Fantastični strip serijal „Torgal“, rezultat saradnje pisca Van Hama i crtača Rosinskog originalno je započet 1977. godine i zahvaljujući zanimljivoj i za ono vreme novoj (barem za strip) mešavini naučne i epske fantastike zadobio simpatije brojnih ljubitelja „priča u slikama“. Torgal, „zvezdano dete“ koje su usvojili divlji Vikinzi, u pogodbenom vremenu s kraja prvog milenijuma Zapadnog sveta, sasvim je netipičan junak koji nimalo ne mari za avanture već uporno (ali bezuspešno) pokušava da se skrasi i u miru živi sa svojom suprugom i decom. No, okolnosti ga nemilice bacaju u centar svakojakih dešavanja koja mu ne dozvoljavaju predomišljanja već traže da snagom mišica, oštricom mača i precizno odapetim strelama spasava sebe i svoje bližnje; domišljatost, lukavost, oštroumni zaključci i precizni planovi Torgalove su dodatne prednosti mada ni njegovi neprijatelji nisu naivni i glupi ni kada je reč o „običnim“ ljudima ni kada se bori sa moćnim, bogolikim stvorenjima odnosno ljudima iz budućnosti čija je tehnologija superiorna.
            Sedmi tom Torgalovih sveukupnih dogodovština (izdanje agilnog „Darkwood“-a iz 2016.g.), u sjajnoj opremi sa reljefnom prednjom koricom, u punom koloru i u preciznoj štampi, donosi tri epizode (po internom rasporedu XIX, XX i XXI) nastale 1993. i 1995. godine. Serijal je tada sasvim blizu jubileja - pune dve decenije izlaženja što podrazumeva da je svet u kome se dešava „razrađen“ kao i prepoznatljivi pripovedački i likovni stil i identitet stripa. Crtež i kadriranje odnosno komponovanje tabli koje precizno prate i potpomažu dinamiku priče ubedljivi su, bez slabih mesta. Scenarija koja ispisuje Van Ham započinju  nove krugove sage pa se na sceni pojavljuju već znani likovi sada u novim situacijama. Čini se da je svo to ponavljanje vrlo zanimljivo za stvaraoce jer su u mogućnosti da „prodube“ dobrotu/zlobnost novih/starih junaka i, što je još izazovnije, da promene njihove profile i tabore. Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da je za dve decenije stasala i nova generacija mladih čitalaca kojoj treba pomoći da se uključi u sagu.
            Epizode iz sedmog toma nastavljaju tragom prethodnih priča i prate „nevoljne, prinudne“ saputnike: Torgala, koji beži od porodice kako bi je poštedeo daljih stradanja, i Kris od Valnora, prgavu zloću koja beskrupulozno pokušava da postane moćna i bogata ali se ti planovi redovno izjalovljuju (uglavnom Togralovom zaslugom). U epizodi „Nevidljiva tvrđava“ kojom započinje istoimeni ciklus u 6 segmenata, Togal sreće neobičnu staricu Alajin koja mu objašnjava da će ostvariti svoju želju za mirnim životom jedino ako obriše svoje ime sa kamena na kome su ga upisali bogovi; kamen se nalazi u Nevidljivoj tvrđavi, van prostora i vremena, u koju će ući samo ako to zaista želi. Spasavajući se od potere Rečnog naroda Torgal i Kris nađu se u klopci a izlaz iz nje iz vodi u niz košmarnih susreta sa ljudima iz ranijih avantura. U trenutku kad mračna senka zapreti njegovoj porodici Torgal baca na nju nož i pogađa je a onda vidi da je ta senka - on! Nakon toga budi se u stvarnom svetu ali se ne seća svog života. Kris mu govori da je on Šajgan Nemilosrdni a ona žena koju voli. Tako Torgal postaje sopstveni mračni lik, svoj mister Hajd. Torgal i Kris sa piratima pljačkaju severnim morima i postaju bogati i moćni.
            No, mada je dobila ono što je želela Kris (u epizodi „Žig prognanih“) ne miruje i, želeći da se osveti i eliminiše Torgalovu porodicu kuje zaveru zbog koje Arisija biva žigosana i sa decom, Jolanom i malom Luv, proterana iz sela a potom zarobljena i pretvorena u Krisinu robinju. No, Jolan, koji, mada još dečak, vlada velikim moćima a usto je i bezumno hrabar, uz pomoć dečaka Dereka upada u tvrđavi i oslobađa zarobljenike. Kris ipak odvodi Arisiju i Luv pa Jolan, Derek i njegova sestra Lela kreću u potragu.
            Epizoda „Ogotajeva kruna“ nastavak je priče ali u bitno drugačijem, naučnofantastičnom maniru. U sudbinu Šajgana (koga će nezadovoljne vođe pirata ubiti a Kris će s kule skočiti u more) i Jolanovu potragu umešaće se Jaks Nadzirač iz daleke budućnosti čiji je zadatak da ispravi istorijski poremećaj (koji je počinio još Jolanov deda) i to tako što će se vratiti u prošlost i pronaći odbačeni energetski šlem. Jaks i Jolan putuju unazad i pronalaze traženo ali kad se vrate nazad pojavljuje se - odrasli Jolan iz paralelne stvarnosti! Priča se nadalje komplikuje toliko da je potrebna velika pažnja da bi se shvatilo šta se dešava i da li je i gde prekršen princip vremenskog paradoksa. Posle mnogih peripetija (i pojave Velikog Nadzirača) stvari će se vratiti na staro - Torgal ne gine a Arisija, Luv i Jolan se konačno sreću. „Ogatajeva kruna“ pleni neodoljivom atmosferom koja je na tragu „palp“ fantastike i poslastica je za ljubitelje naučne fantastike.
