U FOKUSU
Boban Knežević (1959) široj javnosti
prevashodno je poznat kao aktivan promoter, organizator, izdavač, urednik i
antologičar na domaćoj naučnofantastičnoj
sceni. Njegove edicije „SF almanah
Monolit“ i „Znak Sagite“ otkrile
su ljubiteljima književne naučne fantastike dela „Novog talasa“ koji je definitivno izveo ovaj žanr iz
paraliterarnog geta i ustoličio ga kao relevantni segment sveukupne savremene
literature (barem u Zapadnom svetu; kod nas je taj proces veoma usporen i
daleko od pune realizacije). „Znak
Sagite“ je objavio i knjige domaćih pisaca koje su postavile temelje
ovdašnje naučnofantastične scene.
Paralelno sa
ovim aktivnostima Knežević je
ispisivao svoju prozu, priče i romane. Kratke proze sabrao je u zbirke „Slutnja androida“ (više izdanja od 2001.)
i „Otisak zveri u pepelu“ (2009.). U
romanima on iskušava različite tematske i žanrovske mogućnosti: „Smrt na Neptunu“ (1986., kao Endru Ozborn) stilska je vežba na
prepoznatljivu „svemirsku“ tematiku; „Crni
cvet“ (šest izdanja na srpskom od 1993., jedno izdanje na engleskom 2005.)
spaja iskustva žanra epske fantastike odnosno klasične folklorne fantastike; „Čovek koji je ubio leptira“ (1996.)
prvi je segment netipične (i nedovršene) epsko fantastične avanture. Roman „Poslednji Srbin“ (2009.) ambiciozno je
zamišljeno i izvedeno delo u kome se prepliću iskustva naučne i klasične
literarne fantastike i društvene satire. Roman „Slobodanida“ korak je dalje u tom smeru.
REČ KRITIKE
„Slobodanida“ započinje kao naučnofantastični roman (tako piše i u
uvodnom Upozorenju) smešten u
alternativnu 2006. godine u kojoj na beogradskom Velikom ratnom ostrvu punom parom radi Karusel, objekat za prestižnu zabavu koja se sastoji u privremenom
preseljenju ličnosti korisnika u „avatara“
robotoliku mašinu sačinjenu vrhunskom (tajnom) tehnologijom. Avatari imaju oblike
i lica znamenitih Srba od Karađorđa, Njegoša, Vuka Karadžića do Draže Mihajlovića, Andrića ili Nade Dimić. Uprava kao novitet aktivira
avatara sa likom Tita i mnogi
klijenti su voljni da „uđu“ u njega. Daleko od Beograda, pritvoreni Slobodan
Milošević dobija neobičan (oslobađajući) predlog; jednako bizarnu ponudu
dobijaju Luna Lu i Dimitrije Vojnov. Kako priča odmiče,
ubrzava i usložnjava se tako se njena žanrovska prepoznatljivost relativizuje i
postaje sekundarna u odnosu na elemente društvene/političke kritike i satire.
Prateći svoje zamisli autor bez pojašnjenja menja ili dopunjuje principe koje
postavio, ostavljajući nedorečene mnoge pripovedačke rukavce pa se broj pitanja
bez odgovora neprestano povećava (što frustrira žanrovski orijentisanog
čitaoca). U konačnom iščitavanju „Slobodanida“
se (bez obzira na autorove intencije) otkriva kao niz provokativnih zagonetki
na koje čitalac treba sam da da odgovore, počev od pitanja zašto bi bilo koji dobrostojeći
Srbin (po prirodi malog znanja i kratkog
pamćenja) hteo da bude u telu umetnika ili narodnog heroja do razrešenja dileme
da li ovaj narod večito žudi za strogim gospodarom (makar on ne bio ni pravedan
niti vodio svoj narod u boljitak). Zanimljive bi bile i opservacije o „trampi svesti“ i njihovim psihološkim
izazovima (ali je autor i preko njih prešao). Sa tačke spisateljskog zanata
provokativno je pitanje funkcionalnosti uvođenja likova sa imenima stvarnih,
živih ličnosti u alegorijsku priču. Hteli/umeli da odgovore na ova pitanja ili
ne, čitaoce će zabaviti priča koja bi se mogla smatrati (barem u jednom svom
delu) i modernizovanom verzijom klasične satire „Kraljević Marko drugi put među Srbima“.
(„Dnevnik“,
2015.)
0 komentara:
Постави коментар