Nastavljajući objavljivanje celokupnog strip serijala „Džeremaja“ scenariste i crtača Hermana Ipena (1938) - u reprezentativnom tvrdom povezu, punom koloru i vrhunskoj štampi - agilna „Čarobna knjiga“ je, znatiželjnim stripoljubcima ponudila peti tom koji sadrži epizode 13 „Padaju kegle“, 14 „Vratio se Simon“ i 15 „Aleks“ objavljene 1988, 1989. i 1990. godine. Pošto je sarajevski „Strip art“ urednika Ervina Rustemagića prestao da izlazi nekoliko godine ranije (1986.g) „Džeremaja“ nije više imao utočište (dakle časopis u kome bi bio objavljivan) tako da su epizode 13 i 14 izašle tokom sankcijskih 1990-tih u piratskom crno-belom album izdanju dok se epizoda „Aleks“ pojavila znatno kasnije u „Politikinom zabavniku“ koji je nastavio da kontinuirano prati serijal.
            Serijal „Džeremaja“, koji je Hermanov prvi samostalni stripski projekat započet je 1979. godine. Početna postavka priče – avanture dvojice momaka, Džeremaje i Kurdija Maloja, u svetu koji opstaje na zgarištu bivših SAD uništenih građanskim ratom između crne i bele rase – širi se i razvija kako na polju ličnog odrastanja i razvoja glavnih junaka tako i na nivou sve dubljeg upoznavanja sa različitim licima najnovijeg Novog sveta koji liči na Divlji zapad. Džeremaja, ozbiljniji i odgovorniji, i Kurdi, vetropirasti kavgadžija, krstare pustarama, prolaze kroz razrušene velegrade i samoorganizovane male zajednice koje se brane od sveprisutnih bandi. Vremenom se uspostavlja kakva-takva centralizovana vlast i život se normalizuje što, između ostalog, znači ponovno izdizanje političara i njihovih aparata koji „posluju“ po starim, oprobanim sistemima kako bi vladali i koristili mase.  Na ličnom planu, ljubavna veza lepe Lene i Džeremaje nije krunisana venčanjem jer Džer ne želi da ostavi na cedilu svog druga Kurdija koji, kao i uvek, zapada u svakojake sukobe sa osionim silnicima. Drugari nastavlju da lutaju starim drumovima, vođeni večnom glađu i besparicom. Ipak njihove avanture sve su složenije i ozbiljnije. Tako se u epizodi „Padaju kegle“ priča plete oko mutnih rabota u kojima učestvuju moćni političar i vođa sekte. Čini se da, iako je stari svet zbrisan, modeli vladanja, laganja i beskrupulozne borbe za vlast i moć ostaju isti i čvrsto vezuju ulickane političare i sirove kriminalce. Otimačine i prevare i nadalje su najlakši način da se zaradi za život a taj cilj se ostvaruje svim sredstvima. „Tačka prepoznavanja“ sa našom svakodnevicom je i droga kao roba koja se uvek unosno prodaje. Organizovanje ove rabote spaja, u epizodi „Vratio se Simon“, ekscentričnog muzičara, maestra Sikorskog, sa običnim, agresivnim snagatorima koje predvodi Simon, brat Sikorskog, i koji će, u svojoj obesti, obojiti Kurdijevu mazgu Ezru što, naravno, nikako ne može proći nekažnjeno.
            „Aleks ili smršaću, obećavam!“ prati pokušaj spajanja decenijama razdovojene porodice dok se na obližnju obalu iskrcavaju japanski komandosi kao prethodnica moguće invazije. Lepa Aleks više voli svoje šimpanze nego ljude a njen otac alkohol dok ponovo nađena, elegantno popunjena, majka namerava da sve bude kao nekada a kratkovidi, obrazovani brat Edvard samo želi da ga niko ne kinji. Džeremaja i Kurdi pomoći će da se porodica odbrani od opasnosti ali ta borba neće proći bez gubitaka.
            Herman spretno kombinuje elemente akcionih priča sa socijalnim analizama i serioznim međuljudskim odnosima; svi ti ozbiljni elementi i tenzije „relaksirani“ su pošalicama i vragolijama. Sveukupno, epizode su stripovski lake, brze i šarmantne ali se, istovremeno, kao dodatni kvalitet, bave kako društvenim tako i ličnim pitanjima. Uz valjani zaplet i razrešenje epizode su raskošno nacrtane i dinamički sjajno montirane a poneke table kako enterijera tako i eksterijera svakako će izmamiti uzdahe oduševljenja Hermanovim likovnim veštinama. Jednako su upečatljivi prizori napuštenih gradskih ruševina i malih skrpljenih naseobina odnosno divlje prirode. Veliki doprinos potpunom utisku daje i izuzetno sugestivni kolor za koji je u epizodama „Vratio se Simon“ i „Aleks“ zaslužan domaći strip velemajstor Željko Pahek.
Zaključimo da je i posle bezmalo četiri decenije od pojavljivanja „Džeremaja“ nesporno reprezentativan serijal koji je umogome pomerio kvalitativne granice naučnofantastičnog stripa insistirajući na serioznosti koja umetničkom delu obezbeđuje trajnu atraktivnost.

