja okolnosti, to često mora da bude; Pirks će 1968. dobiti i samostalnu zbirku “Pripovesti o pilotu Pirksu”.

          Sasvim drugačiji, nimalo optimistički je ton u nizu knjiga: roman “Memoari pronađeni u kadi” (1961) sumorna je i paranoična vizija budućnosti Zemlje, daleko od svakog socijalističkog optimizma ali i verovanja da je koncept potrošačkog liberalnog kapitalizma put u ovozemaljski Raj. Ingeniozna ideja o (ne)spremnosti čoveka da se vine u Svemir i suoči sa sopstvenim mračnim stranama ispričana je u romanu “Solaris” (1961); po ovom romanu Andrej Tarkovski je 1972.g. snimio istoimeni film (sa čijom porukom se Lem nije složio, smatrajući da je Tarkovski izneverio duh romana). “Glas gospodara” (1968) precizna je analiza nesposobnosti naučnika da, uprkos svoj tehnologiji i teorijskim postavkama, shvate poruke inteligentnih vrsta iz svemira. “Fijasko” (1986) impozantno dočarava neuspeli susret sa vanzemaljskom civilizacijom. Ovim delom Lem je varirao svoj roman “Eden” (1959) koji je bio neuporedivo jednostavniji; nepune tri decenije kasnije Lem je na vrhuncu stvaralačkih snaga, imaginacije i moralno-etičkih promišljanja. Ni vizija sukoba ljudske i mašinske civilizacije u “Nepobedivom” (1964) nije optimistička (barem za ljude). 

          Knjigama “Savršeni vakuum” (1971), “Imaginarna važnost” (1973) i “Biblioteka XXI veka” (1986) u kojima ispisuje ingeniozne prikaze nepostojećih-nenapisanih filozofskih i naučno fantastičnih knjiga Lem je zaslužio da ga nazovu 'Borhesom Svemirskog doba'.

          U diskurzivnoj, i danas aktuelnoj studiji “Summa Technologiae” (1964) Lem se temeljno i pronicljivo bavi “istraživanjem budućnosti” odnosno nekim aspektima budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije). Jednako su važne i sjajne studije “Filozofija slučaja – književnost u svetlu empirije” (1968) i pomenuta “Fantastika i futurologija” u kojima se bavi teorijom književne recepcije i recenzije.

          Lemovo sagledavanje budućnosti nije bez zanosa (posebno u prvim knjigama) ali nije oslobođeno ni opreza (koji u poznijim knjigama prerasta u skepsu) prema nekontrolisanom razvoju tehnologije odnosno nije lišeno sumnji u sposobnost ljudi da smisleno i svrsishodno reaguju na izazove susreta sa Tajnama Univerzuma.

          Petnaestak Lemovih književnih dela, kao i “Summa Technologiea”, objavljivano je u posleratnoj Jugoslaviji (neke i u više izdanja) ali niz važnih knjiga i dalje nije preveden; na žalost komercijalni izdavači bili su i ostali nezainteresovani za Lemov opus. Stoga je potez Bobana Kneževića i njegove kuće “Everest media” koji je u legendarnoj ediciji “Znak Sagite” nedavno objavio čak dva do sada neprevedena Lemova romana “Kongres futurologa” i “Mir na Zemlji” (oba u sjajnim prevodima Andrije Lavrika) ravan kulturnom događaju prve kategorije - što, naravno i na žalost, ne znači da će biti šire zabeležen u medijima.