            Rečju, serijal „Torgal“ u ovim je epizodama na svom kreativnom vrhuncu; Van Ham i Rosinski se bez većih problema kreću širokim žanrovskim i medijskim prostorima nudeći valjano „skrojene“, izbalansirane, uverljive, zanimljive i zabavne avanture kojima ljubitelji 9. umetnosti i danas teško odolevaju.
            („Dnevnik“, 2017.)


„Granvil - Ljubavi moja“ je drugi album iz, za sada četvorotomnog strip serijala kome u podnaslovu stoji „Naučnofantastična pustolovina inspektora Lebroka iz Skotland jarda“. Scenarista i crtač je Brajan Talbot (1952) iza koga stoji bogat i šaroliki opus u rasponu od andergraund stripova, onih o super junacima (crtao je „Sudiju Dreda“ i „Betmena“ te slavnog „Sendmena“ od 1991. do 1993) do ambicioznih grafičkih novela - smatraju ga jednim od pionira britanskih grafičkih novela („Avanture Lutera Artrajta“, od 1978. do 1989). Njegove grafičke novele zaslužile su značajnu čitalačku i kritičarsku pažnju kao i više prestižnih nagrada; najpoznatije su dirljiva „Priča jednog lošeg pacova“ (1995; srpsko izdanje „Omnibus“ 2014), „Alisa u Sanderlendu“ (2007), serija „Granvil“ (2009-2012), intimističke „Ćerke“ (sa Meri M. Talbot, 2012; srpsko izdanje „Omnibus“ 2013). Talbot uspeva da spoji korporacijsko-komercijalni i alternativno-umetnički strip, suvereno baratajući pravilima, potencijalima, dometima i ograničenjima svih formi. Dokazao se i kao vešt zanatlija i kao razbarušeni alternativac odnosno precizan i intrigantan umetnik. Njemu, što je takođe retkost, nisu nepoznati ni realistički ni fantastičko-žanrovski miljei. Ovakva univerzalistička sposobnost čini ga kompletnom stvaralačkom ličnošću sposobnom za visoke uzlete imaginacije.
„Granvil“, u ovdašnjem izdanju agilnog „Darkwooda“ (iz 2012.g. samo tri godine posle svetske premijere 2009.g.) može se odrediti kao stim-pank basna koja se dešava u alternativnom svetu u kome je Britanija izgubila rat sa Napoleonom i, sa ostatkom Evrope, potpala pod francusku okupaciju a engleska kraljevska porodica je pogubljena na giljotini. Centar čitavog sveta je Granvil (Pariz). Posle gotovo dva veka ropstva, nakon kampanje građanske neposlušnosti i anarhističkih bombaških napada, Engleska dobija nezavisnost kao Socijalistička Republika Britanija; moćna Francuska i dalje prezire Britaniju s kojom je povezuje most preko Lamanša. Naravno, kao i u našem, običnom svetu zločini, špijunske zavere i političke intrige ne prestaju. Priča drugog albuma naslanja se na prvi deo mada se, bez većih problema, može čitati i kao samostalna epizoda. Ovog puta inspektor Labrok i njegov pomoćnik Paci pokušavaju da uhvate surovog ubicu Besnog Psa (mada je - pacov) koji je pobegao iz zatvora pred samo pogubljenje giljotinom a onda sasvim volšebno, uprkos blokadama svih puteva, osvanuo u Granvilu gde ubija prostitutke. Mada suspendovan zbog neposlušnosti Labrok odlazi na lice mesta i pokušava da složi sve kockice u mozaiku. Jasno mu je da je Besnom Psu u bekstvu pomogao neko vrlo važan odnosno da ubica u Granvilu traži nešto od državne važnosti. Klupko zločina polako se odmotava a njihov uzrok je u bliskoj prošlosti, u danima otpora Engleza protiv Francuza porobljivača i akcija najfanatičnijih boraca iz Besne brigade koji nisu znali za milost. Mračna tajna pobede – masakr pobunjeničkih vođa – vodi inspektora u sam politički vrh nove države, do nesuđenog premijera! Čini se da nijedna pobeda nije čista, da slavodobitni oslobodioci kriju tajne koje bi voleli da se zabašure univerzalnim opravdanjem ostvarenja najvažnijeg cilja - slobode; no, među prvoborcima su bili i mnogi koje pristojni ljudi izbegavaju. Opravdanje da rat traži i donosi stradanja i žrtve nije (uvek) dovoljno jer čak i u najmračnijim vremenima postoje (ili bi trebale da postoje) granice humanosti (i među životinjama!). Konačno, na maksimu da „cilj opravdava sredstva“ ne pristaju svi.
Alternativnoistorijsko zamešateljstvo sa prepoznatljivom stim-pank ikonografijom  (vozila na paru, svakojaki transportno-putnički baloni, viktorijanska atmosfera...), obogaćeno junacima-životinjama (domišljati, nabildovani, na pesnicama i pištoljima brzi Lebrok je jazavac, Paci je, naravno, pacov, šef policije je ovan, premijer buldog; ljudi ili „testoliki“ su prezrena nakaradna stvorenja najniža na društvenoj lestvici - sluge za prljave poslove) u ovoj epizodi je dopunjeno opšteljudskim i sveistorijskim političkim i etičkim dilemama. Priča se ne iscrpljuje pukom istragom zločina već odlazi i korak „iza scene“. Mada u podnaslovu albuma stoji „Maštarija“ nije reč o pukoj akcionoj razbibrizi već o mnogo ambicioznijem i serioznijem sadržaju - upravo kako se to i radi u basnama.
