ULJEZ U SVEŠTENIČKOJ MANTIJI – “Habemus Bastard” Silvena Valea i Žaki Švarcmana; izdavač “Čarobna knjiga” 2025.

 

Agilna „Čarobna knjiga“ objavila je, kao specijalni novitet za letnju “Stripomaniju - Mangamaniju”,  pravu gozbu ovdašnjih ljubitelje stripa, u prestižnoj  biblioteci „Stari kontinent“ album “Habemus Bastard” crtača Silvena Valea (1972) i scenariste Žaki Švarcmana (1972). Album je “vruć” i aktuelan: originalno ga je 2024. godine objavila jedna od najboljih francuskih strip izdavačkih kuća “Dargo”. Dva albuma, “Neophodno biće” i “Srce pod mantijom”, sabrana su u izdanju “Čarobne knjige” koja i ovom knjigom (tvrdih korica, kvalitetne kolor štampe) nastavlja da “hvati i drži korak” sa tekućom produkcijom evropske 9. umetnosti.

    Znatiželjni čitalac zastaće već prilikom razgledanja korica i prvih strana albume jer će utvrditi da je originalan naslov preuzet i u našem izdanju. U osnovnom prevodu sa latinskog naslov bi glasio “Imamo uljeza (kopile)” (obzirom na skorašnje događaje naslov može asocirati i na uzvik “Habemus Papa”). Kako će se čitaoci brzo uveriti, naslov itekako opisuje sadržaj priče. Naime, izvesni Lisijen, “momak za sve” (čitaj, sve prljave) poslove velikog kriminalnog bosa dobija poverljiv posao - da bosovog bratanca uveri da batali slatki život i vrati se svešteničkom poslu - ali stvari krenu naopako pa bratanac Filip završi mrtav na pločniku a Lisijen, u Filipovoj mantiji, postaje lokalni sveštenik u Crkvi uspenja blažene device u varošici Sen Klod. U tom trenutku Licijenu se ovaj ‘trik’ učinio kao dobro privremeno rešenje (barem dok niko ne otkrije Filipovo telo zakopano u šumi). Ali, nema ničega trajnijeg od privremenih rešenja… Pošto svaki valjani sveštenik mora da obavlja svoje radne obaveze (od formalnih misa ili krštenja beba do usputnih razgovora sa pastvom) ni otac Filip ih ne može izbeći; njegove jadne a ponekad i bogohulne improvizacije (kakve su neurotično ispijanje oltarskog vina i neumereno grickanje hostija), međutim ‘prolaze’ jer starci ono što ne razumeju objašnjavaju novim pristupima (sem poneke nezadovoljne babe). Otac Filip će zaista unaprediti propovedi ne samo neformalnim rečnikom nego i slobodnim ubacivanjem ideja o tamnoj materiji i energiji svemira o kojima je slušao u naučnim emisijama na televiziji. Sveštenikove blefove ‘provaljuje’ (sa sve pištoljima ispod oltara) devojčica Eva koju maltretira otac alkoholičar ali obe strane sklapaju dogovor o nenapadanju. S druge strane, Lisijen u Renou, sinu njegove domaćice, uhvaćenom u dilovanju droge, prepoznaje sebe u mladosti ali njuši i izvor dodatne zarade. Kao i svaki vuk među ovcama Lisijen lako otkriva načine da sebi pribavi malo (i malo više) luksuza i telesnih zadovoljstava. Sve u svemu, Lisijenu/ ocu Filipu baš je krenulo pa radi ono što je i do tada (malo krade, puno laže…). No, nevesele stvari odvijaju se van Sen Kloda: velike bande su se ozbiljno zakrvile, telo pravog Filipa je otkriveno a Meril, laka dama zbog koje je mrtvi Filip hteo da se odrekne mantije i koja je prisustvovala Filipovom padu, u velikoj je materijalnoj krizi pa rešava da potraži Lisijena (ne znajući da je kriminalci prate). To će dodati još problema Lisijenovom malom ‘carstvu’ (Reno otkriva da ga sveštenik vara pa Lisijen rešava da ga ubije ali ubija policajca…). Konačno, računi moraju da se izravnaju: Lisijenov bos dolazi da se obračuna s njim posle propovedi, suparnička banda dolazi da se osveti bosu. Sledi vatreni obračun i malo čudo koje spasava živote glavnih junaka koji sklapaju mir i – nastavljaju saradnju u unosnoj raboti dilovanja droge!

        Krimi priče u kojima su glavni junaci ‘loši momci’ atraktivne su jer nude drugačije vizure i vrednosne skale u kojima su plaćene ili serijske ubice, silovatelji ili surovi lopovi prekršili sve moralne i religijske zapovesti i tabue (prednja korica albuma upravo sugeriše te principe: Lisijena steže sveštenički okovratnik koji bi on da olabavi okrvavljenom rukom a takva je i manžetna košulje). Švarcmanova priča pretežno se bavi opisima svakojakih, manjih i većih zlodela dok su ‘dobri’ ispravni ljudi predstavljeni kao naivni i bezazleni, zaokupljeni trivijalijama, i zato su lake mete svakojakih kriminalaca. Ipak, ova nimalo prijatna istina ne iznosi se direktno već je ublažena sveprisutnim humorom koji dolazi kroz dijaloge i groteskne situacije i uvek je bez deklamatorskih pouka koje bi poništile spontanost i duhovitost. Otuda je ovo vrlo delikatna priča bez forsirane pompeznosti ili brutalnosti (koje bi otkrivale korupciju crkve, divljanje bandi, apatiju vlasti, tupost širokih masa i slične ‘šokantne’ istine). Ovom blagom tonu dobrano je doprineo i Valeov crtež kojim, sred eksterijera i enterijera, kao da dominiraju karikaturalno baburasti nosevi različitih oblika i boja! Crteži su razigrani i lepršavi a tako su montirane i table čime se dinamika priče dodatno potcrtava. Vale vrlo rado crta slike koje prelaze na drugu stranu a epizode iz prošlosti obavezno smešta u crne okvire.

            Zaključimo da je “Habemus bastard” zanimljiva i zabavna priča obogaćena i dubljim, gorčim značenjima i da, kao takva, zaslužuje punu pažnju ljubitelja 9. umetnosti.

            (“Dnevnik”, 2025.)