VEČITA PEŠČANA PLANETA - Knjige koje (ni)je prekrila prašina - “Dina” Frenka Herberta

U FOKUSU

            Pola veka u životu knjige dovoljan je period da se desi prvi korak u njenom putu prema besmrtnosti ili padu u zaborav; naime, za toliko godina dolazi do smene generacija pa autorove savremenike smenjuju njihovi potomci koji sa roditeljima najčešće ne dele interesovanja i estetičke kriterijume. Ako je, dakle, i novopridošlim čitaocima knjiga atraktivna pa je čitaju onda je to valjan dokaz da je u pitanju delo trajnije vrednosti.

             Roman “Dina” (kod nas preveden i kao “Peščana planeta”) Frenka Herberta (1920-1986) objavljen je, posle priličnih problema oko nalaženja izdavača, kao zasebna knjiga davne 1965. godine;  pre toga je od 1963. do 1965. serijalizovan u nastavcima u časopisu “Analog” što je bio uobičajen način prezentovanja romana u tom periodu dok su posebna, knjiška izdanja bila još u povoju. "Dina“ izaziva pravi potres u SF svetu, pripadaju joj obe glavne žanrovske nagrade, Hugo (dodeljuju je čitaoci) i Nebula (dodeljuju je kolege pisci), knjiga je bestseler. Iako je Herbert kontinuirano objavljivao priče i romane i pre i posle “Dine” (ukupno 18 knjiga) odmah je postao njen zarobljenik; par godina se opirao zahtevima za pisanjem njenih nastavak ali je pokleknuo i do kraja života stvarao nove romane o ovom svetu koji su uvek dobro prodavani i masovno čitani mada je svaka nova knjiga bila slabija od prethodne. Posle “Mesije Dine” (1969) sledila su “Deca Dine” (1976), “Božanski car Dine” (1981), “Jeretici Dine” (1984) i “Kapitol Dina” (1985). Nakon Herbertove smrti najčešće pitanje je bilo da li je napisao sledeći nastavak ali se ispostavilo da nije, niti je bilo ikakvog sinopsisa. Herbertov sin Brajan (1947) nastavio je 1999, sa Kevinom J. Andersonom, očevu seriju koja trenutno broji dve trilogije i tri serijala romana i nekoliko zbirki priča. “Dina” je prešla u druge medije, na film (u režije Dejvida Linča; film koji je pripremao A. Jodorovski sa Mebijusom, Gigerom, Fosom, Salvadorm Dalijem, grupom Pink Flojd nije snimljen), na televiziju, strip, kompjuterske igrice.

REČ KRITIKE

“Dina” spada u dela koja su na tragu bajki, starih epova, mitova i sagi. Herbert je zamislio i briljantno dočarao bizarni svet-pustinju, nastanjen egzotičnim bićima (pre svih džinovskim crvima koji proizvode drogu dugovečnosti). Zaplet je prepun akcije i obrazaca: Dinu od Cara dobija Vojvoda Atreid, gubi u boju sa zlim Harkonenima, njegov sin Pol beži u pustinju gde ga spasava pustinjski narod koji u njemu prepoznaje Kvizac Haderaha, mesiju oslobodioca, nakon čega sledi veliki obračun i pobeda. Kao kuriozum, pomenimo da jednu obrednu pesmu pustinjaci pevaju na – srpskom!; u originalnom izdanju stihovi su štampani na srpskom, a zatim prevedeni na engleski. U mozaik priče slažu se laseri i parapsihološke moći, odrastanje junaka, ljubavi i porazi, zavere moćnih organizacija, arapizovana imena ljudi i toponima, mudrosti iz knjiga što su ih napisali potomci junaka, srednjovekovna atmosfera i superiorna tehnologija... Mnoštvo nivoa prepoznavanja i identifikovanja (koja hrane čitaočeve ličnosti deteta i odraslog) svakako su razlog za privrženost seriji uprkos brojnim slabostima nastavaka, očitim preterivanjina, neinventivnosti, pretvaranja nekih od junaka u super-heroje (ranije je Herbert umeo da im udahne čovečnost). U nastavcima priče oslobođena Dina opstaje, eko-sistem planete se menja, prvi junaci samo su legende, njihovi potomci imaju drugačije probleme (jedini lik koji opstaje je Dankan Ajdaho, koga je moćna tehnologija – a ona se ne razlikuje od magije, rekao je Artur Klark – povratila iz mrtvih i učinila gotovo besmrtnim). U stvari, konstantni su interesi, zavere i sukobi, smatra Herbert. Posle 2500 stranica on očito nije imao ideju kako da zaokruži seriju (za razliku od Asimova koji je povezao sve svoje cikluse). Uprkos svemu tome, Herbertova "Dina" ostaje simbol velike, blistave naučnofantastične avanture.