            Rečju, „Granvil - Ljubavi moja“ dopadljiva je avantura razigranog crteža i dinamično koncipiranih tabli, napeta i zanimljiva,  sa humornom pasažima koji povremeno skliznu u cinizan. Zahvaljujući visprenom autoru ova varljivo „laka priča“ sa poukama (kao i u prvom albumu) realizovana je tako da se u potpunosti „razmaše“ njen značajni umetnički kvalitet i potencijal.
            („Dnevnik“, 2017.)
Filip K. Dik (1928-1982) jedan je od nespornih klasika naučne fantastike. Bio je pisac-nadničar koji je morao da piše mnogo da bi se izdržavao od skromnih honorara (za 28 godina objavio je 40 knjiga), živeo krajnje neurednim životom, upotrebljavao droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, višečasovnog pisanja). Uprkos „masovnoj proizvodnji“ njegov nesporni talenat je vidljiv bezmalo u svakoj priči a mnoge od njih bile bi remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Stanislav Lem u znamenitom eseju o američkoj naučnoj fantastici, u knjizi “Fantastika i futurologija”, među retkim autorima za koje tvrdi da zavređuju pažnju pominje i Filipa K. Dika; Lemu smeta nedovršenost i neujednačenost Dikovog stila i ikonografski arsenal poznat iz palp perioda ali mu ne odriče zanimljivost ideja. Dik je zaista koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika ali ih nije (zlo)upotrebljavao zarad rutinskog korišćenja obrazaca već da bi upečatljivije oslikao odmake od društvenih, moralnih ili  prostorno-vremenskih pravila. Među najuspelije Dikove romane spadaju: “Čovek u visokom dvorcu” (1962), alternativna istorija u kojoj su Nemci i Japanci pobedili u II svetskom ratu; postapokaliptični košmar “Sanjaju li androidi električne ovce?” (1968; po motivima ovog romana Ridli Skot je 1982. godine snimio film “Blade Runner” koji važi za jedan od najboljih naučnofantastičnih filmova ali, uprkos vizuelnoj atraktivnosti, ne domaša kvalitete romana), Ubik” (1969), fantazmagorija o raspadanju vremena i prostora, paranoidni košmar ličnosti izbrisane iz sopstvene sadašnjosti “Tecite suze moje, reče policajac” (1974), “Tamno skeniranja” (1977), šizofreni krimić u kome tajni agent dobija zadatak da špijunira sam sebe; Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom.
            Roman “Sanjaju li androidi električne ovce?” prati dan u životu Rika Dekarda, lovca na odstrelnine - androide koji iz kolonija na Marsu organizovano beže na Zemlju opustošenu Terminalnim svetskim ratom; vlasti podstiču iseljavanje a svaki iseljenik dobija androida kao sopstvenog slugu. Oni koji ostaju rizikuju da zbog sveprisutne radioaktivne prašine postanu “nenormalci” (pilećemozgovci, mravomozgovci) i zbog toga izgube pravo da odu u svemir. Biljni i životinjski svet je gotovo izumro; pitanje je prestiža posedovanje i čuvanje životinja (na krovovima polupraznih stambenih zgrada) a oni koji nemaju dovoljno para za žive kupuju veštačke “električne” životinje i prema njima iživljavaju svoju naklonost (Dekard ima električnu ovcu). Neformalna religija “mercerizam”, uz pomoć seansi sjedinjavanja, podstiče međuljudsku empatiju i razumevanje; androidi nemaju tu sposobnost i mogu biti prepoznati po zakasnelom reagovanju na pitanja koja traže empatijski telesni odgovor. Ali, novu generaciju androida, sa usavršenim Neksus-6 mozgovima, izuzetno je teško razlikovati od ljudi. Pošto kolegu rani jedan od progonjenih androida Dekard dobija zadatak da ih eliminiše -“povuče”. Da bi bolje upoznao lovinu Dekard odlazi u korporaciju koja ih proizvodi i tamo upoznaje atraktivnu androidku Rahelu. Njegov lov vodi ga kroz bizarne situacije ali i teška preispitivanja sopstvene svrhe i posla kojim se bavi. Posle dubokog razočarenja i pokušaja samoubistva Dekard se vraća kući, supruzi, (ne)izvesnom i neizbežnom svakodnevnom življenju. Na horizontu se naziru promene: opštepopularni TV zabavljač Baster Drugarčina, koji je android, raskinkava Mercera i njegovo učenje o empatijskoj izuzetnosti ljudi u odnosu na androide.
            Priča “Androida…” fascinantna je u svojoj složenosti i višesmislenosti. Iz početnog atraktivnog akcionog zapleta pomaljaju se psihološke, egzistencijalne i filozofske ravni koje prerastaju rutinska žanrovska dela (bazirana na manje-više konsekventnim razvijanjima posledica “oneobičavanja” jednog segmenta stvarnosti). Dikova vizija pleni originalnom atraktivnošću, nesvakidašnjim postavkama odnosa pojedinac-društvo, svežinom i upečatljivošću zapleta i atmosfere, poigravanjem doživljajima stvarnostima i opsenama, logičkim paradoksima, krhkim granicama svesti i nepredvidivim meandriranjem spoznaje sopstvenog postojanja. Psihološki profil Rika Dekarda jedan je od najpreciznije i najpotpunije ocrtanih u naučnoj fantastici.
