Nova
pesnička knjiga Saše Radojčića (1963),
zapaženog autora srednje generacije, intrigira već samim naslovom koji vezuje
dva pojma koji se čine nespojivim. Ako se „cyber“
posmatra kao oznaka ne samo nauke - kibernetike
- već i kao odrednica u svakodnevnoj upotrebi, kojom se definiše svet
kompjutera, virtuelne stvarnosti, robota ali i globalizacije sveta i
čovečanstva u kome je čitava zemaljska kugla postala bezmalo tesna i dostupna
na pritisak dugmeta i klik kompjuterskog miša, on je odraz paradoksalne
situacije strahovitog uzleta nauke/tehnologije ali i duhovnog osiromašenja
masa. S druge strane je „Zen“ kao
oznaka sasvim drugačijeg koncepta stvarnosti i čoveka u njoj; zen učenja
okrenuta su čovekovoj unutrašnjoj samospoznaji, istrajnom otkrivanju umnih
tokova i snaga kroz usredsređenost, uzdržanost i fizički rad kojim se postiže i
duboko spajanje sa okruženjem. U oba se „učenja“ ostvaruje jedinstvo sa svetom
ali su u pitanju različite kvalitativne kategorije koje, kao takve, dijametralno
različito određuju mesto jedinke u
totalitetu stvarnosti.
Nova,
dodatna intrigantnost Radojčićeve
knjige je beleška na kraju knjige kojom on govori da su pesme iz zbirke
nastajale u dužem vremenskom periodu (1986 - 2013) „ali iz nepromenjenog shvatanja lirike. U pojedinim pesmama je
izrečeno ponešto od tog shvatanja.“. Ovakvom tvrdnjom autor se definitivno svrstava
na „zen“ stranu kovanice iz naslova,
koja je ne samo starija od one „cyber“
već i - postojanija. Sadržaj pesama potvrđuje ovu usmerenost pošto se u njima
tek u nekoliko navrata govori o čarima modernog kompjuterizovano/digitalizovanog
sveta. Češće od te modernosti autor će pomenuti i varirati prizor/fiksaciju
mlade devojke/žene „u lakim belim
haljinama“ koja čita knjigu poezije (i, ganuta, plače) što je svakako
prizor iz nekih drugih, ranijih, romantičarskih vremena.
Kako god bilo,
čitalac će se svakako zapitati kakav je to poetski svetonazor kome pesnik
ostaje veran četvrt veka i to u dobu kada su intelektualne/literarne/filozofske
mode kratke i brze u nastanku i nestanku. Otuda tolika temeljnost neminovno
zavređuje pažnju.
A
koje je to shvatanje lirike, taj pesnički kanon kome je Radojčić predan, čiji je poštovalac i praktičar?
Čini se da je u pitanje verovanje/ubeđenost
(uz povremenu dozu trezvene rezervisnosti) u integralnu sveobuhvatnost poezije,
u trajnu povezanost egzistencije i pesništva, verovanje u „sposobnost“ stihova
da zabeleže mikroskopske drhtaje uma i emocija ali i da se izdignu do
ultimativnog ludističkog zadovoljstva i apsurda kao i čiste apstrakcije
estetike. Umesto manje ili više rogobatnog uklapanja objekta u pesmu, umesto
pompeznosti i egzaltiranih tirada, Radojčić
veruje u svedenost, eleganciju i diskretnost; ali to nije puritanska diskrecija
već ona kojom se poštuje i uvažava integritet poetskog subjekta.
U
ovakvoj se postavci pesme iz knjige „Cyber
zen“ predstavljaju kao svojevrsne stilske vežbe ali i kao vinjete slagane u
široku panoramu koja, naravno, nikada neće biti završena ali je svaki
stih/pesma/knjiga dopunjuju i čine dubljom i složenijom. Ta će panorama
beležiti partnersko/bračno/porodičnu ljubav i nežnost i njihovo trajanje u
prolaznosti, prizore svakodnevice koji bi promakli „neuvežbanom“ oku koje ovlaš
i olako rutinski prelazi preko prividnih trivijalnosti, pejzaže Prirode i Urbanosti (kao druge,
artificijelne Prirode) sve do
apokaliptičnog svođenja računa (u „Orfej
u glavnom gradu“). Konačno, tu su, izmešane sa svim drugim temama, i
lucidne opservacije o kricijalnim pitanjima poezije kao fenomena, obavijene
dozom dobrodošle mistifikacije ali i zapitanosti nad mogućnostima jezika da u
reči pretoči krhke, suptilne misli i emocije. Otuda pesnik insistira na
oslobađanju reči („Jutarniji poslovi“), svestan
(„Reč“) da one, izgovorene, odlaze u
spoljni svet da tamo lutaju, kao „uboga
gospodarica“ koja u sebi nosi sve ono što je njen tvorac, pesnik, bio. U
tom dualitetu reči unutar i izvan tvorca/pesnika krije se fatalna klopka jer se
izricanjem/ispisivanjem materijalizuje ono što je do tada bilo intimno i izlaže
iskušenjima (neprijateljskog) okruženja. Ali ta magija otelotvorenja jedan je
od ključeva večite tajne poezije mada autor, pomalo prkosno i vragolasto, u
jednom trenutku kaže „a šta je pesma /
znam / ali / ne mogu ti reći“ („Nauk o elementima“).
Uzdržanost,
kolebljivost pa čak i povlačenje pred iskušenjem trenutka pretežno boje
atmosferu pesama knjige. Njihov ton je najčešće ispovedni, čime se potencira
viđenje iz vizure lirskog subjekta; čak i kada su pesme „objektivizovane“ stiče
se utisak da je u pitanju „profiltrirana“ stvarnost, ona u kojoj je ponešto
namerno fokusirano a ostalo zamućeno. Lična ispovednost podrazumeva i
sposobnost da se stanja i situacije spoznaju i definišu zbog čega se retko
govori/peva o neizvesnosti razvoja nekog procesa. Postavka pesama je drugačija,
u njima se ono prethodno i sada postojeće raščlanjavaju i analiziraju uz
suptilno otkrivanje detalja. Ovakvim postupkom dostiže se do tvrdnji kakva je „znam kako sam se osećao / ne mogu to da
izgovorim“ („To“) ili „jer sve se u
svemu / odražava i sve je / u jednom, / ništeći razlike. / o tome, prekasno, /
govorim. o tome / kazujem reči / utešne.“ („Refleksija“). Dilema/zapitanost
se ponavlja i stihovima „da uvežbavam
nemišljenje / da li bih tada osetio sebe / šta bih bio“ („Okačen o nebo“). Odgovori
na takva pitanja su, naravno, poželjni ali se na njima ne insistira jer je i za
samo postavljanje pitanje potrebna jasna (samo)svest o sebi i svom mestu u
svetu/svetovima realnim/imaginarnim. Uostalom, čak i ako se nekakav odgovor
formuliše on neće biti konačan pošto tajna postojanja, kao i poezije, u svojoj
bezmernosti, nije statična već fluidna.
(„Koraci“,
2015.)
0 komentara:
Постави коментар