http://www.hellycherry.com/2020/04/dzeremaja-peti-tom-uzbudljivo.html



Goran Skrobonja (1962), jedan od vodećih domaćih autora žanrovske fantastike, nedavno se oglasio novom knjigom zagonetnog naslova „Klopka i druge priče“ („Laguna“, 2020). Zbirka sadrži 12 kraćih proza nastalih u poslednjih par godina pa je, kao takva, dokument o Skrobonjom trenutnom stvaralaštvu i tematskim i stilističkim interesovanjima. Naslovna priča koja okončava knjigu potpuno je apartna spram ostalih - naime, „Klopka“ je realistička priča smeštena u sadašnje vreme. Zaplet je bolno stvarnosan: otkriće dokaza o bračnom neverstvu. Glavni junak pronalazi fleš memoriju sa fotografijama supruge u intimnom društvu drugog muškarca; pregledavanje snimaka odmotava klupko bračne sreće i nesporazuma koji, pred prizorima sa ekrana, dobijaju sasvim drugačija značenja. Muž shvata da mora da odluči šta će biti sa brakom - i u trenutku pred obznanu odluke priča se okončava ostavljajući čitaocu da je, prema sopstvenim afinitetima (i iskustvima), zaokruži. Realistička „Klopka“ u knjizi ima i parnjaka: priča „Katmandu“ je naučnofantastična varijacija motiva prevare. Zahvaljujući tehnologiji preljubnica može da se zabavlja sa novim izabranikom dok android (tačnije, androidkinja) „odrađuje“ zakonske bračne obaveze. Međutim, savršena kopija neće pristati da bude samo potrošna zamena već će hteti da postane novi original - bolji od starog originala!
Pripovetka „Zbogom, moja gospo iz razigrane vode“, koja otvara knjigu, mešavina je  naučne fantastike (u motivu vremenskog portala koji „izbacuje“ žitelje prošlosti) i krimića sa dahom horora (zalutali bivaju britalno ubijeni i iskasapljeni a ubica prodaje predmete koje su nosili sa sobom na crnom tržištu, odnosno ubija kriminalce kada zaprete i ugroze voljene mu osobe, bolesnog sina i bogoliku došljakinju). Čitavo zamešateljstvo je temeljno opisano sa  akcentom na glavnom junaku koji je patološka ličnost koja za svoju krvavu rabotu uvek ima lakonska opravdanja. Još jednu vrstu prostorno-vremenskog portala otkriva „Leonardova kutija“ koja odvodi momka iz ekipe koja je stvorila prifitabilnog Jugo-Zagora pravo u odsudni trenutak iz neobjavljene epizode stripa kada neko (baš on) mora da oslobodi legendarnog Duha sa sekirom!
            U knjizi su i priče utemeljene na ranijim delima: „U potrazi za ukradenim vremenom“ je deo fantazijskog univerzuma iz romana „Proročanstvo Korota“ i živopisna je avantura mladog lopova Ruđera koji je ukrao nešto što nije smeo a što, po cenu života, mora povratiti. „Zeleno, volim te zeleno“ je novi segment univerzuma Nikodija Marića, Skrobonjinog heroja različitih lica. Istina, Marić se samo pominje kao vlasnik eksperimentalnih laboratorija u budućem, mračnom svetu opsednutom sprečavanjem daljeg zagađenja prirode. Boris A, sitni činovnik razapet između doživotnih dugovanja i nadanja u bolji život, izazvaće neočekivane efekte na mrtvim telima koji će ga osloboditi dalje neizvesnosti. „Crna tajna belog brda“ donosi novu avanturu Anke Cukić, neustrašive Apisove špijunke iz Skrobonjinog Teslaverzuma; ona ovog puta sprečava plan bogatih engleskih fanatika da probude mračno božanstvo-demona - fatalnu Lilit.
            Skrobonja majstorski koristi žanrovske obrasce kako bi ispisao njihove varijacije. Božanskom spletkarenju čiji ulog je opstanak ljudske vrste prisustvujemo u priči „Vesna, Stribog i Zov Homolja“ koja opisuje vrcavi dijalog staroslovenskih božanstava usred elitnog bečkog restorana. Dok su u „Zeleno...“ zombiji mogući izlaz iz neljudskih uslova življenja, u priči „Sloboda se kaže glad“ oni se oslobađaju ropstva i ponižavanja u koja su ih sadistički gurnuli ljudski naučnici, profiteri i perverti. Teorije zavera dobijaju, u priči „Više od igre“, novi (ne)verovatni obrt - Jugoslavija je uništena da ne bi postala prvak sveta u fudbalu. Fantazijski „Kameni vrt“ uzbudljivo pripoveda o sukobu klana Noćnih senki sa rimskom vojskom i o poslednjoj ratnici koja, bežeći od potere, stiže do oltara starog boga-zmaja. U priči „Juče je bio novi dan“ mesto i vreme vezani su u petlju koja iznova ponavlja jedan dan a pripovedač preispituje svoje i tuđe postojanje u vremenima stradanja od NATO agresije.
            Rečju, Skrobonja precizno i tanano dočarava pogodbene prošlosti i budućnosti na ovoj ili nekoj drugoj planeti; on žanrovske obrasce koristi da bi, iza uzbudljivih dešavanja, pronašao emocije i životne dileme koji ovoj prozi daruju plemenitu patinu humanosti.
            („Dnevnik“, 2020.)

DUŽA VERZIJA PRIKAZA NA SAJTU "ART ANIMA"

http://www.art-anima.com/c14-prikazi/goran-skrobonja-klopka-i-druge-price





U širokoj lepezi strip proizvoda najopštija podela je na one korporativno-komercijalne i alternativno-autorske sadržaje; naravno, kao i sve podele i ova je nedovoljno precizna pa samim tim i nepravedna prema određenim autorima i njihovim delima. Ipak, ovo razlikovanje istrajava u svakovrsnim tekstovima i pregledima odnosno u mentalnim mapama čitalaca. Otuda nije neobično što se publikacija „Stripolis“ samoodređuje kao „časopis internacionalnog i autorskog stripa“ i tako znatiželjnicima jasno označava šta mogu naći na njegovim stranicama odnosno u brojevima koji već deceniju raduju prave, ozbiljnije stripoljupce. Jedanaest broj nastavlja tragom predstavljanja i promovisanja sadržinski i naročito likovno ambicioznijih „priča u slikama“, poteklih iz pera autora koji su, mahom, malo ili nimalo poznati na ovdašnjim prostorima a čiji radovi nedvosmisleno potvrđuju visoki umetnički potencijal 9. umetnosti. Upravo je ova, pomalo prosvetiteljska misija „Stripolisa“ očigledno bila na umu Branka Đukića, autora čitavog projekta koji ostvaruje Kulturni centar Zrenjanina. I tehnička realizacija časopisa je na visoko profesionalnom nivou: na kvalitetnom papiru otisak je čist a kolor bogat dok je u crno-belim stripovima crna potpuno crna (a ne mrljava i tamno siva) a bela je bela (a ne bledo siva).
