PODZEMNI, SUBVERZIVNI GENIJE – „'Creepy' predstavlja Ričard Korben“; izdavač „Darkwood“ 2013

Američkom strip scenom gospodari korporativni strip, oličen u gigantima kakvi su „Marvel“ i „DC“ produkcije ili „King fičers sindikejt“ i odatle širi svoj uticaj na „ostatak sveta“. Ipak, korporativni strip nije jedino što se od 9. umetnosti stvara i objavljuje u Novom svetu. Temelji nezavisnog i andergraund stripa duboki su a njegovi izdanci (još uvek) živi. Među „korenima“ takvog stripa svakako su i magazini izdavača „Vorena“ („Warren Publishing“) „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) koji se, pak, nastavljači  „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comics“). Za 19 godina kontinuiranog izlaženja „Creepy“ (ugašen 1983.g. a obnovljen 2009.g. u kući „Dark Horse“, izlazi i danas) okupio je niz strip velikana od Ala Vilijamsa, Vali Vuda, Stiva Ditka, Frenka Frazete, Aleksa Tota, Anđela Toresa do Ričarda Korbena, Sanjuliana, Luisa Garsije, Hoze Ortiza, Leopolda Sančeza, Hoze Gonzalesa, Bernija Rajtsona. „Creepy“ je počeo kao kvartalno izdanje na 64 strane većeg formata, da bi postao dvomesečnik na 48 strana (uglavnom crno-belih mada je bilo i brojeva sa par kolor strana) sa šest-sedam nezavisnih horor i naučnofantastičnih priča; uz redovne objavljivani su i tematski brojevi, brojevi na većem broju strana i potpuno u boji. Osnovni zadatak magazina i njegovog „domaćina“ ujka Jeze („domaćin“ „Eerie“-a je bio rođak Groza) bio je da se čitaocima, uz korišćenje svih sredstava i trikova, priredi „užasavajuće veselje“ za koje su zadužene ubice, ljudožderi, psihopate, telepate, vanzemaljci, duhovi, mumije, čarobnjaci i svemirski zmajevi.

Među „Creepy“ i „Eerie“ adutima/atrakcijama jedno od najvećih je Ričard Korben (1940), koji je u kuću „Voren“ stigao iz voda alternativnog/andergraund stripa i za osam godina (od 1970.g) koliko je trajala njihova saradnja iscrtao („ilustrovao“ kako kaže pisac predgovora Hose Viljarubija) četrdeset priča sabranih u obimnu (gotovo 350 strana) knjigu sa podnaslovom „Definitivna kolekcija priča i ilustracija Ričarda Korbena objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie“; knjiga je originalno objavljena 2012. i 2013. a iste godine štampana u ediciji „Jezovnik“ beogradske kuće „Darkwood“. Korben se od prve crno-bele storije „Zaleđena lepota“, kojoj je autor i teksta i crteža, predstavio kao umetnik velikog talenta i sposobnosti. Njegov crtački manir brzo postaje jedan od zaštitnih znakova magazina (što će, uz Mebijusa, biti i u magazinu „Heavy Metal“). Korbenovi likovi, fizionomije i tela odstupaju jedan ili dva koraka od čistog realizma ali ipak ne klize u puku karikaturalnost. Njegovi enterijeri i eksterijeri izuzetno su funkcionalni kada je reč o stripovima smeštenim u znanu nam sadašnjost; u slučaju naučnofantastičnih, horor i fantazijskih priča/svetova enterijeri i eksterijeri plene nesputanom razigranošću bilo da su minimalistički ili neumereno (mutirano) razigrani. Konačno, koliko god da je majstor senčenja Korben je, ipak, nenadmašan u svom inovativnom korišćenju boja; „Creepy“ i „Eerie“ su štampani tako da reprodukuju nijanse između bele i crne a ta je mogućnost postojala i na kolornim stranicama i Korben ju je u potpunosti koristio zahvaljujući svojoj inovativnosti i spretnosti. On je izmislio svoj metod bojenja koji je dozvoljavao da „barata svakom štamparskom pločom ponaosob, čime je uspevao da postigne širok spektar boja.“ Eksperimentisao je sa ručnom separacijom boja stvarajući do tada u stripu neviđene kolor efekte. No, ovaj postupak nije mogao uvek da bude ponovljen tako da mnogi reprinti njegovih stripova nisu dostizali kvalitete prvog izdanja; zbog toga je rad na ovoj knjizi podrazumevao skeniranje različitih izdanja (jer su mnoge originalne table nestale) i odabir najkvalitetnijih. Bez te brižljivosti izgubio bi se doživljaj razigranih, jarkih boja koje „mame pogled“, nestale bi fine nijanse tamnijih tonova a što je sve u službi ingenioznog dočaravanja grotesknih svetova u kojima je sve - predeli, nebo, likovi, zveri, alatke, nakit i odeća, atmosfera, raspoloženja (od straha i frustracije do seksualne provokacije hipertrofiranim ženskim i muškim atributima) – nepoznato, neobično i - neodoljivo zavodljivo.