(“Dnevnik”, 2015)

SAGA O PEŠČANOJ PLANETI „Dina“ Frenk Herbert, izdavač Polaris, Beograd, 1995.

Literarna sudbina odredila je Frenku Herbertu (1920-1986) da postane i ostane poznat samo po jednom delu – seriji romana o peščanoj planeti Dini. Iako je napisao još desetak knjiga ni jedna nije uspela da se po popularnosti primakne Dini, te je on svoje poslednje godine života posvetio isključivo nizanju nastavaka  Dine (na žalost, neuspešnih), što je u konačnom zbiru uz 500 strana prvog dela, donelo 5 nastavaka sa oko 1800 stranica teksta. Prvi deo Dine decenijama je kultno delo i nalazi se na svim listama najboljih/najpopularnijih SF knjiga. Kod nas je Peščana planeta prvi put objavljena 1979.g. u ediciji Kentaur (izdavač „Jugoslavija“) u seriji od 6 knjiga: prvi deo podeljen je u tri dela a preostali tomovi sadrže prvi i drugi nastavak. Na 30-to godišnjicu originalnog pojavljivanja Dine (1965.), Izdavački atelje Polaris obnavlja njen prevod za novostasale generacije čitalaca.

            Svoj izuzetni status Dina je stekla zahvaljujući jedinstvenoj mešavini žanrova i arhetipskih situacija što je rezultiralo jednim od najubedljivije dočaranih svetova u celokupnoj Science Fiction literaturi. Herbert je do tančina zamislio eko-sistem planete pustinje i naselio je egzotičnim životinjama (džinovskim crvima koji proizvode čudesnu drogu traženu u čitavom svemiu). U ovakve pejzaže ugrađeno je feudalno društveno uređenje – planetom, kao svojim posedom dobijenim od kralja, vlada porodica aristokrata koja (već prema poznatom srednjevekovno-legendarnom obrascu) ima neprijatelje željne vlasti nad Dinom; u pozadini ’vidljivih’ protagonista deluju organizacije-kultovi, moćniji od imperije, sposobni da grade i menjaju sveopšta događanja i istorije.

            Saga započinje propašću vladara Dine i bekstvom majke i sina u neizvesnot pustinje gde će sresti divlji narod , koji, ispostavlja se, nije necivilizovan. Mladi došljak biće prepoznat kao obećani mesija koji će povesti rat za oslobađanje planete. Tako poznata priča biva preslikana u novo okruženje, uz dodatke bogatog SF arsenala (laserska oružja, svemirski brodovi, parapsihološke sposbnosti...) i aluzije na arapsku kulturu i mitologijuu.

            Na jarkoj pozadini Herbert gradi likove koji su često svedeni na svoje esencije – dobro, zlo, odanost. Nedostatak, odnosno, nedovoljnost psiholoških valera, što daje gotovo strip ugođaj, gubi, međutim, svoj značaj pred zapretenošću radnje i ’preskačućim’ stilom pripovedanja (kome je pridodata i linija dokumetnarnosti, citata iz knjiga koje su ’pisali’ junaci Dine i njihovi potomci odnosno istoričari i mistici). U konačnom razmeravanju, uprkos primedaba, grandionost opisanog sveta i dešavanja i nezaboravna atmosfera prvog dela, ostaju uglavnom neokrnjeni. Ni decenije protekle od stvaranja ovog dela (za razliku od brojnih slavljenih a danas bespovratno naivnih romana i priča) nisu uspele da mu umanje zavodljivost kvalitetnog eskapističkog štiva što je, čini se, sasvim dovoljan razlog za njegovo (prvo ili ponovljeno) iščitavanje.

