Agilni izdavač “Darkwood” objavljuje niz zapaženih strip izdanja među kojima je i edicija koja sabira serijal “Ken Parker” scenariste Đankarla Berardija (1947) i nekolicine crtača na čelu sa Ivom Milacom (1949). Strip je započeo svoj život 1974. (najpre u magazinskom pa u knjiškom formatu). Početna priča rađena je pod uticajem filma „Džeremaja Džonson“ iz 1972.g. o usamljenom, pravdoljubivom traperu koga igra Robert Retford (pa Ken pomalo liči na njega); na taj temelj nadovezala su se iskustva „špageti vesterna“ i američkog „antivesterna“ sa neušminkanom slikom Divljeg zapada i ambivalentnim moralnim okvirima. Priče prate Parkerove avanture od kraja Građanskog rata i početka poslednjih velikih ratova vojske SAD i Indijanaca. Parker je traper, naoružan dugom puškom kremenjačom (koju je nasledio od dede) i velikim nožem; njegovi stavovi, pravdoljubivost i solidarnost pionira-graničara, spremnost na svakovrsne teškoće i odricanja direktno se sudaraju sa njegovim protivnicima sklonim prevarama, bahatom rasipanju, nepromišljenosti i lakim (nasilnim) rešenjima. Zbog razlika u životnim svetonazorima Ken je u sukobu sa novim vremenom i ljudima koji prljaju sve kutke nekada čiste, nevine zemlje.
Na svojim putešestvijima kroz prostore Divljeg zapada (uz povremene izlete do mora i na Aljasku) Ken Parker prolazi kroz mnoštvo avantura i sreće svakojake ljude, od onih važnih i uticajnih do sasvim običnih i beznačajnih; među svima njima izdvaja se devojčica Pat O’Šejn, starmala svojeglava prznica sklona lažima (najčešće o svojim godinama ali i prošlosti), krađama kao i samohvalisanju. Pat je stvorena po uzoru na Meti Ros, devojčurka iz vesterna “Prava hrabrost” (“True Grit”) iz 1969.g. koji je režirao Henri Hatavej (šerifa Rustera Kogburna je igrao legendarni Džon Vejn); rimejk ovog klasika snimila su braća Koen 2010. godine. Susret Pat i Kena desio se u epizodi “Balada o Pat O’Šejn” a njihovo druženje se nastavilo u još tri priče od kojih se dve nalaze u sedmoj knjizi Parkerovih avantura. Posle burnog upoznavanja put vodi neobični dvojac u Kanjoj siti, na adresu označenu u pismu detektiva koga je otac male Pat angažovao da pronađe njegovu ženu. Pat je, u međuvremenu, izgubila oca i starijeg brata ali se nada da će pronaći majku. No, žena koja otvara vrata označene kuće ne prepoznaje Pat (ili se uverljivo pretvara). Posetioci se pokunjeno vraćaju neobavljenog posla ne znajući da je njihova poseta uzbunila okupljenu grupu kriminalaca namernih da - opljačkaju čitav grad! Situacija se komplikuje do te mere da je Parker prinuđen da učestvuje u zločinu kako bi spasao otetu Pat. Poduhvat u potpunosti uspeva ali, dok se lopovi raduju, u njihovo skrovište upada šerif i sve ih hapsi! “Vreli grad” je vešto ispripovedan kroz nekoliko linija koje se sabiraju u osnovnu, sa pažljivo doziranom tenzijom povremeno “relaksiranu” humorom. Reč je pravoj Berardijevoj majstoriji u tesnim okvirima komercijalnog stripa koju je izuzetno iscrtao Đorđo Trevisan, jedan od prepoznatljivih, neušminkanih i nerutiniranih crtača.