Naravno, sva Korbenova crtačka razigranosti ima temelje u otkačenim, uvrnutim pričama koje su magazini potencirali. Namerno preterivanje koje vodi u apsurd, karikiranje i izigravanje žanrovskih obrazaca uz uvrnuti humor, obimno korišćenje popularne kulture, „palp“ literature i B-filmova, osnove su priča nekolicine scenarista (Brus Džouns, Bil Dubej, Deg Menč, Rič Margopulos – koji je izuzetno adaptirao priče Edgara Alana Poa) sa kojima je Korben sarađivao, nalazeći u scenarijima dovoljno prostora za svoje crtačke egzibicije ali istovremeno dajući tekstovima artaktivni vizuelni profil koji dopunjuje pa i nadograđuje reči. Zbog velike produkcije koja je podrazumevala stripove ali i ilustracije odnosno crtanje magazinskih naslovnica Korben je zapostavio sopstvene scenarije mada su oni u najmanju ruku jednako kvalitetni kao i priče profesionalnih scenarista (srećom u kasnijem radu Korben će nastaviti da crta stripove po svojim pričama). Da su Korbenovi scenaristički kvaliteti veliki potvrđuju storije iz ove knjige, uz pomenutu „Zaleđenu lepotu“, i „Likan-tropa“ i „Grobnica strave“ (kao zanimljive, duhovite varijacije na teme kupovine večne mladosti, odbrane od vukodlaka i oživelih mumija).

Zaključimo da je knjiga-album „'Creep' predstavlja Ričard Korben“ izuzetan uvod u upoznavanju sa ranim radovima jedne od legendi i živog klasika stripa pa je kao takva nezaobilazno štivo svakog ljubitelja „priča u slikama“ kao i horora, naučne i epske fantastike.

(„Dnevnik“, 2017.)

DEFINITIVNA KOLEKCIJA „JEZIVIH“ I „GROZNIH“ PRIČA ili RAZGALJUJUĆA APOKALIPSA VRHUNSKOG STRIP CRTAČA - „Creepy predstavlja Hose Ortiz Apokalipsa i druge priče“; izdavač Darkwood, 2014.