(1996)

TVORAC PEŠČANE PLANETE – 1996. Deset godina od smrti Frenka Herberta

Nakon objave vesti da je, u 66. godini, preminuo SF pisac Frenk Herbert, odnosno u mesecima potom među poklonicima žanra postavljalo se isto pitanje: ’Da li je Herbert uspeo da napiše sedmu knjigu o Dini?’ Raznorazna nagađanja bila su u igri, od onih da je nastavak napisan do drugih koja kažu da je knjiga ostala nedovršena; najvatreniji ljubitelji su smatrali (i priželjkivali) da će piščev sin Brajan, takođe SF pisac ali znatno slabiji od oca, dovršiti knjigu a zatim nastaviti i čitavu seriju. Kada je postalo izvesno da sedma knjiga nije ni započeta, da među zaostavštinom autora nema ni sinopsisa, čitaoci su suočeni sa činjenicom da više nema Dine jer nema njenog tvorca. Tako je u ovom slučaju u potpunosti potvrđena teza Pitera Nikolasa, iz eseja „Monstrumi i kritičari“ (objavljenog 1976.g., prevedno u „SF alamanahu Monolit 1“, izdavač Boban Knežević, 1984.) o „Monstrumima ispunjenog obećanja“ – piscima koji neprestano nastavljaju da pišu svoje prve knjige, a među nabrojanim monstrumima je i Herbert. Ipak, nisu samo pisci krivi za to, kaže Nikolas, lenji konzumenti masovno (dakle i komercijalno) traže da se neko delo produži (otud silne SF serije, trilogije, tetra ili sekstalogije) odnosno da sve ostale knjige nose duh i stil one koja im se dopala. Ni Herbert tom pritisku nije odoleo.

Američka biografija

            Frenk Herbert ima tipičnu biografiju američkog pisca: bavio se svakojakim poslovima (kamerman, fotograf, instruktor za opstanak u džungli, lovac na bisere, psihoanalitičar, novinar). Od 1952. on objavljuje SF priče a 1956. roman „Zmaj u moru“ ali sveukupno kao pisac ostaje nezapažen. U časopisu „Astounding“ od 1963. do 1965. serijalizuje svoj roman „Dina“ (ovakav način prezentovanja romana tipičan je u tom periodu). Posle priličnih problema oko nalaženja izdavača „Dina“ se 1965.g. pojavljuje kao knjiga i izaziva pravi potres u SF svetu, pripadaju joj obe glavne žanrovske nagrade, Hugo (dodeljuju je čitaoci) i Nebula (dodeljuju je kolege pisci), knjiga je best-seler, postaje kultna. Uprkos slavi i navaljivanjima Herbert sledećih godina publikuje romane koji nisu vezani za njegov hit. I pored korektnih sadržaja te knjige ne uspevaju da privuku širu pažnju. Prvi nastavak „Dine“ – „Mesija Dine“, pojavljuje se 1969.g. na radost obožavalaca (iako je u pitanju slaba, nategnuta knjiga). Čini se da Herbertu nije jasno kuda da vodi svoju planetu pa na kraju ostavlja glavnog junaka da umre u pustinji. Sve do 1976. on piše nezavisne romane i priče ali i dalje bez većeg odjeka. Drugi nastavak „Deca Dine“ otvara novi krug serije koja je već premašila 1000 strana teksta. Sledeći nastvak „Božanski car Dine“ pojavljuje se 1981. Između 1976. i 1981. Herbert publikuje još četiri nezavisne knjige. „Jeretici Dine“ objavljeni su 1984. a naredne „Kapitol Dina“. Gotovo se podrazumevalo da sledeća Herbertova knjiga buda nastavak „Dine“, a za njom i sve (ili gotovo sve) ostale. Herbert i Dina postali su sinonim. Knjige van serije tretirane su gotovo kao nestašluci, nebitan deo opusa. I obožavaoci i kritičari zdušno su pomogli da se, hteo-nehteo, pisac saživi sa jedinom ulogom koju svi od njega traže – ulogom tvorca Dine.