            U „Androidima...“ Dik demonstrira vanrednu stilističku veštinu uz pravi vatromet asocijacija i domišljatih slika pomešanih sa opisima trivijalne svakodnevice što sveukupno oplemenjuje i produbljuje konačni doživljaj. Pažljivi čitaoci zapaziće i Dikove već znamenite razgaljujuće „gafove“, materijalne i logičke greške (različite vrste pića koje akteri piju u istoj sceni, nestajanje-zanemarivanje pa pojavljivanje leševa). Rečju, i pola veka od pojave roman „Sanjaju li androidi električne ovce?“ je izuzetno štivo koje nije izgubilo ništa od svoje zadovljivosti i intrigantnosti te je obavezna lektira svakom literarnom sladokuscu.
            („Dnevnik“, 2017.)
Strip serijal “Vekovnici” u svojoj desetoj godini postojanja beleži novi, jubilarni album - deveti po numeraciji a deseti po broju (obzirom da postoji i “nulti album”). Ova je činjenica sama po sebi vredna pažnje a za poznavaoce domaćih strip prilika i neprilika gotovo fascinantna jer održati takav kontinutet stvaranja (koji podrazumeva ne samo pisanje scenarija već i koordinaciju sa par stotina crtača) i objavljivanja nije lako ni u stripu naklonjenim sredinama a kamoli u zemlji Srbiji. Ipak, između “teško ali moguće” i “nemoguće” zadesio se “spiritus movens” imenom i prezimenom Marko Stojanović koji je serijal smislio i kroz bezbrojne “staze i bogaze”, zahvaljujući vanrednoj snazi i fanatičnoj upornosti, uveo u drugu deceniju postojanja. Istorija ovdašnjeg stripa (u raznim inkarnacijama Jugoslavije i u Republici Srbiji) beleži kraće ili duže strip serijale (Zigomara, Akanta,Tajanstvenog viteza, Mirka i Slavka, Dikana, TV Radojicu, Ket Klou, Zuzuka, Legiju nepromočivih, Elazara, Bernarda Panasonika, Robusta...) ali je reč o izuzecima a ne pravilu “zahvaljući” mnogim okolnostima od društvenih (šund tretman stripa ali i ratovi), nestalnih edicija i izdavačkih kuća do nerešenog profesionalnog statusa autora. Ovakav položaj nije mimoišao ni “Vekovnike”: zamišljeni su kao serijal koji će izlaziti u “Politikinom zabavniku” pa (silom neprilika) premešteni u albumski format uz sporadično pojavljivanje u periodici; usput su se, ipak, “razgranali” i u “spin off” serijal “Beskrvni” (dva albuma). Rečju, “Vekovnici” su postali pojam na savremenoj nam strip sceni što potvrđuju i novim izdanjem.
            Serijal ima nekoliko uporišta: prijateljstvo vampira Čena i prgavog besmrtnika Kraljevića Marka, Čenov sukob sa vampirskom sabraćom, Markov sukob sa ostalim izdancima Kainovog soja (koji se ne trpe i međusobno tamane), Markovu ljubav sa besmrtnom amazonkom Aleom. Čen i Marko će se prihvatiti zadatak da čuvaju tajanstvenu mapu-ključ mogućeg smaka sveta što ih vodi u sukobe sa mnogima koji bi da se dokopaju mape od psoglavaca, krstaša i vampira do same “vatre sveta”. Prijatelji konačno potapaju mapu u severno more ali tu njihovim nevoljama ni izdaleka nije kraj. Na početku novog albuma ambiciozni Čen i pijani Marko provaljuju u kuću braće Grim; to nije obična kuća jer nije ukotvljena u vremenu što može da bude zgodno kad se treba sakriti od buljuka krvožednih neprijatelja. Ali, još neko je u kući a potera za njim dovodi dvojac do prolaza u drugu dimenziju – zemlju čuda u kojoj se prepliću raznorazne bajke odnosno njihovi akteri od Kapetana Kuke i njegovih gusara (u jedrenjaku koji plovi kroz vazduh), krokodila koji takođe lebdi iznad tla preko belog zeca sa satom, kralja i kraljice (sa pripadajućim vojnicima) iz “Alise u zemlji čuda”, Tila Ojlenšpigela (koji liči na Robina Huda) koji gađa jabuku ali kad je baci u vazduh, do Limenka, Strašla i Lava iz “Čarobnjaka iz Oza”... Posle urnebesnih jurnjava koje podrazumevaju i da se može biti glavom naniže obešen o sidro jedrenjaka u plovidbi punim jedrima kroz oblake (!), topovskih kanonada i mačevanja, Marko se sukobljava, na život i smrt, sa Kapetanom Kukom koji, međutim, nije ono za šta se predstavlja već moćni, zli besmrtnik-vukodlak koji će, zahvaljući Čengu i Marku i njihovoj neopreznosti, ući u naš svet s namerom da ga pokori!
            Stojanović je svoje poigravanje mitologijom, istorijom, literaturom i popularnom kulturom nastavio i u novom albumu dodajući realnom svetu serijala i fantazmagorijsku alternativu u svetu bajki u kojem je sve (ili skoro sve) moguće, od poricanja zemljine teže do (samo)parodiranja i karikiranja dotadašnjih uloga. Lakoća “skakanja” iz scene u scenu doprinosi vrtoglavom slalomu priče koja započinje kao strip sa dijalozima pa se pretvara u strip bez reči (umesto slova u balonima su karikaturalni prikazi misli) da bi se, u finalu, vratio rečima koje jasno i nedvosmisleno označavaju buduću pretnju koja će svakako biti temelj sledećih epizoda. Ostajući dosledan svom, za klasično koncipirani strip, netipičnom postupanju Stojanović je u ovom albumu ranije promovisani manir iscrtavanja priče od nekoliko autora podigao na još viši nivo jer svaku od 67 tabli iscrtava drugi autor što, sa koloristima, rezultira angažovanjem više od 70 umetnika! Od same pomisli na povezivanje svih njih čitaocu mora da se zavrti u glavi ali će mu, posle par tabli, kada ga mine zbunjenost od različitih crtačkih manira, svo ovo zameštateljstvo doneti još jedno zadovoljstvo – upoređivanja različitih izgleda istih junaka, njihovih varijacija i metamorfoza (od realističnih do karikiranih).
