Pedeset godina života sasvim su 'ozbiljan' događaj u životu svakoga - žene ili muškarca bilo da su oni od krvi i mesa ili od mašte. Istina, 'pravi' ljudi stare na jedan a bića od papira/slika/reči na drugi način; teško je otkrivati pravila u toj raboti jer poneko stari dostojanstveno, autoritativno, dok drugi nikada ne dostižu bilo kakvu zrelost, ponavljajući iste greške i trošeći iste zablude i opravdanja. Oni koji su, kao mladci, puno obećavali padaju u senku klinaca autsajdera koji su izrasli u bitne pojave. Zašto su stvari ispale tako a ne drugačije, tajna je sastavljena od bezbroj sastojaka, pojedinačno možda malih i nebitnih ali krucijalnih u jedinstvenoj konstelaciji svakog pojedinačnog slučaja-jedinke. Ovog puta razmotrimo slučaj jednog pedesetogodišnjaka koji je i nadalje prpošan i u punoj snazi. Reč je o Zagoru, strip heroju koji je, pod produkcijskom palicom Serđa Bonelija, u leto 1961. godine na trafikama otkrio svoj lik (delo a bogami i odelo) i počeo da osvaja pažnju i pali maštu dečaka (mada ni devojčice nisu ostajale hladne na njegove bicepse i tricepse, mio lik i frizuricu) najpre u Italiji a zatim i u ostatku Evrope. U Jugoslaviji se ovaj momak obreo već 1968. godine da bi brzo postao jedna od ključnih ikona popularne kulture nekoliko generacija koje su odrastale pod njegovim uticajem širenim sa stranica svezaka "Zlatne serije" i "Lunov magnus stripa". Zagor, među Indijancima znan kao Zagor-Te-Nej ilitiga Duh sa sekirom, samozvani je mirotvorac iz neodređenog doba znanog kao Divlji zapad, koji boravi u kolibi usred Darkvuda, guste šume koja mestimično liči na džunglu, sa sve lijanama, a povremeno postaje močvara. Zagor je uvek na strani potlačenih i ugnjetavanih a protiv nasilnika svih boja, rasa i veličina. U svojim mirovnim akcijama deluje sam ali se rado oslanja na regularnu američku vojsku - plave bluze. Iz svoje baze koju je teško naći, ovaj rmpalija kreće u avanture u kostimu koji podrazumeva žutu majicu sa amblemom - stilizovinim orlom - na grudima, u farmerkama i dubokim čizmama sa resama. Za pojasom nosi mornarički kolt iz koga ne promašuje i kamenu sekiru kojom deluje na neprijateljsku silu bilo da istu bije po svim delovima tela ili tako što sekiru baca na daljinu ili u visinu. Mada mu u snazi nema premca, s vremena na vreme, i Zagor poklekne u borbi ali je to privremeno, tek da zaplaši obožavaoce, jer se vrlo brzo uspravlja i nastavlja da mlati oko sebe sa još više snage. Pošto junak koji drži do sebe treba da ima nekog pratioca i Zagoru je dodeljen Čiko (punim imenom Don Čiko Felipe Kaetano Lopez i Martinez i Gonzales; Indijanci ga zovu 'mali čovek sa velikim stomakom'), kratkonogi, debeljuškasti Meksikanac, dobrodušni majstor-kvariš, zadužen za humorističke pasaže priča, izvor i uzrok mnogih zavrzlama i problema. Dvojcu definitivno nedostaje dama (kako bi se zatvorila jedna podvrsta strip trojstva snaga-lepota-trapavost). Njegovi tvorci, Boneli i Feri, verovatno su mislili da bi ženski lik umanjio zavodljivost dečačke avanture ali ova nedoslednost nije promakla oku teoretičara i strip alternativaca (tako je strip vragolan Wostok smislio da su Zagor i Čiko ljubavni par u kome Čiko ima aktivniju ulogu). Zagor je višestruko funkcionalan lik - pomalo je megdandžija-revolveraš, bokser, pomalo liči na Tarzana - kada jezdi kroz šumu 'vozeći' se na lijanama i ispuštajući krik koji plaši protivnike, pomalo je istraživač, uvek 'duša od čoveka' - dakle sve što vole dečaci.
Za pola veka svojih lomatanja u bezbroj priča u slikama, koje su smislili nekoliki scenaristi i proizveli brojni crtači, znatiželjnici su saznali Zagorovu tužnu priču (o ubijenim roditeljima, teškom odrastanju, osveti koja ima gorki ukus), pratili ga uzduž i popreko Amerike, u borbama sa belcima, Indijancima, praistorijskim čudovištima, vanzemaljcima i ostalim karakondžulama. Poneke epizoda bile su sasvim rutinske, bilo je i ispodprosečnih a, tu-i-tamo, dešavala mu se i neka sasvim originalna i dobro skrojena avantura. Sveukupno, Zagor se prevashodno pamti po svojim uzrečicama-poštapalicama, npr '1000 mu skalpova', '1000 mu bubnjeva Darkvuda', po Čikovim nezgodama ili ponekim nonsensima; ostali sadržaj je maglovit i ne mnogo bitan. Ovaj strip skromnih ambicija i dometa uspeo je, neverovatno ali istinito, da postigne priličnu popularnost, da traje 50 godina i da mu se kraj ne nazire.
Zagorova legenda na ex-Yu prostorima deo je Jugo-nostalgije; na trafikama se ponovo mogu videti sveske sa njegovim novim avanturama a uporedo se reprintuju stare epizode. Ipak, gro njegove publike čine sredovečni čitaoci. Moglo se to videti pre par godina kada je Zagorov originalni crtač Feri, za vreme beogradskog Sajma knjiga, potpisivao Zagoreve albume - većina prisutnih bila je (malo ili mnogo) sedokosa. Mladima je, u ovo digitalno doba, strip spor, nedovoljno atraktivan i zanimljiv pa im ne drži pažnju; video igrice su atraktivnije i zavodljivije. Očigledno je da strip, ako želi da opstane kao medij i fenomen, mora da se menja i prilagođava mladima. Hoće li u toj borbi Zagor uspeti da proslavi još neki jubilaran rođendan ostaje da se vidi. U ovom trenutku on se dobro drži, leti s grane na granu, urliče, mlati sekirom i deli pravdu na radost klinaca, onih sa malo godina i onih koji, koliko god da su stari, nikada nisu odrasli.
