Američkom strip scenom gospodari korporativni strip, oličen u gigantima kakvi su „Marvel“ i „DC“ produkcije ili „King fičers sindikejt“ i odatle širi svoj uticaj na „ostatak sveta“. Ipak, korporativni strip nije jedino što se od 9. umetnosti stvara i objavljuje u Novom svetu. Temelji nezavisnog i andergraund stripa duboki su a njegovi izdanci (još uvek) živi. Među „korenima“ takvog stripa svakako su i magazini izdavača „Vorena“ („Warren Publishing“) „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) koji se, pak, nastavljači  „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comics“). Za 19 godina kontinuiranog izlaženja „Creepy“ (ugašen 1983.g. a obnovljen 2009.g. u kući „Dark Horse“, izlazi i danas) okupio je niz strip velikana od Ala Vilijamsa, Vali Vuda, Stiva Ditka, Frenka Frazete, Aleksa Tota, Anđela Toresa do Ričarda Korbena, Sanjuliana, Luisa Garsije, Hoze Ortiza, Leopolda Sančeza, Hoze Gonzalesa, Bernija Rajtsona. „Creepy“ je počeo kao kvartalno izdanje na 64 strane većeg formata, da bi postao dvomesečnik na 48 strana (uglavnom crno-belih mada je bilo i brojeva sa par kolor strana) sa šest-sedam nezavisnih horor i naučnofantastičnih priča; uz redovne objavljivani su i tematski brojevi, brojevi na većem broju strana i potpuno u boji. Osnovni zadatak magazina i njegovog „domaćina“ ujka Jeze („domaćin“ „Eerie“-a je bio rođak Groza) bio je da se čitaocima, uz korišćenje svih sredstava i trikova, priredi „užasavajuće veselje“ za koje su zadužene ubice, ljudožderi, psihopate, telepate, vanzemaljci, duhovi, mumije, čarobnjaci i svemirski zmajevi.
Među „Creepy“ i „Eerie“ adutima/atrakcijama jedno od najvećih je Ričard Korben (1940), koji je u kuću „Voren“ stigao iz voda alternativnog/andergraund stripa i za osam godina (od 1970.g) koliko je trajala njihova saradnja iscrtao („ilustrovao“ kako kaže pisac predgovora Hose Viljarubija) četrdeset priča sabranih u obimnu (gotovo 350 strana) knjigu sa podnaslovom „Definitivna kolekcija priča i ilustracija Ričarda Korbena objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie“; knjiga je originalno objavljena 2012. i 2013. a iste godine štampana u ediciji „Jezovnik“ beogradske kuće „Darkwood“. Korben se od prve crno-bele storije „Zaleđena lepota“, kojoj je autor i teksta i crteža, predstavio kao umetnik velikog talenta i sposobnosti. Njegov crtački manir brzo postaje jedan od zaštitnih znakova magazina (što će, uz Mebijusa, biti i u magazinu „Heavy Metal“). Korbenovi likovi, fizionomije i tela odstupaju jedan ili dva koraka od čistog realizma ali ipak ne klize u puku karikaturalnost. Njegovi enterijeri i eksterijeri izuzetno su funkcionalni kada je reč o stripovima smeštenim u znanu nam sadašnjost; u slučaju naučnofantastičnih, horor i fantazijskih priča/svetova enterijeri i eksterijeri plene nesputanom razigranošću bilo da su minimalistički ili neumereno (mutirano) razigrani. Konačno, koliko god da je majstor senčenja Korben je, ipak, nenadmašan u svom inovativnom korišćenju boja; „Creepy“ i „Eerie“ su štampani tako da reprodukuju nijanse između bele i crne a ta je mogućnost postojala i na kolornim stranicama i Korben ju je u potpunosti koristio zahvaljujući svojoj inovativnosti i spretnosti. On je izmislio svoj metod bojenja koji je dozvoljavao da „barata svakom štamparskom pločom ponaosob, čime je uspevao da postigne širok spektar boja.“ Eksperimentisao je sa ručnom separacijom boja stvarajući do tada u stripu neviđene kolor efekte. No, ovaj postupak nije mogao uvek da bude ponovljen tako da mnogi reprinti njegovih stripova nisu dostizali kvalitete prvog izdanja; zbog toga je rad na ovoj knjizi podrazumevao skeniranje različitih izdanja (jer su mnoge originalne table nestale) i odabir najkvalitetnijih. Bez te brižljivosti izgubio bi se doživljaj razigranih, jarkih boja koje „mame pogled“, nestale bi fine nijanse tamnijih tonova a što je sve u službi ingenioznog dočaravanja grotesknih svetova u kojima je sve - predeli, nebo, likovi, zveri, alatke, nakit i odeća, atmosfera, raspoloženja (od straha i frustracije do seksualne provokacije hipertrofiranim ženskim i muškim atributima) – nepoznato, neobično i - neodoljivo zavodljivo.
