BAJKOVITA I SPIRITUALNA AVANTURA ili BOŽANSKI INKAL I DEMONSKA TAMA - „Inkal 1“ Žodorovskog i Mebijusa; izdavač Čarobna knjiga 2019.

Agilni izdavač „Čarobna knjiga“ nastavlja da raduje stripoljupce svih uzrasta. Uz dela tekuće svetske produkcije štampaju se i reprezentativna dela koja su već ušla u istoriju 9. umetnosti odnosno stekla kultni status među poznavaocima stripa. Na tom tragu su se, u ediciji „Stari kontinent“, pojavile dve knjige koje sabiraju proslavljeni serijal „Inkal“ scenariste Alehandra Žodorovskog (1929) i crtača Žana Žiroa Mebijusa (1938-2012). Reč je, dakle, o svih šest albuma (prvi put štampanih od 1981. do 1988), kratkoj priči-dopuni „U srcu neprobojnog metabunkera“ iz 1989.g. te obimnoj knjizi „Misterije Inkala“ Žana Anestea i Kristofa Kilijana koja je svojevrsna enciklopedija ovog serijala ali i širi uvid u autorske opsesije dve snažne autorske pojave, Žodorovskog i Mebijusa, koje su u ovaj projekat unele sve svoje snage i stvorile sjajan amalgam čiji uticaj na strip medijum odnosno na naučnofantastični strip oseća i danas (a dodatno je potvrđen i pojačan serijalima „Pre Inkala“ odnosno „Završni Inkal“). Osim pomenutih, posebnost ovih knjiga je i obnova originalnog kolora u albumima; stoga se, bez preterivanja, može reći da je ovim izdanjem „Inkal“ na našim prostorima predstavljan najpotpunije i najtemeljnije.

            Prvi tom sadrži četiri albuma serijala („Crni Inkal“, „Inkal svetlosti“, „Ono što je dole“ i „Ono što je gore“) u kojima znatiželjni čitaoci najpre upoznaju glavnog (anti)junaka Džona Difula, ne previše spretnog i bistrog „vlasnika dozvole za detektiva R klase“, koga grupa nasilnika, da bi mu „izvukla“ potrebne informacije, na „prigodnom“ mestu zvanom Avenija samoubica, baca u bezdan-procep u nivoima podzemnog grada koji se završava jezerom kiseline. Surovu igru prekidaju roboti-policajci kojima Diful neuverljivo pokušava da objasni svoje poslednje doživljaje. Proganjanje Difula nastaviće se čim ponovo izađe na ulici. Hteo-nehteo detektiv upada sve dublje u vrtlog događaja koji ga mogu koštati života ali mogu i da unište planetu odnosno čitavu galaksiju. Povratak u stan otkriće da je njegov ljubimac - betonska ptica postao prorok svetih istina koga već obožava okupljena masa. Na skup upadaju Bergovi, rasa iz sazvežđa Labuda, koja namerava da uništi planetu; s druge strne stižu mutanti a u sveopštu pucnjavu se umešaju i predsednikovi grbavci (elitna jedinica za prljave poslove), Svi oni traže mitski Inkal koga je Diful dobio od umirućeg bića u kanalizaciji! Diful beži od predsednika (sa titulom „velikozmijstvo“) u novokloniranom telu na površinu planete odakle će stići u Tehnograd kojim vlada sekta Tehnosa. U međuvremenu u potragu za Difulom kreće i znameniti borac-ubica Metabaron (koji ima svoj zasebni serijal u okviru Žodoverzuma)!