Dina

            Neodoljiva serija o „Peščanoj planeti“ od one je vrste kakve su bajke, stari epovi, mitovi i sage. Herbert je zamislio i briljantno dočarao svet-pustinju, nastanjen egzotičnim bićima (pre svih džinovskim crvima koji proizvode drogu dugovečnosti). Dinu od Cara dobija Vojvoda Atreid, gubi u boju sa zlim Harkonenima, njegov sin Pol beži u pustinju gde ga spasava pustinjski narod koji u njemu prepoznaje Kvizac Haderaha, mesiju oslobodioca, nakon čega sledi veliki obračun i pobeda. (Kao kuriozum, za nas, napominjemo da jednu obrednu pesmu pustinjaci pevaju na – srpskom!; u originalnom izdanju stihovi su štampani upravo tako, na srpskom, a zatim prevedeni na engleski.) U mozaik priče slažu se laseri i parapsihološke moći, odrastanje junaka, ljubavi i porazi, zavere moćnih organizacija, arapizovana imena ljudi i toponima, mudrosti iz knjiga što su ih napisali potomci junaka... Mnoštvo nivoa prepoznavanja i identifikovanja (koja hrane čitaočeve ličnosti deteta i odraslog) svakako su razlog za privrženost seriji uprkos brojnim slabostima nastavaka. Ne želeći da se odreknu sećanja na prvu zavedenost, čitaoci lako prelaze preko očitih preterivanja, neinventivnosti, pretvaranja nekih od junaka u super-heroje (ranije je Herbert umeo da im udahne čovečnost) i – iščekuju ove doživljaje. Dina nastavlja da živi, menjaju se ustrojstva Carstva, eko-sistem planete, prvi junaci samo su legende, njihovi potomci imaju drugačije probleme (jedini lik koji opstaje je Dankan Ajdaho, koga je moćna tehnologija – a ona se ne razlikuje od magije, rekao je Artur Klark – povratila iz mrtvih i učinila gotovo besmrtnim). U stvari, konstantni su interesi, zavere i sukobi, smatra Herbert. Posle 2500 stranica on očito nije imao ideju da seriju bilo kako zaokruži (za razliku od Asimova koji je, na kraju, povezao sve svoje cikluse). Herbertovim nestankom Dina je prekinuta ostajući simbol velike, blistave avanture.

            Uspeh „Dine“ zainteresovao je filmsku industriju početkom 1970-tih. Nekoliko projekata nije stiglo dalje od početnih aktivnosti.  Najdalje su, 1974., odmakle aktivnosti za snimanje filma koji bi režirao Alehandro Jodorovski a u ekipi su bili strip majstor Mebijus (koji je napravio oko 3000 skica), Kris Fos (SF ilustrator), slikar H. R. Giger (zaslužan za izgled „Osmog putnik“’), rok grupa „Pink Flojd“ (koja je trebalo da snimi muziku); čak je i Salvador Dali trebao da bude angažovan; na žalost uprkos svemu film nije odmakao dalje od uvodnih priprema. Dve godine pre Herbertove smrti, Dejvid Linč je snimio film „Dina“ po prvoj knjizi u seriji. Linčov super-spektakl naišao je na podeljena mišljenja. Oni koji nisu poznavali literarni predložak bili su zbunjeni brojnim prazninama u radnji jer se scenaristi nisu uspeli izboriti sa mnoštvom nefilmičnih, statičnih scena u knjizi; za ljubitelje romana film je bio tek ilustracija pročitanog, novi doprinos legendi Dine koju čini i jedna enciklopedija njenog svemira.

Prevod

            Prve tri knjige u seriji („Dina“, „Mesija“, „Deca Dine“) objavljene su 1979.g. u ’Biblioteci Kentaur’, serija ’Izbori iz opusa velikih majstora žanra’, u prevodu Zorana Živkovića. Za tu priliku prvi roman je podeljen u tri toma („Arakis“, „Muad’Dib“, „Prorok“) a „Deca Dine“, pod promenjenim naslovom „Deca Arakisa“, u dva toma. Preostale nastavke objavila je SF biblioteka „Polaris“ koja je prošle godine, na 30-to godišnjicu prvog izdanja „Dine“ reizdala ovaj roman u jednom tomu. Tako je, za razliku od ostalih Herbertovih dela (čak 18 knjiga), koja su, sem retkih priča, neprevedena, magična saga o Peščanoj planeti u potpunosti dostupna domaćim čitaocima.

(1996)

P.S.

            Godine 1999. Brajan Herbert nastavio je, u saradnji sa Kevinom J. Andersonom, očevu seriju „Dina“, romanom „Kuća Atreida“ koji je prvi segment trilogije „Preludijum za Dinu“; posle ove trilogije objavljena je trilogija „Legende Dine“, serijali romana „Heroji Dine“ i „Dina 7“, „Velike škole Dine“ kao i zbirke priča iz ovog sveta.