            U novom albumu “Vekovnici” su postojećoj mešavini fantastičkog (sa dozom misticizma i horora), pseudoistorijskog, pustolovnog i borilačkog stripa (koja baštini najbolja iskustva ingenioznog “Vold Njutn Univerzuma” Filipa Hoze Farmera i “Lige izuzetnih džentlmena” Alana Mura), dodali i postmodernističko parodijski odmak uz očigledno uvažavanje i korišćenje inovativnosti alternativnog, andergraund stripa. “Zemlja čuda” potvrđuje da “Vekovnici” nisu rekli poslednju reč, da se nisu umorili i da se od njih mogu očekivati nove strip avanture i atrakcije.
            (“Dnevnik”, 2017.)

Posle dve zbirke poezije („Čioda (Uliksov osmeh)“, 1988, „Snovi i dodiri (Pljusak stihova)“, 2010) Dušan Patić (1962), pesnik i prevodilac, predstavlja se znatiželjnim čitaocima proznim prvencem, zbirkom priča, pod naslovom „Tri“; knjigu čine, kako sam naslov kaže, tri segmenta u rasponu od minijature, preko priče do pripovetke. Svi segmenti povezani su i čine labavu ali funkcionalnu celinu koja prati odrastanje i stasavanje glavnog junaka.
U prvom delu junak se, na sahrani, sreće sa nepoznatim i nejasnim mu obrascima/ritualima kojima se „obavija“ činjenica fizičkog nestanka jednog člana porodice. Dečak ne uspeva da shvati ponašanje odraslih i svu „koreografiju“ čina koji sadrži niz istovremenih, zbunjujućih radnji i kontradiktorne reakcije učesnika.
Drugi segment je priča o dečačkoj fudbalskoj utakmici mlađeg i starijeg brata sa višeznačnom postavkom i zapažanjima koji se, kao obrazac međusobnog odnosa-ponašanja, uvažavanja ali i rivalstva, prostiru i dalje, kroz njihove živote.
Naznačena slojevitost značenja u potpunosti će se iskazati u trećem, najdužem delu knjige koji nosi obećavajuće-provokativan naslov „Žohari ili povest o ljudima, piscima i bubama“. Nakon dva uvida u odrastanje, uspostavljanje veza i traženje svog mesta u primarnom, porodičnom okruženju, u „Žoharima...“ Patić potpuno „razbarušeno“, slobodno koristeći razne pripovedne manire/strategije odnosno atmosfere (od realističkih postavki preko humornih tonova do fantazmagorije, groteske i apsurdnosti), prepliće nekoliko različitih stvarnosti i njihove linije, od one iz ratno-sankcijskih, hiperinflacijskih 1990-tih, preko porodičnih interakcija (ne uvek miroljubivih i prijatnih) mladog pisca sa majkom, taštom i tastom (koji su i njegovi stanodavci), suprugom i malom ćerkom do, konačno, širokog, varljivog sveta Literature i njenih stvaralaca-pisaca, ponajpre Danila Harmsa. Jedna od naizgled beznačajnih tačaka realiteta koja povezuje sve stvarnosne linije odnosno u čijem se postojanju stiču i trivijalno i visoko intelektualno, jesu insekti, žohari, kao i znameniti Harmsov pauk. Sveprisutnost ovih, spram ljudi majušnih bića koja prevashodno doživljavamo kao smetnju (ponekad i pretnju), kao štetočine protiv koji se mora neprestano boriti (iako bez trajnog uspeha) uvek iznova ukazuje na krhkost, osetljivost takozvanog civilizovanog sveta u kome se trudimo (sa vrlo promenjivim/neizvesnim uspehom) da živimo (i preživimo). Bube, pak, s druge strane, u svojim „dejstvima“ i monolozima uopšte nemaju preterano visoko mišljenje o bićima koji su nezamislivo, gigantski veća i snažnija od njih i koja ih uporno, fanatično tamane.
Nedokučivu tajnu opstanka buba zna usamljeni pauk koji je, začudno, od Harmsa (iz stihova pesme) stigao do ovdašnjeg mladog pisca u tmurni svet njegove rastrzane, trivijalne svakodnevice koju čine nesporazumi, nezadovoljstvo, jad i frustraciju. Opstanak jedinke i njene porodice u neprijateljskom društvenom okruženju nije ni malo lak, traži mnogo (previše) prilagođavanja i popuštanja, odricanja od ličnih ambicija ali i primarnog ljudskog dostojanstva. U nekom trenutku ta će degradacija otkriti ono što već sada postoji (mada nije dovoljno očigledno): faktičku istinu da između buba i ljudi nema ni malo (ili nema previše) razlike, da su njihova postojanja i trajanja u mnogo čemu slična pa čak i identična. Jedino je mnogo izvesnije da će bube duže opstati nego ljudi koji su previše zahtevni, neprilagodljivi, neotporni na trpljenje, izloženi teroru sopstvene vrste. Zato se Harmsov pauk, pošto pisca odvedu u gulag, mirno spušta na praznu postelju na kojoj će sada nesmetano, suvereno vladati i baškariti se. Njega ne brine oštro lupanje na vrata i ultimativni poziv da stanar izađe na, ispostaviće se, put bez povratka koji je Harms, očito ne sluteći nikakvo zlo, započeo poluodeven, sa papučama na bosim nogama. Mladi pisac, naš (nevoljni) savremenik i Harmsov brat po peru, možda i sluti šta mu se dešava i sprema ali niti može, niti ume, niti zna kako da se odbrani kad, usred noći, neko snažno zalupa na njegova vrata. U tom se trenu fikcija, fantazmagorija, višestruka duhovna i jedina fizička realnost spajaju u monolitni totalitet fatalne izvesnosti opstanka i njenog okončanja.