Strip izdanja u obliku raznoraznih svezaka i magazina na novinskom papiru, najčešće štampanih crno-belo (mada je ono crno uglavnom sivo) ili slabim bojama, sa umrljanim otiscima nejednakog intenziteta i drečavim kolor koricama deo su odrastanja generacija dečaka i devojčica Zapadnog sveta, posebno u drugoj polovini XX veka. Jeftina zabava koja velikim tiražima donosi profit - to je bila uloga stripa u okrilju korporativnog izdavačkog biznisa. Da bi se ovaj zadatak ispunio urednici su neprestano tragali za sadržajima koji će još bolje prodavati robu. Na tržištu SAD-a, koje je taj recept i promovisalo, borba za publiku nije poznavala granice pa je svaki potencijalni smer interesovanja čitalaca istraživan i, makar probe radi, zadovoljavan. Tako su eksplicitni palp horor i uvrnuti naučnofantastični stripovi iz „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comic“) privukli veliku pažnju tinejdžerske publike što je „izrodilo“ i vrhunski parodijsko-satirični magazin „Mad“ iz 1952. godine. Burna reakcija konzervativno-melograđanskih snaga zabrinutih za mentalno zdravlje omladine (kad je već prohibicija neslavno propala) naterala je establišment da 1954.g. stripove proglasi štetnim i nepoželjnim što je uz masovni bojkot slomilo brojne izdavače (nešto slično se, malo ranije desilo u Jugoslaviji u „organizaciji“ progresivnih snaga). Da bi se spaslo šta se može, strip industrija je osnovala sopstvenu cenzuru (famozni CCA) koja je „krojila“ buduću poželjnu ponudu „priča u slikama“. Uspon rok’n’rol muzike i hipi pokreta, odnosno društveno angažovanje mladih (od borbi za prava crnaca do otpora ratu u Vijetnamu) uticaće i da se strip koliko-toliko oporavi i vrati tamo gde je bio; jedan od nosilaca tog povrata je bio izdavač Voren sa izdanjima „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) u kojima se osećao duh slavnih „EC“ vremena. „Creepy“ i „Eerie“ su okupili niz „slobodnjaka-nezavisnih“ strip velikana spremnih da realizuju zadatke ovih magazina i njegovih „domaćina“ ujka Jeze i rođaka Groze a koji su bili da se čitaocima sledi „crv u žilama“ i priredi im se „užasavajuće veselje“. Za postizanje ovih rezultata bila su dozvoljena sva sredstva kojih bi se scenaristi i crtači dosetili što je omogućilo da se potpuno „razmašu“, dopunjuju postojeću i razvijaju novu žanrovsku ikonografiju ali i da traže sveže teme i pripovedačke/crtačke postupke. Rezultati su, naravno, bili nejednako uspešni-kvalitetni ali je pomak kako u žanrovima tako i u razvoju strip tehnika bio očigledan.

            U plejadi saradnika ovih magazina zapaženo mesto zauzima i Hose Ortiz (1932-2013), Španac koji je i pre nego što se 1974.g. priključio Vorenu bio aktivan i produktivan crtač. Za nepunu deceniju saradnje sa Vorenom, Ortiz je nacrtao oko 120 stripova što ga ubraja među najproduktivnije izvođače strip radova. Po povratku u Španiju Ortiz će u saradnji sa scenaristom Segurom započeti postapokalitčki serijal „Hombre“ (koji će mu doneti veliku slavu) a potom i druge serijale („Barton i Cid“, „Morgan“). Ortiz je crtao i za mnoge engleske izdavače kao i za italijanskog Bonelija (mega epizode Teksa Vilera). Brzina Ortizovog rada (i po tri table dnevno) učinila ga je poželjnim saradnikom izdavača koji daju kratke rokove; no, uprkos velike produkcije Ortiz je uspevao da zadrži standardno dobar crtež u prepoznatljivom stilu koji je od početnih tvrdih linija evoluirao u jedinstveni spoj redukovano-karikaturalnog crteža, ne nužno anatomski adekvatnog, lelujavih senki i tvrde podele na svetlo i mrak. Ovaj se manir pokazao veoma prilagodljivim svakovrsnim temama odnosno i tradicionalistički koncipiranim i akciono razmahanim i montiranim tablama. Ortiz jednako uspešno crta prizore iz prošlosti i budućnosti, lepotice i čudovišta, egzotična mora, prerije Divljeg zapada i velegrade, sunčane pustinje i zlokobne predele magli, ukletih zamaka i poderanih zavesa iza kojih se kriju svakakvi užasi. Kao vrhunskog profesionalca njega ni jedna priče ne zatiče nespremnog. Knjiga komplikovanog naslova „Creepy predstavlja: Hose Ortiz Definitivna kolekcija priča i ilustracija objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie - Apokalipsa i druge priče, tom 1“ originalno objavljena 2014. i iste godine izdata kod nas zahvaljujući agilnom „Darkwood“-u u ediciji „Jezovik“, sabira bogatstvo Ortizovih stripova rasutih po ovim magazinima čineći ih dostupnim novim generacijama i potvrđujući da je reč o vrhunskom umetniku. Ovaj tom čine, uz dve dopadljive minijature („Goblin“ i „Zvezdano dete“), serijali kreirani u nekoliko nastavaka. Početni „Apokalipsa“, scenarste Bada Luisa, čine celine „Rat“, „Glad“, „Kuga“ i „Smrt“ a njihove cinične priče dozvoljavaju Ortizu da se potpuno razmaše crtajući impozantne minijature i slike preko čitave stranice. „Demoni Džeremaje Kolda“, scenario Bada Luisa, su ambiciozno horor zamešateljstvo koje je Ortizu dozvolilo da šeta od Nju Meksika do San Franciska iz 1914. godine. Serijal „Probisvet“ smešten u Japan, u sumrak ere samuraja, 1854.g. bavi se šarolikim društvom, od nindži do Crnog demona, boga koji vrišti, a sve se to vrti oko simpatičnog, prgavog Irca Hjuza Sali Salivena. „Nuklearna hit parada Žestokog Džoa“, scenariste Džima Stenstruma, kojoj je prvi nastavak nacrtao legendarni Ričard Korben, šaljiva je postapokaliptička igrarija koja će izmamiti osmeh čitaocima što zbog same priče a što zbog Ortizovih crtačkih geg vragolija.

