Brojne su (možda i bezbrojne) dileme koje pred ljudsku civilizaciju postavlja sadašnji trenutak kao i “lik stvari koje dolaze”. Dinamički odnos između mogućnosti savremene tehnologije, urbane prenaseljenosti i želja za dostizanjem određenih standarda svakodnevnog života (koji je po svojoj složenost prevazišao i najoptimističnija predviđanja), neprestano otvara fantastične mogućnosti i neočekivane krize. Digitalna revolucija u postindustrijskom neoliberalizmu traži od političara, sociologa i običnih ljudi da se odrede prema svakovrsnim izazovima od kojih je možda i najveći stvaranje veštačke inteligencije i njeno inkorporisanje u ljudsku realnost. Ulazak kompjutera i njihovog produžetka - svetske mreže, interneta - u sve pore “običnog života” olakšao je “realizovanje” mnoštva trivijalnih aktivnosti (od čitanja novina, gledanja TV programa, kupovine do zakazivanja lekarskih pregleda ili bukiranja letovanja…); na temeljima dotadašnjih rutina izdigle su se nove, omogućene upravo digitalnom tehnikom - a “čarobna reč” za tu oblast je “algoritam” što bi, vrlo pojednostavljeno, bio “postupak korak po korak za rešavanje problema ili postizanje cilja, posebno kada to čini kompjuter”. Uz pomoć algoritama pokušavaju se rešiti problemi u nizu ljudskih oblasti/aktivnosti - u ovoj knjizi je analizirana upotreba algoritama na poljima reklama, medicine, pravosuđa, automobilizma, umetnosti. Zagovornici “algoritamskog rešenja problema” tvrde da će njihova upotreba poboljšati situaciju na polju lečenja (poboljšavanjem dijagnostike), u policiji i pravosuđu (ujednačavanjem kazni, uspešnijim hvatanjem prestupnika), automobilizma (pojednostavljenjem upravljanja vozilima)… Oni koji se protive upotrebi algoritama pozivaju se na nehumanost ovog metoda i njegovu tehnološku nesavršenost. U krajnjem, sve se svodi na odgovor na pitanje: Da li biste radije da o vašoj sudbini odlučuje čovek ili algoritam? I, nadalje: Koliko bi trebalo da se oslanjamo na algoritme? Kakvu budućnost želimo za sebe i naše potomke?
            Hana Fraj, docent na matematici gradova Univerzitetskog koledža u Londonu, u knjizi „Zdravo svete: Kako biti human u doba mašina“ (izdavač “Laguna”, 2019; inače “Zdravo svete” treba da piše na ekranu monitora ako se uspešno savlada prva vežba iz programiranja) hrabro se upustila u pojašnjenje trenutnog stanja odnosno u sagledavanje mogućih smerova budućnosti. Njena izlaganja jasna su i lucidna, utemeljena na doktrinarnim stavovima ali i primerima iz svakodnevice, što čitaocu dočarava složenost problema, očekivanja i zablude. Da li će algoritam biti toliko superioran u odnosu na čoveka, da li su odluke koje donosi algoritam neupitne? Ona zapaža sklonost da se moći algoritama fetišizuju, baš kao što se, s druge strane, nekritički slavi “humanost” ljudskih odluka. I to iako, na primer, mnoga istraživanja utvrđuju zavisnost sudijskih odluka od toga da li su pre njihovog donošenja ručali ili ne! S druge strane stoje primeri ljudi koje su, ni krive ni dužne, programi za prepoznavanje lica identifikovali kao tražene kriminalce pa su završavali u zatvorima ili im je zabranjen povratak u domovinu. Jedan se revnosni vozač zamalo survao s litice jer je pratio instrukcije svog GPS sistema. A Kasparov je, u velikom meču iz 1997.g. sa superkompjuterom Dip blu, poklekao između ostalog i zato što su programeri u kompjuter namerno uneli i fingirane nesigurnosti i oklevanja!
            Algoritmi se, naravno, mogu i zloupotrebljavati i osuda tih rabota je jednodušna ali neefikasna. Mnoštvo elektronsko-digitalnih tragova koje svako od nas ostavlja u virtuelnom svetu svakim svojim činom (od obilaska internet sajtova do kupovina) predmet je kupoprodaje između različitih dilera i reklamnih agencija koje, potom, filtriraju te informacije u potrazi za potencijalnim kupcima određenih proizvoda. Tako će žene koje kupuju testove za utvrđivanje trudnoće ciljano dobijati ponude za bebi opremu ili kreme protiv strija. A muškarac koji je “onlajn” kupio bejzbol palicu ubrzo je dobio ponudi za kupovinu - fantomke!
            Autorka pokušava da predoči prednosti i mane korišćenja tehnologije istovremeno ukazujući i na ljudske nesavršenosti i nedoslednosti, koje najčešće uzimamo zdravo-za gotovo. Rečju, ovo nije samo knjiga o algoritmima već i o ljudima, poučna i provokativna, zabavna ali i duboko uznemirujuća i svakako zaslužuju svu čitalačku pažnju.
            (“Dnevnik”, 2020.)

