PODZEMNI, SUBVERZIVNI GENIJE – „'Creepy' predstavlja Ričard Korben“; izdavač „Darkwood“ 2013

Američkom strip scenom gospodari korporativni strip, oličen u gigantima kakvi su „Marvel“ i „DC“ produkcije ili „King fičers sindikejt“ i odatle širi svoj uticaj na „ostatak sveta“. Ipak, korporativni strip nije jedino što se od 9. umetnosti stvara i objavljuje u Novom svetu. Temelji nezavisnog i andergraund stripa duboki su a njegovi izdanci (još uvek) živi. Među „korenima“ takvog stripa svakako su i magazini izdavača „Vorena“ („Warren Publishing“) „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) koji se, pak, nastavljači  „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comics“). Za 19 godina kontinuiranog izlaženja „Creepy“ (ugašen 1983.g. a obnovljen 2009.g. u kući „Dark Horse“, izlazi i danas) okupio je niz strip velikana od Ala Vilijamsa, Vali Vuda, Stiva Ditka, Frenka Frazete, Aleksa Tota, Anđela Toresa do Ričarda Korbena, Sanjuliana, Luisa Garsije, Hoze Ortiza, Leopolda Sančeza, Hoze Gonzalesa, Bernija Rajtsona. „Creepy“ je počeo kao kvartalno izdanje na 64 strane većeg formata, da bi postao dvomesečnik na 48 strana (uglavnom crno-belih mada je bilo i brojeva sa par kolor strana) sa šest-sedam nezavisnih horor i naučnofantastičnih priča; uz redovne objavljivani su i tematski brojevi, brojevi na većem broju strana i potpuno u boji. Osnovni zadatak magazina i njegovog „domaćina“ ujka Jeze („domaćin“ „Eerie“-a je bio rođak Groza) bio je da se čitaocima, uz korišćenje svih sredstava i trikova, priredi „užasavajuće veselje“ za koje su zadužene ubice, ljudožderi, psihopate, telepate, vanzemaljci, duhovi, mumije, čarobnjaci i svemirski zmajevi.

Među „Creepy“ i „Eerie“ adutima/atrakcijama jedno od najvećih je Ričard Korben (1940), koji je u kuću „Voren“ stigao iz voda alternativnog/andergraund stripa i za osam godina (od 1970.g) koliko je trajala njihova saradnja iscrtao („ilustrovao“ kako kaže pisac predgovora Hose Viljarubija) četrdeset priča sabranih u obimnu (gotovo 350 strana) knjigu sa podnaslovom „Definitivna kolekcija priča i ilustracija Ričarda Korbena objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie“; knjiga je originalno objavljena 2012. i 2013. a iste godine štampana u ediciji „Jezovnik“ beogradske kuće „Darkwood“. Korben se od prve crno-bele storije „Zaleđena lepota“, kojoj je autor i teksta i crteža, predstavio kao umetnik velikog talenta i sposobnosti. Njegov crtački manir brzo postaje jedan od zaštitnih znakova magazina (što će, uz Mebijusa, biti i u magazinu „Heavy Metal“). Korbenovi likovi, fizionomije i tela odstupaju jedan ili dva koraka od čistog realizma ali ipak ne klize u puku karikaturalnost. Njegovi enterijeri i eksterijeri izuzetno su funkcionalni kada je reč o stripovima smeštenim u znanu nam sadašnjost; u slučaju naučnofantastičnih, horor i fantazijskih priča/svetova enterijeri i eksterijeri plene nesputanom razigranošću bilo da su minimalistički ili neumereno (mutirano) razigrani. Konačno, koliko god da je majstor senčenja Korben je, ipak, nenadmašan u svom inovativnom korišćenju boja; „Creepy“ i „Eerie“ su štampani tako da reprodukuju nijanse između bele i crne a ta je mogućnost postojala i na kolornim stranicama i Korben ju je u potpunosti koristio zahvaljujući svojoj inovativnosti i spretnosti. On je izmislio svoj metod bojenja koji je dozvoljavao da „barata svakom štamparskom pločom ponaosob, čime je uspevao da postigne širok spektar boja.“ Eksperimentisao je sa ručnom separacijom boja stvarajući do tada u stripu neviđene kolor efekte. No, ovaj postupak nije mogao uvek da bude ponovljen tako da mnogi reprinti njegovih stripova nisu dostizali kvalitete prvog izdanja; zbog toga je rad na ovoj knjizi podrazumevao skeniranje različitih izdanja (jer su mnoge originalne table nestale) i odabir najkvalitetnijih. Bez te brižljivosti izgubio bi se doživljaj razigranih, jarkih boja koje „mame pogled“, nestale bi fine nijanse tamnijih tonova a što je sve u službi ingenioznog dočaravanja grotesknih svetova u kojima je sve - predeli, nebo, likovi, zveri, alatke, nakit i odeća, atmosfera, raspoloženja (od straha i frustracije do seksualne provokacije hipertrofiranim ženskim i muškim atributima) – nepoznato, neobično i - neodoljivo zavodljivo.