“Rančero” nije nastavak prethodne epizode već manje-više nezavisna priča smeštena u Južnu Dakotu, preciznije na teritoriju oko Sijuks Folsa gde Pat i Ken stižu vođeni oglasom koji obećava jeftine pašnjake na kojima je moguće obogatiti se gajenjem stoke. A to je upravo ono što Pat želi - da kupi ranč i skući se, naravno, računajući na Kena kao pomagača, radnika i - muža (čime nesuđeni mladoženja ni malo nije oduševljen). Ali, iza svega se krije prevara u koju Pat i Ken upadaju a kao jedini način da se, koliko-toliko, izvuku iz problema ukazuje se veliki boks meč između Kena i Luisa Mičela, šampiona Sent Luisa. Nemajući kud Ken se sprema za borbu vođen odlučnom Pat koja je strogi trener sa velikim očekivanjima. No, u odsudnom trenutku njih dvoje od uhvaćenog varalice saznaju da su (odnosno, da će biti) opet prevareni. Ipak, Ken izlazi na megdan i - gubi. Ali, ispostaviće se da sve nije propalo jer se mudra (prevejana?) Pat kladila na Kenov poraz i zaradila dovoljno para da otplati ranč. “Rančero” je lepršava igrarija sa naglašenim komičnim elementima kojima Berardi “barata” bez mnogo problema uspevajući da balansira između potrebne ozbiljnosti i uverljivosti, s jedne strane i očigledne karikiranosti čitave situacije, s druge strane. Po toj karakteristici ova epizoda je potpuno na tragu filmskog uzora, pomenutog vesterna “Prava hrabrost”. Doprinos atmosferi dao je i crtač Đankarlo Alesandrini koji je svoj karikaturalni potez vrlo dobro uklopio u komičnost priče.
Sedma knjiga „Kena Parkera“ spaja dve priče različitih ambicija ali uspešne realizacije što je još jedan dokaz da se radi o itekako valjanom „vesternu sa dušom“ u kome, uprkos velikom vremenskom odmaku od četiri decenije, i dalje uživaju istinski stripoljupci.
            (“Dnevnik”, 2020.)


Dugovečni i po mnogo čemu inovativni strip serijal „Džeremaja“, delo znanog scenariste i crtača Hermana Ipena (1938), vrlo je dobro poznat ovdašnjim čitaocima; prva epizoda objavljena je, u punom koloru, vrlo brzo po svetskoj premijeri, u drugom broju obnovljenog sarajevskog „Strip arta“ koji ga je i nadalje pratio (najpre u koloru a potom u crno-beloj verziji) sve do prestanka svog izlaženja 1986.g. „Marketprint“ je polovinom 1980-tih objavio tri albuma „Džeremaje“ u punom koloru a u kriznim i sankcijskim 1990-tim ovaj serijal su na „domaćem terenu“ štampali pirati (u crno-beloj varijanti). Posle lutanja „Džeremaja“ je našao novo utočište u „Politikinom zabavniku“ (epizoda su deljene u 2-3 nastavka i štampane na ne uvek kvalitetnom koloru). Konačno, agilna „Čarobna knjiga“ je započela hvale vredan poduhvat objavljivanja celokupnog serijala u tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi a svaki tom sadrži tri epizode; tako osmi tom čine epizode 22 „Puška u vodi“ (originalno objavljena 2001), 23 „Ko je plava lisica?“ (2002) i „Poslednji dijamant“ (2003).
Prva epizoda „Džeremaje“ pojavila se 1979.g. i znatiželjne čitaoce uvela u vreme posle građanskog i rasnog rata koji je razorio SAD. Glavni junaci, tada još mladići, Džeremaja i Kurdi Maloj, krstare uzduž i popreko nekadašnje supersile, sada uništene, bez centralne vlasti i sila reda. Na veliku arenu opstanka ili propasti izlaze novi surovi, nemilosrdni „igrači“. Civilizacija ustupa mesto nasilju, pljačkama, ubistvima i teroru svakovrsnih bandi zbog čega su manje zajednice morale da se samoorganizuju i uspostave kakve-takve institucije reda i zakona koje obične ljude brane od kriminalaca. Takva vlast ima svoju (vrlo visoku) cenu a uz nju idu i sve „prateće“ tekovine - besomučno izrabljivanje masa, korupcija i (zlo)upotreba vlasti. A u pustim ili retko naseljenim predelima dešavaju se i svakojake bizarne pojave, rađaju se i opstaju mutanti ili potpuno neobjašnjiva bića. Džer i Kurdi, kao večiti stranci, svedoci su i slučajni učesnici u mnogim obračunima, pobunama, slavljima i tragedijama. Kako godine prolaze tako se stvari menjaju pa pozornica dešavanja nije ista kakva je bila pre 20-tak godina: isprva je srušeni svet ličio na novu verziju Divljeg zapada ali se situacija postepeno menja u korist obnove centralne državne vlasti, tehnologija i tržišne ekonomije. I Džer i Kurdi pomalo stare i postaju muškarci u punoj snazi, sa izmenjenim stavovima i reakcijama - mada to prevashodno važi za Džeremaju dok Kurdi ostaje vragolasti vetropir koji ne uči na sopstvenim greškama; starenje je za Kurdija najočitije po pitanju njegove omiljene mazge Ezre koju je zbog reume morao da ostavi u azilu i, zauzvrat, da uzjaše - motor.