            Novi broj „Stripolisa“, na čitavih 170 strana, započinje zanimljivim (i za buduće strip crtače svakako poučnim) razgovorom sa Majkom Zekom, crtačem koji je radio za gigante kakvi su „Marvel“ i „DC“, a koji je „naše gore list“ jer su njegovi baba i deda, početkom prošlog veka, iz Budve emigrirali u SAD. Među 11 strip priloga svojom dužinom (koja, sa 50-tak tabli, odgovara obimu albuma) izdvaja se „Fascikla“ italijanskog autora Stefana Ricija (1966). U formi dnevničkih beleški autor ispisuje niz događaja-doživljaja, od svakodnevnih senzacija, naizgled sasvim nebitnih, preko egzotičnih doživljaja u Bejrutu do potpuno fantazmagorijskih vizija; sve priče prate slike gustih, taktilnih nanosa boje, izuzetne likovne sugestivnosti i bogate kolorističke palete. Rici spaja slikarski „govor bojama“ sa literarnim zapisima u delo izuzetnih kvaliteta. “Deca donje utopije“ amerikanca Toka Feča uvid su u fantastični svet odrastanja dve devojčice iscrtan (crno-belim) foto-hiper-realističkim manirom. Dva kratka vestern stripa dokaz su da ova tema nije istrošena ukoliko su autori talentovani: „Zakon života“ španca Luisa Garsije Mozosa, po priči Džeka Londona, sjajno je nacrtana antropološka priča o običajima Indijanaca (konkretno odnosu prema starcima) dok je „Usamljeni lovac“ italijana Euđenija Sikomora bliža vestern ikonografiji i prati susret usamljenog, starog lovca i mladog ubice. „Švarcvald 1409“ poljaka Przemeka Trušćinskog i Pavela Timofejuka razigrana je vinjeta o krstaškim ratovima dok se „Zločin na Aleksanderplacu“ španca Fidela Martineza Nadala bavi nacističkim avetima koje i posle rata ubijaju. Francusko-beninski autor Ivan Alagbe u stripu „Dia“ stilizovano primitivističkim crtežom prati intimističku ljubavnu priču. „Komad iz prošlosti“ japanca Fumio Obata fantastička je priča o arheološkom artefaktu koji spaja sadašnje i prošlo vreme. „Požuda“ brazilca Lelisa sjajna je groteska o opsednutosti voajera ne poželjnim ženskim telom već maketom automobila iscrtana briljantnim karikirano-karikaturalnim manirom i jedan je od vrhunski segmenata ovog broja.
            Dve minijature: fantastička „Kiša“ Mladena Đurovića i „Ružičasto za početnike“ Đorđa Milovića, svojim „iščašenim“ pričama (o narcističkim iluzijama odnosno o ekstravagantnom udvaranju sred ljudske deponije) i izvanrednom likovnošću (Đurović niže minijature koje smenjuju veliki crteži-table; Milovićevi akvareli plene tananom prozirnošću) dokazuju da ovi autori stoje rame uz rame sa svetskim autorima serioznog stripa.
            U konačnom sagledavanju, „Stripolis“ broj 11, u potpunosti potvrđuje visoki i cenjeni položaj časopisa u ovdašnjoj strip periodici, zaslužen znalačkim i nadahnutim odabirom stripova vrhunskog kvaliteta što čitaocima i domaćim stvaraocima omogućuje preko potreban uvid u relevantna dešavanja i tendencije u savremenoj, aktuelnoj svetskoj produkciji 9. umetnosti.
            („Dnevnik“, 2020.)