Betmen, čovek-šišmiš skriven iza civilnog imena bogataša Brusa Vejna, mračni vitez, branilac Pravde u ljudskom mravinjaku megapolisa Gotama, potpuno ljudski junak koji je upao u bulumente super heroja sa svakojakim nadljudskim moćima, od svog je rođenja, davne 1939. godine, prošao mnoštvo metamorfoza u rasponu od romantičarskog tajanstvenog snagatora opremljenog domišljatim spravicama (gedžetima) koji brani napadnute od nemilosrdnih, sumanutih, ekscentričnih, psihopatoloških kriminalaca do muškarca na pragu starosti i nemoći koji se odupire fizičkoj prirodi i društvenom haosu. Ako je ovaj heroj u originalnom izvođenju Bila Fingera i Boba Kejna, za kuću „DC“ („Detective Comics“), ispunjavao detinju i tinejdžersku potrebu za akcionom avanturom, mračnim podzemljem i glamurom najviših slojeva, u verziji Frenka Milera bio je ogrnut plaštom ljudske patnje i nedoumica što ga je toliko „očovečilo“ da su se i odrasli ljudi mogli identifikovati sa njim. Ponovna popularnost Betmena koja je usledila nakon Milerove grafičke novele „Povratak mračnog viteza“, polovinom 1980-tih, raširila je lepezu mnoštva njegovih mogućih profila i sudbina. U nastupajućim decenijama Betmen se pokazao kao izdašna tema za svakojake mistifikacije i demistifikacije što je od njega stvorilo izuzetnu pojavu, globalno popularnu, prepoznatljivu a, ipak, potpuno „otvorenu“ za nova promišljanja i prekrajanja. Na talasu ove opcije plovi i nova verzija Betmena u mini serijalu „Betmen: Poslednji vitez na Zemlji“ koji su stvorili scenarista Skot Snajder i crtač Geri Kapulo; serija je prošle i ove godine izlazila pod etiketom „DC Black label“ a agilna „Čarobna knjiga“ upravo ju je objavila u punom koloru i tvrdom povezu, u jednom tomu u okviru edicije „DC Gold Hot! Kolekcija najnovijih izabranih priča iz DC multiverzuma“.
            Priča počinje sasvim neobično: Betmen juri svojim betmobilom u pokušaju da otkrije tajnu linija iscrtavanih kredom u proteklih 365 dana. Na vezi je sa slugom-pomoćnikom Albertom koji ga upozorava na opasnosti koje očitava na svakojakim uređajima. Na pretpostavljenom mestu Betmen zatiče mrtvog dečaka koji pomoću skrivenog mehanizma diže revolver i puca u Betmena. Dvadeset godina kasnije Brus Vejn se budi iz kome; ponovo je mlad ali vezan za krevet u Ludnici Arkam a Albert pokušava da ga uveri kako mu niko ne prebacuje to što je - ubio svoje roditelje! Ono za šta je on mislio da je Betmenov kostim u stvari su ludačka košulja i kaciga za zaštitu prilikom šok-terapije. Vejn  pokušava da pobegne a to ga, posle Albertovog zagrljaja, vodi u neki drugi svet koji je preostao posle enormnog razaranja koje je izazvao zli i genijalni Leks Lutor i u kome su stradali bezmalo svi ljudi i njihovi dobri heroji! A Betmen, u svojoj naivnoj veri u ljude, nije sprečio masu da pobije heroje. Preostali se kriju u podzemlju dok na površini vladi nemilosrdni Omega. Deliće priče Vejn saznaje od žive Džokerove glave smeštene u stakleni balon (koju Vejn svuda nosi sa sobom) i od Čudesne žene. Čitav izvitopereni i pretumbani svet srlja u haos koji bi se morao koliko-toliko sprečiti eliminacijom Omege i uspostavljanja starog poretka stvari. Vejn je spreman za obračun mada ne sluti mračnu tajnu Omege. Posle pobede otvara se mogućnost reorganizacije čitave stvarnosti sa mnoštvom izmena i dopuna (koje ispunjavaju i Džokerovu želju da postane Betmenov pomoćnik Robin!)
            „Poslednji vitez na Zemlji“ otvara novu paralelnu stvarnost u DC univerzumu (što u svom univerzumu radi i „Marvel“) i „meša karte“ odnosno ponovo priče stare priče sa novom podelom uloga. Ovaj model pokazao se uspešnim kod mnogih ostarelih super-junaka i obezbedio im popularnost kod novih generacija nevoljnih da se bave istorijom heroja jer su za njih te priče suviše naivne i slabo nacrtane; to potvrđuju Kapulovi crteži i table koji nude eksploziju akcije i boja te vratolomnu montažu prizora što svakako godi generaciji odrasloj na kompjuterskim igricama. Naravno, recikliranje nije postupak koji je nepoznat u Umetnosti a njegovi rezultati umeju čak da budu uspešniji od originala. Početak najnovijeg serijala o Betmenu nudi očekivana i željena uzbuđenja a svakako ima dovoljno potencijala za novu i atraktivnu reinterpretaciju pop-mita o mračnom vitezu.
            („Dnevnik“, 2020.)