            Tako počinje velika strip avantura koja je po spoljnim karakteristikama najbliža „svemirskoj operi“, podžanru naučne fantastike u kome sve vrvi od svemirskih carstava, međugalaktičkih ratova i neverovatne tehnologije. Žodorovski zdušno i obilno koristi žanrovsku ikonografiju i obrasce, od putovanja na egzotična mesta i planete, preko različitih rasa i vrsta do revolucija i gigantskih bitaka. Kako priča odmiče tako postaje jasno da iza sveg zamešateljstva stoji krucijalni sukob dva principa - Svetlosti i Tame - na kojima su utemeljeni Univerzum i svi svetovi. U konstruisanju, zaplitanju i rasplitanju ove priče Žodorovski ne zazire da upotrebi svoja znanja raznih mitologija odnosno iz nekolikih ezoterijskih disciplina čime obogaćuje moguća čitanja i tumačenja priče odnosno izdiže je od uobičajenih, rutinskih egzotično-eskapističkih sadržaja koji se zaboravljaju odmah posle konzumiranja. „Inkal“, naprotiv, ostaje trajno zapamćen kao izuzetna bajkovita i spiritualna avantura.

            Ambicioznom i zahtevnom scenariju superiorni vizuelni lik dao je Mebijus. Ovaj serijal potvrda je činjenice da je Mebijus stvorio likovni identitet budućnosti u popularnoj kulturi poslednjih decenija XX veka. Sve što je Mebijus nacrtao, od eksterijera i enterijera, svemirskih brodova, ulične i visoke mode, skafandera, oružja i svakovrsne opreme, ugrađeno je u svest žitelja Zapadnog sveta s kraja XX veka kao najverovatniji i najočekivaniji „lik stvari koje će doći“. U „Inkalu“ Mebijus stvara fascinantne slike gradova-mravinjaka, idilične prirode, anđeoske lepote i brutalne, sirove ružnoće, sterilne, sjajne tehnike i sveprisutnih otpada na kojima završavaje nekada prestižne mašine. Ono što pleni je utisak neverovatne lakoće kojom linije „osvajaju“ belinu hartije, čudesni rakursi i sugestivna, dinamična a elegantna kompozicija tabli od kojih zastaje dah. Pažljivi gledalac koji lista albume „Inkala“ u potpunosti je svestan da u rukama drži neporecivi dokaz Mebijusove crtačke genijalnosti.

            Rečju, „Inkal“ je remek-delo stripa XX veka, jedinstveni i neponovljivi spoj reči i slike, mudrosti i humora, fantastična vizija jednog Univerzuma i temeljnih vrednosti koje njime vladaju; kao takav „Inkal“ je nezaobilazna lektira za svakog poštovaoca svekolike Umetnosti.

            („Dnevnik“, 2020.)

DOK TUTNJE SVEMIRSKI BODOVI ILI MEGAFINALE MEGAEPOPEJE - „Završni Inkal“ Žodorovskog i Landrona; izdavači „Darkwood“ i „Čarobna knjiga“, 2014.

 

Trotomni strip „Završni Inkal“ iz scenarističkog pera Alehandra Žodorovskog (1929) odnosno likovnog pera/četkica i boja Ladrona (1967), kod nas objavljen u zajedničkom izdanju „Darkwooda“ i „Čarobne knjige“, trebalo bi, kako to i naslov kaže, da okonča dugu strip sagu koja je decenijama omiljeno štivo sladokusaca i poznavalaca odnosno kritičara 9. umetnosti.

Serijal o Inkalu započet je davne 1981. godine albumom „Crni Inkal“ koji su potpisali scenarista Žodorovski i crtač Mebijus. Sledilo je, do 1989. godine, još pet albuma. Žodorovski je Inkalov univerzum proširio u „Žodoverzum“ u koji je smestio serijale o mladosti Džona Difula (od 1988-1995, crtež Zoran Janjetov), o Metabaronima (od 1992-2003, crtež Huan Gimenez) odnosno o Tehnopapama (od 1998-2006, crtež Zoran Janjetov) te o događajima posle Inkala (crtež Mebijus i Ladron, album iz 2000.). Svi ovi nastavci, „prikveli“ i pobočne priče imali uspeha među publikom i stručnjacima a deo te slave utemeljen je upravo na originalnom Inkal serijalu. Konačno, Žodorovski je, kao umetnik od integriteta duboko svestan svojih snaga i ograničenja, posebno onog životnog, smatrao za potrebno da sam okonča i serijal o Inkalu.

