SJAJNA LEPEZA FANTASTIČKIH PRIZORA – „Zmajeva kuhinja“ Adrijana Sarajlije; izdavač „Everest Media“ 2024.

 

U prestižnoj ediciji „Znak Sagite - Fantastična biblioteka“ kao 81. knjiga objavljena je „Zmajeva kuhinja“ Adrijana Sarajlije (1976) jednog od najzapaženijih autora srednje generacije koji svoje stvaralaštvo temelji na žanrovskoj fantastici (od naučne i epske fantastike do horora). Mada se okušao u romanesknoj formi („Ogledalo za vampira“, 2012) Sarajlija je ostao veran kraćim formama pripovedanja; posle umetnički ubedljivih i valjanih knjiga „Manufaktura G“ (2010) i „Goli glasovi“ (2017) ovo je njegova treća zbirka priča kojom, konstatujmo to odmah, potvrđuje dostignute kvalitativne nivoe ali ih i nadograđuje.

        „Zmajeva kuhinja“ komponovana je kao lepeza fantastičkih prizora koji se kreću u rasponu od čiste književne fantastike (alegorijska „Onaj koji više nije“, ruralna „Svetlost i smrt“, mistična „Pismo“) preko prepoznatljive (najzastupljenije) naučne fantastike (ontološki „Kompleks Bauman-Kozlovski“, svemirske „Vi što maštate“ i „U ledu Tritona“, vojne „Šta sam imao“ i „Nebo nad Figisom“, katastrofično „Bekstvo iz Vašingtona“) odnosno epske fantastike („Zmajeva kuhinja“) i horora („Bes“, „Dim-Mak“) do vrhunski nesputano-razarušene „Legende“. Iako tematski raznorodan Sarajlija je stilistički kompaktan, rafiniran i precizan što podrazumeva pažljivo nizanje detalja koji stvaraju bogatu atmosferu u kojoj se junaci kreću sasvim prirodno, bez „nategnutih“ konstrukcija; ova prividno lako dostignuta „ležernost“, ma koliko delovala jednostavna, rezultat je ozbiljnog promišljanja i rada koji su, s druge strane, oslobodili čitaoca takozvanih „mrtvih mesta u tekstu“ u kojima autor objašnjava ustrojstvo i „funkcionisanje“ svetova koje je zamislio i zbog čega zaplet mora da „čeka“ (jer bi, bez objašnjenja, bio nerazumljiv). Sarajlija, pak, vanredno vešto postavlja osnovni kostur drugačijih stvarnosti na koji potom dozirano dodaje „literarno meso“ koje produbljuje početne postavke. Druga izrazita karakteristika spisateljskog postupka je efektni završetak priča što znači da kraj ostaje da „lebdi“ jer autor namerno nije hteo da ispiše baš sve rečenice kako bi servirao instantno finale. Sarajlija ostavlja čitaocima da sami zaključe šta je bilo do kraja; ponekad je to sasvim jasno pa je pisac samo odustao od konstatovanja očiglednog ali je, neretko, moguće da kraj i ne bude jednoznačan što čitaocima upućuje svojevrsni intelektualni izazov za „domišljavanje“ priča.

        Rečju, „Zmajeva kuhinja“ je zrelo i respektabilno delo talentovanog pisca u punom naponu stvaralačkih snaga na čije sledeće knjige svakako treba obratiti pažnju.

            („Dnevnik“, 2025.)