U tri epizode osmog toma Džer i Kurdi dolaze u dve različite situacije - ruralnu, u kojoj upoznaju relativno izolovanu porodicu („Puška u vodi“) odnosno urbanu sa „pripadajućim“ organizovanim kriminalom (otmica dece za prostituciju „Ko je plava lisica?“) ili manje-više sitnim kriminalcima („Poslednji dijamant“). Mada je zločin u osnovi svih zapleta priče nisu jednosmerne već, naprotiv, obogaćene nizom likova čije namere i planove nije lako otkriti. Herman namerno „otežava“ praćenje dešavanja i „zamagljuje“ osnovne sukobe nizom pobočnih linija; time se strip izmešta iz klišea, produbljuje uverljivost same priče i otvara prostor za predstavljanje svakovrsnih uverljivih portreta „običnih“ a u stvari vrlo osobenih junaka. Uz svo ovo oneobičavanje, Herman ne propušta da uplete i potpuno ekstravagantne elemente-pojave: od momka koji se, sred južnjačke močvare bavi vudu ritualima („Puška...), preko debeljka sa kaubojskim šeširom koji sem mrmljanja ne progovara ni jednu razumljivu reč („... plava lisica“) ili prvaka u dubljenju na glavi koji o sebi govori u trećem licu („... dijamant“). Herman je nesporno talentovan i iskusan autor koji vlada strip medijem i u scenarističkom i u crtačkom segmentu i spreman je na poigravanje sa njima - od autocitatnosti do parafraziranja uz stalnu dozu provokacije, počev od mešanje žanrova (naučne fantastike i vesterna, krimića, horora) do ne uvek glatkih pobeda glavnih. Hermanov crtež se od jarkim bojama obojenog crteža (u prvih 18 epizoda) pretopio u prozirne akvarele. U ovom likovnom postupku vanredno su ubedljivi prizori ruševina i scene koje se dešavaju u doba kada je svetlo slabo (noć, sumrak, magla) i tada je Hermanova četkica odista majstorska.
            Rečju, Hermanov „Džeremaja“ dokaz je neprestanog umetničkog stasavanja, sazrevanja i uozbiljavanja što pomera kreativne i kvalitativne granice samog serijala ali i celokupnog korpusa (naučnofantastičnog) stripa.
            („Dnevnik“, 2020.)




Proces socijalizacije odnosno uključivanja mlade jedinke u postojeću socijalnu strukturu (sa učenjem pripadajućih društvenih uloga), s jedne je strane izuzetno bitan za opstanak zajednice (grupe, plemena, naroda, države) a s druge vanredno traumatičan za „predmet“ (da ne kažemo objekat) socijalizacije - dete, šiparicu/šiparca, tinejdžera/tinejdžerku. Pošto su svi odrasli nekako (lakše ili teže) preživeli i prošli kroz taj trening/torturu i (ne)rado ga se sećaju, ova je tema neminovno našla svoje mesto u svim njihovim (odraslim) aktivnostima/delatnostima, od raznih nauka (društvenih, medicinskih...) do umetnosti i svakojakih formi zabave; primera radi, u literaturi postoji čitav „podžanr“ nazvan „bildungs roman“ odnosno roman o odrastanju. Ni 9. umetnost nije imuna na temu stasavaja pa se ova pojavljuje u raznim modusima, zavisno od ambicija strip dela; na jednom kraju lepeze su dogodovštine super heroja/heroina iz doba kada su bili mali a na sasvim suprotnoj su doživljaji običnih (anti)junaka. Upravo takav je i mali Rasel, protagonista grafičke novele „Kući po mraku“ Dejvida Smola („Modesty stripovi“, 2019.g) koji se sa 13 godina definitivno, bez ikakve krivice i bez zaštite, našao na životnoj vetrometini. Njegova majka je napustila porodicu i otišla sa tatinim najboljim prijateljem a tata Majk, povratnik iz Korejskog rata, ne uspeva da nađe rešenje za situaciju koja ga je zadesila. Zato se Majk odlučuje za selidbu u Kaliforniju, nadajući