Uobičajena čitalačka asocijacija na pominjanje naučne fantastike odnosi se na autore iz Sjedinjenih Američkih Država i Engleske; potom „na red“ dolaze pisci iz Rusije (odnosno bivšeg SSSR-a), Francuske, Poljske, Japana. Tek su posvećenicima i teoretičarima znani pisci iz Nemačke, Švedske, Mađarske, Srbije... O naučnoj fantastici koja se piše o Kini do pre desetak godina retko ko je išta znao (pa čak ni da se li taj žanr uopšte tamo piše i čita). Ovu situaciju u potpunosti je promenila pojava romana „Problem tri tela“ autora Lija Cisina (1963). Njegova priča „Planina“, objavljena 2006.g. u kineskom časopisu „Naučnofantastični svet“ bila je zametak ovog romana koji je serijalizovan u istom časopisu a 2007. objavljen kao zasebna knjiga, prva u trilogiji „Besede o Zemljinoj prošlosti“. Roman je preveden na engleski i objavljen u SAD 2014. a sledeće godine je dobio nagradu „Hugo“ za najbolji roman; tako je Cisin postao prvi autor iz Azije koji je osvojio ovu nagradu (za koju glasaju čitaoci). Na engleski su prevedeni i ostali delovi trilogije „Mračna šuma“ i „Kraj smrti“ (2017. osvojila nagradu „Lokus“). Cisin je tako na velika vrata ušao u američku (i svetsku) naučnofantastičnu scenu i ostavio vrata otvorena za nove autore iz Kine.
            “Problem tri tela” pripada tzv “tvrdoj naučnoj fantastici” (Hard Science Fiction) koja se oslanja na znanja iz naučnih disciplina (od genetike i fizike do kosmologije) i strogo ih poštuje. Stoga su spekulacije koje se u takvim delima pojavljuju temeljno potkrepljene naučnim teorijama i traže od čitalaca pojačanu pažnju kao i šire opšte znanje te spremnost za dodatno proučavanje nekih pitanja. Cisinova epska priča prostire se u stvarnom vremenu (koje podrazumeva vraćanje u prošlost) te u virtuelnom svetu (što je približava kiberpank miljeu). U realnom svetu savremene Kine dešava se niz samoubistava eminentnih naučnika za koje se ispostavlja da su uzrokovana gubitkom vere u svekoliko znanje jer više nije moguće dokazati funkcionisanje krucijalnih zakona fizičkog sveta! Fizičar Vang Mijao, stručnjak za nanotehnologiju, nevoljno upleten u čitavu gužvu iskusiće u svom vidnom polju i pojavu sablasnog časovnika koji odbrojava vreme do nekog fatalnog događaja. Za ovom senzacijom uslediće i uznemirujuća pojava anomalija u pozadinskom kosmičkom zračenju. Policijska istraga tapka u mestu ali naslućuje da iza sve stoji tajanstvena međunarodna grupacija.
            Paralelno sa ovim događajima, u ekskluzivnoj internet igrici, razvija se bizarni svet čiji opstanak zavisi od interakcija tri nebeska tela-sunca što uzrokuje haotične, nepredvidive promene-smene ekstremnih vremenskih neprilika i retkih perioda prijatnog vremena u kome se civilizacija, posle propasti, ponovo izdiže. Rešenju problema tri tela, kojim bi se sigurno predvideli povoljni periodi, priključuju se i virtuelni likovi Galileja, Njutna, Ajnštajna koji, u jednoj od civilizacijskih inkarnacija, u tu svrhu konstruišu i ljudski kompjuter od tri miliona vojnika! Igrači koji uspeju da pređu na sledeći nivo igrice bivaju pozivani na sastanke i tamo primani u redove famozne organizacije (ili eliminisani) iza koje postoji neverovatna tajna: u doba Kulturne revolucije, kada su mnogi naučnici likvidirani, započet je i tajni projekat sa zadatkom da pronađe vanzemaljske civilizacije. Ćerka jednog od pogubljenih naučnika „uhvatila je“ signale strane agresivne civilizacije i poslala im poruku da dođu na Zemlju i spreče ljudsku rasu da uništi planetu, čime je počinila izdajstvo sopstvene vrste. Civilizacija koja je primila poruku živi upravo na svetu ugroženom nepredvidivošću kretanja tri tela i šalje svoju flotu prema Zemlji (putovanje će trajati 450 godina); istovremeno šalje i dve modifikovane čestice-super kompjutere koje će poništiti temelje dosadašnje zemaljske nauke i tako sprečiti zemljane da se pripreme za odbranu pred osvajačima. Dodatne informacije o civilizaciji ukonponovane su u igricu kojom se vrbuju simpatizeri.
            Zaplet romana grandiozan je i u najboljoj tradiciji „tvrde naučne fantastike“ koja se bavila pitanjima opstanka života na Zemlji, ljudskim osvajanjem svemira, susretima i sukobima sa drugim oblicima razumnog života, konačnom smrću svemira... Vatromet neverovatnih ideja koje su predstavljene i opravdane kao moguće oduzima dah znatiželjnom čitaocu. Ono u čemu se Cisin razlikuje od mnoštva autora ovog žanrovskog usmerenja jeste uspešnije baratanje literarnim tehnikama; umesto pravolinijskog pripovedanja i slabašne karakterizacije junaka (pa oni liče na kartonske kulise koje deklamuju beživotne rečenice), Cisin uspeva da „skakanjem“ po vremenskoj osi dinamizuje priču i pojača tenzije kao i da „očoveči“ junake iz drugog kulturnog miljea, što sveukupno pojačava zavodljivost ovog romana i „vuče“ čitaoca u nove literarne avanture.
            („Dnevnik“, 2020.)