Rečju, zbirka Dušana Patića „Tri“ otkriva se kao uznemirujuće svedočanstvo o teško dokučivim tajnama življenja jedinke u (ne)prijateljskom okruženju porodične i društvene zajednice.
(„Dnevnik“, 2017.)
Milan Aranđelović (1981) svojim je prvim romanom pod naslovim „Labudoliki paunovi moraju umreti“ (potpisanim pseudonimom Neverovatni Miki) najavio autora voljnog da se ogleda na nimalo lakom terenu humoristično-satirične žanrovske fantastike (u ovom slučaju prevashodno naučne fantastike). Broj valjanih dela ovakvog usmerenja nije prevelik a mnoga ne dosežu dalje od para dopadljivih dosetki ili, u boljim slučajevima, ne uspevaju da održe početne kvalitete – setimo se neujednačenosti romana iz serijala „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ Daglasa Adamsa, onog o „Pacovu od nerđajučeg čelika“ Harija Harisona ili Pračetovog „Disksveta“. Ni na domaćem terenu situacija sa humorističkim žanrovskim sadržajima nije mnogo bolja i prvenstveno se iscrpljuje u retkim kraćim proznim formama. Otuda je Aranđelovićev napor hvale vredan već zbog hrabrosti da se zađe u ovakav diskurs. „Labudoliki paunovi...“ u svakom su slučaju najavili nesvakidašnju pojavu na žanrovskoj sceni.
            „Balada meda i krvi“ je, u tom kontekstu, potvrda da autor nije odustao od svojih namera, da se nije priklonio (na prvi pogled) „ozbiljinim“ temama odnosno da nije otišao iz žanrovske fantastike. „Balada...“ je svojevrsno proširenje sveta opisanog u „Labudolikim paunovima“: godina je opet 2168. a opšte mesto dešavanja prostori koje danas zovemo svojima mada je radnja iz velegrada premeštena u provinciju; i generalne (ne)prilike su iste: kisele kiše su opustošile sav živi svet a stanovništvo se sakrilo u gradove/naselja pod kišobranima i tamo praktikuje svakodnevno postojanje temeljeći ga na nasleđu koje mi, u naših haotičnim vremenima, ostavljamo potonjim generacijama. Besomučna samomitomanija udružena sa grandomanskim kompleksom (nedokazive) superiornosti, vulgarizacija svih institucija države ali i onih sa dužim trajanjem, kakva je crkva i pravoslavno hrišćanstvo, ispraznost življenja svedenog na dostizanje hedonističko-potrošačkog raja elementi su grotesknih zapleta koji izmamljuju osmehe na licima čitalaca - mada su ti osmesi vrlo kiseli što, pak, služi na čast piščevoj domišljatosti.
            Elem, posle naslova koji svakako asocira na popularnu „Pesmu leda i vatre“, započinje avantura bračnog para, Dušanu i Aldi Majer, koji sa svoje dvoje dece, blizancima Višnjom i Kiršeom, odlučuje da poseti egzotičnu provinciju Balkanskog poluotpada; u kombiju koji bi trebao da ih štiti od retkih ali i dalje opasnih kiša oni se upućuju u seoce Argentopolis. Usput će, usred iznenadnog pljuska, naleteti na begunca i njegove bizarne progonitelje a pomoć će potražiti u Čiča Lisunovoj rationici „Kod profitera“ gde se posetioci (sve starci jer dece više nema) klade na rezultate ratova širom Univerzuma a vremešnoj striptizeti plaćaju da se ne svlači. I dok vlasnik sprovodi obred tatoo-folk medicine nad unesrećenim naučnikom Bladcelzusom - blizanci nestaju. Prisutni se samoorganizuju i kreću u poteru najpre kod dežurnog krivca – lokalne veštice. Potraga će ih odatle voditi kroz podzemne tunele, trgove i crkve do lokalnog sveštenika i njegovog frustiranog zvonara te, konačno, do mračne svetkovine žrtvovanja u ime pobede dobra. Otac se spasiti ćerku ali cena njegove sebične ljubavi i prekidanja obreda je navala hordi zombija koji će – pobediti i sve pobiti!
            Osnovna priča prekidana je doživljajima-epizodama iz ranijeg života bračnog para Majer ali i brojnim fusnotama koje objašnjavaju neke egzotične pojmove i širi istorijski okvir priče čiji koreni su u našoj savremenosti koja se kroz vreme izvitoperila i izokrenula (i metastazirala) u nešto što, možda, niko nije želeo ali je svakako mogao da nasluti i predvidi. Stoga čitaoce ne čude pojave kanonizovanih časnih starleta (sponzoruša), pasa rata koji pate od međunarodnog teranja, članova „Nolovog kluba obožavaoca“, poštovalaca kulta Svetog Arkana i epske narodne pesme „Smrt majke Ražnatovića“ uz koje ravnopravno postoje raspevani kaktusi tenori koji prelaze u narodnjačke vode, ludi naučnici i kladioničari, veštice i, kao konačna sudbina sveta, zombiji.
