U FOKUSU
            Boban Knežević (1959) široj javnosti prevashodno je poznat kao aktivan promoter, organizator, izdavač, urednik i antologičar na domaćoj naučnofantastičnoj sceni. Njegove edicije „SF almanah Monolit“ i „Znak Sagite“ otkrile su ljubiteljima književne naučne fantastike dela „Novog talasa“ koji je definitivno izveo ovaj žanr iz paraliterarnog geta i ustoličio ga kao relevantni segment sveukupne savremene literature (barem u Zapadnom svetu; kod nas je taj proces veoma usporen i daleko od pune realizacije). „Znak Sagite“ je objavio i knjige domaćih pisaca koje su postavile temelje ovdašnje naučnofantastične scene.
Paralelno sa ovim aktivnostima Knežević je ispisivao svoju prozu, priče i romane. Kratke proze sabrao je u zbirke „Slutnja androida“ (više izdanja od 2001.) i „Otisak zveri u pepelu“ (2009.). U romanima on iskušava različite tematske i žanrovske mogućnosti: „Smrt na Neptunu“ (1986., kao Endru Ozborn) stilska je vežba na prepoznatljivu „svemirsku“ tematiku; „Crni cvet“ (šest izdanja na srpskom od 1993., jedno izdanje na engleskom 2005.) spaja iskustva žanra epske fantastike odnosno klasične folklorne fantastike; „Čovek koji je ubio leptira“ (1996.) prvi je segment netipične (i nedovršene) epsko fantastične avanture. Roman „Poslednji Srbin“ (2009.) ambiciozno je zamišljeno i izvedeno delo u kome se prepliću iskustva naučne i klasične literarne fantastike i društvene satire. Roman „Slobodanida“ korak je dalje u tom smeru.

REČ KRITIKE
            „Slobodanida“ započinje kao naučnofantastični roman (tako piše i u uvodnom Upozorenju) smešten u alternativnu 2006. godine u kojoj na beogradskom Velikom ratnom ostrvu punom parom radi Karusel, objekat za prestižnu zabavu koja se sastoji u privremenom preseljenju ličnosti korisnika u „avatara“ robotoliku mašinu sačinjenu vrhunskom (tajnom) tehnologijom. Avatari imaju oblike i lica znamenitih Srba od Karađorđa, Njegoša, Vuka Karadžića do Draže Mihajlovića, Andrića ili Nade Dimić. Uprava kao novitet aktivira avatara sa likom Tita i mnogi klijenti su voljni da „uđu“ u njega. Daleko od Beograda, pritvoreni Slobodan Milošević dobija neobičan (oslobađajući) predlog; jednako bizarnu ponudu dobijaju Luna Lu i Dimitrije Vojnov. Kako priča odmiče, ubrzava i usložnjava se tako se njena žanrovska prepoznatljivost relativizuje i postaje sekundarna u odnosu na elemente društvene/političke kritike i satire. Prateći svoje zamisli autor bez pojašnjenja menja ili dopunjuje principe koje postavio, ostavljajući nedorečene mnoge pripovedačke rukavce pa se broj pitanja bez odgovora neprestano povećava (što frustrira žanrovski orijentisanog čitaoca). U konačnom iščitavanju „Slobodanida“ se (bez obzira na autorove intencije) otkriva kao niz provokativnih zagonetki na koje čitalac treba sam da da odgovore, počev od pitanja zašto bi bilo koji dobrostojeći Srbin (po prirodi malog znanja i kratkog pamćenja) hteo da bude u telu umetnika ili narodnog heroja do razrešenja dileme da li ovaj narod večito žudi za strogim gospodarom (makar on ne bio ni pravedan niti vodio svoj narod u boljitak). Zanimljive bi bile i opservacije o „trampi svesti“ i njihovim psihološkim izazovima (ali je autor i preko njih prešao). Sa tačke spisateljskog zanata provokativno je pitanje funkcionalnosti uvođenja likova sa imenima stvarnih, živih ličnosti u alegorijsku priču. Hteli/umeli da odgovore na ova pitanja ili ne, čitaoce će zabaviti priča koja bi se mogla smatrati (barem u jednom svom delu) i modernizovanom verzijom klasične satire „Kraljević Marko drugi put među Srbima“.
            („Dnevnik“, 2015.)

0 komentara:

Постави коментар

top