se pomoći od svoje starije sestre ali to je bila još jedna pogreška jer ih njegova sestra bez pardona izbacuje iz svoje kuće. Oca i sina lutanje dovodi do provincijskog mestašca Maršalfild gde nalaze jeftino utočište kod kineskog para Jian i Ven. Ubrzo Majk nalazi posao - predaje engleski zatvorenicima u San Kventinu. Posle par susreta sa uličnim snagatorima ali i rasistički nastrojenim seniorima, Rasel, s početkom školske godine, upada u vrtlog prilagođavanja i nalaženja mesta u grupi za koju je nepoželjni stranac. Bežeći od nasilja on se zbližava sa još jednim izopštenim marginalcem Vorenom, koji živi samo sa bakom. No, ovo druženje je samo privremeno utočište koje će Rasel napustiti posle bizarne epizode koja se može tumačiti kao početak otkrivanja (homo)seksualnosti ili tek grčevita potraga za dubljom bliskošću. Rasel će se prikloniti novim prijateljima Kurtu i Viliju, napadno izbegavajući Vorena. Njih trojica provode ludi letnji raspust u kome otkrivaju „zabranjene“ stvari kakve su alkohol i cigarete, malo bezobraznih provokacija na račun kelnerice, izmišljene priče o strašnom seksu, opasne vožnje biciklom, gluvarenje u kućici na drvetu... Manje-više idiličnu situaciju uništiće Kurtova nasilnost kojom svima želi da pokaže i dokaže svoju muževnost i koja će kulminirati Vorenovom tragedijom. Želeći da se iskupi za svoje slabosti Rasel, koga je, u međuvremenu, otac ostavio i netragom nestao, nepromišljeno će se zaputiti na put koji je svojevrsno pokajničko hodočašće. Povređen fizički i duhovno Rasel se vraća kod Jiana i Vena voljan da ispravi nepravde koje im je naneo ali i da pobegne negde daleko gde će sve biti „novo, iskreno, čisto i slobodno“.
            Raselovo stradalništvo započinje raspadom porodice koja bi trebala da bude njegovo sklonište od nasilnog okruženja; ipak, da to nije slučajnost potvrđuje ponašenje očeve sestre koja bez imalo sažaljenja odbacuje brata i njegovog sina ne obazirući se na njihove nevolje. A kad je primarna porodica „disfunkcionalna“ teško je očekivati da je stanje u grupi bolje, posebno među mladima kojima gospodare hormoni i imperativ samodokazivanja. Grupa traži žrtvovanje da bi joj se pripadalo i nemilosrdna je prema otpadnicima. U njihovom otkrivanju i kažnjavanju ističu se svakojaki grubijani i nasilnici čija se surova poigravanja lako okončavaju fatalno. Ipak, u tom surovom vrtlogu povremeno blesne zvezda dobrote i samilosti koja dolazi od potpunih stranaca i koja je u stanju da spasi nečiji život. Dejvid Smol (1945) u svojoj gorkoj priči otkriva upravo trenutke kada se ti dobri ljudi sreću i instinktivno (empatijski) „vuku“ jedni druge iz kala brutalne svakodnevice. Smol, koga domaća strip publika pamti po grafičkoj noveli „Šavovi“ (takođe izdanje „Modesty stripova“ Živojina Tamburića), prati Raselove doživljaje bez moralizatorskog patosa ili deklamatorskih pouka, „dozvoljavajući“ dečaku da čini i dobra i loša dela, da spoznaje svoje greške i ispašta za njih. I kao što je umeren i primiren na rečima, Smol je sjajan u vizuelnom pripovedanju koje teče spontano, prirodnom lakoćom na svih (impozantnih) 400 stranica!
            Rečju, „Kući po mraku“ (što je vanredno ilustrativan i značenjima bogat naslov) pleni pažnju čitalaca znatiželjnih da otkriju tajne odrastanja u provinciji SAD polovinom XX veka i tu pažnju bogato nagrađuje spoznajama nekih od svevremenih, krucijalnih istina o (ne)čovečnosti i beščašću.
