КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ БИРАЈУ КЊИГУ ГОДИНЕ 2024.

 

КЊИЖЕВНИ КРИТИЧАРИ БИРАЈУ КЊИГУ ГОДИНЕ

23. 02. 2025

ЂОРЂЕ ПИСАРЕВ (Нови Сад):

1. "СРЕЋНА ВОДА", Ненад Шапоња ("Прометеј")

2. "ПРОПЛАНАК", Симон Грабовац (Издавачка књижарница Зорана Стојановића)
3. "НГДЛ", Маринко Арсић Ивков (Нишки културни центар)
4. "ПУТ КА СЛИЦИ СВЕТА", Владислава Гордић Петковић (КЦВ "Милош Црњански")
5. "ИСТОРИЈА БЕЗ И", Илија Бакић (Нишки културни центар)

 

Без агресије и журбе, у тихом дворишту изворишта поетског духа, без претенциозности и френетичног маркетиншког замаха, љубитељима поезије "пришуњала" су се два врсна песника из војвођанске престонице: С. Грабовац и Н. Шапоња. Један се купа у води које нема усред наше слике света (Шапоња), други у предсобљу српског књижевног живота изненађујуће креће као река према извору. Обавезно читати, јер "мора да ту има нешто"! Ведра, а наравно и тужна прича о потрази пикарског јунака за голубом Уникумом, стапарским високолетачем, М. А. Ивкова аутохтона је приповест помало старинске, али доследне и чврсте наративне нити, лепог стила и завидне вештине приповедања, с правом примећена и од чланова "Ниновог" жирија. 

Приручник И. Бакића још је један његов индивидуални напор да сачини велику енциклопедију о модерној књижевној фантастици, а овај пут Илија открива домете и вредности широког дијапазона аутора од Верна и Велса, до Теда Ћанга и Ијана Мекдоналдса. Пројекат који он гради велик је као да га изводи озбиљан Институт, а не (скромни) појединац, а српска култура већ сада је тако стекла знања о (научној) фантастици каква немају ни много веће и богатије културе света. С друге стране, В. Г. Петковић књигом огледа "Пут ка слици света" пружа теоријску слику о белетристичким делима из области књижевности за децу.

Фото Filip Bakic©

https://www.novosti.rs/kultura/vesti/1463437/knjizevni-kriticari-biraju-knjigu-godine-10-pesme-ljubavi-pobune?utm_source=vecernje-novosti&utm_medium=vecernje-novosti-single&utm_campaign=single-box

 

"KRAULT ILI SAĆE" ILIJA BAKIĆ - Prikaz SLOBODAN IVKOV, "Blic" 10.02.2025.

 

IN MEMORIAM - ZORAN JAKŠIĆ (1960-2025)

        Zoran Jakšić koračao je, tiho i istrajno, kroz mnoštvo paralelnih Univerzuma. Bio je naučnik, i van granica Srbije poznat po svojim radovima u oblasti nanotehnologije, predavač na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu. Baviti se naukom značilo je biti staložen, usredsređen na svaki korak a, opet, biti duboko posvećen širim vizijama. Istovremeno, Jakša, kako su ga prijatelji zvali, je bio pisac i to pisac naučne fantastike; u sebi je dakle prepleo dva sveta, tačnije dva lica istog sveta: ono koje istražuje, otkriva i saznaje i ono drugo koje, na temeljima prvog lica, sanjari o čudesnim svetovima kojima idemo u susret. Jer, kako reče jedan drugi naučnik i pisac naučne fantastike, Artur Klark: “Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije.” Jakša je poznavao i to tehnološko i ono magijsko lice stvarnosti, poznavao je “lik stvari koje će doći”. Ipak, mada se bavio tvrdom, egzaktnom naukom, nikada mu nije nedostajalo mašte, osećaja za izvanredno i začudno, osećaja za ljudskost u svoj njenoj slabosti i nesavršenosti. To je Jakšinoj prozi darovalo i preciznost nauke i tananost bajke. Na svojim najboljim stranicama on je, blistavim i višesmislenim slikama, iskakao iz žanrovskih okvira te, kao u romanu “Kradljivci univerzuma” (1987, prošireno 1997), u furioznom slalomu, stilsku vežbu u žanru nadogradio sasvim neočekivanim poentama. Jedinstven po originalnom variranju istorije i budućnosti koja se iz nje grana je i roman “Severnjak” (1996, prošireno 2008). Jakšićeve priče sabrane u zbirke “Nikadorski hodočasnik” (1992), “Ministarstvo senki” (2008) i “Kraljevi” (2009), svojevrsna su literarna čuda, vatrometi ideja i praznici pisane reči: odbijajuće da se jasno i jednoznačno svrstaju u naučnu ili epsku odnosno mračnu fantastiku, one preskaču sva ograničenja i stvaraju svetove apsurdnih ustrojstava, dopunjene ironijom i cinizmom kao konstantama pripovedanja i mišljenja. Ove su zbirke vesele ali i neugodno ozbiljne knjige koje znatiželjnicima prikazaju, kao u vašarskim kućama sa iskrivljenim ogledalima, neobične obrazine strašnog - a našeg - lika. Za one kojima je do razbibrige ove krive slike biće povod za grohot; za ostale će biti dovoljno materijala i za mnoge sumorne zaključke. Jer suštinski zaplet svake od priča je - sudar čovečnosti sa nepojmljivim opasnostima i izazovima postapokaliptičkih društava, stalnih ratova zarad kojih se i mrtvi podižu iz grobova, planeta koje nose zaraze za telo i duh... Svaka od situacija, svojom otvorenom i nedvosmislenom surovošću, pred junake postavlja ’jednostavne’ opcije: propast ili opstanak po svaku cenu, što podrazumeva i odricanje od elemenata sopstvenog identiteta (porodičnog, grupnog). Odgovor na izazov je individualan, u skladu sa vrednosnim piramidama po kojima se svako rukovodi u svom življenju. Činovi samožrtvovanja ili izdaje jesu ultimativne potvrde sopstvene (i sveopšte) krhke Čovečnosti. Jakša je umeo da uverljivo a prefinjeno apostrofira krucijalne etičke dileme svojih antiheroja.

