Nova pesnička knjiga Saše Radojčića (1963), zapaženog autora srednje generacije, intrigira već samim naslovom koji vezuje dva pojma koji se čine nespojivim. Ako se „cyber“ posmatra kao oznaka ne samo nauke - kibernetike - već i kao odrednica u svakodnevnoj upotrebi, kojom se definiše svet kompjutera, virtuelne stvarnosti, robota ali i globalizacije sveta i čovečanstva u kome je čitava zemaljska kugla postala bezmalo tesna i dostupna na pritisak dugmeta i klik kompjuterskog miša, on je odraz paradoksalne situacije strahovitog uzleta nauke/tehnologije ali i duhovnog osiromašenja masa. S druge strane je „Zen“ kao oznaka sasvim drugačijeg koncepta stvarnosti i čoveka u njoj; zen učenja okrenuta su čovekovoj unutrašnjoj samospoznaji, istrajnom otkrivanju umnih tokova i snaga kroz usredsređenost, uzdržanost i fizički rad kojim se postiže i duboko spajanje sa okruženjem. U oba se „učenja“ ostvaruje jedinstvo sa svetom ali su u pitanju različite kvalitativne kategorije koje, kao takve, dijametralno različito određuju  mesto jedinke u totalitetu stvarnosti.
            Nova, dodatna intrigantnost Radojčićeve knjige je beleška na kraju knjige kojom on govori da su pesme iz zbirke nastajale u dužem vremenskom periodu (1986 - 2013) „ali iz nepromenjenog shvatanja lirike. U pojedinim pesmama je izrečeno ponešto od tog shvatanja.“. Ovakvom tvrdnjom autor se definitivno svrstava na „zen“ stranu kovanice iz naslova, koja je ne samo starija od one „cyber“ već i - postojanija. Sadržaj pesama potvrđuje ovu usmerenost pošto se u njima tek u nekoliko navrata govori o čarima modernog kompjuterizovano/digitalizovanog sveta. Češće od te modernosti autor će pomenuti i varirati prizor/fiksaciju mlade devojke/žene „u lakim belim haljinama“ koja čita knjigu poezije (i, ganuta, plače) što je svakako prizor iz nekih drugih, ranijih, romantičarskih vremena.
Kako god bilo, čitalac će se svakako zapitati kakav je to poetski svetonazor kome pesnik ostaje veran četvrt veka i to u dobu kada su intelektualne/literarne/filozofske mode kratke i brze u nastanku i nestanku. Otuda tolika temeljnost neminovno zavređuje pažnju.
            A koje je to shvatanje lirike, taj pesnički kanon kome je Radojčić predan, čiji je poštovalac i praktičar?
             Čini se da je u pitanje verovanje/ubeđenost (uz povremenu dozu trezvene rezervisnosti) u integralnu sveobuhvatnost poezije, u trajnu povezanost egzistencije i pesništva, verovanje u „sposobnost“ stihova da zabeleže mikroskopske drhtaje uma i emocija ali i da se izdignu do ultimativnog ludističkog zadovoljstva i apsurda kao i čiste apstrakcije estetike. Umesto manje ili više rogobatnog uklapanja objekta u pesmu, umesto pompeznosti i egzaltiranih tirada, Radojčić veruje u svedenost, eleganciju i diskretnost; ali to nije puritanska diskrecija već ona kojom se poštuje i uvažava integritet poetskog subjekta.
            U ovakvoj se postavci pesme iz knjige „Cyber zen“ predstavljaju kao svojevrsne stilske vežbe ali i kao vinjete slagane u široku panoramu koja, naravno, nikada neće biti završena ali je svaki stih/pesma/knjiga dopunjuju i čine dubljom i složenijom. Ta će panorama beležiti partnersko/bračno/porodičnu ljubav i nežnost i njihovo trajanje u prolaznosti, prizore svakodnevice koji bi promakli „neuvežbanom“ oku koje ovlaš i olako rutinski prelazi preko prividnih trivijalnosti, pejzaže Prirode i Urbanosti (kao druge, artificijelne Prirode) sve do apokaliptičnog svođenja računa (u „Orfej u glavnom gradu“). Konačno, tu su, izmešane sa svim drugim temama, i lucidne opservacije o kricijalnim pitanjima poezije kao fenomena, obavijene dozom dobrodošle mistifikacije ali i zapitanosti nad mogućnostima jezika da u reči pretoči krhke, suptilne misli i emocije. Otuda pesnik insistira na oslobađanju reči („Jutarniji poslovi“), svestan („Reč“) da one, izgovorene, odlaze u spoljni svet da tamo lutaju, kao „uboga gospodarica“ koja u sebi nosi sve ono što je njen tvorac, pesnik, bio. U tom dualitetu reči unutar i izvan tvorca/pesnika krije se fatalna klopka jer se izricanjem/ispisivanjem materijalizuje ono što je do tada bilo intimno i izlaže iskušenjima (neprijateljskog) okruženja. Ali ta magija otelotvorenja jedan je od ključeva večite tajne poezije mada autor, pomalo prkosno i vragolasto, u jednom trenutku kaže „a šta je pesma / znam / ali / ne mogu ti reći“ („Nauk o elementima“).
            Uzdržanost, kolebljivost pa čak i povlačenje pred iskušenjem trenutka pretežno boje atmosferu pesama knjige. Njihov ton je najčešće ispovedni, čime se potencira viđenje iz vizure lirskog subjekta; čak i kada su pesme „objektivizovane“ stiče se utisak da je u pitanju „profiltrirana“ stvarnost, ona u kojoj je ponešto namerno fokusirano a ostalo zamućeno. Lična ispovednost podrazumeva i sposobnost da se stanja i situacije spoznaju i definišu zbog čega se retko govori/peva o neizvesnosti razvoja nekog procesa. Postavka pesama je drugačija, u njima se ono prethodno i sada postojeće raščlanjavaju i analiziraju uz suptilno otkrivanje detalja. Ovakvim postupkom dostiže se do tvrdnji kakva je „znam kako sam se osećao / ne mogu to da izgovorim“ („To“) ili „jer sve se u svemu / odražava i sve je / u jednom, / ništeći razlike. / o tome, prekasno, / govorim. o tome / kazujem reči / utešne.“ („Refleksija“). Dilema/zapitanost se ponavlja i stihovima „da uvežbavam nemišljenje / da li bih tada osetio sebe / šta bih bio“ („Okačen o nebo“). Odgovori na takva pitanja su, naravno, poželjni ali se na njima ne insistira jer je i za samo postavljanje pitanje potrebna jasna (samo)svest o sebi i svom mestu u svetu/svetovima realnim/imaginarnim. Uostalom, čak i ako se nekakav odgovor formuliše on neće biti konačan pošto tajna postojanja, kao i poezije, u svojoj bezmernosti, nije statična već  fluidna.
            („Koraci“, 2015.)

0 komentara:

Постави коментар

top