Naravno, sva Korbenova crtačka razigranosti ima temelje u otkačenim, uvrnutim pričama koje su magazini potencirali. Namerno preterivanje koje vodi u apsurd, karikiranje i izigravanje žanrovskih obrazaca uz uvrnuti humor, obimno korišćenje popularne kulture, „palp“ literature i B-filmova, osnove su priča nekolicine scenarista (Brus Džouns, Bil Dubej, Deg Menč, Rič Margopulos – koji je izuzetno adaptirao priče Edgara Alana Poa) sa kojima je Korben sarađivao, nalazeći u scenarijima dovoljno prostora za svoje crtačke egzibicije ali istovremeno dajući tekstovima artaktivni vizuelni profil koji dopunjuje pa i nadograđuje reči. Zbog velike produkcije koja je podrazumevala stripove ali i ilustracije odnosno crtanje magazinskih naslovnica Korben je zapostavio sopstvene scenarije mada su oni u najmanju ruku jednako kvalitetni kao i priče profesionalnih scenarista (srećom u kasnijem radu Korben će nastaviti da crta stripove po svojim pričama). Da su Korbenovi scenaristički kvaliteti veliki potvrđuju storije iz ove knjige, uz pomenutu „Zaleđenu lepotu“, i „Likan-tropa“ i „Grobnica strave“ (kao zanimljive, duhovite varijacije na teme kupovine večne mladosti, odbrane od vukodlaka i oživelih mumija).
Zaključimo da je knjiga-album 'Creep' predstavlja Ričard Korben“ izuzetan uvod u upoznavanju sa ranim radovima jedne od legendi i živog klasika stripa pa je kao takva nezaobilazno štivo svakog ljubitelja „priča u slikama“ kao i horora, naučne i epske fantastike.
(„Dnevnik“, 2017.)

Fantastični strip serijal „Torgal“, rezultat saradnje pisca Van Hama i crtača Rosinskog originalno je započet 1977. godine i zahvaljujući zanimljivoj i za ono vreme novoj (barem za strip) mešavini naučne i epske fantastike zadobio simpatije brojnih ljubitelja „priča u slikama“. Torgal, „zvezdano dete“ koje su usvojili divlji Vikinzi, u pogodbenom vremenu s kraja prvog milenijuma Zapadnog sveta, sasvim je netipičan junak koji nimalo ne mari za avanture već uporno (ali bezuspešno) pokušava da se skrasi i u miru živi sa svojom suprugom i decom. No, okolnosti ga nemilice bacaju u centar svakojakih dešavanja koja mu ne dozvoljavaju predomišljanja već traže da snagom mišica, oštricom mača i precizno odapetim strelama spasava sebe i svoje bližnje; domišljatost, lukavost, oštroumni zaključci i precizni planovi Torgalove su dodatne prednosti mada ni njegovi neprijatelji nisu naivni i glupi ni kada je reč o „običnim“ ljudima ni kada se bori sa moćnim, bogolikim stvorenjima odnosno ljudima iz budućnosti čija je tehnologija superiorna.