        Dodajmo da je Jakšić bio vredan prevodilac koji je posebno veselio mnoge čitaoce svojim prevodom Adamsovog serijala “Autostoperski vodič kroz galaksiju”; voleo je i poznavao stripove koje je pomalo i sam crtao.

        Jakšine prozne knjige bile su važni događaji u maloj zajednici fantastičara jer su otvarale nove horizonte i nudile drugačije vizije. Svojim delom svrstao se među najzapaženije domaće pisce žanrovske fantastike. Pripadao je prvoj generaciji autora koji su, pre 40-tak godina, izašli u javnost i predstavili se kao žanrovski pisci što je, tada, bilo ravno sopstvenoj diskvalifikaciju u očima akademističke publike i kritike. Rame uz rame sa nekolicinom kolega on je, veran dečačkoj fascinaciji naučnom fantastikom, strasno kretao u spisateljsku avanturu kakvoj jedva da je bilo prethodnika. Na tom je teškom putu stasao u serioznog Umetnika - a njih je oduvek i svuda bilo malo pa su zato bili, jesu i biće dragoceni. Onima koji su ga lično poznavali ostaće u sećanju kao dragi, vispreni sagovornik i saborac. Ostalima, sem dobrog glasa o njemu, ostaju njegove knjige čiju će valjanost i zavodljivost vreme, sasvim izvesno, iznova i iznova potvrđivati jer, kako je to napisao veliki Šiler, “Samo fantastika ima večnu mladost. Ono što se nije dogodilo nigde i nikada, ne može da ostari”. Zato je Jakša bio i ostaje sa nama.

            2025.

PRVI VITEZ U PREDVEČERJE SVETSKOG RATA – „Betmen: Prvi vitez“ scenario Den Jurgens; crtež Majkl Perkins; izdavač Čarobna knjiga, edicija „DC gold hot!“, 2024.

 

Betmen-Čovek šišmiš, stripovski super junak (koji to nije jer je „običan“ čovek), od svog „rođenja“ na stranica „Detektivskih stripova“ („Detectiv comics“ - DC) 1939. godine, kada su ga osmislili golobradi početnici Bob Kejn i Bil Finger, pleni pažnju generacija dečaka širom zapadnog sveta a ni devojčice nisu ostale ravnodušne na bogatog, tajanstvenog, maskiranog osvetnika. U ovog „samoproizvedenog ljudskog supermena“ autori su uneli svoje ideje o tajanstvenom osvetniku u megalopolisu (za ugled su im poslužili, danas već zaboravljeni, vestern osvetnik „Zoro“ i urbani osvetnik „Senka“). Betmenova popularnost je rasla i padala ali je opstajala; polovinom 1980-tih uredništvo DC komiksa uvidelo je da njihovi stari junaci, u novim vremenima, više nisu dovoljno atraktivni pa je potrebno njihovo „osveženje“ i to počev od najtrajnijih heroja među kojima je (uz Supermena) i Betmen. Posao „osvežavanja" Betmena majstorsko je obavio Frenk Miler a za njim su krenuli i drugi autori stvaraju nekoliko varijanti Čoveka-šišmiša i njegovog univerzuma. Najnovija verzija sa naslovom „Betmen: Prvi vitez“, pod etiketom „DC Black Gold“, originalno objavljena prošle godine, ekspresno je štampana i kod nas u izdanju „Čarobne knjige“, u specijalizovanoj edicija „DC gold hot!“; kako se to inače radi u belom svetu, storija je najpre publikovana u tri mesečne sveske koje su zatim sabrane u knjigu.