            („Dnevnik“, 2020.)

„Kad čovek pravi planove, Bog se smeje...“ piše Marko Stojanović u uredničkom uvodniku jubilarnog broja „Strip pressinga“, dvosmisleno naslovljenog sa „Umesto (pro)slave“. Naime, s jedne strane, pred čitaocima i saradnicima stoji 20 brojeva časopisa (plus 4 specijala), niz izložbi i promocija širom regiona - i sve to za 18 godina izlaženja praćenih svakojakim iskušenjima i redovnim posezanjem za poslovičnim (i za ovdašnje kulturne neprilike obaveznim) štapom i kanapom. Upravo zato je 20 brojeva itekako velika brojka i uspeh kojim se treba hvaliti i dičiti. No, s druge strane, vreme nezaustavljivo teče i uzima svoj danak - i tako su nas, u finišu 2019.g, napuštila čak četvorica strip delatnika čiji je trag na ovdašnjoj sceni nemerljiv: crtači i po potrebi scenaristi, Svetozar Živković Sveživ (1944-2019) i Dragoš Jovanović Fera (1940-2019) kao i Zoran Pešić Sigma (1960-2019), pesnik, prozaista, urednik, nezamenjivi pomagač u realizaciji strip projekata. Pored ove trojice Nišlija, napustio nas je i Radivoj Bogićević (1940-2019), tvorac legendarnih junaka iz edicije „Nikad robom“: „Akanta“, „Blaža i Jelice“, „Neustrašivih“... Dirljivim tekstovima koji su mešavina ličnih sećanja i fascinacija „Strip Pressing“ oprašta se od velikana i, kao zalog da njihovo delo neće biti zaboravljeno, nastavlja svoju misiju širenja 9. umetnosti na ovim prostorima.
            Osnovna koncepcija magazina nepromenjena je i on donosi red stripova red tekstualnih priloga u kojima se prikazima predstavljaju strip knjige i albumi iz regiona odnosno kroz intervjue otkrivaju stvaralačke ideje i dileme strip stvaralaca. Pionirska i gotovo prosvetiteljska misija magazina vezana za otkrivanje strip scena okolnih zemalja, koja je potencirana i u ranijim brojevima, nastavlja se i u novom pa tako znatiželjni čitaoci mogu da se informišu o albumima „Crna Frustanela“ grčkog tandema Christos Stampoulis i Giorgos Tsakirellis i „Goni to smeće“ Frana Petruša te knjizi „Kratka istorija bugarskog stripa“ Antona Stojkova; intervju sa Bogdanom Kelatuom, strip autorom iz Jašija u Rumuniji, skicira, čini se, prilično živu strip scenu u susednoj nam državi koja se, kao i ovde, bori sa svoj opstanak, prosperitet i priznanje. „Strip pressing“ kontinuirano prati ovdašnje umetnike koji rade u svetski poznatim strip kućama i u razgovorima sa njima otkriva njihova iskustva i prikuplja savete koji mogu pomoći onima koji kreću putevima „priča u slikama“. U ovom broju svoju stvaralačku avanturu opisuje Viktor Bogdanović, koji ima ekskluzivne ugovore sa „DC“-ijem za crtanje „Supermena“, „Betmena“, „Suicid Squad“-a; Viktor, između ostalog, kaže (kao savet i pouku) „Ne ustajem od stola dok mi ne krene“. U konkurentskoj kući, „Marvel“-u, angažovan je Dalibor Talajić, kao crtač „Spajdermana“, „Avendžersa“, „Iks mena“, „Dedpula“; i njegovo iskustvo potvrđuje da „Nema preskakanja stepenica“ odnosno da se mora raditi stalno i predano, sa mnogo odricanja i požrtvovanja. Nešto iskusniji autor (aktivan više od 30 godina), Dario de Vinćenco, angažovan prevashodno u kući „Serđa Bonelija“, gde, između ostalog, crta Dilana Doga i Zagora, potvrđuje priče mlađih kolega a na pitanje šta se dešava kad dobije scenario koji mu nije interesantan odgovara da se i tada posao radi „najbolje moguće i vrlo profesionalno“. Konačno, razgovor sa Sašom Dimitrijevićem, pod naslovom „Ja sam karikaturista sirotinje i naroda“, otkriva da je i bavljenje karikaturom posao za ceo dan i - ceo život. Sav uloženi teški rad i trud biva nagrađen pažnjom publike te nadahnutim, ushićenim tekstovima kritike i poštovalaca; takvi su tekstovi o „strip klasiku“ Šang Čiju (koji izgleda i ponaša se kao Brus Li) i junak je „Marvel“ svezaka odnosno o legendarnom „Ninđi“ koji je živeo na stranicama ovdašnjih roto romana i strip svezaka a proistekao je iz pera niza domaćih snaga (Lebović, Aladžić, Laci, Slavković, Plavšić, Kerac, Peka, Obradović...).