            Sedmi tom Torgalovih sveukupnih dogodovština (izdanje agilnog „Darkwood“-a iz 2016.g.), u sjajnoj opremi sa reljefnom prednjom koricom, u punom koloru i u preciznoj štampi, donosi tri epizode (po internom rasporedu XIX, XX i XXI) nastale 1993. i 1995. godine. Serijal je tada sasvim blizu jubileja - pune dve decenije izlaženja što podrazumeva da je svet u kome se dešava „razrađen“ kao i prepoznatljivi pripovedački i likovni stil i identitet stripa. Crtež i kadriranje odnosno komponovanje tabli koje precizno prate i potpomažu dinamiku priče ubedljivi su, bez slabih mesta. Scenarija koja ispisuje Van Ham započinju  nove krugove sage pa se na sceni pojavljuju već znani likovi sada u novim situacijama. Čini se da je svo to ponavljanje vrlo zanimljivo za stvaraoce jer su u mogućnosti da „prodube“ dobrotu/zlobnost novih/starih junaka i, što je još izazovnije, da promene njihove profile i tabore. Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je za dve decenije stasala i nova generacija mladih čitalaca kojoj treba pomoći da se uključi u sagu.
            Epizode iz sedmog toma nastavljaju tragom prethodnih priča i prate „nevoljne, prinudne“ saputnike: Torgala, koji beži od porodice kako bi je poštedeo daljih stradanja, i Kris od Valnora, prgavu zloću koja beskrupulozno pokušava da postane moćna i bogata ali se ti planovi redovno izjalovljuju (uglavnom Togralovom zaslugom). U epizodi „Nevidljiva tvrđava“ kojom započinje istoimeni ciklus u 6 segmenata, Togal sreće neobičnu staricu Alajin koja mu objašnjava da će ostvariti svoju želju za mirnim životom jedino ako obriše svoje ime sa kamena na kome su ga upisali bogovi; kamen se nalazi u Nevidljivoj tvrđavi, van prostora i vremena, u koju će ući samo ako to zaista želi. Spasavajući se od potere Rečnog naroda Torgal i Kris nađu se u klopci a izlaz iz nje iz vodi u niz košmarnih susreta sa ljudima iz ranijih avantura. U trenutku kad mračna senka zapreti njegovoj porodici Torgal baca na nju nož i pogađa je a onda vidi da je ta senka - on! Nakon toga budi se u stvarnom svetu ali se ne seća svog života. Kris mu govori da je on Šajgan Nemilosrdni a ona žena koju voli. Tako Torgal postaje sopstveni mračni lik, svoj mister Hajd. Torgal i Kris sa piratima pljačkaju severnim morima i postaju bogati i moćni.
            No, mada je dobila ono što je želela Kris (u epizodi „Žig prognanih“) ne miruje i, želeći da se osveti i eliminiše Torgalovu porodicu kuje zaveru zbog koje Arisija biva žigosana i sa decom, Jolanom i malom Luv, proterana iz sela a potom zarobljena i pretvorena u Krisinu robinju. No, Jolan, koji, mada još dečak, vlada velikim moćima a usto je i bezumno hrabar, uz pomoć dečaka Dereka upada u tvrđavi i oslobađa zarobljenike. Kris ipak odvodi Arisiju i Luv pa Jolan, Derek i njegova sestra Lela kreću u potragu.
            Epizoda „Ogotajeva kruna“ nastavak je priče ali u bitno drugačijem, naučnofantastičnom maniru. U sudbinu Šajgana (koga će nezadovoljne vođe pirata ubiti a Kris će s kule skočiti u more) i Jolanovu potragu umešaće se Jaks Nadzirač iz daleke budućnosti čiji je zadatak da ispravi istorijski poremećaj (koji je počinio još Jolanov deda) i to tako što će se vratiti u prošlost i pronaći odbačeni energetski šlem. Jaks i Jolan putuju unazad i pronalaze traženo ali kad se vrate nazad pojavljuje se - odrasli Jolan iz paralelne stvarnosti! Priča se nadalje komplikuje toliko da je potrebna velika pažnja da bi se shvatilo šta se dešava i da li je i gde prekršen princip vremenskog paradoksa. Posle mnogih peripetija (i pojave Velikog Nadzirača) stvari će se vratiti na staro - Torgal ne gine a Arisija, Luv i Jolan se konačno sreću. „Ogatajeva kruna“ pleni neodoljivom atmosferom koja je na tragu „palp“ fantastike i poslastica je za ljubitelje naučne fantastike.
            Rečju, serijal „Torgal“ u ovim je epizodama na svom kreativnom vrhuncu; Van Ham i Rosinski se bez većih problema kreću širokim žanrovskim i medijskim prostorima nudeći valjano „skrojene“, izbalansirane, uverljive, zanimljive i zabavne avanture kojima ljubitelji 9. umetnosti i danas teško odolevaju.