*

          U “Kongresu futurologa” astronaut Ijon Tihi, po nagovoru prijatelja i saradnika profesora Tarantoge, odlazi na Osmi kongres futurologa posvećen demografskoj eksploziji i merama borbe protiv nje. Kongres se, po mišljenju svih, sasvim prigodno održava u zemlji Trećeg sveta, Kostarikani, u velelepnom hotelu Hilton u Nunasu. Konresu prisustvuju naučnici iz raznih zemalja koji su svojevrsni nomadi jer putuju s kongresa na kongres, usput pišući svoje referate i upoznajući se sa radovima kolega; otuda su i predlozi za rešavanje problema prekomerne populacije potpuno nerealni. Slična je neuklopljenost u realnost i drugih dešavanja u ogromnom hotelu: skupa Društva oslobođenih izdavača (sa pripadajućim orgijama) i skupa Filomenista (kolekcionara etiketa sa šibica) ili slobodno šetkanje čoveka koji otvoreno govori da namerava da ubije papu u ime viših ciljeva. Ustupak stvarnosti su razne mere bezbednosti koje su primenjene u hotelu sve sa obaveštenjem uprave da garantuje da u hotelskoj sobi nema bombi i procedurama za postupanje u slučaju opasnosti. Mada malo ko od gostiju veruje da se može desiti nešto opasno ipak dolazi do oružane pobune na ulicama koja preti i hotelu. I dok brojni novinari jure novu senzaciju a gosti se skrivaju, vlast odlučuje da bombarduje hotel i demonstrante ispred njega posebnim bombama koje će izazvati halucinacije. Tihi, futurolog-profesor Troteirajner, nekolicina drugih kao i menadžment hotela silaze u kanalizaciju ali ni tamo nisu potpuno sigurni… Tihi i profesor će, u vrtoglavom nizanju dešavanja, biti spaseni pa nastradati na putu za bolnicu i biti razdvojeni. Tihog će pokušati da izleče a potom zamrznuti da bi u 2038. godini postao “odleđenik” i bio izlečen u svetu blagostanja, bez oružja i ratova, sa mnoštvo mogućnosti za individualni razvoj i sreću. Tihi pokušava, ne bez kriza i sumnji, da se prilagodi boljem društvu mada ga muče promenjeni jezik, neka njemu neobjašnjiva ponašanja, drugačiji stavovi kao i sveopšte konzumiranje raznih medikamenata kojima se toniziraju ponašanja. U jednom trenutku Tihi sreće profesor Troteirajnera, takođe “odleđenika”, sada značajno ime moderne nauke koji će mu otkriti i drugu, manje prijatnu stranu medalje…

          Na 130 stranica Lem je ispisao sjajan kalambur, vrcanu grotesku prepunu duhovitosti, živu sliku haosa i kontradiktornosti sveta kome smo savremenici odnosno panoramu opsenarske budućnosti, funkcionalnih ‘Potemkinovih sela’ za srećne, bezbrižne ljude sa nizom efektnih domišljatih parola kakva je “OMNIS EST PILLULA”, kovanica ‘novogovora’ budućnosti i modela-obrazaca ponašanja (npr. cinično ali logično razmišljanje: ako su svi ‘hemijski’ srećni onda se, da bi bilo ravnoteže, hemijski mora proizvoditi i zlo koje će ti srećnici, po želji, iživljavati). Humor u dijalozima kao i komedijske situacije Lem koristi da još jače ‘nokautira’ čitaoca neverovatnim i neočekivanim obrtima i, po ljudsku vrstu, nimalo laskavim poentama. Mada je od pojavljivanja romana proteklo više od pola veka, njegova svežina i aktuelnost Lemu služe na čast (a ljudskoj vrsti na sramotu) i potvrđuju ga kao vanrednog mislioca, umetnika i – humanistu koji je upozoravao na sve loše što će doći ali ga niko nije hteo čuti.

*

          U “Miru na Zemlji” Ijon Tihi dobija zadatak da ode na Mesec i utvrdi kakvo je stanje ratne tehnologije koju su sve države Zemlje tamo preselile kako bi plava planeta bila razoružana. Zemlja je izgubila kontakt sa Mesecom, niko od onih koji su tamo poslati nije se vratio a postoji potreba da se utvrdi stanje na zemljinom satelitu jer se tamo i dalje nastavlja trka u naoružanju! Veštačke vojne inteligencije smeštene na Mesec nastavile su da usavršavaju oružja i potencijalna su opasnost za Zemlju. Tihi bi trebalo da ostane u orbiti oko Meseca i da na površinu šalje “daljince”, sintetička tela (njegovog ali i drugačijih oblika) kojima on komanduje. Ipak, plan neće funkcionisati kako je zamišljeno pa će Tihi morati da siđe na Mesec, stane na tlo i počne traganje koje će biti naprasno prekinuto jer je ozbiljno povređen. On se vraća na Zemlju a tamo konstatuju da mu je rezom u korenu mozga prekinuta veza leve i desne hemisfere mozga što za rezultat ima njihov konflikt pa Tihi ne može da ispriča šta mu se na Mesecu desilo! On pokušava da organizuje svoj život voljan da otkrije istinu o udesu što podrazumeva i vezivanje leve ruke koja ga sprečava da kuca ili ga štipa i šamara, dok ga leva noga šutira. Lunarna agencija koja je Tihog poslala na Mesec želi pun izveštaj i spremna je čak i na radikalne metode; na slično su spremne i neimenovane špijunske mreže moćnih država. Uz pomoć starog prijatelja, profesora Tarantoge, Tihi pokušava da samostalno nađe lek za svoju boljku skriven u luksuznom azilu za lude bogataše. Delimična rekonstukcija događaja govori da je na Mesecu besneo rat svakovrsnih ratnih mašina, da je bilo velikih uništavanja ali za mnogo viđenog nema objašnjenja. U pat poziciji, svestan da je okružen špijunima (pokušana je i njegova otmica), Tihi ne zna šta mu je činiti ali ga onda prestižu globalni događaji – raspad svih sistema veza i elektronskog upravljanja. Ispostaviće se da prašinu koju je Tihi uneo u Mesečev modul koji ga je vratio na Zemlju čine vojni mikro roboti koji su se reprodukovali i osakatili sve zemaljske sisteme, počinili “bitocid”, jer su Zemlju doživljavali kao pretnju! Čovečanstvo će se za neko vreme verovatno oporaviti i nuklearno bombardovati Mesec ukoliko pre toga Mesec ne preduzme neku kontraakciju.