Stara je i višestruko potvrđena istina da je poneku stvar ili ljudsku situaciju najbolje sagledati ako posmatrač iskorači iz uobičajenih pozicija, ako, dakle, promeni rakurs. Tada se mnogo toga ukazuje kao sasvim novo i neviđeno a međuodnosi i perspektive se pomeraju i uspostavjaju drugačije rasporede što, sveukupno, može doprineti da se neki problemi lakše a dublje spoznaju. Takav je slučaj i sa čitanjem grafičke novele „Dolazak“ Šona Tana (1974), izuzetno darovitog i zapaženog australijskog strip autora i ilustratora odnosno filmskog umetnika (najpoznatiji po crtanom filmu „Izgubljena stvar“ iz 2011.g); ovo delo objavila je 2019.g. kuća „Komiko“, znana po izuzetno kvalitetnim naslovima, koju vodi Vuk Marković. Osnovna priča „Dolaska“ (originalno objavljen 2006.g, višestruko nagrađen) znana je i bezbroj puta ispričana - ekonomska migracija i teškoće uklapanja, nalaženja svog „mesta pod suncem“ u novoj sredini. No, ono što ovu grafičku novelu izdvaja od ostalih i što menja rakurs sagledavanja je, ponajpre, izuzetna atmosfera dočarana rafiniranim crtežom sa mnoštvom fantastičkih motiva a zatim i potpuno odsustvo dijaloga ili objašnjenja (tzv „nemi strip“ odnosno „strip bez reči“).
            Tanov junak, glava male porodice koju čine supruga i kći odlazi, sa mnoštvom nevoljnika, prekookeanskim brodom u drugu zemlju čiju blizinu najavljuju jata letećih ptica-riba. U pristaništu je veliki spomenik na kome se rukuju došljak i domaćin. Posle lekarskog pregleda i dobijanja mnoštva potvrda, migrant se iskrcava u obećanu zemlju prepunu njemu nepoznatih čudesa, pronalazi smeštaj, novog kućnog ljubimca i pratioca (koji liči na hodajuću ribu-punoglavca) i pokušava da nađe posao što nije lako pre svega zbog njegovog nepoznavanja kulture, običaja i navika domaćina (tako će došljak lepiti plakate naopako jer ne zna strana slova). U svojim lutanjima on će sresti i druge migrante i slušati priče o stradanjima u njihovim zemljama; istovremeno, upoznaće i porodicu svog poslodavca, sasvim običnu i dobrodušnu. Kako vreme prolazi i došljak se prilagođava novoj sredini sve je jača njegova želja da se spoji sa svojim najmilijima a kad se i to desi oni su, konačno, srećna porodica toliko utopljena u novu zemlju da nasmejana ćerka pokazuje put novoj migrantkinji. Tanova priča spaja kontradiktorne pojmove potrebe za pripadanjem grupi i težnje za srećom; ukoliko nije srećan u svojoj primarnoj grupi čovek može da traga za drugom i, kad je nađe, u nju se utapa bez obaziranja na svet koji je ostavio. Potenciranje individualističkog osećaja zadovoljstva u odnosu na sudbinu grupe u okriljima velike zemlje umnogome podseća na model „konstruisanja“ Sjedinjenih Američkih Država, posebno posle I svetskog rata, pomoću takozvanog „lonca za topljenje“ (nacionalnih razlika). Autor insistira i na tezi da će lična hrabrost i upornost biti nagrađena boljitkom.
            „Dolazak“ spada među dela u kojima je stil kazivanja jednako bitan (ako ne i bitniji) kao i priča. Rame uz rame sa realističnim likovima, eksterijerima i enterijerima su izuzetna, natprirodna bića, bizarni predmeti, čudnovate mašine i gradski pejzaži. Osećaj začudnosti izbija iz egzotičnih i ekstravagantnih prizora i preliva se na slike koje su sasvim obične. Sjajni crteži, konstrukcije tabli u kojima se smenjuju one sa mnoštvom malih slika sa grandioznim crtežima na jednoj ili dve table, te konačno kolor koji oponaša stare fotografije, bledu, smeđu sepiju ili od vremena izbledele crno-bele slike, obavijaju čitavo delo patinom prošlih (i budućih) vremena u kojima vlada večni sumrak ili zora. Spoj različitih vremenskih horizonata te pogleda na svet mladim očima, širom otvorenim za sve nove svetove koji oduzimaju dah, i očima koje su stare i nagledale su se svega lepog i ružnog u svim svetovima, u ovom delu izrodio je sasvim osobenu fantazmagoriju koja povremeno, posebno kada su iscrtani gradski predeli podseća na slike legendarnog nadrealiste De Kirika. Nepatvorena melanholično-infantilna atmosfera u kojoj su se pomešali realnost i detinji snovi ključni je element koji „Dolazak“ Šona Tana čini intrigantnim, zavodljivim i nadasve nezaboravnim umetničkim delom.
            („Dnevnik“, 2020.)