            („Dnevnik“, 2017.)


„Granvil - Ljubavi moja“ je drugi album iz, za sada četvorotomnog strip serijala kome u podnaslovu stoji „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“. Scenarista i crtač je Brajan Talbot (1952) iza koga stoji bogat i šaroliki opus u rasponu od andergraund stripova, onih o super junacima (crtao je „Sudiju Dreda“ i „Betmena“ te slavnog „Sendmena“ od 1991. do 1993) do ambicioznih grafičkih novela - smatraju ga jednim od pionira britanskih grafičkih novela („Avanture Lutera Artrajta“, od 1978. do 1989). Njegove grafičke novele zaslužile su značajnu čitalačku i kritičarsku pažnju kao i više prestižnih nagrada; najpoznatije su dirljiva „Priča jednog lošeg pacova“ (1995; srpsko izdanje „Omnibus“ 2014), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), serija „Granvil“ (2009-2012), intimističke „Ćerke“ (sa Meri M. Talbot, 2012; srpsko izdanje „Omnibus“ 2013). Talbot uspeva da spoji korporacijsko-komercijalni i alternativno-umetnički strip, suvereno baratajući pravilima, potencijalima, dometima i ograničenjima svih formi. Dokazao se i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac odnosno precizan i intrigantan umetnik. Njemu, što je takođe retkost, nisu nepoznati ni realistički ni fantastičko-žanrovski miljei. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.
„Granvil“, u ovdašnjem izdanju agilnog „Darkwooda“ (iz 2012.g. samo tri godine posle svetske premijere 2009.g.) može se odrediti kao stim-pank basna koja se dešava u alternativnom svetu u kome je Britanija izgubila rat sa Napoleonom i, sa ostatkom Evrope, potpala pod francusku okupaciju a engleska kraljevska porodica je pogubljena na giljotini. Centar čitavog sveta je Granvil (Pariz). Posle gotovo dva veka ropstva, nakon kampanje građanske neposlušnosti i anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nezavisnost kao Socijalistička Republika Britanija; moćna Francuska i dalje prezire Britaniju s kojom je povezuje most preko Lamanša. Naravno, kao i u našem, običnom svetu zločini, špijunske zavere i političke intrige ne prestaju. Priča drugog albuma naslanja se na prvi deo mada se, bez većih problema, može čitati i kao samostalna epizoda. Ovog puta inspektor Labrok i njegov pomoćnik Paci pokušavaju da uhvate surovog ubicu Besnog Psa (mada je - pacov) koji je pobegao iz zatvora pred samo pogubljenje giljotinom a onda sasvim volšebno, uprkos blokadama svih puteva, osvanuo u Granvilu gde ubija prostitutke. Mada suspendovan zbog neposlušnosti Labrok odlazi na lice mesta i pokušava da složi sve kockice u mozaiku. Jasno mu je da je Besnom Psu u bekstvu pomogao neko vrlo važan odnosno da ubica u Granvilu traži nešto od državne važnosti. Klupko zločina polako se odmotava a njihov uzrok je u bliskoj prošlosti, u danima otpora Engleza protiv Francuza porobljivača i akcija najfanatičnijih boraca iz Besne brigade koji nisu znali za milost. Mračna tajna pobede – masakr pobunjeničkih vođa – vodi inspektora u sam politički vrh nove države, do nesuđenog premijera! Čini se da nijedna pobeda nije čista, da slavodobitni oslobodioci kriju tajne koje bi voleli da se zabašure univerzalnim opravdanjem ostvarenja najvažnijeg cilja - slobode; no, među prvoborcima su bili i mnogi koje pristojni ljudi izbegavaju. Opravdanje da rat traži i donosi stradanja i žrtve nije (uvek) dovoljno jer čak i u najmračnijim vremenima postoje (ili bi trebale da postoje) granice humanosti (i među životinjama!). Konačno, na maksimu da „cilj opravdava sredstva“ ne pristaju svi.
