Odnos
akademske i popularne kulture dinamičan je i kontraverzan; ono što je popularno
najčešće se smatra nedovoljno vrednim da bi se “akademci“ time
bavili, dok je etablirana
(akademska) kultura, navodno, suviše ozbiljna za široke mase; Stoga se “pop(ularnom) kulturom” akademska javnost i
kritika (po prirodi stvari konzervativni) ne bavi više od deklarativnog prezira.
S druge strane, zagovornici i “praktičari” avangardnih umetničkih pokreta,
pošto su izričito protiv okova akademizma, “prirodni” su “saveznici”
popularnog. Kako je ovaj spoj izgledao pre oko stotinu godina, u slučaju
najvećeg filmskog skitnice, možemo čitati u izuzetnoj studiji Bojana Jovića (1963) „Avangardni mit Čaplin“
(izdanje „Službeni glasnik“ Beograd).
Znatiželjni čitalac će na stranicama ove bogato ilustrovane knjige (u svemu
organizovane kao naučno delo, sve sa pripadajućim indeksima) otkriti
fascinantne činjenice kako o Čaplinovoj
neverovatnoj popularnosti u decenijama pre i posle I svetskog rata tako i o postojanju čitavog avangardnog umetničkog
usmerenja znanog kao „čaplinizma“. Čaplin,
odnosno njegov antiheroj, Skitnica
Šarlo/Čarli, junak nemih burleski u kojima se vragolasto nosi sa
snagatorima i policajcima, bogatašima i činovnicima - uz trenutke „slabosti“
prema slabima i životinjama - bio je „pop
superstar“ širom sveta, od obeju Amerika,
preko Evrope do Azije. Francuski vojnici su, tokom I svetskog rata, vraćajući se sa odsustava, svojim ushićenim
drugovima u rovovima, prepričavali najnovije Šarloove avanture i ujdurme! Skitnica je bila toliko draga običnom
svetu da se pojavilo bezbroj njegovih „dvojnika“ pa su, čak, organizovana i
njihova takmičenja. Urbana legenda kaže da je na jednom takvom takmičenju u Francuskoj učestvovao i sam Čaplin ali da je - izgubio! Po drugoj
verziji na takmičenju je pobedio Čarlijev
stariji brat. Kako god bilo, ruski
avangardisti su tvrdili da je ovo samo dokaz da je Čarli neponovljiv i da ga niko ne može imitirati (pa ni on samog
sebe).
Nekoliki avangardni pokreti pre i
posle I svetskog rata, od vorticizma, ekspresionizma, dadaizma,
futurizma, ekscentrizma, konstruktivizma, nadrealizma, ruskog avangardizma,
kao i brojni nezavisni ali liberalno usmereni stvaraoci tog doba (čak i Maksim Gorki) smatrali su Skitnicu za pravi, autentični glas
modernog doba, za subverzivni elemenat otpora pojedinca teroru kapitalističkog
društva oličenom u državi i njenoj regulativi. Stoga se Čaplin pojavljuje kao insipiracija za mnoga dela i postaje junak u
stihovima, pričama, dramama a njegov lik se nalazi na slikarskim platnima i
plakatima odnosno u strip kaiševima i crtanim filmovima. Spisak umetnika koji
su pisali/pevali/slikali o Šarlou/Čaplinu,
na nivou omaža njegovoj pojavi ili mu darujući sasvim nove avanture i živote,
impozantan je i obuhvata niz velikih imena kakva su Gijom Apoliner, Luj Aragon, Maks Žakob, Tristan Cara, Ivan Gol, Filip
Sup, Blez Sandrer, Bertold Breht, Vladimir Majakovski, Mark Šagal, Paul Kle,
Sergej Ejzenštajn, Vladimir Majakovski, Osip Mendeljštajn, Viktor Šklovski, Sigmund
Frojd, Franc Kafka, T. S. Eliot, Dmitrij Šostaković, Moris Ravel, Federiko
Garsija Lorka, Horhe Luis Borhes, Gertruda Štajn, Robert Muzil, H. F. Lavkraft,
Karel Čapek… Zaista je zapanjujuća stvaralačka energija različitih autora
koju je podstakla pojava skitnice u razgaženim cipelama, sa vrećastim
pantalonama, tesnim sakoom, prepoznatljivim brčićima i starim “halbcilindrom”
koji se, potpomognut štapom, gega kroz gradove i sela Novog sveta, istovremeno
blistavog i jadnog.
Čaplin je itekako bio prisutan u
delima ovdašnjim umetnika; o njemu su pisali Boško Tokin, Ljubomir Micić, Branko Ve Poljanski, Rastko Petrović,
Miloš Crnjanski, Tin Ujević, Vane Bor, Dušan Matić, Rade Drainac, Stanislav
Vinaver… Čaplin je, kao i u Evropi,
bio avangardistička ikona i pojavljivao se u esejima, pričama i pesmama,
crtežima i stripovima; bio je junak kostim balova i igrokaza izvođenih na njima
ali i originalne komedije “Ženidba Šarla
Šaplina” Dragutina Ilića Jeja (koja je osvojila prvu mesto na konkursu “Cvijete Zuzorić” 1930; pošto predstava
nija izvođena u pozorištu autor je rukopis “preradio” u roman).
Posustajanje avangarde pred II svetski rat te progon kome je Čaplin u SAD bio izložen u poratnim godinama “lova veštica”, bili su kraj “čaplinizma”
ali on do danas intrigira umetnike (na ovdašnjim prostorima Čaplinu je posvetio pesmu Ivan V. Lalić a strip nacrtao Aleksandar
Zograf). Jovićeva izvanredna studija svakako će doprineti da se mit o Čaplinu teorijski osvetli odnosno da se
otrgne iz nezasluženog zaborava.
(“Dnevnik”, 2020.)
0 komentara:
Постави коментар