            Strip praksa - dakle, nove strip priče - donose novi segment serijala „Beskrvni“ (Stojanovića i Nikolića), eksplozivno-špijunsku „Atomsku plavušu“ Hristova, vestern „Plavokosa smrt“ Tarabića, sjajnu Andronikovu parodiju na Dilana Doga, vesele Kamenosove kaiševe o Mefistu, „Fabulozni povratak“ (Veljkovića i Bogdanova) u kome je ljuti Nindža otkrio da ga je publika - zaboravila, gorku verziju „blejdranera“ sa mnoštvom dilema (Stojković i Fejzula) i vatreni ljubavni rastanak (Ganas i Koutris).
            Rečju, „Strip pressing“ dragoceno je i, na žalost, retko ovdašnje izdanje koje donosi mnogo radosti i pouka stripoljubcima te zbog toga zaslužuje svu pažnju i podršku.
(„Dnevnik“, 2020.)


Višestruko proverena logika opstajanja strip izdavača kaže da je nužno štampati stripove koji će zainteresovati što raznolikiju publiku; specijalizacija za određene sadržaje-žanrove ili, čak, forme izdanja (sveske za trafike, manje ili više luksuzni albumi), neminovno sužava ciljnu grupu konzumenata i povećava rizik finansijskog neuspeha. Što je izdavač veći to je veća i količina novca u opticaju pa i briga da se on obrće i uvećava. „Sergio Bonelli Editore“, italijanski strip gigant itekako vodi računa o svemu rečenom pa u svom katalogu ima pored kaubojaca (sa kojima je započeo posao), krimiće, horor, naučnu fantastiku, ratne, istorijske, avanturističke i sentimentalne stripove - sve u velikim i malim serijalima ili kao samostalne priče u obliku jeftinih mesečnih svezaka ali i luksuznijih izdanja. Interes mladih (i onih malo odraslijih) čitalaca pažljivo se prati; isto se tako „tempira“ i serioznost sadržaja, od infantilnih do „ozbiljnih“ uz držanje određenog „nivoa“ i izbegavanje eksperimenata. No, zakazani termin pojave sveske ume da bude ključni kriterijum kome su ostali elementi stripa u potpunosti podređeni. Sve zahteve ispunjavaju (bez)brojni scenaristi, crtači i koloristi-najamnici čija se uloga ne potcenjuje ali ni precenjuje jer su, ipak, deo mašinerije - i to zamenjivi deo. Poneki od tih „izvođača strip radova“ mogu, tokom vremena, da zasluže pažnju i prepoznavanje publike i bosova te tako steknu određene profesionalne privilegije među koje spada i realizacije ponekog samostalnog projekta. Album „Klon“ Korada Mastantuonoa (1962) primer je takve „povlastice“. Korado je dugogodišnji crtač raznih serija (Nik Rajder, Magični vetar, Dilan Dog, Teks Viler) koji se u „Klonu“ potpisuje kao kompletni autor (scenarista, crtač, kolorista) što bi moglo da znači da njegovi poslodavci računaju da on ima potencijale za napredovanje kao samostalan autor - naravno, u okvirima važećih-funkcionalnih principa „korporacijskog stripa“.