            Satirični tonovi (nastali dovođenjem do apsurda nekih od trendova kojima smo savremenici) mešaju se sa bezbrižnim humorom i parodiranjem popularne kulture, pompezna imena sa veselim kovanicama starog i novog, domaćeg i stranog (opanajke, bogobdanište, kalaUSB, šopingtrovanje...) uz parole ili naslove („Vera svakome, basplatan Bog nikome!“, „Silazak kuge među neverne Tome“...) dok se apsurdne situacije preobraćaju iz komedije zabune u komediju apsurda tvoreći delo koje uspeva da, bez većih kolebanja, održi početne tenzije. Rečju, „Balada meda i krvi“ je zabavno i intrigantno štivo „bez dlake na jeziku“ koje definitivno ne servira poželjne, podobne (a lažne) iluzije.
            („Dnevnik“, 2017.)
Poetskim se putevima svako (čitaj, onaj ko se na to osmeli) kreće kako mu je volja, kako talenat dopušta, kuda ga vizije, opsene i omame vode. Ići utabanim stazama ili krčiti sopstvene/drugojačije bezmalo jednako je valjano pošto odabrani put ne garantuje ni valjanost ni trajnost. Svaki prelazak znanim smerovima doneće novu sliku i radost zbog njenog stvaranja ali samo ukoliko je pesnik pravi baš kao što će netalentovani pesnik uzalud prtiti novu stazu ako ne ume da gleda i vidi oko sebe. Otuda su pesniku svi smerovi slobodni a iščitavanje novog pesničkog glasa izazov je za znatiželjnog čitaoca, nova je knjiga otvaranje dveri nepoznatih svetova koje donosi možda radost, možda razočarenje.
            Marija Vasić Kanački, poetesa, u svojim rukama - za sada - nosi dve knjige: „Mesečarenje“ (2010) i „Zar“ (2013). Valjane. Jednorodne. A ipak različite.
            O čemu i kako nam ona kazuje/peva?
            Kad sklopimo korice njenih pesmoleta nekoliki se utisci nameću tada već izdignuti od pojedinačnog i pojavnog, skloni sintezi, ukrštajima, gradnji velikih slika u koje se udevaju poneki stihovi, asocijacije, komentari i tišine koje su izazvali.
            Najpre se (barem ovaj čitalac) seća - kratkoće. Neodoljivo vrcave i visprene. Ima pesnika koji pišu duge pesme, uporno slažu stih na stih, sliku na sliku sve do konačnog uzleta. Takve pesme imaju svoj ritam, svoju metriku i svoju koheziju. Dug je dah potreban da se osmisle, ispišu i iščitaju. Marija Vasić Kanački je pesnikinja drugačije konstitucije, njene postavke su munjevite, pogledi brzi a kristalno jasni, njene misli brze a poente odsečne. Čak i ako, u ponovnom prelistavanju, otkrijete da u knjigama ima dužih pesama, to ne utiče na krajnji utisak hitrine, sjajne i upečatljive. Onda se na nju nadovezuje ono što je u stihovima prevashodno sadržano a to je - začudnost. Začudnost u kojoj ima zbunjenosti koliko i radosti otkrovenja i oduševljenja Spoznajom i Bogom dane sposobnosti da se fascinacija zaokruži u bistre, sveže, iskričave reči/stihove. Ljubopitljive stihove. Jer pesnikinja voli da skita. Kako pojavnim tako nevidljivim. Stečenim znanjima i onima zaumnim, koja se ne uče ali su utkana u ličnost, u mentalitet i narav, u način na koji se gleda i sagledava, sve povezuje i sve analizira. Lako ćemo u „Mesečarenju“ prepoznati velikog Popu, modernističku (ponekad apstraktnu) zapitanost kao i jasne odjeke nadrealističkih vragolija u vrcavim pitanjima i odgovorima. Svi se ti sedimenti slažu i spajaju vrelinom entizijazma, čistim radovanjem svetu i sposobnosti/mogućnosti da se on sagleda kroz stihovanje.
            Par godina posle „Mesečarenja“, u knjizi zagonetnog imena „Zar“ i jednako tajanstvenog podnaslova stavljenog u višeznačnu zagradu „(upitni znak mogućeg)“ pesnikinja otvara novi horizont očuđenja koliko sebe toliko i okruženja. Nakon par uvodnih pesama kojima kao da se iskušava sposobnost glasa da skicira koordinate u kojima se dešava ono što sledi, iza ponovljenog naslova „Zar“, sledi stihovni dnevnik 2012. godine koji se, kako saznajemo iz nadahnutog uvoda iz pera Draška Ređepa, podudara sa poslednjim mesecima trudnoće i prvim mesecima života novog bića, ćerke Une. U zapisima, dužim ili kraćim, zaokruženim ili sa tek naznačenom idejom-slikom-metaforom, spojeni su učeni pojmovi i bezmalo naturalistički, veristički izveštaji kao, čini se, odraz promena u telu i duhu/duši, uznesenosti i uplašenosti onim što se događa i svojom sudbonosnom težinom određuje dolazeće dane i godine. Vanredna osetljivost na damare trenutaka, njihovu prolaznost koja se, paradoksalno, utapa u večnost (jednovremeno je i gradeći), priželjkivanu a, opet, zastrašujuću, boji ove stihove različitim raspoloženjima, od srećne melanholije do uzvišene egzaltacije kao odraz novih spoznaja i još dalekovidijih slutnji. Pesme, kao delići mozaika, mame/podstiču na dalje čitanje i spoznaju velike slike koje je, ipak, neminovno fragmentarna. No, drugo će čitanje i prelistavanje knjige otkriti da je i takav utisak varljiv jer se stihovi slažu u nekom drugom redosledu tvoreći novu sliku (ili istu ali viđenju iz drugog ugla). A iznad svih tih i takvih utisak uzdiže se, opet, stara, oprobana a ipak uvek nova, blagotvorna začuđenost svetom i samosvojna začudnost njegovog doživljavanja kao nepatvorena esencija pesništva, te večne magije kojoj Marija Vasić Kanački, očito, pripada svim svojim bićem.

