Александар Б.
Лаковић
ПЛОВИДБЕНИ ВРЕМЕПЛОВ
ПЛОВИДБЕНИ ВРЕМЕПЛОВ
Илија Бакић: Четири реке извиру у
рају и ине пловидбе
Агора, Зрењанин, Нови Сад, 2019.
Књижевник Илија Бакић, познат је српској
књижевној јавности, пре свега, као песник и прозни писац садржајно посвећен
књижевности фантастике, као и сродном сигнализму, па и прози научне фантастике,
које и књижевно теоретски и критички проучава.
И у његовој најновијој прозној књизи Четири реке извиру у
рају и ине пловидбе, фантастика и машта
обележевају сва три њена сегмента-новеле. Додуше писац их, у поднаслову,
ословљава као приче, мада је, ипак, реч о три новеле, које поседују бројне
садржајне заједничкости. Зато треба рећи да је реч о књижевној форми значајно
већој од три новеле. Можда и прави роман о пловидбама или путовањима.
Прво, у самом наслову књиге наглашавају се –
пловидбе, као заједничка нит. Реч је о путовањима, и то бродом у све три
новеле, али им је циљ сасвим различит, од новеле до новеле. У првој, Прахови ма чији су пљачке рушевина насеља, посебно
гробних места са бројним драгоценостима (где је живео култ мртвих), што очитује
промишљање Трговаца („…многа напуштена насеља мајстора, зидара и оних који
балсамују изнова видна и отворена за свакога ко их тражи. А ми баш такови
јесмо.“). У другој новели Ветар не носи ничије гласове у питању је потрага за шумама-забранима
како би се обезбедило дрво погодно за чин сахрањивања ратника спаљивањем, што је
блиско источњачким и паганским обредима. Завршна и насловна новела Четири реке извиру у
рају нам открива
трагање, употребом уцртаних карата, за местом спасења – овог пута ка планинама.
Све три новеле јесу и авантуре, и то кроз
псеудоисторијске и измишљене услове. Из више удаљене, него ближе прошлости,
које су и по цивилизацијским тековинама на много нижем степену од наслеђа које
са собом носе Бакићеви путници. Ни одреднице дешавања новела нису именоване,
нити су ближе географски и временски означени. Често су и књижевни ликови
ословљени занимањем, а не правим именом. На пример, Трговац, Капетан, Кормилар,
Ужар, Ратник, Свештеник, Ловац, Морнар, Ходочасник, Писар, Травар… Лична имена
и у прве две новеле су потпуно разуђена. Овакав поступак је близак књижевности
фантастике и научне фантастике, а не искључива карактеристика обезличености,
изгубљености и хотимичне неразвијености Бакићевих књижевних ликова. Напротив,
ликови су осветљени својом суштином бића (и оног наднаравног), а не декорима и
непотребним атрибутима.
Заједничкост Бакићевих новела јесу и смрт и
бројна фантазмогорична искушења од којих се већина њих окончава смрћу, чинећи
својеврсни circulus vitiosum, јер се и напуштена станишта и природа бране,
макар и легендама, као што то чине и запуштена гробља. И она гробља под водом,
која су предмет похаре.
Затим и дакле, очигледни су рубни додири
различитих цивилизација, која доносе бројна неразумевања, али и ретке
могућности да нешто преузму једни од других, независно од степена цивилизације,
док је зависно од места где се актери пловидби налазе, a што, између осталих,
сведочи и смрт староседелачког и мистичног пастира, чија душа није могла
напустити тело убијеног и која је изазивала чујно и уочљиво гребање унутар
земље, док се нису испунили његови предвиђени обредни поступци („код нас и
робови имају право да буду погребени па макар само покривени прашином. Иначе се
неће умирити“). Домороци и према дошљацима поштују своја правила понашања:
„Онда кажу да је тело изгубљеног Реуса нађено, али да се дух његов, слободан,
није још повратио па му чувају станиште“. У таквим случајевима делује сасвим
парадоксално и превазиђено упутвство пре поласка на пут: „…не смемо допустити
неугодна изненађења. Ни веровати дивљацима.“
Бакићева књижевно-времепловска пловидба
посебно инсистира на сликовитим ритуалима и предрасудама, које
путници-авантуристи прихватају у страху и пред страхом који наднаравне
представе изазивају кроз локалне демонске силе и привиђења. Овоме посебно
погодују, на тренутке и махове еруптивна маштовитост и живописна фантастика
који су, и иначе, ауторов препознатљив стваралачки знак.