Naravno, sva Korbenova crtačka razigranosti ima temelje u otkačenim, uvrnutim pričama koje su magazini potencirali. Namerno preterivanje koje vodi u apsurd, karikiranje i izigravanje žanrovskih obrazaca uz uvrnuti humor, obimno korišćenje popularne kulture, „palp“ literature i B-filmova, osnove su priča nekolicine scenarista (Brus Džouns, Bil Dubej, Deg Menč, Rič Margopulos – koji je izuzetno adaptirao priče Edgara Alana Poa) sa kojima je Korben sarađivao, nalazeći u scenarijima dovoljno prostora za svoje crtačke egzibicije ali istovremeno dajući tekstovima artaktivni vizuelni profil koji dopunjuje pa i nadograđuje reči. Zbog velike produkcije koja je podrazumevala stripove ali i ilustracije odnosno crtanje magazinskih naslovnica Korben je zapostavio sopstvene scenarije mada su oni u najmanju ruku jednako kvalitetni kao i priče profesionalnih scenarista (srećom u kasnijem radu Korben će nastaviti da crta stripove po svojim pričama). Da su Korbenovi scenaristički kvaliteti veliki potvrđuju storije iz ove knjige, uz pomenutu „Zaleđenu lepotu“, i „Likan-tropa“ i „Grobnica strave“ (kao zanimljive, duhovite varijacije na teme kupovine večne mladosti, odbrane od vukodlaka i oživelih mumija).

Zaključimo da je knjiga-album „'Creep' predstavlja Ričard Korben“ izuzetan uvod u upoznavanju sa ranim radovima jedne od legendi i živog klasika stripa pa je kao takva nezaobilazno štivo svakog ljubitelja „priča u slikama“ kao i horora, naučne i epske fantastike.

(„Dnevnik“, 2017.)

PORTAL PREMA KOSMIČKOM ZLU – „Kuća na granici“ Ričarda Korbena i Sajmona Revelstrouka; izdavač „Darkwood“ 2016.

„Kuća na granici“ je strip adaptacija istoimenog romana Vilijama Houpa Hodžsona (1877-1918), jednog od ukletih pisaca fantastike natprirodnog odnosno dela „strave i užasa“ koja će, posle II svetskog rata, postati temelji na kojima se gradi žanr znan kao „horor“. Kao i nekolicina njegovih kolega po spisateljskom „svetonazoru“, Lavkraft, Artur Meken, Lord Denseni, Klark Ešton Smit i Hodžson nije bio previše poznat i poštovan za svog života ali su kvalitete njegovih dela prepoznale potonje generacije posvećenika i tako ga otrgle od nezasluženog zaborava. Roman „Kuća na granici“ smatra se Hodžsonovim reprezentativnim, remek-delo. U tandemu autora koji je uradio strip adaptaciju svakako je poznatiji Ričard Korben (1940),  legenda, od velikih strip kompanija-sindikata, nezavisne produkcije, koji je karijeru započeo u opskurnim izdanjima posle kojih su sledili prevratnički „Creepy“ i „Eerie“ a nastavio u prestižnom „Heavy Metal“-u, kome je Korben bio jedan od vizuelno prepoznatljivih „zaštitnih znakova“. Korbenova naklonost uvrnutoj, mračnoj fantastici i hororu odnosno bizarnoj naučnoj fantastici sa jakim uticajem epske fantastike, bogato je nadograđena njegovim prepoznatljivim stilizovano-karikaturalnim crtežom i insistiranjem na jarkim, „tehnokolor“ bojama. „Spoj“ egzotično-hermetičkog pisca i ekstravagantnog crtača u strip albumu, originalno nastalom 2000. godine, svakako je morao da bude izuzetan. Doda li se tome i predgovor koji je napisao Alan Mur, još jedna živa strip legenda, sreći stripoljubaca nema kraja. Da je reč o nesvakidašnjem doživljaju najaviće sam Mur svojom neobjašnjivo lakonskom konstatacijom da on strip o kome piše „nije pogledao u potpunosti“ mada smatra da „Video je, ipak, dovoljno (...)“! Ako je i od Mura - mnogo je. Jer, ovaj strip zaslužuje više respekta i uvažavanja.

