Nakon što je uspešno stigla blizu kraja štampanja strip serijala „Džeremaja“ znamenitog Hermana Hupena (1938), agilna izdavačka kuća „Čarobna knjiga“ odlučila je da obraduje stripoljupce i započne objavljivanje „Komanče“, u tvrdom povezu i punom koloru sa po tri epizode u knjizi (u ovoj su „Red Dast“, „Ratnici beznađa“ i „Vukovi Vajominga“), serijala koji je Herman, kao mladi crtač radio po scenariju Mišela Regnijea poznatog kao Greg (1931-1999). Greg je bio vrlo aktivan učesnik strip života na frankobelgijskoj sceni pa je osim pisanja scenarija animirao i podučavao mlade strip autore. Među njima je bio i talentovani Herman kome je Greg isprva davao „zadatke“ da crta pričice o raznim junacima od kojih će bar jedan ostati upamćen - pustolovni kapetan broda Bernard Prins. Greg, koji je krajem 1960-tih bio urednik magazina „Tintin“, u neprestanoj potrazi za atraktivnim sadržajima, zaključio je da časopisu nedostaje vestern strip (u to vreme je interesovanje za vestern poraslo zahvaljući pojavi „špageti vesterna“); veliki hendikep za realistički vestern strip bila su dva serijala koja su postavila visoke standarde u ovom žanru - Žižeov „Džeri Spring“ i „Bluberi“ Žiroa i Šarlijea (za koga su mnogi smatrali da je konačni, nenadmašni vestern). Ipak, Greg i Herman nisu se obeshrabrili i započeli su rad na novom stripu a decembra 1969.g. u „Tintinu“ se pojavila premijerna priča-epizoda na 8 strana. Na prvoj tabli upoznajemo mladog kauboja koji usred puste ravnice zaustavlja diližansu jer je ostao bez konja. Dogovor debelog kočijaša i kauboja iznerviraće jedinog putnika, Vali Honda, pistolerosa na lošem glasu koji poteže oružje... U nastavku, „stoper“ koji sebe zove Red Dast, iz pistolerosove zaostavštine saznaje da je ovaj bio angažovan da eliminiše Komanču, mladu vlasnicu ranča „Tri šestice“ u blizini gradića Grinston Fols pa joj, uprkos zdravom razumu, ponudi svoje usluge (koje podrazumevaju i sukob sa drugim revolverašima i raskrinkavanje moćnog čoveka koji stoji iza čitave zavere). Rančerski poslovi ne idu baš najbolje ali Dastova snaga i snalažljivost polako okreće dešavanja u dobrom smeru. Vremenom se na ranču okuplja mala ali odabrana ekipa koja će se nositi sa lošim bogatašima i još gorim agentima za Indijanska pitanja odnosno sa nezadovoljnim Indijancima, besnim graditeljima pruge i bezočnom porodicom bandita... Posle prvog albuma „Red Dast“, koji je nastao sabiranjem kratkih epizoda od 8 strana (izuzetno pogodnih za objavljivanje u strip časopisima), sledeće priče više nisu deljene na poglavlja već teku u kontinuitetu.

            Iskusnom rukom oprobanog majstora Greg gradi ovaj „vestern ep“ (što potencira pseudoistorijskim komentarima) u kome uloge imaju živopisni likovi bliži „prljavom vesternu“ nego iskustvu ulickanih posleratnih holivudskih vestern filmova. Čak i kada se kreće utabanim šablonskim stazama Greg nalazi atraktivnu vizuru koja povećava zavodljivost priča. Sa svoje strane Herman se trudi da prati Gregov predložak pa je u segmentima prvog albuma vidljivo kako crtež „sazreva“, postaje dinamičniji i puniji (naročito u razvoju izražajnosti lica Reda Dasta i Komanče - njihova upadljivo glatka i pomalo prazna lica brzo dobijaju unutrašnju dubinu). Već u drugom i trećem albumu Herman suvereno vlada svojom crtačkom veštinom kao i filmskom montažim prizora, kadrova i čitavih tabli. Njegova verzija „ružnog, prljavog i zlog“ Divljeg zapada samosvojna je u svojoj uverljivosti i prepoznatljivo se razlikuje od ostalih reprezentativnih vesterna frankobelgijske strip škole.

            „Komanča“ je na ovim prostorima objavljivana u mnoštvu izdanja, od „Caka“, „Denisa“, „Biser stripa“, „Super stripa“, „Politikinog zabavnika“ do „Stripoteke“ i „Marketprintovih“ crno-belih albuma. Objavljivanje integralnog serijala prilika je da se stare i nove generacije čitalaca uvere u valjanost ovog antologijskog serijala kome proteklo vreme (pola veka!) nije umanjilo ni svežinu ni atraktivnost.