Alternativnoistorijsko zamešateljstvo sa prepoznatljivom stim-pank ikonografijom  (vozila na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, viktorijanska atmosfera...), obogaćeno junacima-životinjama (domišljati, nabildovani, na pesnicama i pištoljima brzi Lebrok je jazavac, Paci je, naravno, pacov, šef policije je ovan, premijer buldog; ljudi ili „testoliki“ su prezrena nakaradna stvorenja najniža na društvenoj lestvici - sluge za prljave poslove) u ovoj epizodi je dopunjeno opšteljudskim i sveistorijskim političkim i etičkim dilemama. Priča se ne iscrpljuje pukom istragom zločina već odlazi i korak „iza scene“. Mada u podnaslovu albuma stoji „Maštarija“ nije reč o pukoj akcionoj razbibrizi već o mnogo ambicioznijem i serioznijem sadržaju - upravo kako se to i radi u basnama.
            Rečju, „Granvil - Ljubavi moja“ dopadljiva je avantura razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli, napeta i zanimljiva,  sa humornom pasažima koji povremeno skliznu u cinizan. Zahvaljujući visprenom autoru ova varljivo „laka priča“ sa poukama (kao i u prvom albumu) realizovana je tako da se u potpunosti „razmaše“ njen značajni umetnički kvalitet i potencijal.
            („Dnevnik“, 2017.)
Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od nespornih klasika naučne fantastike. Bio je pisac-nadničar koji je morao da piše mnogo da bi se izdržavao od skromnih honorara (za 28 godina objavio je 40 knjiga), živeo krajnje neurednim životom, upotrebljavao droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, višečasovnog pisanja). Uprkos „masovnoj proizvodnji“ njegov nesporni talenat je vidljiv bezmalo u svakoj priči a mnoge od njih bile bi remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Stanislav Lem u znamenitom eseju o američkoj naučnoj fantastici, u knjizi “Fantastika i futurologija”, među retkim autorima za koje tvrdi da zavređuju pažnju pominje i Filipa K. Dika; Lemu smeta nedovršenost i neujednačenost Dikovog stila i ikonografski arsenal poznat iz palp perioda ali mu ne odriče zanimljivost ideja. Dik je zaista koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika ali ih nije (zlo)upotrebljavao zarad rutinskog korišćenja obrazaca već da bi upečatljivije oslikao odmake od društvenih, moralnih ili  prostorno-vremenskih pravila. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), alternativna istorija u kojoj su Nemci i Japanci pobedili u II svetskom ratu; postapokaliptični košmar “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968; po motivima ovog romana Ridli Skot je 1982. godine snimio film “Blade Runner” koji važi za jedan od najboljih naučnofantastičnih filmova ali, uprkos vizuelnoj atraktivnosti, ne domaša kvalitete romana), Ubik” (1969), fantazmagorija o raspadanju vremena i prostora, paranoidni košmar ličnosti izbrisane iz sopstvene sadašnjosti “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), “Tamno skeniranja” (1977), šizofreni krimić u kome tajni agent dobija zadatak da špijunira sam sebe; Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom.
            Roman “Sanjaju li androidi električne ovce?” prati dan u životu Rika Dekarda, lovca na odstrelnine - androide koji iz kolonija na Marsu organizovano beže na Zemlju opustošenu Terminalnim svetskim ratom; vlasti podstiču iseljavanje a svaki iseljenik dobija androida kao sopstvenog slugu. Oni koji ostaju rizikuju da zbog sveprisutne radioaktivne prašine postanu “nenormalci” (pilećemozgovci, mravomozgovci) i zbog toga izgube pravo da odu u svemir. Biljni i životinjski svet je gotovo izumro; pitanje je prestiža posedovanje i čuvanje životinja (na krovovima polupraznih stambenih zgrada) a oni koji nemaju dovoljno para za žive kupuju veštačke “električne” životinje i prema njima iživljavaju svoju naklonost (Dekard ima električnu ovcu). Neformalna religija “mercerizam”, uz pomoć seansi sjedinjavanja, podstiče međuljudsku empatiju i razumevanje; androidi nemaju tu sposobnost i mogu biti prepoznati po zakasnelom reagovanju na pitanja koja traže empatijski telesni odgovor. Ali, novu generaciju androida, sa usavršenim Neksus-6 mozgovima, izuzetno je teško razlikovati od ljudi. Pošto kolegu rani jedan od progonjenih androida Dekard dobija zadatak da ih eliminiše -“povuče”. Da bi bolje upoznao lovinu Dekard odlazi u korporaciju koja ih proizvodi i tamo upoznaje atraktivnu androidku Rahelu. Njegov lov vodi ga kroz bizarne situacije ali i teška preispitivanja sopstvene svrhe i posla kojim se bavi. Posle dubokog razočarenja i pokušaja samoubistva Dekard se vraća kući, supruzi, (ne)izvesnom i neizbežnom svakodnevnom življenju. Na horizontu se naziru promene: opštepopularni TV zabavljač Baster Drugarčina, koji je android, raskinkava Mercera i njegovo učenje o empatijskoj izuzetnosti ljudi u odnosu na androide.
