Trotomni strip
„Završni Inkal“ iz scenarističkog pera
Alehandra Žodorovskog (1929) odnosno likovnog
pera/četkica i boja Ladrona (1967),
kod nas objavljen u zajedničkom izdanju „Darkwooda“
i „Čarobne knjige“, trebalo bi, kako to i naslov kaže, da okonča dugu strip sagu koja je decenijama omiljeno
štivo sladokusaca i poznavalaca odnosno kritičara 9. umetnosti.
Serijal o Inkalu započet je davne 1981. godine albumom
„Crni Inkal“ koji su potpisali
scenarista Žodorovski i crtač Mebijus. Sledilo je, do 1989. godine,
još pet albuma. Žodorovski je Inkalov univerzum proširio u „Žodoverzum“ u koji je smestio serijale
o mladosti Džona Difula (od
1988-1995, crtež Zoran Janjetov), o Metabaronima (od 1992-2003, crtež Huan Gimenez) odnosno o Tehnopapama (od 1998-2006, crtež Zoran Janjetov) te o događajima posle Inkala (crtež Mebijus i Ladron, album iz 2000.). Svi ovi nastavci, „prikveli“ i
pobočne priče imali uspeha među publikom i stručnjacima a deo te slave
utemeljen je upravo na originalnom Inkal
serijalu. Konačno, Žodorovski je, kao
umetnik od integriteta duboko svestan svojih snaga i ograničenja, posebno onog
životnog, smatrao za potrebno da sam okonča i serijal o Inkalu.
Pripovest
o nespretnom detektivu slikovitog prezimena, Džonu Difulu, pripada naučnofantastičnom
žanru, podžanru „spejs opera“
koji je bio popularan u prvoj polovini XX veka, u američkim petparačkim „palp“ časopisima. „Spejs opere“ se „bave“ jurnjavama uzduž i popreko svemira u sjajnim
brodovima, sa moćnim oružjima, velikim bitkama u ratovima između moćnih
svemirskih carstava koja stvaraju ljudi i raznorazne inteligentne vrste alijena
ili robota. Svemirske avanture su „modernizovane“ pustolovine na divljim
granicama (ne)poznate Zemlje u kojima
su ljudi, časni i pravedni (i beli), dežurni pobednici i spasioci Univerzuma, slobodnog sveta, tržišta i
demokratije. Razvojem naučne fantastike „spejs
opera“ biva potisnuta na marginu odakle je mnogi pisci pokušavaju
„revitalizovati“.
Žodorovski se u Inkalu koristi iskustvima „spejs opere“, one „palp“ (sa bombastično/besmislenim „hiper“, „ultra“, „mega“, „super“ i sličnim gradacijama brzina ili
snaga) kako bi uspostavio određene relacije prepoznavanja, koje će biti
potpomognute humornom pojavom nevoljnog (anti)heroja Difula. Na tragu „spejs opere“ su i kastinske podele
svemirskih društava/organizacija; svaka od njih oličava jedan princip mogućeg
usmeravanog razvoja civilizacija. Na tako postavljenu (svemirsku) scenu Žodorovski izvodi i bića božanskih snaga
koja pokreću dešavanja rukovodeći se etičkim ili ezoterijsko/mističnim principima
(ima takvih entiteta i u klasičnoj „spejs
operi“ ali ne sa ovakvim kvalitetima). Žodorovski,
potom, poseže za iskustvima antičkog
teatra u kome su ljudi i bogovi u direktnoj vezi „licem u lice“, u kome su
pojedinačno i opšte, mikro i makro u tesnoj, dinamičnoj interakciji. Prisustvo
božanskog neminovno čini da se lične ljudske vrline i mane pojednostavljuju i
postanu jednodimenzionalne - a to Žodorovskom
daje mogućnost za zabavno multiplikovanje Difula
u prvom i drugom tomu „Završnog Inkala“.
U „Završnom Inkalu“, originalno objavljenom
od 2008. do 2014., u tri albuma „Četiri
Džona Difula“, „Luz De Gara“ i „Gorgo
Nitkov“, Žodorovski je hteo da sve stvari (makar i nategnuto) dovede u
(prividni) red pa je u tu svrhu „započeo“ mnoštva grandioznih borbi i ratova.
Zbog toga u sva tri toma tutnje svemirski brodovi „opasnog izgleda“, sevaju
bombe i sečiva, raspadaju se svetovi. Ladron
je imao težak ali zahvalan posao da u slike jakih boja, kontrasta i
(simuliranih) pokreta pretoči ova mega epska dešavanja. Otuda su „masovne
scene“ (pre)bogate detaljima i pravo zadovoljstvo za razgledanje i divljenje.
Naravno, omaž virtuoznom Mebijusu se
podrazumeva, što, opet paradoksalno, otkriva svu snagu njegove nedostižne
jednostavne a upečatljive linije i kompozicije.
„Završni Inkal“ je spektakularno megafinale
znamenite strip sage koja je obeležila poslednje decenije XX veka i početak
XXI. Ova činjenica neminovno izaziva divljenje i poštovanje (i pored zadrške
zbog slabijih delova priče) i navodi čitaoca da ponovo, od početka do kraja,
pročita povest o Inkalu.
(„Dnevnik“,
2015.)
0 komentara:
Постави коментар