            („Naš trag“ 1-4/2017)
U teoriji književnosti mogu se naći nekoliki spiskovi uobičajenih/standardizovanih tema kojima se literarna dela bave (takva su, na primer, V. J. Propova nabrajanja funkcija i značaja/karaktera bajki). Genijalni Horhe Luis Borhes pisao je, pak, da postoji samo pet osnovnih priča/tema u književnosti a da je sve ostalo njihova varijacija. Bez obzira da li se ovakvi stavovi u potpunosti osporavaju ili uvažavaju, činjenica je da postoje obrasci kojih se pisci u svom stvaralaštvu drže odnosno kojima se, svesno ili nesvesno, povinuju. S druge strane, čini se da su takvi obrasci mnogo vidljiviji u žanrovskim književnostima što je rezultat  kako fokusiranosti žanrova na određenu tematiku tako i autorskog „pokoravanja“ ekonomskim zakonima prodaje određene robe (barem na prostorima gde takvo - literarno - tržište postoji). No, prepoznavanje obrazaca i njihovo korišćenje može imati i drugačije, kreativnije razloge u smislu ispitivanja njihove funkcionalnosti, kontrapunktiranja sa drugim šablonima te mogućeg menjanja, nadogradnje ili parodiranja i karikiranja. Kanoni postmodernističkog doživljaja literature svojevremeno su kao aksiom proklamovali da je svaki obrazac ili žanr kreativna provokacija za autore.
            Boban Knežević (1959), zapaženi pisac srednje generacije, u dosadašnjem radu prevashodno okrenut žanrovskim fantastikama (naučna i epska fantastika), u svojoj novoj knjizi naslovljenoj kao „Vampirijada“ upravo iskušava nekolike od znanih obrazaca kojima se poigrava, preplićući pa i parodirajući ih zavodeći istovremeno znatiželjne čitaoce na nekolike pogrešne zaključke. Početna situacija prepoznaljiva je ali i nadalje intrigantna: putujući trgovac „zarobljen“ je u selu Mramorak, blizu Pančeva, kuda je krenuo kako bi prodajom prigodne robe zaradio na manifestaciji posvećenoj vampirizmu, koja je organizovana zahvaljujući ulaganjima stranog kapitala u izgradnju velelepnog dvorca i pratećih objekata a sve na talasu popularnih filmova o mladim i lepim krvopijama. Naravno, najnovija verzija komercijalizacije priča o vampirima potpuno je vulgarizovala original i prilagodila ga isfabrikovanim željama tinejdžera i „mlađih punoletnika“ („young adult“); međutim, ma koliko bila lažna i zašećerena ovakva „vampirijada “ očito je nekome vrlo isplativa. Sva šarada u Mramorku biva obesmišljena kada se iz nepoznatog razloga poremeti ciklus dan-noć a svi u selu bivaju, posle tridesetak sati, vraćeni/resetovani na početak noći bez sećanja na ono što se desilo. Jedini koji se svega seća upravo je trgovac. On pokušava da nađe smisao u čitavom zamešateljstvu i način da iz njega pobegne ali posle par stotina ponavljanja iste noći ponestaju mu volje, snage i ideja. Ipak, zamisao konobarice Anite pomeriće stvari sa mrtve tačke. Trgovac će, sticajem okolnosti sa učesnicima pomodne svetkovine a ne Anitom, izaći iz okrilja prinudnog ciklusa da bi otkrio šta i ko stoji iza svega i tako ušao u novi literarni-žanrovski obrazac o staroj i nadmoćnoj vrsti koja stvara svojevrsni svemirski muzej u kome su zapamćeni prizori iz istorije bezbrojnih planeta. I kao što se čitavim dotadašnjim tokom priče izneveravaju očekivani obrasci - junak nije preterano spretan i sposoban, podražavaoci-slavljenici instantnog vampirizma su bezazleni mladi ljudi bez mnogo duha, najubedljiviji, najinventivniji lik, Anita, ne kreće u konačnu avanturu - tako se prastara, superiorna vrsta prikazuje-otkriva u insektolikom obliku bogomoljki (umesto u pompeznom, visoko estetizovanom ili eteričnom telu) a čitavo se dešavanje okončava bez suptilnosti i filozofske prefinjenosti (kakva bi se od bića sa moćima bogova mogla očekivati) grotesknim zabadanjem slamki u telo trgovca i isisavanjem njegove krvi i sokova. Tako se razotkriva da vampiri, u stvari, nisu oni koji se takvima predstavljaju (i koji bi to želeli da budu) već neki drugi koji, opet, imaju svoju varijatnu krvopijstva.
            U konačnom svođenju utisaka „Vampirijada“ se ispostavlja kao domišljata stilska vežba kojom se žanrovski obrasci oponašaju/kreiraju ali i dopunjuju odnosno menjaju što je svakako izazov za ambicioznije pisce i posvećenije čitaoce; ipak, i pored ovih poigravanja „Vampirijada“ ostaje zabavna i zanimljiva konzumentima koji nemaju pretenzije da pored „osnovnog teksta“ čitaju i promišljaju i njegove kontekste.
            („Dnevnik“, 2017.)
top