            Priča “Androida…” fascinantna je u svojoj složenosti i višesmislenosti. Iz početnog atraktivnog akcionog zapleta pomaljaju se psihološke, egzistencijalne i filozofske ravni koje prerastaju rutinska žanrovska dela (bazirana na manje-više konsekventnim razvijanjima posledica “oneobičavanja” jednog segmenta stvarnosti). Dikova vizija pleni originalnom atraktivnošću, nesvakidašnjim postavkama odnosa pojedinac-društvo, svežinom i upečatljivošću zapleta i atmosfere, poigravanjem doživljajima stvarnostima i opsenama, logičkim paradoksima, krhkim granicama svesti i nepredvidivim meandriranjem spoznaje sopstvenog postojanja. Psihološki profil Rika Dekarda jedan je od najpreciznije i najpotpunije ocrtanih u naučnoj fantastici.
            U „Androidima...“ Dik demonstrira vanrednu stilističku veštinu uz pravi vatromet asocijacija i domišljatih slika pomešanih sa opisima trivijalne svakodnevice što sveukupno oplemenjuje i produbljuje konačni doživljaj. Pažljivi čitaoci zapaziće i Dikove već znamenite razgaljujuće „gafove“, materijalne i logičke greške (različite vrste pića koje akteri piju u istoj sceni, nestajanje-zanemarivanje pa pojavljivanje leševa). Rečju, i pola veka od pojave roman „Sanjaju li androidi električne ovce?“ je izuzetno štivo koje nije izgubilo ništa od svoje zadovljivosti i intrigantnosti te je obavezna lektira svakom literarnom sladokuscu.
            („Dnevnik“, 2017.)
Strip serijal “Vekovnici” u svojoj desetoj godini postojanja beleži novi, jubilarni album - deveti po numeraciji a deseti po broju (obzirom da postoji i “nulti album”). Ova je činjenica sama po sebi vredna pažnje a za poznavaoce domaćih strip prilika i neprilika gotovo fascinantna jer održati takav kontinutet stvaranja (koji podrazumeva ne samo pisanje scenarija već i koordinaciju sa par stotina crtača) i objavljivanja nije lako ni u stripu naklonjenim sredinama a kamoli u zemlji Srbiji. Ipak, između “teško ali moguće” i “nemoguće” zadesio se “spiritus movens” imenom i prezimenom Marko Stojanović koji je serijal smislio i kroz bezbrojne “staze i bogaze”, zahvaljujući vanrednoj snazi i fanatičnoj upornosti, uveo u drugu deceniju postojanja. Istorija ovdašnjeg stripa (u raznim inkarnacijama Jugoslavije i u Republici Srbiji) beleži kraće ili duže strip serijale (Zigomara, Akanta,Tajanstvenog viteza, Mirka i Slavka, Dikana, TV Radojicu, Ket Klou, Zuzuka, Legiju nepromočivih, Elazara, Bernarda Panasonika, Robusta...) ali je reč o izuzecima a ne pravilu “zahvaljući” mnogim okolnostima od društvenih (šund tretman stripa ali i ratovi), nestalnih edicija i izdavačkih kuća do nerešenog profesionalnog statusa autora. Ovakav položaj nije mimoišao ni “Vekovnike”: zamišljeni su kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” pa (silom neprilika) premešteni u albumski format uz sporadično pojavljivanje u periodici; usput su se, ipak, “razgranali” i u “spin off” serijal “Beskrvni” (dva albuma). Rečju, “Vekovnici” su postali pojam na savremenoj nam strip sceni što potvrđuju i novim izdanjem.