            („Dnevnik“, 2020.)


Odnos akademske i popularne kulture dinamičan je i kontraverzan; ono što je popularno najčešće se smatra nedovoljno vrednim da bi se “akademci“ time bavili, dok je etablirana (akademska) kultura, navodno, suviše ozbiljna za široke mase; Stoga se  “pop(ularnom) kulturom” akademska javnost i kritika (po prirodi stvari konzervativni) ne bavi više od deklarativnog prezira. S druge strane, zagovornici i “praktičari” avangardnih umetničkih pokreta, pošto su izričito protiv okova akademizma, “prirodni” su “saveznici” popularnog. Kako je ovaj spoj izgledao pre oko stotinu godina, u slučaju najvećeg filmskog skitnice, možemo čitati u izuzetnoj studiji Bojana Jovića (1963) „Avangardni mit Čaplin“ (izdanje „Službeni glasnik“ Beograd). Znatiželjni čitalac će na stranicama ove bogato ilustrovane knjige (u svemu organizovane kao naučno delo, sve sa pripadajućim indeksima) otkriti fascinantne činjenice kako o Čaplinovoj neverovatnoj popularnosti u decenijama pre i posle I svetskog rata tako i o postojanju čitavog avangardnog umetničkog usmerenja znanog kao „čaplinizma“. Čaplin, odnosno njegov antiheroj, Skitnica Šarlo/Čarli, junak nemih burleski u kojima se vragolasto nosi sa snagatorima i policajcima, bogatašima i činovnicima - uz trenutke „slabosti“ prema slabima i životinjama - bio je „pop superstar“ širom sveta, od obeju Amerika, preko Evrope do Azije. Francuski vojnici su, tokom I svetskog rata, vraćajući se sa odsustava, svojim ushićenim drugovima u rovovima, prepričavali najnovije Šarloove avanture i ujdurme! Skitnica je bila toliko draga običnom svetu da se pojavilo bezbroj njegovih „dvojnika“ pa su, čak, organizovana i njihova takmičenja. Urbana legenda kaže da je na jednom takvom takmičenju u Francuskoj učestvovao i sam Čaplin ali da je - izgubio! Po drugoj verziji na takmičenju je pobedio Čarlijev stariji brat. Kako god bilo, ruski avangardisti su tvrdili da je ovo samo dokaz da je Čarli neponovljiv i da ga niko ne može imitirati (pa ni on samog sebe).
            Nekoliki avangardni pokreti pre i posle I svetskog rata, od vorticizma, ekspresionizma, dadaizma, futurizma, ekscentrizma, konstruktivizma, nadrealizma, ruskog avangardizma, kao i brojni nezavisni ali liberalno usmereni stvaraoci tog doba (čak i Maksim Gorki) smatrali su Skitnicu za pravi, autentični glas modernog doba, za subverzivni elemenat otpora pojedinca teroru kapitalističkog društva oličenom u državi i njenoj regulativi. Stoga se Čaplin pojavljuje kao insipiracija za mnoga dela i postaje junak u stihovima, pričama, dramama a njegov lik se nalazi na slikarskim platnima i plakatima odnosno u strip kaiševima i crtanim filmovima. Spisak umetnika koji su pisali/pevali/slikali o Šarlou/Čaplinu, na nivou omaža njegovoj pojavi ili mu darujući sasvim nove avanture i živote, impozantan je i obuhvata niz velikih imena kakva su Gijom Apoliner, Luj Aragon, Maks Žakob, Tristan Cara, Ivan Gol, Filip Sup, Blez Sandrer, Bertold Breht, Vladimir Majakovski, Mark Šagal, Paul Kle, Sergej Ejzenštajn, Vladimir Majakovski, Osip Mendeljštajn, Viktor Šklovski, Sigmund Frojd, Franc Kafka, T. S. Eliot, Dmitrij Šostaković, Moris Ravel, Federiko Garsija Lorka, Horhe Luis Borhes, Gertruda Štajn, Robert Muzil, H. F. Lavkraft, Karel Čapek… Zaista je zapanjujuća stvaralačka energija različitih autora koju je podstakla pojava skitnice u razgaženim cipelama, sa vrećastim pantalonama, tesnim sakoom, prepoznatljivim brčićima i starim “halbcilindrom” koji se, potpomognut štapom, gega kroz gradove i sela Novog sveta, istovremeno blistavog i jadnog.
            Čaplin je itekako bio prisutan u delima ovdašnjim umetnika; o njemu su pisali Boško Tokin, Ljubomir Micić, Branko Ve Poljanski, Rastko Petrović, Miloš Crnjanski, Tin Ujević, Vane Bor, Dušan Matić, Rade Drainac, Stanislav Vinaver… Čaplin je, kao i u Evropi, bio avangardistička ikona i pojavljivao se u esejima, pričama i pesmama, crtežima i stripovima; bio je junak kostim balova i igrokaza izvođenih na njima ali i originalne komedije “Ženidba Šarla Šaplina” Dragutina Ilića Jeja (koja je osvojila prvu mesto na konkursu “Cvijete Zuzorić” 1930; pošto predstava nija izvođena u pozorištu autor je rukopis “preradio” u roman).
            Posustajanje avangarde pred II svetski rat te progon kome je Čaplin u SAD bio izložen u poratnim godinama “lova veštica”, bili su kraj “čaplinizma” ali on do danas intrigira umetnike (na ovdašnjim prostorima Čaplinu je posvetio pesmu Ivan V. Lalić a strip nacrtao Aleksandar Zograf). Jovićeva izvanredna studija svakako će doprineti da se mit o Čaplinu teorijski osvetli odnosno da se otrgne iz nezasluženog zaborava.
            (“Dnevnik”, 2020.)