Rej Bredberi (1920-2012) klasik je horora i naučne fantastike. Uprkos tome što su oba žanra dugo smatrana za paraliteraturu Bredberi je, na nekolikim listama, svrstavan među najveće američke pripovedače XX veka što svakako potvrđuje njegovu vanrednu spisateljsku umešnost. Ova činjenica utoliko je paradoksalnija što je sam Bredberi samouk, dakle bez formalnog akademskog obrazovanja i što nije krio da je u prvim radovima oponašao E. A. Poa i E. R. Barouza (posebno je bio oduševljen romanom “Gospodari rata sa Marsa” iz serije “Džon Karter sa Marsa” pa je napisao i njegov nastavak). Prva priča štampana mu je 1938. godine a objavljivanje u časopisima je bilo izvor prihoda i osnov egzistencije za njega i njegovu porodicu. Bredberijeva spisateljsko-nadničarska karijera započela je u poznim godinama “palp” časopisa i nastavljena u posleratno vreme bujanja magazina koji su objavljivali originalne priče i izdašno iz plaćali. Bredberi je morao da osluškuje zahteve publike i poštuje uslove koje postavljaju urednici ali je ipak uspeo da razvija sopstvene teme i samosvojan, prepoznatljiv literarni stil. Elementi naučne fantastike u njegovim pričama bili su “tanki”, u njima nije bilo previše žanrovske ikonografije niti „naučne“ atmosfere pa takve priče nisu imale preveliku prođu kod žanrovski nastrojenih urednika što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu i “ima prođu”. Prva Bredberijeva knjiga „Mračni karneval“ iz 1947.g. upravo je zbirka horor priča.  Tri godine kasnije pojavile su se “Marsovske hronike” (ista knjiga, izmenjena i skraćena sledeće godine se pojavljuje u Engleskoj pod imenom “Srebrni skakavci”) za kojima slede “Tetovirani čovek” (1951) te niz vanrednih naslova kakvi su “Farenhajt 451” (1953), “Oktobarska zemlja” (1956), “Maslačkovo vino” (1957), “R je za raketu” (1960), “Nešto zlo nam se prikrada” (1962) i drugi. Za života Bredberi je objavio 47 romana (horora, naučne fantastike, fantazija, krimića…) i oko 600 priča. Bredberi je nesporno pre svega majstorski pripovedač; i dela koja su nominalno određivana kao romani nastajala su spajanjem ranije napisanih priča. “Marsovske hronike” su “sklopljene” po ideji urednika kome se Bredberi požalio da ne može prodati knjigu priča jer svi traže romane. Urednik je predložio da poveže priče pa je Bredberi spojio niz već objavljenih priča koje se dešavaju na Marsu ili su vezane za njega; isti “recept” primenio je i u knjizi “Tetovirani čovek”. Ovaj “roman” sadrži nekolicinu priča koje se bave životom na Marsu kakav je u “Marsovskim hronikama”, što potvrđuje da je ta tema jedna od ključnih u Bredberijevom ranom opusu. Tim se pričama unekoliko menja istorija osvajanja Marsa - civilizacija na Zemlji biva gotovo potpuno uništena atomskim ratom pa na Mars, naseljen samo crncima stiže belac; novopečeni “marsovci” spremaju mu doček adekvatan mukama koje su trpeli do belih rasista na Zemlji (“Potez je na drugom”); ipak, osnovna (melanholijska, varoška, porodična) atmosfera ciklusa o Marsu nije promenjena. Novi kvalitet donose priče “Vatreni baloni” - o religijskim dilemama po pitanju pokrštavnanja marsovaca-starosedelaca - i “Izgnanici” - u kojoj duhovi pisaca fantastike i horora odnosno bića iz narodni fantastičkih kazivanja sa zebnjom iščekuju raketu sa racionalnim zemljanima koji su uništili njihove knjige; spaljivanje knjiga biće obrađeno u romanu “Farenhajt 451” dve godine kasnije.
Segmenti romana koji  nisu vezani za Mars, variraju prepoznatljive žanrovske situacije – (ne)slavno osvajanja svemira (neuspele ekspedicije, udese, otuđenost raketaša), putovanja kroz vreme, religijske dileme, plemenito roditeljsko žrtvovanju u siromaštvu ali i odumiranja ljudskih emocija usled tehnološki superiornog življenja... Koliko god bile raznorodne karakteriše ih nepoverenje u popularni mit o čoveku-osvajaču. Niti su kosmoplovci heroji bez straha i mane niti su njihove pohodi uvek i jedino uspešni. Čini se da je Bredberijev stav da čovek ne može pobeći od svojih strahova i mana, od megalomanskih želja, ograničenih mogućnosti i (ne)sposobnosti; posebno je ilustrativna i izuzetno upečatljiva veza između (tada hipotetičke) virtuelne stvarnosti i destruktivnih nagona u priči “Južnoafriča pustara”. S druge strane su obični, prostodušni ljudi na obodima sjajne civilizacije koji život vide ne kao neprestano nizanje hedonističkih senzacija već kao borbu za opstanak (“Autoput”, “Raketa”). “Tetovirani čovek” objavljen je u SFRJ 1979.g.u legendarnoj ediciji “Kentaur” a po knjizi je 1969.g. snimljen i odličan film sa Rodom Stajgerom u glavnoj ulozi.
Bredberi pripoveda lako i poletno, njegove su rečenice varljivo jednostavne i graciozne. Neretko su mu opisi preterano kitnjasti a ton melodramatičan i afektirano melanholičan. Ova se stilistička osobina-karakteristika može smatrati vrlinom ili manom-slabošću. No, pun vek posle pišćevog rođenja i osam decenija od početka njegove spisateljske avanture (koja je, opet, trajala fascinantnih šest decenija) ovakvo manirističko modeliranje teksta dobilo je plemenitu patinu minulih vremena i izraslo u “zaštitni znak”, prepoznatljivu karakteristiku autora koji je ušao u istoriju žanrovske ali i svekolike literature XX veka.
            („Dnevnik“, 2020.)


U (smutnim) vremenima globalizma i nadobudne (samo)proklamovane postistorije, kada se agresivno brišu nacionalna svest zarad sveopšteg i ultimativnog konzumerizma kao vrhovnog cilja i svrhe postojanja Čoveka (onog iz hegemonijski nastrojenog Zapadnog sveta ali i svih koji žive u neokolonijalnim državama pod patronatom Zapadnog sveta), bilo kakvo iskazivanje poštovanja za tradiciju i duhovnost potisnuto je, ismevano i prezirano kao „zaštitni znak“ zaostalosti i nepripadanje najnovijim vrlim Novim vremenima. Mada je, u ime proklamovane demokratije i slobode mišljenja i govora, izražavanje određenih vrednosnih sudova - pa i onih baziranih na nacionalnoj (samo)svesti - mogućno, njihova je recepcija podvrgnuta torturi modernih teorija o hedonizmu i dostizanju telesnog raja u ovozemaljskom življenju. Naravno, ni ultimativni nacionalizam po kome se narod, pošto se nalazi u obruču neprijateljskih sila, mora rigidno odnositi prema novotarijama, nije adekvatan odgovor na dileme dnevne (i dugoročne) realnosti. Konačno, spajanje tradicionalizma i modernosti, kao (verovatno) najsigurniji put za opstanak jednog (malog) naroda, zahteva intelektualne kapacitete, visoku samosvest i delikatnost, posvećenost i požrtvovanje što nije lako naći u strukturama koje pretenduju da sprovode vlast i vode državu/narod kroz (savremeno) nemirno smutno doba puno iskušenja i izazova.