            Serijal ima nekoliko uporišta: prijateljstvo vampira Čena i prgavog besmrtnika Kraljevića Marka, Čenov sukob sa vampirskom sabraćom, Markov sukob sa ostalim izdancima Kainovog soja (koji se ne trpe i međusobno tamane), Markovu ljubav sa besmrtnom amazonkom Aleom. Čen i Marko će se prihvatiti zadatak da čuvaju tajanstvenu mapu-ključ mogućeg smaka sveta što ih vodi u sukobe sa mnogima koji bi da se dokopaju mape od psoglavaca, krstaša i vampira do same “vatre sveta”. Prijatelji konačno potapaju mapu u severno more ali tu njihovim nevoljama ni izdaleka nije kraj. Na početku novog albuma ambiciozni Čen i pijani Marko provaljuju u kuću braće Grim; to nije obična kuća jer nije ukotvljena u vremenu što može da bude zgodno kad se treba sakriti od buljuka krvožednih neprijatelja. Ali, još neko je u kući a potera za njim dovodi dvojac do prolaza u drugu dimenziju – zemlju čuda u kojoj se prepliću raznorazne bajke odnosno njihovi akteri od Kapetana Kuke i njegovih gusara (u jedrenjaku koji plovi kroz vazduh), krokodila koji takođe lebdi iznad tla preko belog zeca sa satom, kralja i kraljice (sa pripadajućim vojnicima) iz “Alise u zemlji čuda”, Tila Ojlenšpigela (koji liči na Robina Huda) koji gađa jabuku ali kad je baci u vazduh, do Limenka, Strašla i Lava iz “Čarobnjaka iz Oza”... Posle urnebesnih jurnjava koje podrazumevaju i da se može biti glavom naniže obešen o sidro jedrenjaka u plovidbi punim jedrima kroz oblake (!), topovskih kanonada i mačevanja, Marko se sukobljava, na život i smrt, sa Kapetanom Kukom koji, međutim, nije ono za šta se predstavlja već moćni, zli besmrtnik-vukodlak koji će, zahvaljući Čengu i Marku i njihovoj neopreznosti, ući u naš svet s namerom da ga pokori!
            Stojanović je svoje poigravanje mitologijom, istorijom, literaturom i popularnom kulturom nastavio i u novom albumu dodajući realnom svetu serijala i fantazmagorijsku alternativu u svetu bajki u kojem je sve (ili skoro sve) moguće, od poricanja zemljine teže do (samo)parodiranja i karikiranja dotadašnjih uloga. Lakoća “skakanja” iz scene u scenu doprinosi vrtoglavom slalomu priče koja započinje kao strip sa dijalozima pa se pretvara u strip bez reči (umesto slova u balonima su karikaturalni prikazi misli) da bi se, u finalu, vratio rečima koje jasno i nedvosmisleno označavaju buduću pretnju koja će svakako biti temelj sledećih epizoda. Ostajući dosledan svom, za klasično koncipirani strip, netipičnom postupanju Stojanović je u ovom albumu ranije promovisani manir iscrtavanja priče od nekoliko autora podigao na još viši nivo jer svaku od 67 tabli iscrtava drugi autor što, sa koloristima, rezultira angažovanjem više od 70 umetnika! Od same pomisli na povezivanje svih njih čitaocu mora da se zavrti u glavi ali će mu, posle par tabli, kada ga mine zbunjenost od različitih crtačkih manira, svo ovo zameštateljstvo doneti još jedno zadovoljstvo – upoređivanja različitih izgleda istih junaka, njihovih varijacija i metamorfoza (od realističnih do karikiranih).
            U novom albumu “Vekovnici” su postojećoj mešavini fantastičkog (sa dozom misticizma i horora), pseudoistorijskog, pustolovnog i borilačkog stripa (koja baštini najbolja iskustva ingenioznog “Vold Njutn Univerzuma” Filipa Hoze Farmera i “Lige izuzetnih džentlmena” Alana Mura), dodali i postmodernističko parodijski odmak uz očigledno uvažavanje i korišćenje inovativnosti alternativnog, andergraund stripa. “Zemlja čuda” potvrđuje da “Vekovnici” nisu rekli poslednju reč, da se nisu umorili i da se od njih mogu očekivati nove strip avanture i atrakcije.
            (“Dnevnik”, 2017.)

top