        Priča „Prvog viteza“ započinje prvim stranama „Gotam siti gazete“ od 25. i 30. maja 1939. godine sa naslovima vezanim za Betmena odnosno ponudom izvesne radio stanice da će platiti 2.500 dolara za dokaz o postojanju Betmena. Slede table na kojima se govori o približavanju novog velikog rata, scene obraćanja (preko radija) tajanstvenog Glasa svojim podanicima-kriminalcima odnosno konstatovanja policije da je još jedan zvaničnik brutalno ubijen. Komesara Gordona, na mestu tog zločina, od buljuka reportera spasava bogataš Brus Vejn; komesar ga zna još iz vremena kada je dečak prisustvovao ubistvu svojih roditelja. Ova tragedija i dalje prati sada stasalog mladog čoveka koji povučeno živi sasvim sam i veliki je humanitarac. Razgovor se dotiče i Betmena za koga kruže glasine da je delom čovek a delom šišmiš! Dešavanja se nadalje razvijaju vrlo brzo: Betmen spasava gradonačelnika koga su napali izobličeni ljudi neverovatne snage; u tom sukobu osvetnik je ranjen a pomaže mu lokalni rabin, neizvesnost i strah lebde nad gradom dok se u zatvoru Blekgejt spremaju da izvrše smrtnu kaznu na elektičnoj stolici a Gordon i upravnik zatvora Šelbi razmenjuju teške optužbe; u egzekuciju se, kako bi je sprečio, umeša Betmen ali biva uhvaćen, vezan za stolicu a struja puštena! I tu je kraj tek prve sveske!

        Nastavak je jednako vratoloman i ne ostavlja čitaocima vremena za predah: napadi na sistem vlasti u Gotamu se nastavljaju jer namera Glasa je da preuzme vladanje gradom kad više ne ostane živ ni jedan funkcioner; Betmen preživljava elektičnu stolicu, leči svoje rane a mlada glumica u filmu koji Vejnova kompanija pomaže otkriva da je Vejn Betmen i zaljubljuje se i u jednog  u drugog; Betmen traga za tajnom moćnih napadača i zaključuje da su svojevrsni zombiji (ljudi dovedeni na ivicu života i smrti), ambicije šefa zatvora da preuzme vlast u policiji nisu više tajna, batinaši prete rabinu... U finalnom obračunu, dok Gotam gori, otkriva se da šef zatvora ipak nije glavni kriminalac već samo paravan za nekoga mnogo perfidnijeg...

        „Prvi vitez“ je specifična mešavina ikonografije na kojoj se serijal o Betmenu temelji sa iskustvima petparačke palp pompeznosti i senzacionalizma (u čijim okriljima je originalni Betmen i nastao) uz dodatak istorijskog konteksta koji je upadljivo izostajao u ranijim inkarnacijama ovog heroja jer se insistiralo na „izmeštenoj realnosti“. Rezultat novih momenata je pominjanje nacističkog terora nad Jevrejima, lakše identifikovanje Gotama sa Njujorkom, realniji uvid u kriminalne rabote gangstera ili prostituciju. Upadljiv je izostanak Betmenovog vernog sluge, svojevrsni „retro“ stil njegovog kostima (sa dužim ušima); to što nema „Betmobila“ ili previše raznih korisnih spravica može se manje-više objasniti početnim fazama njegovog osvetničkog pohoda (možda zbog toga ni poslovična pećina sa šišmišima nije još uređena?). U svakom slučaju izostanci i odstupanja privući će pažnju vernih ljubitelja ovog heroja i dati im dodatne teme za promišljanja i predomišljanja nad strip štivom. Iskusni scenarista Den Jurgens (1959) uspeo je da pronađe novi ugao posmatranja i redefinisanja mita o Betmenu, dokazujući da je potencijal za razvoj ovog junaka daleko od istrošenosti. Crtač, ne manje zapaženi, Majkl Perkins (1969) junački je odradio svoj deo posla. Njegove table su zasićene intenzivnim bojama, kadriranje i filmska montaža dodatno ubrzavaju ionako oštre akcije. Slike se, u najboljoj tradiciji 1980-tih, prostiru do ivica stranica, urastaju jedna u drugu kao da se bore za primat pažnje čitaočevog oka. Ono što je „dodatni (vizuelni) začin“ jeste crtež koji oponaša fotografije (posebno kada je reč o prizorima grada, ulica, kuća ali i ljudskih portreta) što stvara atraktivni pseudo dokumentaristički štimung prošlih vremena.