            Glavni junak stripa je Roko Bazilea, s jedne strane genijalni programer interfejsa, a sa druge momak avetnog lika sa mnoštvom psiholoških (tačnije psihijatrijskih-šizofrenih) problema od kojih se (ne)uspešno lečio i zbog koji pati od povremenih (vrlo uverljivih) halucinacija. Roko živi u 2072. godini u Rimu koji je (kao i danas) haotično mesto mešanja duge, burne istorije i savremenosti. Roko dobija posao sređivanja sistema zaštite kod Janusa Keplera, ministra zdravstva. U toku izvođenja programerskih radova u kabinet upada naoružana trojka i ubija ministra a zatim Rokoa, kao neželjenog svedoka, juri kroz zgradu. Pošto na jedvite jade umakne Roko, u svom skrovištu, prati medije ali - niko ne obaveštava o ubistvu. Na nagovor devojke Veronike on odlazi u ministarstvo i tamo sreće ministra - živog i zdravog! Pokoleban i sklon da poveruje kako je sve što je video još jedna halicinacija, Roko ipak pokušava da proveri snimke sa kamera u ministarstvu i - opet naleće na ubice... Sledi još jedna potera sa pucnjavom i pojava novog spasioca - Korine Biso, biologa koja tvrdi da iza svega stoji farmaceuska kuća koja je „sklonila“ ministra pošto nije prihvatao njihove planove (odnosno manipulacije sa bio inženjeringom). Potpuno sluđen i rastrzan onim što je video i onim što mu se naknadno prikazuje i dešava, Roko pristaje da pomogne Korini da se stvari razreše ali ubrzo shvata da je ponovo prevaren i iskorišćen.
            „Klon“ zdušno koristi sve obrasce oštre i brze akcione priče sa mnogo jurnjava i obrta, smeštene u bližu budućnost i na „domaći teren“ što mu omogućava da crta prepoznatljive eksterijere Rima delimično izmenjene i dopunjene novotarijama. Ovaj vizuelni segment apostrofira se i u predgovoru albuma kao poseban kvalitet (naravno, pre svega za italijanske čitaoce). U osnovi strip varira priču o zlim moćnicima i usamljenom pojedincu, o zloupotrebi nauke i farmakološkoj mafiji bez iskoraka u nova rešenja. Osim ovih pripovedačkih šablona, Mastantuono je morao da poštuje i one crtačke (tri kaiša sa po dve sličice na stranici) što je svakako „ukrotilo“ i usporilo dinamiku u scenama potere mada je crtež korektan, bez očiglednih promašaja. Zadata dužina albuma nametnula je „prostorna“ ograničenja zbog kojih su neke stranice pretrpane objašnjenjima. Ipak, uprkos ponekim nesigurnostima, „Klon“ je primer standardnog korporacijskog stripa koji je isključivo namenjen zabavi mlađe publike i koji je taj zadatak, sveukupno, uspešno obavio.

(„Dnevnik“, 2020.)


Agilni izdavač „Čarobna knjiga“ nastavlja da raduje stripoljupce svih uzrasta. Uz dela tekuće svetske produkcije štampaju se i reprezentativna dela koja su već ušla u istoriju 9. umetnosti odnosno stekla kultni status među poznavaocima stripa. Na tom tragu su se, u ediciji „Stari kontinent“, pojavile dve knjige koje sabiraju proslavljeni serijal „Inkal“ scenariste Alehandra Žodorovskog (1929) i crtača Žana Žiroa Mebijusa (1938-2012). Reč je, dakle, o svih šest albuma (prvi put štampanih od 1981. do 1988), kratkoj priči-dopuni „U srcu neprobojnog metabunkera“ iz 1989.g. te obimnoj knjizi „Misterije Inkala“ Žana Anestea i Kristofa Kilijana koja je svojevrsna enciklopedija ovog serijala ali i širi uvid u autorske opsesije dve snažne autorske pojave, Žodorovskog i Mebijusa, koje su u ovaj projekat unele sve svoje snage i stvorile sjajan amalgam čiji uticaj na strip medijum odnosno na naučnofantastični strip oseća i danas (a dodatno je potvrđen i pojačan serijalima „Pre Inkala“ odnosno „Završni Inkal“). Osim pomenutih, posebnost ovih knjiga je i obnova originalnog kolora u albumima; stoga se, bez preterivanja, može reći da je ovim izdanjem „Inkal“ na našim prostorima predstavljan najpotpunije i najtemeljnije.
