Knjige koje (ni)je prekrila prašina – SLUČAJ VASKRSNUTOG VOJNIKA - „Nema mesta za mrtve“ Edmon Abu

U FOKUSU

           Književni pravci imaju preteče, tvrdio je Horhe Luis Borhes, koje utiru puteve kojima će, kasnije, krenuti mnogi autori. Na žalost, mnogi od tih preteča ostaju skriveni od pažnje naslednika kao što ni za života, najčešće, nisu bili poznati i cenjeni. Slučaj Edmona Abua (Edmond About, 1828-1885) samo se delimično poklapa sa prethodnim opaskama jer je Abu za života bio popularan, čitan, prevođen i cenjen. Proglašavan je za najvećeg francuskog pisca XIX veka, najistaknutijeg predstavnika „francuskog duha“; bio je član Francuske akademije. Pisao je mnogo, od pripovedaka, romana, drama i putopisa, preko brojnih novinskih reportaža i članaka, pamfleta i kozerija do knjiga koje su se bavile arheologijom, istorijom, diplomatijom, socijologijom, društvenim pitanjima. Važio je za  čoveka koji „nije umeo da napiše retka a da nekog ne zakači“.  Nije se libio da piše protiv papske vladavine ili nemačkog imperijalizma; neke knjige su parodije na čitave države: tako je ismevao savremenu Grčku, njenu zaostalost i sumnjive rabote (u njoj banditi imaju akcionarska društva čiji su članovi mnogi ugledni Grci). Optuživan za plagijatorstvo i zbrzano pisanje u kome je sve podređeno zabavnosti i dobrom vicu. Abu je odgovarao da je pisac „dnevnog trenutka“, da ne piše za večnost već da razveseli i nasmeje svoje savremenike. Junaci su mu uglavnom pripadnici srednje klase, obični ljudi, ni junaci ni zločinci, sa mnogim manama i retkim vrlinama. Među Abuovim delima izdvajaju se  „Pariski brakovi“, „Roman jednog valjanog čoveka“, „Stara stena“, „Felah“, „Podlac“ „Duge noge gazda Pjerove“; par romana svrstava se u fantastiku „Beležnikov nos“, „Slučaj gospodina Gerena“ i „Čovek sa slomljenim uvetom“.

REČ KRITIKE

„Čovek sa slomljenim uvetom“ objavljen je 1861.g. („Nema mesta za mrtve“, Džepna knjiga Sarajevo,1959), priča o francuskom pukovniku Fugasu koji je zarobljen i osuđen na smrt 1813.g; noć pred streljanje umalo se smrzao pa je na njemu eksperiment izveo profesor Majzner, naučnik koji veruje da se živa bića, pod kontrolisanim uslovima, mogu isušiti i potom, dodavanjem vode telu, ponovo oživeti. Godine 1959. mladi naučnik Reno kupuje Fugasovu mumiju i, uz pomoć naučnika poslatih iz Pariza, oživljava ga. Ovaj postupak izaziva senzaciju u javnosti ali ispostavlja se da je pukovnik prgav i neotesan, sklon jelu i piću, kavgi i pompeznim govorima što njegovoj okolini nimalo nije drago. Vrhunac nesporazuma je kada Fugas u verenici mladog naučnika prepozna reinkarnaciju svoje drage i nameri da se njome oženi! Zatečena devojka, pak, ne pruža uverljiv otpor. Reno ubeđuje nastrljvca da se aktivira u vojnoj službi, da uzme nasledstvo koje mu je profesor Majzner ostavio i da pronađe svoje dete i suprugu. Fugas pristaje i kreće u ostvarenje plana. Ali, prošlo je 46 godina od njegove „smrti“ i Francuska nije ono što je bila. Pukovnik u grotesknim epizodama ne uspeva u svojim namerama pa se vraća verenici da bi saznao da je on njen – deda. Skrhan neuspesima, mesec dana po vaskrsavanju, umire zaključivši:„Svaki čovek treba da živi sa svojim vremenom; živeti kasnije, to znači živeti prekasno!“.

Roman, pisan u vreme kada je Žil Vern tek počinjao karijeru, i danas pleni svežinom, humorom i dosetkama. U prvom delu Abu stvara „naučnu atmosferu“ dok je drugi deo parodija društva i naravi sa neočekivanim završetkom. Rečju, „Čovek sa slomljenim uvetom“ (uvo je slomljeno dok je bilo isušeno), vrcav je roman i jedan od nedovoljno znanih temelja naučne fantastike.

(„Dnevnik“, 2014)