Ivan Nešić (1964) poznat je ovdašnjim ljubiteljima žanrovske fantastike, posebno horora, kao vrstan pripovedač; do sada je objavio dve zbirke priča „Rigor mortis“ (1997) i „Jedan na jedan“ (2009) a zastupljen je u nizu antologijskih izbora fantastičke kratke proze („Tamni vilajet“, „Priča za kraj veka“, „Ugriz strasti: Priče erotske fantastike“, „Beli šum: Antologija priča o televiziji“, „Istinite laži: Priče o urbanim legendama“, „Apokalipsa – juče, danas, sutra: Priče o smaku sveta“, „U znaku vampira: Muške priče o krvopijama“, „Haarp i druge priče o teorijama zavere“, „Nova srpska pripovetka“, „Regia Fantastica“). Otuda je prijatno iznenađenje pojava njegovog prvog romana „Pod imelom“ (u izdanju „Everest media“, Biblioteka Znak Sagite), kojim je pretumbana ovdašnja uobičajena praksa da se prvo (neretko pod pritiskom izdavača) objavljuje roman a tek potom eventualno knjiga priča. Nezavisno od ove komercijalno-formalne strane priče, ono što je mnogo bitnije za kvalitet knjige jeste efikasno savladavanje tehnika i strategija pripovedanja u obe forme (pričama i romanu), a koje je bitno drugojačije i što nisu svi prozaisti u stanju da dostignu. Dobar pripovedač nije isto što i dobar romanopisac i obrnuto i to se vrlo očigledno (i bolno) može videti u mnogim knjigama pisaca koji su prešli iz jedne u drugu formu. No, recimo odmah, za Nešića je ova bojazan potpuno bezrazložna jer on suvereno vlada tekstom i uspešno raspoređuje-dozira tenzije romana do konačnog klimaksa u kome će se pripovedačke linije spojiti zaokružujući jednu situaciju uz problematski nagoveštaj onoga što sledi i naslućuje se (a nije opisano u romanu).
            Nešićev nevoljni junak dešavanja je sredovečni američki profesor književnosti u čiju se životnu rutinu tokom 2014.g. postepeno ubadaju događaji koji se ne mogu racionalno objasniti. On je zdravorazumski tip umereno hedonističkih navika, nesklon religiji i misticizmu, koji je preko glave preturio jedan tragično okončan brak, ima sporadične kontakte sa ćerkama a živi u drugom braku sa svim pripadajućim usponima i padovima. Činjenica da su deda i otac njegove supruge bili pravoslavni popovi (deda je izbegao iz Jugoslavije) ali i stručni isterivači duhova profesoru je prevashodno egzotični kuriozum o kome nema posebno mišljenje kao, uostalom, ni o detinjem imaginarnom prijatelju njegove supruge ili njenim praznovericama. Čak i kada se u tako uređenom i koliko-toliko ušuškanom svet počnu, bez ikakvog povoda, javljati čudna (čudnovata) dešavanja to profesoru nije znak za posebnu pažnju - ili, barem, nije ispočetka. Nagomilavanje anomalija, od bizarnih likova u kupatilu, pojava misterioznog motocikliste, kupovine table za prizivanje duhova, prosutog piva do susreta i razgovora sa davno mrtvim astronautom i ponovne pojave ženinog imaginarnog prijatelja, ipak će naterati profesora da „revidira stav“ i počne da sumnja u ono što vidi odnosno da podozreva kako iza pojavnog postoji i nešto nevidljivo a što će mu se nedvosmisleno obznaniti posle suprugine smrti i pozvati ga na delovanje ali - s druge strane života!
            Temeljna intriga romana - nadmetanje dva koncepta doživljavanja stvarnosti, onog koji insistira na pojavnom i onog metafizičkog - u kojoj izostaju besomučne akcione scene najpre zahteva od autora pažljivo građenje slike realnosti. Nešić uspeva da ispuni ovaj zadatak insistirajući na sijaset običnih, trivijalnih detalja koji se utapaju u široku sliku svakodnevice dodatno oplemenjenu nizom zapažanja i asocijacija o popularnoj kulturi i njenom uticaju na određene generacije. Na ovako bogato postavljenu pozornicu ulaze nezvani gosti koji su naznake drugačije realnosti (zaumne, začudne, magijske) ili su (kao mrtvi astronaut) emisari iz tog drugog nivoa/horizonta. Lepeza profesorovih samodefinisanih reakcija (roman je pisan u prvom licu) ide od zbunjenosti i neverice do postepenog uzmicanja pred navalama neprirodnog (ili natprirodnog) da bi, konačno, stupio u dijalog za onim u šta doskora nije verovao. Ova transformacija opisana je bez pompeznih obznana i melodramatske ekstatike; umesto bombastičnih scena (tako dragih žanrovskoj konfekciji) Nešić se opredelio za postupnost u otkrivanju i prihvatanju stranog elementa što nije umanjilo dinamiku romana istovremeno mu darujući veću ubedljivost kazivanja.
            Rečju, „Pod imelom“ je uspešna romaneskna avantura u kojoj Nešić demonstrira svoje nesporne spisateljske kvalitete i gradi uverljivu priču o temeljnim intrigama i dilemama spoznaje višestrukih stvarnosti, od fizičkih do mentalno-spekulativnih, koje u potpunosti određuju svaku pojedinačnu egzistenciju.
            („Dnevnik“, 2020.)


