PRIČE DEŽURNOG NEVALJALCA - „Bad Boy“ Mladena Oljače; izdavač Omnibus, Begorad, 2014.

U FOKUSU

           Mladen Oljača (1970) spada u mlađu/srednju generaciju domaćih strip autora koja je stasavala u vremenu ratova (koje ova država nije vodila), ekonomskih sankcija i izolacije od ostatka (kulturnog) sveta. Ove nevolje su, pak, naterale strip kreativce da se snalaze i dovijaju kako i gde da objavljuju svoje radove; obzirom da je puno toga umnoženo u sopstvenoj „režiji“ autori nisu imali probleme sa strahom od uredničke cenzure što je, s druge strane, pospešilo razvoj prirodnog mladalačkog bunta obilno hranjenog prizorima raspada države i sistema vrednosti, potenciranjem kriminalnih aktivnosti, od najsitnijih do onih u državnom vrhu. Nije stoga čudo da su bezmalo svi autori tog alternativno-andergraund strip talasa činili manje ili veće iskorake odnosno otklone prema stvarnosti, sa jasnim crno-humornim i cinično-sarkasičnim tonom pripovedanja odnosno karikaturalnim grafičkim izrazom. Ipak, ova prinudna sloboda rezultirala je i velikim brojem autora koji su odustajali od strip stvaralaštva koje ne donosi ni minimalnu materijalnu sigurnost, mogućnost da redovno objavljuju niti satisfakciju priznanja.

            Oljača je jedan od prekaljenih autora-slobodnjaka koji su ostali i - opstali u nesigurnim strip svetovima, više puta počinjući iz početka u raznim redakcijama dnevnih i nedeljnih novina, učestvujući u mnogim projektima i na raznim konkursima. Sve ove nedaće nisu ga pokolebale u načinu na koji posmatra svet i stvara priče u slikama; pre bi se reklo da su pročištile njegov izraz a poente učinile ljućim i bolnijim.

           

REČ KRITIKE

            „Bad Boy“ je na 92 strane sabrao 40 stripova i par nezavisnih ilustracija, nastalih u periodu od 1996. do 2000. godine. Stripovi su prvenstveno minijature na jednoj ili dve strane uz retke izuzetke (najduži strip ima šest strana). Ovakvo „minimalističko“ opredeljenje nameće autoru strogu disciplinu i ekonomičnost kako u građenju priče tako i u njenom vizuelnom segmentu. Preciznost je odlika Oljačinog stvaranja (verovatno potencirana i njegovim novinskim iskustvom) koju on suvereno demonstrira uspevajući da, naizgled bez preteranog napora, uspešno, duhovito poentira u poslednjoj replici/sličici. Osnovni ton priča, kao i dobrog dela ilustracija, je crno-humorni, u rasponu od lako razigranih komičnih situacija do onih koje se okončavaju brutalnim raspletima zbog kojih čitaocu zastaje knedla u grlu.

            Oljača gleda svet oko sebe širom otvorenih očiju i vidi mnogo običnih situacija, od večitih redova pred šalterima, nerazumevanja starih i mladih generacija, narkomanske vezanosti za televiziju kao i za „obične“ droge do mnogih verzija prastare priče o ljubavi koja počinje (ne)uspešnim udvaranjima a okončava spoznajom neprelazne razlike u karakterima partnera. Viđeno biva provučeno kroz filtere koji će pojačati kontraste i otkriti ono skriveno kao što je i crtež stilizovano karikaturalan. Pored pomenutih tema Oljača rado „prerađuje“ poznate kulturne obrasce - iz bajki, popularne kulture, filmova i stripova o super herojima - dajući im novo, iskrivljeno lice i značenje koje izneverava oveštala, instantna značenja. Oljačina verzija mnoštva svetova subverzivna jer skida njihove ušećerene skrame i tera čitaoca da razmišlja o onome što vidi. Kako to primećuje i izdavač i pisac predgovora Živojin Tamburić konstatujući da seu ovim crno-humornim pričama „odvija sukob sa trivijalnom stvarnošću i razrešava kroz rezignaciju, ali i jednu malu humorističku osvetu“.

            („Dnevnik“, 2014)