        Zaključimo da je „Betmen: Prvi vitez“ svakako vrlo zabavan, interesantan i intrigantan strip koji razvija mit o Betmenu kao ikoni popularne kulture XXI veka vodeći ga u sasvim novi univerzum vrlo blizak istorijskoj realnosti.

            („Dnevnik“, 2025.)

SJAJNA LEPEZA FANTASTIČKIH PRIZORA – „Zmajeva kuhinja“ Adrijana Sarajlije; izdavač „Everest Media“ 2024.

 

U prestižnoj ediciji „Znak Sagite - Fantastična biblioteka“ kao 81. knjiga objavljena je „Zmajeva kuhinja“ Adrijana Sarajlije (1976) jednog od najzapaženijih autora srednje generacije koji svoje stvaralaštvo temelji na žanrovskoj fantastici (od naučne i epske fantastike do horora). Mada se okušao u romanesknoj formi („Ogledalo za vampira“, 2012) Sarajlija je ostao veran kraćim formama pripovedanja; posle umetnički ubedljivih i valjanih knjiga „Manufaktura G“ (2010) i „Goli glasovi“ (2017) ovo je njegova treća zbirka priča kojom, konstatujmo to odmah, potvrđuje dostignute kvalitativne nivoe ali ih i nadograđuje.

        „Zmajeva kuhinja“ komponovana je kao lepeza fantastičkih prizora koji se kreću u rasponu od čiste književne fantastike (alegorijska „Onaj koji više nije“, ruralna „Svetlost i smrt“, mistična „Pismo“) preko prepoznatljive (najzastupljenije) naučne fantastike (ontološki „Kompleks Bauman-Kozlovski“, svemirske „Vi što maštate“ i „U ledu Tritona“, vojne „Šta sam imao“ i „Nebo nad Figisom“, katastrofično „Bekstvo iz Vašingtona“) odnosno epske fantastike („Zmajeva kuhinja“) i horora („Bes“, „Dim-Mak“) do vrhunski nesputano-razarušene „Legende“. Iako tematski raznorodan Sarajlija je stilistički kompaktan, rafiniran i precizan što podrazumeva pažljivo nizanje detalja koji stvaraju bogatu atmosferu u kojoj se junaci kreću sasvim prirodno, bez „nategnutih“ konstrukcija; ova prividno lako dostignuta „ležernost“, ma koliko delovala jednostavna, rezultat je ozbiljnog promišljanja i rada koji su, s druge strane, oslobodili čitaoca takozvanih „mrtvih mesta u tekstu“ u kojima autor objašnjava ustrojstvo i „funkcionisanje“ svetova koje je zamislio i zbog čega zaplet mora da „čeka“ (jer bi, bez objašnjenja, bio nerazumljiv). Sarajlija, pak, vanredno vešto postavlja osnovni kostur drugačijih stvarnosti na koji potom dozirano dodaje „literarno meso“ koje produbljuje početne postavke. Druga izrazita karakteristika spisateljskog postupka je efektni završetak priča što znači da kraj ostaje da „lebdi“ jer autor namerno nije hteo da ispiše baš sve rečenice kako bi servirao instantno finale. Sarajlija ostavlja čitaocima da sami zaključe šta je bilo do kraja; ponekad je to sasvim jasno pa je pisac samo odustao od konstatovanja očiglednog ali je, neretko, moguće da kraj i ne bude jednoznačan što čitaocima upućuje svojevrsni intelektualni izazov za „domišljavanje“ priča.

        Rečju, „Zmajeva kuhinja“ je zrelo i respektabilno delo talentovanog pisca u punom naponu stvaralačkih snaga na čije sledeće knjige svakako treba obratiti pažnju.

            („Dnevnik“, 2025.)