Jedanaesti tom strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) koji je upravo ovih dana, na radost osvedočenih stripoljubaca, objavila agilna „Čarobna knjiga“ u standardno kvalitetnom izdanju (tvrdi povez, pun kolor i vrhunska štampa), sadrži tri epizode: epizodu 31 - „Zmijsko leglo“ (originalno objavljena 2011), 32 - „Bos“ (2012) i 33 - „Veliki pas s plavušom“ (2014). Više od trideset godina od započinjanja serijala (prva epizoda se pojavila 1979) Herman ne posustaje;  uprkos respektabilnom životnom dobu (u vreme rada na ovim epizodama „prebacio“ je sedamdesetu) bezmalo svake godine objavljuje novu avanturu dvojca Džeremaja i Kurdi (a ovaj serijal nije jedino što radi već paralelno objavljuje i druge albume za koje scenario najčešće piše njegov sin Iv). U svakom slučaju, „Džeremaja“ je Hermanov prvi samostalni serijal i - najdugovečniji! Nekada mladići a sada momci u punoj snazi, Džer i Kurdi i dalje krstare uzduž i popreko nekadašnjih Sjedinjenih Američkih Država razorenih međurasnim sukobom i bez funkcionalne centralna državna administracija umesto koje su se u veliku igru golog opstanka ili propasti su umešali novi-stari „igrači“ - kriminalci svih vrsta i fela. Jednom sjajna civilizacija ustupa mesto primarnijim principima: nasilju, pljačkama, ubistvima i teroru; da bi se održale manje zajednice moraju da se organizuju i uspostave kakve-takve institucije reda i zakona koje obične ljude brane od kriminalaca i osiguravaju im „zadovoljavanje“ osnovnih životnih potreba. Ali, svaka vlast ima cenu sa „pratećim“ tekovinama: besomučnim izrabljivanjem masa, korupcijom i (zlo)upotrebom moći za sitno i krupno reketiranje. Ipak, stvari se menjaju pa ni Hermanova pozornica nije ista kakva je bila pre 30-tak godina; isprva je srušeni svet ličio na Divlji zapad ali se situacija postepeno menja u korist obnove tehnologija i tržišne ekonomije. Džer i Kurdi sve češće nailaze na uspešne gradove sa slojem bogataša i svakovrsnih moćnika koji žive izdvojeno od manje-više siromašnih masa i skloni su svakovrsnim porocima i dekadenciji. Tako dvojac, pošto se Džer dopadne raskalašnoj naslednici, uživa u luksuzu vile sa bazenima i poslugom dok se iza sjajnih fasada kuju zavere za otimanje bogatstva (makar i po cenu bratoubistva). Gomila snobova oduševljava se performansom umetnika u usponu dok služavka, ni kriva ni dužna, životom plaća gazdine mahinacije. Džer i Kurdi biće angažovani da brane umetnika ali to neće sprečiti definitivni raspad moćne porodice...
            Dalje putovanje kraj razrušenih autoputeva dovodi lutalice, u epizodi „Bos“, u gradić kraj napuštenog lina-parka u vreme kada jedna banda pokušava da zauzme teritoriju druge. Džeru i Kurdiju pomaže momak koji ima problem sa majkom alkoholičarkom nevoljnom da sinu dozvoli da se oženi. Gradske tenzije eskaliraju u otvoreni sukob sa pucnjavom i pogibijama; Džer ne uspeva da se izvuče sa borbene linije pa mu Kurdi juri u pomoć iako je trešten pijan! Komične situacije sa pijanim Kurdijem koji baulja po „frontu“ pod velom dima i prašine smenjuju se sa surovim razrešenjem sudbina glavnih aktera u halama luna-parka. Konačno, policija, uprkos obećanju da se neće mešati, zaključuje da sav cirkus predugo traje i nimalo nežno razdvaja sukobljene... U epizodi „Veliki pas s plavušom“ kapriciozna plavuša u najboljim godinama, koja šeta opasnog psa, zapaža Džeremaju i nudi mu večeru u četiri oka što ovaj odbija potvrđujući da je „otrov“ za žene iako nije ženskaroš. No, kad otkrije da je Kurdi nestao, Džer prihvata pomoć plavušinog telohranitelja kako bi našao druga; Kurdi je otet u organizaciji starog protivnika Stoundriža kako bi se namirili dugovi iz prošlih vremena i starih epizoda. Potraga za Kurdijem vodi do luke u magli što Hermanu omogućava da se majstorski poigrava senkama. Pošto loši momci budu eliminisani Kurdi odlazi da se obračuna sa nalogodavcem otmice a Džer ispunjava obećanje da će, ako kraj bude srećan, otići na ponuđenu večeru...
            Herman osnovni zaplet strip priča obogaćuje prizorima života običnih ljudi te humornim pasažima odnosno autocitatima i parafraziranjem znanih situacija. Svojevrsni likovni kuriozum je epizoda „Zmijsko leglo“ u kojoj se Herman vratio klasičnom crtež koji se naknadno boji (kako je i započeo serijal) dok su ostale spizode rađene u maniru druge „faze“ serijala - u punom akvarelu. Ovaj postupak posebno je ubedljiv u scenama koje se dešavaju kada je svetlo slabo (noć, sumrak, magla) i tada je Hermanova četkica odista majstorska.
            Rečju, Hermanov „Džeremaja“ neprestano razgranava i produbljuje svoje priče  kontinuirano pomerajući kvalitete serijala ali i celokupnog korpusa naučnofantastičnog stripa. Lepo je videti staru legendu koja je i dalje u izvrsnoj formi.
            („Dnevnik“, 2020.)

