IN MEMORIAM - ZORAN JAKŠIĆ (1960-2025)

        Zoran Jakšić koračao je, tiho i istrajno, kroz mnoštvo paralelnih Univerzuma. Bio je naučnik, i van granica Srbije poznat po svojim radovima u oblasti nanotehnologije, predavač na beogradskom Elektrotehničkom fakultetu. Baviti se naukom značilo je biti staložen, usredsređen na svaki korak a, opet, biti duboko posvećen širim vizijama. Istovremeno, Jakša, kako su ga prijatelji zvali, je bio pisac i to pisac naučne fantastike; u sebi je dakle prepleo dva sveta, tačnije dva lica istog sveta: ono koje istražuje, otkriva i saznaje i ono drugo koje, na temeljima prvog lica, sanjari o čudesnim svetovima kojima idemo u susret. Jer, kako reče jedan drugi naučnik i pisac naučne fantastike, Artur Klark: “Bilo koja tehnologija koja je izuzetno napredna ne razlikuje se od magije.” Jakša je poznavao i to tehnološko i ono magijsko lice stvarnosti, poznavao je “lik stvari koje će doći”. Ipak, mada se bavio tvrdom, egzaktnom naukom, nikada mu nije nedostajalo mašte, osećaja za izvanredno i začudno, osećaja za ljudskost u svoj njenoj slabosti i nesavršenosti. To je Jakšinoj prozi darovalo i preciznost nauke i tananost bajke. Na svojim najboljim stranicama on je, blistavim i višesmislenim slikama, iskakao iz žanrovskih okvira te, kao u romanu “Kradljivci univerzuma” (1987, prošireno 1997), u furioznom slalomu, stilsku vežbu u žanru nadogradio sasvim neočekivanim poentama. Jedinstven po originalnom variranju istorije i budućnosti koja se iz nje grana je i roman “Severnjak” (1996, prošireno 2008). Jakšićeve priče sabrane u zbirke “Nikadorski hodočasnik” (1992), “Ministarstvo senki” (2008) i “Kraljevi” (2009), svojevrsna su literarna čuda, vatrometi ideja i praznici pisane reči: odbijajuće da se jasno i jednoznačno svrstaju u naučnu ili epsku odnosno mračnu fantastiku, one preskaču sva ograničenja i stvaraju svetove apsurdnih ustrojstava, dopunjene ironijom i cinizmom kao konstantama pripovedanja i mišljenja. Ove su zbirke vesele ali i neugodno ozbiljne knjige koje znatiželjnicima prikazaju, kao u vašarskim kućama sa iskrivljenim ogledalima, neobične obrazine strašnog - a našeg - lika. Za one kojima je do razbibrige ove krive slike biće povod za grohot; za ostale će biti dovoljno materijala i za mnoge sumorne zaključke. Jer suštinski zaplet svake od priča je - sudar čovečnosti sa nepojmljivim opasnostima i izazovima postapokaliptičkih društava, stalnih ratova zarad kojih se i mrtvi podižu iz grobova, planeta koje nose zaraze za telo i duh... Svaka od situacija, svojom otvorenom i nedvosmislenom surovošću, pred junake postavlja ’jednostavne’ opcije: propast ili opstanak po svaku cenu, što podrazumeva i odricanje od elemenata sopstvenog identiteta (porodičnog, grupnog). Odgovor na izazov je individualan, u skladu sa vrednosnim piramidama po kojima se svako rukovodi u svom življenju. Činovi samožrtvovanja ili izdaje jesu ultimativne potvrde sopstvene (i sveopšte) krhke Čovečnosti. Jakša je umeo da uverljivo a prefinjeno apostrofira krucijalne etičke dileme svojih antiheroja.

        Dodajmo da je Jakšić bio vredan prevodilac koji je posebno veselio mnoge čitaoce svojim prevodom Adamsovog serijala “Autostoperski vodič kroz galaksiju”; voleo je i poznavao stripove koje je pomalo i sam crtao.

        Jakšine prozne knjige bile su važni događaji u maloj zajednici fantastičara jer su otvarale nove horizonte i nudile drugačije vizije. Svojim delom svrstao se među najzapaženije domaće pisce žanrovske fantastike. Pripadao je prvoj generaciji autora koji su, pre 40-tak godina, izašli u javnost i predstavili se kao žanrovski pisci što je, tada, bilo ravno sopstvenoj diskvalifikaciju u očima akademističke publike i kritike. Rame uz rame sa nekolicinom kolega on je, veran dečačkoj fascinaciji naučnom fantastikom, strasno kretao u spisateljsku avanturu kakvoj jedva da je bilo prethodnika. Na tom je teškom putu stasao u serioznog Umetnika - a njih je oduvek i svuda bilo malo pa su zato bili, jesu i biće dragoceni. Onima koji su ga lično poznavali ostaće u sećanju kao dragi, vispreni sagovornik i saborac. Ostalima, sem dobrog glasa o njemu, ostaju njegove knjige čiju će valjanost i zavodljivost vreme, sasvim izvesno, iznova i iznova potvrđivati jer, kako je to napisao veliki Šiler, “Samo fantastika ima večnu mladost. Ono što se nije dogodilo nigde i nikada, ne može da ostari”. Zato je Jakša bio i ostaje sa nama.

            2025.