            Pred klopkama svakodnevnog opstajanja, onog golog-fizičkog i onog duhovnog svakome se nude raznorodni „spasonosni“ izlazi a odabir zavisi kako od jedinke tako i empatije njenog okruženja. Ukoliko je više zalutalih i izgubljenih utoliko je i društvena sredina hladnija i nezainteresovanija za svaku pojedinačnu sudbinu i tako uspostavljeno kolo vrti se bez prestanka (i opstanka). Otuda su svima nama, kao pojedincima i kao grupama/narodu, potrebni reperi i vodiči ka (samo)spoznaji i ka uspostavljaju duhovnog mira. Jedno od takvih uporišta, na sreću ovog naroda, jesu Hilandar i Sveta gora i oni sjaje postojanom svetlošću kroz vekove stradanja, borbi i opstajanja/trajanja srpskog naroda, svetlošću ka kojoj se svako može okrenuti kako bi se oporavi i ojačao duh i telo, svoju veru u spasenje i opravdanost istrajnosti u odolevanjima iskušenjima.
            Čudesnost Hilandara i Svete gore, naravno, neobjašnjiva je i neopisiva pa je, otuda, najčešće jalov posao onih koji žele da je dočaraju bilo navođenjem istorijske faktografije bilo slobodnim poetskim asocijacijama. Jer ova mesta jednako postoje u fizičkom prostoru i u prohujalim vremenima, baš kao što postoje u sferama izvan znanih nam koordinata. Hilandar i Sveta gora više su od zbira činjenica i asocijacija koje „upijaju“ u sebe kao jedinačne pojmove isijavajući energije koje se ne mogu (jedino) racionalno prepoznati i objasniti.
            Znajući sve rečeno, Aleksandar B. Laković (1955), pesnik i mislilac, u stvaranju knjige „Hilandar i Sveta gora između mita i istorije - putopis u slici i reči“ opredelio se za „posredni“ put. Čitanje knjige na prvi pogled je nalik vodiču kroz puteve i staze Svete gore i Hilandara kojima putnik-namernik hoda i, osvrćući se oko sebe, zapaža prirodu i građevine. Za prvim slede drugi i ostali pogledi koji zapažaju detalje, perspektive i slojeve istorije nataložene u ornamentima, bojama ikona i među stranicama knjiga. Onda se začuju i ljudski glasovi monaha crnorizaca koji, u tom trenu, smerno koračaju stazama kojima su hodili oni pre njih i kojima će hoditi oni koji tek dolaze. Poneki glas se iz te nepregledne, neraskinute, žive kolone izdvaja svojom mudrošću, uverljivošću i mirnoćom; ali u tom glasu nema ni truna gordosti jer su samopregor i posvećenje vrhunska načela postojanja na ovim mestima i u svim vremenima. A jedna od nagrada za takvo postupanje upravo je u svesti da se služi bezmernom, nedokučivom milostivom Bogu; uz nju postoji i svest o održanju kontinuiteta bratstva koje je zalog spasenja srpskog naroda od svih prirodnih nedaća i pohoda osvajača te od gubitka mere i osećaja za pravedno u novim naraštajima. Bez Hilandara i Svete gore bilo bi mnogo lakše podleći iskušenjima i izgubiti se na stranputicama (savremenih) vremena koja se izruguju duhovnosti i smernosti pa skončati u gresima i poricanju sopstvenog imena i porekla. Svako koga, pak, put nevede ovamo osetiće da sa njega spadaju te zavodljive i sjajne oblande prolaznih zadovoljstava te će mu se, u svoj svojoj lepoti, ukazati razlog i suština njegovog postojanja koji ne bi smeli biti izneverani.
Sve ove iskaze Laković ne verbalizuje izričito ali oni se znatiželjnom čitaocu nameću kao dublji sloj pripovesti, kao prirodna poruka i konstatacija, proizašli iz svega što pažljivo opisuje. Stoga imponuje jednostavnost, uzdržanost i sigurnost pripovedanja koji su sasvim primereni mestima i vremenima kojima su reči ove knjige posvećeni.
            Uz Lakovićeve vešte rečenice na svakoj stranici stoje sjajne fotografije pejzaža, hramova, monaha, oblaka i ptica i bogato dopunjuju atmosferu knjige. Njen će izgled podsetiti sve sa dužim čitalačkim stažom na nekada popularne ilustrovane putopisne monografije koje su bile obavezni a često i jedini vodiči na daleke meridijane, u prošlim vremenima kada su putovanja bila teška i skupa avantura a fotografije u boji retki izuzeci u morima crno-belih ilustracija. Patina starih monografija dodatno je oplemenila i ovu knjigu koja jeste svojevrsni putopis kao što je i duboko lična ispovest posvećenog putnika i kao što je, konačno, nadahnut opis činjenica postojanja i trajanja institucija sazdanih na veri i verovanju koje izmiču rečima jer se jedino rečima nikako ne mogu potpuno opisati i objasniti. Ali se svakako, neizostavno mogu - i trebaju - osetiti i doživeti.
            („Koraci“, 10-12.2019.)