            U konačnom sagledavanju ova je knjiga dokument o duhu jedne epohe koji je vrhunski strip umetnik Hose Ortiz pretočio u sjajne „priče u slikama“ koje plene pažnju i razgaljuju maštu znatiželjnih čitalaca.

            („Dnevnik“, 2017.)

LJUDOŽDERI, TELEPATE, VANZEMALJCI, DUHOVI I SVEMIRSKI ZMAJEVI ili TEMELJI SAVREMENOG HOROR STRIPA - „Creeppy predstavlja Berni Rajtson“; izdavač „Darkwood“, Beograd 2012.

Američki strip se, u najširim čitalačkim masama, identifikuje sa beskrajnim pričama o svakovrsnim super herojima iz „Marvel“ i „DC“ produkcija. Ovakav stav je baziran na stip robama koje su najpoznatije i najviše reklamirane dok je pravo stanje, naravno, mnogo složenije. Pored šarenih sveščica o super junacima američka strip industrija „proizvodi“ i mnoštvo sasvim drugačijih sadržaja, u rasponu od novinskih stripova preko raznih žanrovskih (krimići, horor, naučnofantastični, čak i vestern) do takozvanih „autorskih“ pa, konačno, i „andergraund“ koji, uprkos svom imenu, imaju svoje legalne izdavačke kuće. Istorija američkog stripa u drugoj polovini XX veka umnogome je rezultat upravo odnosa publike i establišmenta prema žanrovskim a ne superherojskim produktima. Mada su super heroji još pre II svetskog rata imali svoja izdanja, u posleratnoj su Americi bili deo ponude u kojoj je bilo i atraktivnijih sadržaja. Šokantni horor i otkačeni naučnofantastični stripovi iz brojnih „E.C.“ edicija („Entertaiment Comics“ naslednik „Educational Comic“) uživali su veliku popularnost; vrhunac ovog pravca bio je parodijsko-satirični magazin „Mad“ iz 1952. godine. Dežurni malograđanski dušebrižnici, među njima i senator Makartni (lovac na komuniste), uplašeni za mentalno zdravlje omladine izborili su se 1954.g. da stripovi budu proglašeni štetnim i nepoželjnim i masovno bojkotovani što je gotovo slomilo njihove izdavače. Strip industrija je, da bi se odbranila od napada, osnovala Comic Code Authority, organ koji cenzuriše i odobrava stripove koji će se prodavati i tako stvorila činilac svoje degradacije. U ogromnu prazninu na tržištu uletela je strip roba lošijeg kvaliteta na čelu sa super herojima. Trebaće deset godina i promena društvene atmosfere (uspon rok’n’rol muzike, hipi pokreta) da se strip koliko-toliko oporavi i vrati tamo gde je bio a jedan od nosilaca tog povrata je bio izdavač Voren sa izdanjima „Creepy“ („Jezivo“ iz 1964) i „Eerie“ („Grozno“ iz 1966) u njima kojima se mogao osetiti duh slavnih „EC“ vremena. Za 19 godina kontinuiranog izlaženja „Creepy“ (ugašen je 1983.g. a obnovljen 2009.g. u kući „Dark Horse“, izlazi i danas) je okupio niz strip velikana od Ala Vilijamsa, Vali Vuda, Stiva Ditka, Frenka Frazete, Aleksa Tota, Anđela Toresa do Ričarda Korbena, Sanjuliana, Luisa Garsije, Hoze Ortiza, Leopolda Sančeza, Hoze Gonzalesa, Bernija Rajtsona. „Creepy“ je najpre izlazio kvartalno na 64 strane da bi postao dvomesečnik na 48 crno-belih strana na kojima je najčešće bilo šest-sedam nezavisnih priča (mada je bilo i serija povezanih priča); žanrovska šarolikost brojeva je bila pravilo ali su objavljivani i tematski brojevi, brojevi na većem broju strana i u boji. Osnovni zadatak ovog magazina i njegovog „domaćina“ ujka Jeze („domaćin“ „Eerie“-ja je rođak Groza) bio je da se čitaocima sledi „crv u žilama“ i priredi im se „užasavajuće veselje“ u izvođenju ubica, ljudoždera, psihopata, telepata, vanzemaljca, duhova, mumija, čarobnjaka i svemirskih zmajeva... Za dostizanje ovih rezultata bila su dozvoljena sva sredstva kojih bi se scenaristi i crtači dosetili što je dozvoljavalo da se potpuno „razmašu“, dopunjuju i razvijaju žanrovsku ikonografiju ali i da traže nove teme i pripovedačke/crtačke postupke. Rezultati su, naravno, bili nejednako uspešni-kvalitetni ali je pomak u žanrovima bio očigledan.