Franja Straka, agilni i iskusni strip alternativac uspostavio je aktivnu saradnju sa respektabilnim andergraund izdavačem koji deluje na prostorima bivše SFRJ i oglašava se pod imenom „Bratstvo duša“ a vodi ga uporni entuzijasta Zdenko Franjić. Dosadašnji rezultat ovog poduhvata je pojava nekoliko strip albuma na radost svih strip novoorijentisanih čitalaca. Temelj sadržaja ovih knjiga je Strakin nadaleko znani „Samonikli korov“ (koji se jedno vreme zvao i „Višegodišnji samonikli korov strip“), fanzin objavljivan u digitalno/elektronskom obliku i distribuiran putem interneta, odnosno slanjem na adrese zainteresovanih čitalaca a koji i danas izlazi (i prešao je 550 brojeva). Straka je manir fanzinskog delovanja strip alternativaca iz 1990-tih (u formi fotokopiranih svezaka) prebacio na novi medijum koji je još otvoreniji i, uz nešto osnovnog „hardvera“, dostupniji neograničenom broju „konzumenata“ te, ne manje važno, praktično neuništiv (za razliku od papirnih fanzina koji su često, u vrtlogu godina, izgubljeni pa ih nemaju ni njihovi izdavači/autori). Ipak, originalni „oblik“ stripa je onaj u papiru pa se čini, barem pripadnicima „stare škole“, normalnim i jedino ispravnim da on postoji i u tom obliku (bez obzira da li postoji u „elektronskom izdanju“). Rukovodeći se ovim principom Straka je u „Strip provalama“ nekoliko odabranih „Samoniklih korova“ iz „digitalnog“ vratio u „analogni svet“ vraćajući im prostorne dimenzije i taktilnost.
            Album započinje nizom veselih tabli posvećenih ženama i to onom delu „lepšeg pola“ koji je opsednut svojim izgledom i negovanošću odnosno „benefitima“ koje njihova lepota mora da im donese (od obožavanja do materijalne-luksuzne satisfakcije). U nastavku čitanja lik mlade žene postaje oličenje „mlade države“ koja, kao svaka neiskusna osoba, prolazi kroz niz iskušenja i nedoumica, od istorijskih pretenzija i uloge, načina organizovanja i sprovođenja vlasti, partijskih zavrzlama (u miniciklusu „Maloletna pornografija“), idolatrije, rodoljublja i nacionalizma, (ne)izvesnih integracija u Evropu... Mešanje uloga žene i države izvor je dodatnih komičnih efekata jer  geg koji započne kao sprdnja na neku „žensku“ temu biva izvrnut u politički vic ili obrnuto. Time Straka dokazuje kako sopstvenu duhovitost i domišljatost tako i postojanje dubljih slojeva jezika koji se u svakodnevnoj, rutinskoj komunikaciji zapostavlja što osiromašuje intelektualne horizonte pojedinaca ali i masa, dakle naroda. Humor koji se ne iscrpljuje na trivijalnim doskočicama već pretenduje na nivoe satire kao i ironije sve do potpunog apsurda neminovno se mora, kao „sredstvom za rad“, ambicioznije služiti jezikom i njegovim značenjima. Ovaj Strakin metod vidljiv je u nekoliko priča o zatvorenicima i njihovim zgodama i nezgodama, posebno o prestupniku koji se kažnjava jer nije dobro ispričao politički vic pa ga šalju u zatvor da usavršio svoje pripovedačke sposobnosti. Vanredno je dopadljiv i ciklus tabli pod nazivom „Životinjska farsa“ koji meša postavke iz znamenite Orvelove novele sa prepoznatljivim modelima ponašanja političara (ne samo u našoj zemlji). Urnebesni gegovi dopunjeni dozom ironije kao deo (lokalnog ali i univerzalnog) političkog cirkusa utoliko su delotvorniji što nisu savremeni već stari deceniju pa i više. Protek vremena potvrdio je Strakina zapažanja i predviđanja odnosno nedvosmisleno potvrđuje da se gotovo ništa bitno nije desilo na ovim prostorima, što je dovoljno da znatiželjnom čitaocu zastane knedla u grlu.
            Strakina subverzija ima i svoj vizuelni lik pošto on i nadalje ne mari previše niti za principe crtanja niti za formiranje tabli. Razbarušene linije iz jedne slika ulaze u drugu, karikaturalni likovi bivaju redukovani do skica, od potpunog odsustva senki stiže se do oštroj kjaroskuro podele na belo i crno. Ne insistira se na dopadljivosti „na prvi pogled“ niti na estetici ružnog ili čistoj apstrakciji - iako ih ima kao što ima i tabli koje su, za promenu, urađene sasvim konvencijalno.       
Rečju, „Strip provale“ iznova potvrđuju nesvakidašnji talenat Franje Strake, njegove sposobnosti da lako i uverljivo izgradi dijametralno različite svetove u rasponu od nepretenciozne ali upečatljive, „trivijalne bizarnosti“ do finog intelektualnog patosa odnosno da jednostavnom, nonšalantnom likovnošću priče učini samosvojnim i prepoznatljivim.
            („Dnevnik“, 2020.)