Italijanski strip gigant „Sergio Bonelli Editore“ odavno je shvatio da je, u cilju održavanja prodaje, nužno nuditi potencijalnim čitaocima što šarolikije sadržaje. Zato Boneli u svom katalogu pored obaveznih i prepoznatljivih kaubojaca (sa kojima je posao i započeo) ima krimiće, horor, naučnu fantastiku, ratne, istorijske, avanturističke i sentimentalne stripove - sve u velikim i (po ugledu na američke strip korporacije) malim serijalima ili kao samostalne priče u obliku jeftinih mesečnih svezaka ali i luksuznijih izdanja. Interesi čitalaca, mladih i onih malo odraslijih, prate se i predviđaju i, u s kladu sa tim, formira ponuda koja, ipak, mora biti u granicama koje nameće korporacijski strip. No, uvek se, na ovaj ili onaj način, u izdavačkom planu pojavi i neki sasvim netipični strip koji nije baš za svakog, običnog čitaoca željnog avantura već traži malo veće angažovanje „konzumenata“. Među te izuzetke spada i serijal „Merkurio Loi“ koji je izlazio u periodu od 2017. do 2019. u ukupno 16 epizoda-svezaka a koji u ediciji „Riznica Boneli serijal“, u knjigama koje sadrže po dve epizode, sa tvrdim koricama i u punom koloru, ovdašnjim stripoljupcima nudi ažurna i agilna „Čarobna knjiga“. Merkurija je osmislio Alesandro Bilota (1977), znan kao jedan od scenarista znamenitih serijala „Dilan Dog“, „Nobadi“, „Valter Buio“ odnosno niza samostalnih albuma, a vizuelni lik mu je darovalo više autora, kolorista odnosno crtača naslovnih strana. Merkurio Loi je svoj život započeo kao profesor, filozof, ljubavnik, gradski šetač na duge staze i, pre i posle svega, kao vrlo znatiželjna osoba što je, naravno, idealno za zapadanje u svakojake neprilike i avanture. Mesto dešavanja je grad Rim iz 1826. godine a zapleti se tiču „običnih“ zločina i ubistava i zavera (ponekih uperenih i protiv pape), delovanja brojnih tajnih društava, pronalaženja religijskih relikvija... Merkuriju u rešavanju pomaše učenik-asistent Otone, pri ruci je i verni sluga Leone a on ima i svog redovnog i omiljenog protivnika Tarcisio Spada, nevernog bivšeg učenika; određenu ulogu u svemu ima tajno društvo „Šarada“ zainteresovano za tajne Rima na čijem čelu je jedna devojčica, kao i dečak neverovatnih intelektualnih sposobnosti, maskirani osvetnik ili oficir karabinjera koji je naprasno zanemeo. Bilota je u svoju priču umešao malo istorije, malo iskustva Šerloka Holmsa uz trun teorija zavera, religijskih spekulacija i misterija i sve to garnirao sa dosta humora i karikiranih žanrovskih obrazaca. Sveukupni rezultat je sasvim dopadljiv i prijatan za čitanje (naravno, ako se ima u vidu da je, uprkos svemu, reč o stripu nastalom u okrilju velikog izdavača). Poneke od avantura-epizoda su uglavnom „ozbiljne“ a u ponekim humorni odmak preteže; isto tako, zavisno od crtača, menja se i varira vizuelni identitet-izgled junaka što svakako pojačava intrigu i čitalačku zabavu.
Šesta knjiga ovog serijala sadrži epizode „Krug najinteligentnijih“ i „Nedelja kao sve druge“ koje karakteriše kako pojačana doza humora tako i prava navala nonsens i apsurdnih elemenata. U „Krugu...“ Loi, pošto je eliminisao sumanuti napad umišljenog protivnika Karla, tokom šetnje otkriva da je formiran „Krug najinteligentnijih“ u koji on nije pozvan što iritira njegovu sujetu i samoljublje i tera ga da, na svaki način, uđe u društvo i nametne mu se - ali u tome ne uspeva jer članovi kruga više cene njegovog asistenta! Čak i činjenica da se iza svega, navodno, krije masovna otmica dece nije dovoljno da odvrati Merkurija od  samopromocije. Epizoda „Nedelja...“ čini još jedan korak u pravcu razbijanja učmalosti i nastupanju besmisla. Čitave nedelje Merkurio biva nasilno buđen, prekidan u ritualnom kupanju, onemogućen da ga berberin obrija dok izjutra po obali reke trče nekakav čovek i žena! Leone sprema bizarne obroke a potom, na gazdino insistiranje, samo makarone sa paradajz prelivom; Otone se ljubi sa devojkom što izaziva navale lebdećih srca ili ptičica ili zvezda... Advokat Metastazi upozorava Merkirija da članovi tajnog društva nestaju a svoje imaju da kažu/dodaju i mačka, pas lutalica, gavran ali i Tukiditova knjiga. Merkurio će neke tajne otkriti (kriva je banda uličnih svirača koja je hipnotisala slušaoca) ali to ni izbliza ne objašnjava sumanute događaje tako da je kraj epizode koliko zatvoren toliko i otvoren!
Merkurio ovog puta više liči na šimpanzu (ogromne uši, mali nos, dugi zulufi) nego na ozbiljnog profesora i srcolomca, Otone je u prvoj epizodi vrlo feminizovan i koketan, mimika svih likova je groteskno naglašena. Serđo Gerasi (u „Krugu...“) te Onofrio Katačo i Serđo Pončone nisu se ustezali da karikiraju junake i tako dodaju još malo humora priči.
U konačnom sagledavanju, serijal „Merkurio Loi“ je krajnje netipičan proizvod u katalogu velike strip kompanije ali je (možda upravo zbog toga) dobrodošlo osveženje koje će svojom vrcavošću i igrarijama itekako zabaviti znatiželjne ljubitelje „priča u slikama“.
(„Dnevnik“, 2020.)

Knjiga „Radno vreme raja“ Dejana Aleksića (1972) zapaženog pesnika srednje generacije, za koju je ovenčan i prestižnom nagradom „Vasko Popa“, ponajpre zaokuplja pažnju provokativnim i izuzetno ritmičnim naslovom koji nameću pitanje: zar se u raju uopšte radi, kakav je to raj u kome postoji radno vreme, šta se dešava sa onima koji dođu pred vrata raja posle radnog vremena? Konačno, da je uopšte u pitanju pravi raj a ne neki lažni, veštački, isfabrikovani, mutirani, samozvani raj? Naravno, odgovor (ili, tačnije/preciznije, njegove naznake) nalazi se u knjizi a put do njega zavodljiv je i uzbudljiv. Do njegovog otkrivanja dovoljno je samo konstatovati da su u Umetnosti, a posebno Poeziji kao kraljici pisane reči, izazovi uvek dobrodošli jer svojim iskorakom, izmeštanjem iz uobičajenog toka, iz rutinskog doživljavanja trivijalne stvarnosti daruju dragocene, plemenite uvide u drugojačije stvarnosti bez kojih je naš doživljaj sveta manjkav, osiromašen.