            Prvi tom sadrži četiri albuma serijala („Crni Inkal“, „Inkal svetlosti“, „Ono što je dole“ i „Ono što je gore“) u kojima znatiželjni čitaoci najpre upoznaju glavnog (anti)junaka Džona Difula, ne previše spretnog i bistrog „vlasnika dozvole za detektiva R klase“, koga grupa nasilnika, da bi mu „izvukla“ potrebne informacije, na „prigodnom“ mestu zvanom Avenija samoubica, baca u bezdan-procep u nivoima podzemnog grada koji se završava jezerom kiseline. Surovu igru prekidaju roboti-policajci kojima Diful neuverljivo pokušava da objasni svoje poslednje doživljaje. Proganjanje Difula nastaviće se čim ponovo izađe na ulici. Hteo-nehteo detektiv upada sve dublje u vrtlog događaja koji ga mogu koštati života ali mogu i da unište planetu odnosno čitavu galaksiju. Povratak u stan otkriće da je njegov ljubimac - betonska ptica postao prorok svetih istina koga već obožava okupljena masa. Na skup upadaju Bergovi, rasa iz sazvežđa Labuda, koja namerava da uništi planetu; s druge strne stižu mutanti a u sveopštu pucnjavu se umešaju i predsednikovi grbavci (elitna jedinica za prljave poslove), Svi oni traže mitski Inkal koga je Diful dobio od umirućeg bića u kanalizaciji! Diful beži od predsednika (sa titulom „velikozmijstvo“) u novokloniranom telu na površinu planete odakle će stići u Tehnograd kojim vlada sekta Tehnosa. U međuvremenu u potragu za Difulom kreće i znameniti borac-ubica Metabaron (koji ima svoj zasebni serijal u okviru Žodoverzuma)!
            Tako počinje velika strip avantura koja je po spoljnim karakteristikama najbliža „svemirskoj operi“, podžanru naučne fantastike u kome sve vrvi od svemirskih carstava, međugalaktičkih ratova i neverovatne tehnologije. Žodorovski zdušno i obilno koristi žanrovsku ikonografiju i obrasce, od putovanja na egzotična mesta i planete, preko različitih rasa i vrsta do revolucija i gigantskih bitaka. Kako priča odmiče tako postaje jasno da iza sveg zamešateljstva stoji krucijalni sukob dva principa - Svetlosti i Tame - na kojima su utemeljeni Univerzum i svi svetovi. U konstruisanju, zaplitanju i rasplitanju ove priče Žodorovski ne zazire da upotrebi svoja znanja raznih mitologija odnosno iz nekolikih ezoterijskih disciplina čime obogaćuje moguća čitanja i tumačenja priče odnosno izdiže je od uobičajenih, rutinskih egzotično-eskapističkih sadržaja koji se zaboravljaju odmah posle konzumiranja. „Inkal“, naprotiv, ostaje trajno zapamćen kao izuzetna bajkovita i spiritualna avantura.
            Ambicioznom i zahtevnom scenariju superiorni vizuelni lik dao je Mebijus. Ovaj serijal potvrda je činjenice da je Mebijus stvorio likovni identitet budućnosti u popularnoj kulturi poslednjih decenija XX veka. Sve što je Mebijus nacrtao, od eksterijera i enterijera, svemirskih brodova, ulične i visoke mode, skafandera, oružja i svakovrsne opreme, ugrađeno je u svest žitelja Zapadnog sveta s kraja XX veka kao najverovatniji i najočekivaniji „lik stvari koje će doći“. U „Inkalu“ Mebijus stvara fascinantne slike gradova-mravinjaka, idilične prirode, anđeoske lepote i brutalne, sirove ružnoće, sterilne, sjajne tehnike i sveprisutnih otpada na kojima završavaje nekada prestižne mašine. Ono što pleni je utisak neverovatne lakoće kojom linije „osvajaju“ belinu hartije, čudesni rakursi i sugestivna, dinamična a elegantna kompozicija tabli od kojih zastaje dah. Pažljivi gledalac koji lista albume „Inkala“ u potpunosti je svestan da u rukama drži neporecivi dokaz Mebijusove crtačke genijalnosti.
            Rečju, „Inkal“ je remek-delo stripa XX veka, jedinstveni i neponovljivi spoj reči i slike, mudrosti i humora, fantastična vizija jednog Univerzuma i temeljnih vrednosti koje njime vladaju; kao takav „Inkal“ je nezaobilazna lektira za svakog poštovaoca svekolike Umetnosti.
            („Dnevnik“, 2020.)

top