Prema mnogim knjigama koje analiziraju krimiće (u literarnom obliku) ili se bave njihovom istorijom, Fantomas spada u najpoznatije junake ovog žanra što je tim pre zanimljivije jer je Fantomas jedan od “zapaženih” negativaca koji potvrđuju čitalačku fascinaciju mračnom stranom odnosa Pravda-Zločin. Fantomas se pojavio 1911.g. u jeftinim mesečnim palp sveskama a njegovi su autori bili novinari Marcel Allain (1885–1969) i Pierre Souvestre (1874–1914). Za oko tri godine zajedničkog pisanja, sve do Souvestreove prerane smrti (zbog problema sa plućima, mada ima mišljenja da je žrtva tzv “Španskog gripa”), završili su čak 32 romana od koji ni jedan nije kraći od 200 strana (najviše im ima oko 250 strana mada ima i onih dužih od 300 strana)! Knjige o Fantomasu odmah su postale popularne i tražene donoseći piscima slavu i novac, uvećan honorarima za ekranizacije (1913. i 1914. snimljeno je pet nemih filmova o Fantomasu). Allain je nastavio da samostalno ispisuje Fantomasove avanture najpre vrlo intenzivno pa sve ređe; sveukupno je objavio još 11 romana o svom najpoznatijem antiheroju. Fantomasova popularnost više puta se budila i opadala: snimljeno je još 7 celovečernjih filmova, TV serija iz 1980. g, stvoreno nekoliko strip serijala (italijanski strip “Diabolik” direktni je baštinik Fantomasovih iskustava) ili samostalnih albuma među kojima je i “Fantomas protiv multinacionalnih vampira” iz 1975. znamenitog pisca Hulija Kortasara.
            Fantomas mnogo svojih karakteristika duguje takođe vrlo popularnom Arsenu Lupenu, lopovu-džentlmenu koga je 1905. stvorio Moris Leblan. I Fantomas je dovitljiv, drzak, ludo hrabar i fantastično se prerušava ali nije nikakav džentlmen jer je spreman da mučki ubija bespomoćne, da kidnapuje, čak izaziva i velike katastrofe. U prvom romanu “Fantomas” (u Jugoslaviji prevedan kao “Fantomasovi zločini”) on već pet godina hara Parizom ali o njemu niko ništa ne zna. Jedini koji priznaje njegovo postojanje i pokušava da ga uhvati je proslavljeni Žuve, inspektor pariske Sigurnosti ali i on, mada se takođe služi prerušavanjima i neortodoksnim metodama, ima teškoće da drži korak sa ovim “genijem zločina”. Na početku premijernog romana dešavaju se čak tri zločina (ubistvo markize, engleskog lorda, pljačka u elitnom hotelu baronice i ruske princeze) a Fantomas se pominje samo kao Žuveova hipoteza u koju niko ne veruje. Ipak, iako naizgled nepovezani, događaji imaju iste aktere među kojima je i mladić koga će Žuve spasiti i dati mu nov identitet Žeroma Fandora, novinara kriminalističke rubrike koji će nadalje biti njegov pomagač u istragama. Do kraja romana strada još slučajnih aktera (jedan prevareni i drogirani glumac će umesto krivca biti pogubljen na giljotini) a Žuveu će ostati da konstatuje da je Fantomas živ! Autori zapliću mrežu zločina, sumnji i dokaza a samog Fantomasa izvode na scenu tek oko 100. strane! Vrlo su živopisni njihovi opisi aristokratije ali i svakodnevice skitnica i najnižeg društvenog sloja odnosno policijske i sudske procedure (autori su i sami bili pravnici). Njihova je proza bez stilističkih ukrasa, niti ima takve ambicije, ali je brza i dopadljiva čak i posle punog veka od prvog objavljivanja.
            Fantomas se i u sledećim knjigama preteći izdizao iznad Pariza (kao i ostatka Francuske pa i Engleske u kojoj “gostuje”), bio je još drskiji i nemilosrdniji (osim krađa basnoslovnih bogatstava, ubistava iz koristoljublja ili osvete, silovanja časnih sestara on će oteti Ruskog cara i Hesen-Vajmarskog kralja, bombardovati Kasino u Monte Karlu, ukrasti kompoziciju metroa…), vešto će bežati iz zaseda i klopki. Inspektor Žuve ipak neće posustajati u svojoj poteri mada će često biti u životnoj opasnosti. Zapleti narednih romana manje su ili više uverljivi i uzbudljivi ali svaka je knjiga doprinosila slavi Fantomasa kod brojnih čitalaca. Osim “obične” popularnosti Fantomas je posebno bio omiljen nadrealistima koji su u njegovom odnosu prema društvu videli i niz svojih stavova proklamovanih u brojnim manifestima. Apoliner je o ovim knjigama pisao kao o “neobičnim romanima punim života i mašte” dok je Elijar govorio o junakovom sukobu sa tužnim svetom koji mu je nametnut. Godinama kasnije i Sartr se, u svojoj autobiografskoj knjizi “Reči”, rado setio iščitavanja romana o Fantomasu.
            U bivšoj Jugoslaviji Fantomas nije bio preterano zapažen (a to se stanje nije promenilo ni u savremenoj nam Srbiji). “Nakladni zavod Matice Hrvatske” štampao je davne 1965.g. komplet od 6 romana o Fantomasu, na osnovu francuskog integralnog izdanja iz 1961.g; urednik izdanja bio je cenjeni kulturolog Predrag Matvejević. Na žalost, objavljivanje knjiga o Fantomasu nije nastavljeno. Ipak, relevantne informacije i kritičke stavove o ovom junaku odnosno o Fantomasu kao kulturološkom fenomenu zainteresovani mogu naći u izuzetnom delu “Čudovišta koja smo voleli” nenadmašenog erudite Ranka Munitića.
            (“Dnevnik”, 2020.)

top