Knjigu čine tri ciklusa nazvana „Kao prvo“, „Kao drugo“ i „Kao treće“ koji su utemeljeni na senzacijama primljenim/doživljenim čulom vida koje, potom, izazivaju određene emocije i konačno rezultiraju zaokruženim doživljajem/iskustvom koje se od mikro širi do makrokosmosa. Na tom putu, već na početku prvog ciklusa, govor je izjednačen sa svetlošću uz poziv/predlog čitaocu da „progleda“ kroz tu svetlost i spozna svet, oko sebe i u sebi, na novi, do tada neviđen/neiskorišćen način („Prolegomena“). Time je upravo potencirana odnosno apostrofirana otkrivačka snaga poezije utemeljena na istraživačkom, kreativnom korišćenju jezika koji je, na žalost, u svakodnevici redovno potpuno zanemaren, bagatelisan i svođen na oveštale floskule čime se i doživljaj realnosti - ali i sopstvenog postojanja - uprošćava pa i obesmišljava. I sledeće pesme ciklusa razrađuju ovu temu/tezu odnosno pokazuju i dokazuju koliko se bogatsvo krije u jeziku/izrazu; to je posebno očigledno u nizu pesama objedinjenih pod nazivom „Verujem“ (mada je, tačnije, reč o poemi sačinjenoj od 21 fragmenta); svaka pesma polazi od običnih reči/pojmova (kakvi su oblutak, vetar, senka, hrastov čvor na uzglavlju, stona lampa, cvilež poklopca..) koji će bivati sagledani u mnoštvu značenja i asocijacijskih nizova sadržanih u njima i iz njih izvedenih.
 U istom se smeru i maniru razvijaju i sledeći ciklusi otkrivajući u malim prizorima, iza pojavnog oblika, značenjska zaleđa koja se, u običnom sledu događaja, eventualno prihvataju/podrazumevaju ali ne i promišljaju/imenuju. Otuda iskaz/konstatacija „Nije mi dato da mislim dublje / Od onoga što reči već poznaju“ („Nije mi dato“). No, pesnik se, naprotiv, kao senzualno, samosvesno i analitičko biće, ne libi da sasvim neočekivano i nekonvencionalno/nekonformistički (ludistički) kaže/ustvrdi „plaže su mesta epske dosade“ („Zabeleženo“) čime narušava, čak poništava imperative potrošačko/hedonističkog modela življenja koje plaže izjednačava upravo sa poželjnim, instantnim rajem (upravo onakvim kakav je u naslovu pomenut). Upravo suprotno od ovoga, tragalaštvo za senzacijama a ne pokoravanje obrascima jeste pesnikov umetničko/životni „modus vivendi“. Širom otvorene oči kojima se ljubopitljivo i bez predubeđenja gleda oko i u sebe jesu umetnikova oruđa i oružja. Čuđenje a ne rutiniranost jeste način da se, sasvim neposredno, spontano, bez uštogljene pompeznosti, u malom i svakodnevnom sagleda veliko i suštinsko. Jedino tako - i upravo zato - slaviće se jedinstveni/neponovljivi trenutak u kome je brat naučio da kaže „ž“ („Proleće, 1986“) odnosno spoznati bezmalo mitološka scena doručka prodavačica lutrijskih listića, u crvenoj trafici, koja bi vrlo lako mogla da citira Vergilija, samo „Kad ne bi bilo toliko sreće / Koju još treba prodati“(„Prodavačica srećki doručkuje“).
Po prirodi stvari odnosno pesnikovog bavljenja izdavačkim poslom, naravno, neminovno je ispisivanje pesama u kojima se govori o zgodama i nezgodama koje prate objavljivanje knjiga (pregledanje rukopisa „Noć u redakciji“, štamparske greške „Čitalačka etida“), susretima sa drugim pesnicima („Mali pesnik“) odnosno čitaocima i literarnim savetodavcima („Oni“). Konačno, ima u knjizi i stihova u kojima se (samo)posmatra stvaralački čin („O velikoj pesmi“) i njegova neprestana, refleksna iskušenja („Lirika na graničnom prelazu“). Ni u ovim pesma autor ne podleže iskušenjima deklamatorske veleumnosti; naprotiv, spremniji je da razotkriva tajne nego da insistira na mitologizovanju umetničkog čina. Ali, takav stav u potpunosti je uklapa u opšti ton i atmosferu ove knjige (vođene unutrašnjom logikom i kohezijom, dakle, ne puke zbira-zbirke) pesama, uz insistiranje na otvorenosti za senzacije/fascinacije i vizije, na slavljenju slobode asocijacija, verovanju u neponovljivost svakog trena/sata/dana. U konačnom sagledavanju, na ovakav se način sofisticirano i nepatvoreno slavi radost življenja neponovljivog u svojoj univerzalističkoj jedinstvenosti tako dalekoj od veštačkih, instant obrazaca lažnih, potrošačkih rajeva.