            Korben i Revelstrouk su, očito, poradili na adaptaciji romana pa su ga premestili u 1952. godinu u sevenu Irsku kojom šetaju dvojica momaka, bivših studenata na Oksfordu; sticajem okolnosti (zbog malo njihove nespretnosti i mnogo nabusitosti lokalnog siledžije) momci beže iz kafane pred besnom gomilom i zabasaju na ostatke velike kuće na grebenu ispod koga se otvara bezdan kome se dno ne vidi. Tu otkrivaju dnevnik Bajrona Golta, vlasnika kuće, iz 1816.g. koji je u njoj živeo sa sestrom Meri i psom Biberom. Kuću su kupili jeftino ali je njena cena, ispostaviće se, paprena. U prvoj su šetnji novi vlasnici naleteli na strašna, svinjolika bića koja su ih žestoko napala i saterala u kuću ali nisu uspela da je osvoje mada su teško povredila Meri. Dok mu se sestra oporavlja Bajron sa psom istražuje bezdan ali ga odatle izbacuje velika poplava. Vrativši se, Bajron zatiče sestru u potpuno neuračunjivom stanju a i on počinje da redovno sanja košmarne snove. Granica između snova i jave, halucinacija i noćnih mora definitivno se briše. Meri i Biber se vraćaju iz mrtvih a Bajron prisustvuje, ili mu se čini da prisustvuje, grandioznim scenama sukoba Dobra i Zla. Dnevnik se naglo prekida naznakama da zlo ulazi u sobu ostarelog Bajrona... Studenti su zbunjeni sadržajem knjige mada jedan smatra da Golt nije bio lud ali ne stiže da to obrazloži jer -begunce otkriva potera. Nadajući se da neći biti teško isprebijani studenti se predaju; njihovo batinjanje, međutim, prekida napad svinjolikih bića koja izmasakriraju sve osim jednog studenta koji završava u zatvoru spoznajući istinu da je kuća portal prema nepojmljivom zlu koje preti s druge strane a koje samo čuvar praga može zaustaviti i tako sačuvati ravnotežu između Reda i Haosa, Života i Smrti, Svetla i Tame...

            „Kuća na granici“ barata nekolikim opštim mestima dobro znanim u literaturi (još od antičkih vremena a posebno u periodu romantizma i tzv „gotskog romana“): tajanstvena mesta, bizarna bića, čudnovati, neobjašnjivi događaji iza kojih se „valjaju“ krucijalne sile i principi našeg sveta i Svemira. Sudar moćnih sila zla sa nejakim ljudima, njihov otpor i neminovna propast, uticaj zlih pretnji i neizvesnosti na razum, raspad civilizacijskih konvencija, spoznaja smrtnosti jedinke ali i njene beznačajnosti u kosmičkim razmerama elementi su košmarne, na momenta i konfuzne priče (no, da li se od smetenog Bajrona može očekivati drugo?) koja je oplemenjena romantičarskim detaljima (ukleta bogataška kuća, nerazjašnjeni odnosi sestra i brata, blazirani pohodi u prirodu...). Korbenov grafizam našao je u ovoj priča idealan teren za razmahivanje; on je u njoj upotrebio sva svoja znanja i sve trikove: stilizovan crtež, neobične rakurse, teško pregledne slike, dinamičku montažu-konstrukciju tabli, poigravanje kolorom (prirodni kolor za početak priče i plavo-sivo profiltrirani za scene sukoba sa zlom).

            U konačnom sabiranju utisaka, „Kuća na granici“ se, zahvaljući zavodljivosti svog patiniranog, egzotično-starog predloška, predstavlja kao maniristički precizno delo koje će se svakako dopasti ljubiteljima Korbenovih crtačkih ekstravagancija.

            („Dnevnik“, 2017.)