У све три Бакићеве „пловидбе“, путници, некада
и ратници и морепловци, некада и трговци и ситносопственици, долазе у контакт и
са митолошким бићима, са затеченошћу пред зачудним и демонским појавностима.
Штавише, како каже уредник Ненад Шапоња: „почиње се поигравати са њиховим
чулима, опажањима света, осећањима, као и темељним принципима“. Онострана
искушења које путници доживљавају током свог путешествија јесте заједнички
стожер све три Бакићеве новеле, као и у већини његових ранијих прозних обраћања
читаоцима и тумачима. Необично је да се једно од тих демонских звери ословљава
паганолико као „Нечиста. Навалник.“
Свет Бакићеве фантастике управо попуњава ту
пукотину између понетог и очекиваног, с једне, и свега оног доживљеног при
путовању кроз прошлост, с друге стране. Између та два лика је исконска бојазан
за живот насупрот немоћи и збуњености појединца, чија се појавност не може
предвидети, а писац заиста проналази баш таква, и то различита понашања у
шкрипцу. Та човекова реакција на неочекивано и наднаравно, истовремено је и
простор не само за последичну драму појединаца, него и за драмски ток читаве
новеле. Али, и за њихов преображај у фантазмогорична створења, повратно или неповратно.
Још је значајнија и интересантнија персонификациона трансформација окружења
којим Бакићеви путници пролазе кроз прави свет чуда. Разбарушен и непредвидљив,
сликовит и занеобичен („затутњало као да грми, ал` не с неба, него из земље и
померило се, али нема облик земље нето из земље прво ништа нисам видео све исто
кад / нешто је црно између два жбуна и померило се али нема лик него само црно
сенка ноћ / и онда избије на чистину / звер страшна стоји на две ноге као човек
али / крупна за тројицу млати рукама са канџама великим медвеђим / црна
длакава“). И путнике преображавају те наднаравне појаве и бића: „Тек кад им се
примакне, осврне се, али, иако трепће јако и брзо, не може да уочи онога што су
га оставили. Ништа не личи на њега. Променио се, сасушио у мањи лик … угази из
мрака у мрљу и за трен обавије га пламен налик чаури.“
Сличне трансформације бића из окружења које се
походи посебно су присутни у завршној новели и то завидне и занеобичене
сликовитости, праћене фактором изненађења и неочекиваности, што књига
фантастике и подразумева. Ипак, и сав ток радње у непознатој средини и прошлом
времену, успостављају дијалог са нашом свакодневицом и нашим наслеђем, што
значи и са читаоцима, и што јесте разлог читљивости оваквих остварења као што
је Бакићев роман у новелама Четири реке извиру у рају и ине пловидбе.
Овај се значењски нанос непредвиђених одговара
појединца на нешто велико и непознато. Одваја се као изузетна и самосвојна
посебност новела и подсећа нас на зачудну и изненадну промену услова даљег бивствовања
јединке или колектива од стране изузетног књижевника Бранимира Шћепановића,
који се најчешће огледао у новелама (исто као и Бакић), а у чијим реакцијама
појединаца осећамо и одговоре из оног несвесног, из оног годинама или вековима
потискиваног. Можда и из оног првог и предодређеног ја.
Пишчев осећај за детаљ је заиста, посебан, не
само у напрегнутим сликама и експлозијама из домена фантастике. На пример,
упечатљив доживљај Трговца, који наговештава и његове карактерне атрибуте
неодређености или мимикрије: „Само, лице му је утонуло у сени дубоке као
мастило од старих хоботница и тек грбина носа одатле изрони на мах. Шта је иза
ње безмало и не уме себи да се представи. Зна, сећа се бразготина, размакнутих
зуба и белог језика којим се облизује, прашњаве браде и упалих очију, али,
макар да су делови ту, целина му измиче, отима се, бежи.“ Смисао за описивање
је нарочито потенциран у ситуацијама када Бакић пише дугим и есејоликим
реченицама, нарочито током прве, и при крају треће новеле, чиме се помињаном,
на први поглед, неуочљивом и небитном детаљу, одједном предлажу нова и
неочекивана значења, па и занеобичена и зачудна.
И у есејоликим, али и у краћим реченицама,
пуне разбарушене и непредвидљиве фантастике и маште, писац успева, не
заустављајући основни ток приче, да угради бројне и ефектне гномске реченице.
Рецимо о односу видљивости и невидљивости (чија је супротност – посебна
значајност новела) из два угла гледања – и зло или добронамерника и
староседелаца: „То што га не видим, не значи да га нема“, „Они кроз њих виде и
никакве тајне нису им скривене“.
0 komentara:
Постави коментар