            Berni Rajtson (1948) jedan je od zapaženijih učesnika u stvaranju „Creepy“-ja; zanimljivo je da se najpre na stranicama magazina pojavio kao crtač-fan 1966.g. a par godina kasnije je postao crtač stripova, uvodnih ilustracija i naslovnih stranica. U knjizi „Creepy predstavlja: Berni Rajtson - definitivna kolekcija priča i ilustracija Bernija Rajtsona objavljenih na stranicama magazina Creepy i Eerie“ (kod nas objavio „Darkwood“ 2012.) može se, kroz desetak stripova i dvadesetak ilustracija, pratiti kako on majstorski razvija i vizuelno uobličava scenarija menjajući svoj crtački stil i kompoziciju tabli iz stripa u strip: od crteža preciznih linija do poigravanja tehnikom laviranog tuša, od klasične montaže prizora do izuzetno dinamičnih tabli koje pojačavaju tenzije dešavanja. Strip „Crna mačka“, prema priči E. A. Poa („Creepy“ je objavio nekoliko tematskih brojeva sa stripovima rađenim po pričama ovog klasika), za koju je Rajtson napisao scenario i uradio municiozni crtež, uspeva da dočara svu teskobu i užas bizarnih dešavanja. Rajtson je jednako uspešan u jezivim groteskama „Dženifer“, „Klaris“ i „Čovek koji se smejao“ a njegova izuzetna postavka i montaža učinila je da „Marsovska saga“ bude bolji strip nego što je priča. „Čudovište iz jezera Peper“ je prava crtačka majstorija kao i „Hladan vazduh“ Rajtsonova adaptacija priče još jednog klasika horora - H. F. Lavkrafta. Da je Rajtson umeo da piše priče dokazuju košmarna „Kad padne noć“ i „Čudovište iz ilovače“, varijacija priče o ludom naučniku i njegovom čudovištu (koje likom podseća na „Stvorenje iz močvari“).

            Knjiga Rajtsonovih radova (jedna u nizu knjiga koje predstavljaju zaostavštinu magazina „Creepy“ i „Eerie“) dokument je o burnoj strip epohi i mlađim čitaocima predstavlja autora koji je učestvovao u oblikovanju profila i vizuelnog identiteta horor stripa na kome se temelji današnji američki (i svetski) žanrovski strip.

            („Dnevnik“, 2016.)