            Pripovest o nespretnom detektivu slikovitog prezimena, Džonu Difulu, pripada naučnofantastičnom žanru, podžanru „spejs opera“ koji je bio popularan u prvoj polovini XX veka, u američkim petparačkim „palp“ časopisima. „Spejs opere“ se „bave“ jurnjavama uzduž i popreko svemira u sjajnim brodovima, sa moćnim oružjima, velikim bitkama u ratovima između moćnih svemirskih carstava koja stvaraju ljudi i raznorazne inteligentne vrste alijena ili robota. Svemirske avanture su „modernizovane“ pustolovine na divljim granicama (ne)poznate Zemlje u kojima su ljudi, časni i pravedni (i beli), dežurni pobednici i spasioci Univerzuma, slobodnog sveta, tržišta i demokratije. Razvojem naučne fantastike „spejs opera“ biva potisnuta na marginu odakle je mnogi pisci pokušavaju „revitalizovati“.

Žodorovski se u Inkalu koristi iskustvima „spejs opere“, one „palp“ (sa bombastično/besmislenim „hiper“, „ultra“, „mega“, „super“ i sličnim gradacijama brzina ili snaga) kako bi uspostavio određene relacije prepoznavanja, koje će biti potpomognute humornom pojavom nevoljnog (anti)heroja Difula.  Na tragu „spejs opere“ su i kastinske podele svemirskih društava/organizacija; svaka od njih oličava jedan princip mogućeg usmeravanog razvoja civilizacija. Na tako postavljenu (svemirsku) scenu Žodorovski izvodi i bića božanskih snaga koja pokreću dešavanja rukovodeći se etičkim ili ezoterijsko/mističnim principima (ima takvih entiteta i u klasičnoj „spejs operi“ ali ne sa ovakvim kvalitetima). Žodorovski, potom, poseže za iskustvima antičkog teatra u kome su ljudi i bogovi u direktnoj vezi „licem u lice“, u kome su pojedinačno i opšte, mikro i makro u tesnoj, dinamičnoj interakciji. Prisustvo božanskog neminovno čini da se lične ljudske vrline i mane pojednostavljuju i postanu jednodimenzionalne - a to Žodorovskom daje mogućnost za zabavno multiplikovanje Difula u prvom i drugom tomu „Završnog Inkala“.

            U „Završnom Inkalu“, originalno objavljenom od 2008. do 2014., u tri albuma „Četiri Džona Difula“, „Luz De Gara“ i „Gorgo Nitkov“, Žodorovski je hteo da sve stvari (makar i nategnuto) dovede u (prividni) red pa je u tu svrhu „započeo“ mnoštva grandioznih borbi i ratova. Zbog toga u sva tri toma tutnje svemirski brodovi „opasnog izgleda“, sevaju bombe i sečiva, raspadaju se svetovi. Ladron je imao težak ali zahvalan posao da u slike jakih boja, kontrasta i (simuliranih) pokreta pretoči ova mega epska dešavanja. Otuda su „masovne scene“ (pre)bogate detaljima i pravo zadovoljstvo za razgledanje i divljenje. Naravno, omaž virtuoznom Mebijusu se podrazumeva, što, opet paradoksalno, otkriva svu snagu njegove nedostižne jednostavne a upečatljive linije i kompozicije.

            „Završni Inkal“ je spektakularno megafinale znamenite strip sage koja je obeležila poslednje decenije XX veka i početak XXI. Ova činjenica neminovno izaziva divljenje i poštovanje (i pored zadrške zbog slabijih delova priče) i navodi čitaoca da ponovo, od početka do kraja, pročita povest o Inkalu.

            („Dnevnik“, 2015.)