ILIJA BAKIĆ


P. Hovard je pisac koji ne postoji; iza tog anglosaksonskog imena zapravo stoji Jene Rejte (1905-1943), jedan od najpopularnijih mađarskih pisaca petparačka dela u decenijama pred II svetski rat. Rejte je autor niza popularnih pozorišnih dela: drama, scenskih igara, libreta za opere i tekstova za kabare; prozna dela potpisivao je kao P. Hovard, kada su u pitanju humoristično-avanturistički romani, i Gibson Laveri, kada je reč o vesternima. I ništa od navedenog ne bi bilo posebno neobično dok se ne razotkrije da Jene Rejte nije ime već je (takođe) pseudonim! Rejte je zapravo Jene Rejh, Jevrejin iz Budimpešte koji je zbog svoje nacionalne pripadnosti odveden u radni logor u kome umire 1943. godine. Tako je lavirint Hovard/Rejte/Laveri/Rejh doneo slavu i popularnost nepostojećim ljudima, ali nije uspeo da sačuva od fatalne sudbine stvarnog čoveka! Kako god bilo da bilo iza Hovarda, Rejtea i Laverija su ostala dela koja su mu obezbedila status jednog od najčitanijih mađarskih autora lakih, zabavnih knjiga. No, takva vrsta popularnosti stvara i sasvim lažnu sliku o literarnim (ne)kvalitetima i dometi takvih dela. O tome su se mogli uveriti ovdašnji znatiželjni čitaoci Hovardovog romana „Kapetan Prljavi Fred“ koji je, kao svojevrsno kulturološko otkrovenje, 2015.g. objavila zrenjaninska „Agora“. U tom romanu se, u prvom nivou čitanja, predstavlja prepoznatljiva avanturistička mornarska priča začinjena misterijom i humorom; vrlo brzo, međutim, postaje jasno piščevo poigravanje šablonima, njihovo prevazilaženje i nadogradnja pa je roman, u konačnom sagledavanju, koliko zabavna toliko i intelektualno uzbudljiva literarna tvorevina.
            Hovard ovim valjanim smerom nastavlja i u romanu „Tri musketara u Africi“, takođe objavljenom u izdanju „Agore“ u sjajnom prevodu Petra Miloševića. Pominjanje musketara u naslovu svakako izaziva niz asocijacija na legendarni roman Aleksandra Dime što je delimično opravdano (barem u činjenici da su trojica glavnih junaka vojnici, istina u Legiji stranaca); s druge strane, čast i plemenita odanost kraljici i domovini koji krase musketare ne mogu se pripisati legionarima - oni su ne mnogo bistri zabušanti i sitni kriminalci, skloni i dezerterstvu ako je dobit dovoljno velika tako da i kad se žrtvuju iza toga se krije računica koja bi, u krajnjem, trebala da bude u njihovu korist (računajući tu i spas od kažnjavanja i suđenja). Vesela trojka iz teške čamotinje vojne postaje izgubljene u vrelini pustinje upada u nevolje koje je, preko zatvora, vode u duboke džungle, u fantastično naselje za legionare-kriminalce koje postoji i opstaje zahvaljujući ogromnoj prevari. Odatle će legionari pobeći kako bi spasili ćerku i izgubljenu čast jednog oficira. Beg vodi kroz džunglu i, ponovo, kroz pustinju...
            Legionarska postaja i zatvor te naselje u džungli staništa su neverovatno živopisnih i bizarnih likova, od starog legionara Levina koji je u civilstvu bio slavan ali niko ne zna zbog čega preko fanatičnog kaplara Potrijana do Turskog sultana za koga nikako nije jasno da li je izdajica ili vešti pomagač glavnih junaka koji neprestano konstruiše nemoguće situacije koje se, opet, redovno ostvaruju a da niko nije siguran da li on to uradio namerno ili slučajno. Ni glavni trojac nije mnogo normalniji (Džon Kolenica Fauler, samozvani pisac te Široki Hopkins i Alfonso Vazduh, snagator odnosno zbunjeno-sluđena kreatura) i uprkos pominjanju musketara više liči na u to doba popularnu filmsku braću Marks ili stripski trojac „Tri ugursuza“. U romanu se nižu urnebesne situacije dok su dijalozi potpuno uvrnuti i na granici apsurdnog. Zbog svega toga često se tokom romana dešava da priča klizne u potpunu infantilnost koja deluje sveže i napatvoreno te razgaljuje čitaoca.
Zaplet i rasplet romana žanrovski jesu prepoznatljivi (ponajviše prema filmovima o legionarima popularnim između dva rata) a priča je nadograđena urnebesnim humorom i raznim jezičkim i smisaonim kalamburima. Hovard se ne zaustavlja na komičnom koje proizilazi iz okolnosti/situacija ili neusklađenosti karaktera već duhovitosti gradi na značenjima reči, na sinonimima ili pogrešnim tumačenjima odnosno na vrcavim dijalozima/doskočicama. Pisac se bezbrižno poigrava kanonima avanturističkog žanra, ne libeći se karikaturalnosti i sarkazma, time gradeći celinu koja nadilazi žanr i njegovu puku parodiju.
Osam decenija po originalnom pojavljivanju romana nameće se pitanje da li je do ovakve svežine i atraktivnosti romana pisac stigao zahvaljujući književnom majstorstvu ili tek zadesno, nenamerno i literarno intuitivno (jer delo zna više od svog tvorca)? Nezavisno od odgovora na ovo pitanje „Tri musketara u Africi“ su delo koje savremenim čitaocima dokazuje postmodernistički kanon da je svaka forma (pa i žanrovska) izazov za stvaralačko iskušavanje i učitavanje novih značenja. Hovard u vreme pisanja „... musketara...“  nije znao ništa o postmodernizmu ali ga je anticipirao (potvrđujući Borhesovu tezu da svaki veliki umetnički pokret ima svoje preteče). Protekom vremena roman je postao ne samo klasik petparačke literature već i zavodljivo delo koje živi u drugom svetu i drugoj literaturnoj sredini. Zato nije nemoguće da će se, za „Tri musketara u Africi“, u budućim godinama iz odrednice „klasik petparačke literature“ izgubiti ono „petparačke“. Sasvim zasluženo.
            („Dnevnik“, 2020.)

top