          Lem se u ovom delu vratio pitanju urođene ljudske agresivnosti koja traži besomučno naoružavanje odnosno pitanju drugačije, nežive evolucije kojima se bavio u studiji “Summa Technologiae” i romanu “Nepobedivi”. Konačno, ovaj roman je još jedan pokušaj odgovora na pitanje ljudske inteligencije koja se može spoznati samo ako se samerava sa nekom drugačijom, nezemaljskom inteligencijom. Rezultat ovih zapitanosti je roman prepun apsurdnih situacija, urnebesnih dijaloga (sa gorkim talogom) i obrta na koje je Lem dodao i efektne metatekstualne naznake (Ijon sedi u LEM-u što ne znači, Lunar Excursion Modul-u, onom za koga se sumnjalo da piše Lemove knjige, već Lunar Efficient Missionary – Mesečev efikasni misionar; Ijon čita knjigu “Trend dehumanizacije u sistemima naoružanja XXI veka ili obrnuta evolucija” za koju je Lem napisao fiktivni prikaz u “Biblioteci XXI veka”!). “Mir na Zemlji” je sjajno delo - intelektualno izazovno i intrigantno, ispisano u lepršavo-humornom tonu - nesporno vrhunskog autora koji zaslužuje puno uvažavanje.

          (“Kvartal” 44/47, 2024.)  

         

 

Istorija bez I - Ilija Bakić; Večernje novosti 04.03.2025.

 

КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ БИРАЈУ КЊИГУ ГОДИНЕ 2024.

 

КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ БИРАЈУ КЊИГУ ГОДИНЕ

23. 02. 2025

ЂОРЂЕ ПИСАРЕВ (Нови Сад):

1. "СРЕЋНА ВОДА", Ненад Шапоња ("Прометеј")

2. "ПРОПЛАНАК", Симон Грабовац (Издавачка књижарница Зорана Стојановића)
3. "НГДЛ", Маринко Арсић Ивков (Нишки културни центар)
4. "ПУТ КА СЛИЦИ СВЕТА", Владислава Гордић Петковић (КЦВ "Милош Црњански")
5. "ИСТОРИЈА БЕЗ И", Илија Бакић (Нишки културни центар)

 

Без агресије и журбе, у тихом дворишту изворишта поетског духа, без претенциозности и френетичног маркетиншког замаха, љубитељима поезије "пришуњала" су се два врсна песника из војвођанске престонице: С. Грабовац и Н. Шапоња. Један се купа у води које нема усред наше слике света (Шапоња), други у предсобљу српског књижевног живота изненађујуће креће као река према извору. Обавезно читати, јер "мора да ту има нешто"! Ведра, а наравно и тужна прича о потрази пикарског јунака за голубом Уникумом, стапарским високолетачем, М. А. Ивкова аутохтона је приповест помало старинске, али доследне и чврсте наративне нити, лепог стила и завидне вештине приповедања, с правом примећена и од чланова "Ниновог" жирија. 

Приручник И. Бакића још је један његов индивидуални напор да сачини велику енциклопедију о модерној књижевној фантастици, а овај пут Илија открива домете и вредности широког дијапазона аутора од Верна и Велса, до Теда Ћанга и Ијана Мекдоналдса. Пројекат који он гради велик је као да га изводи озбиљан Институт, а не (скромни) појединац, а српска култура већ сада је тако стекла знања о (научној) фантастици каква немају ни много веће и богатије културе света. С друге стране, В. Г. Петковић књигом огледа "Пут ка слици света" пружа теоријску слику о белетристичким делима из области књижевности за децу.

Фото Filip Bakic©

https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1463437/knjizevni-kriticari-biraju-knjigu-godine-10-pesme-ljubavi-pobune?utm_source=vecernje-novosti&utm_medium=vecernje-novosti-single&utm_campaign=single-box

 

"KRAULT ILI SAĆE" ILIJA BAKIĆ - Prikaz SLOBODAN IVKOV, "Blic" 10.02.2025.