Александар Б. Лаковић
ПЛОВИДБЕНИ ВРЕМЕПЛОВ

Илија Бакић: Четири реке извиру у рају и ине пловидбе
Агора, Зрењанин, Нови Сад, 2019.
 Књижевник Илија Бакић, познат је српској књижевној јавности, пре свега, као песник и прозни писац садржајно посвећен књижевности фантастике, као и сродном сигнализму, па и прози научне фантастике, које и књижевно теоретски и критички проучава.
И у његовој најновијој прозној књизи Четири реке извиру у рају и ине пловидбе, фантастика и машта обележевају сва три њена сегмента-новеле. Додуше писац их, у поднаслову, ословљава као приче, мада је, ипак, реч о три новеле, које поседују бројне садржајне заједничкости. Зато треба рећи да је реч о књижевној форми значајно већој од три новеле. Можда и прави роман о пловидбама или путовањима.  
Прво, у самом наслову књиге наглашавају се – пловидбе, као заједничка нит. Реч је о путовањима, и то бродом у све три новеле, али им је циљ сасвим различит, од новеле до новеле. У првој, Прахови ма чији су пљачке рушевина насеља, посебно гробних места са бројним драгоценостима (где је живео култ мртвих), што очитује промишљање Трговаца („…многа напуштена насеља мајстора, зидара и оних који балсамују изнова видна и отворена за свакога ко их тражи. А ми баш такови јесмо.“). У другој новели Ветар не носи ничије гласове у питању је потрага за шумама-забранима како би се обезбедило дрво погодно за чин сахрањивања ратника спаљивањем, што је блиско источњачким и паганским обредима. Завршна и насловна новела Четири реке извиру у рају нам открива трагање, употребом уцртаних карата, за местом спасења – овог пута ка планинама.
Све три новеле јесу и авантуре, и то кроз псеудоисторијске и измишљене услове. Из више удаљене, него ближе прошлости, које су и по цивилизацијским тековинама на много нижем степену од наслеђа које са собом носе Бакићеви путници. Ни одреднице дешавања новела нису именоване, нити су ближе географски и временски означени. Често су и књижевни ликови ословљени занимањем, а не правим именом. На пример, Трговац, Капетан, Кормилар, Ужар, Ратник, Свештеник, Ловац, Морнар, Ходочасник, Писар, Травар… Лична имена и у прве две новеле су потпуно разуђена. Овакав поступак је близак књижевности фантастике и научне фантастике, а не искључива карактеристика обезличености, изгубљености и хотимичне неразвијености Бакићевих књижевних ликова. Напротив, ликови су осветљени својом суштином бића (и оног наднаравног), а не декорима и непотребним атрибутима.
Заједничкост Бакићевих новела јесу и смрт и бројна фантазмогорична искушења од којих се већина њих окончава смрћу, чинећи својеврсни circulus vitiosum, јер се и напуштена станишта и природа бране, макар и легендама, као што то чине и запуштена гробља. И она гробља под водом, која су предмет похаре.
Затим и дакле, очигледни су рубни додири различитих цивилизација, која доносе бројна неразумевања, али и ретке могућности да нешто преузму једни од других, независно од степена цивилизације, док је зависно од места где се актери пловидби налазе, a што, између осталих, сведочи и смрт староседелачког и мистичног пастира, чија душа није могла напустити тело убијеног и која је изазивала чујно и уочљиво гребање унутар земље, док се нису испунили његови предвиђени обредни поступци („код нас и робови имају право да буду погребени па макар само покривени прашином. Иначе се неће умирити“). Домороци и према дошљацима поштују своја правила понашања: „Онда кажу да је тело изгубљеног Реуса нађено, али да се дух његов, слободан, није још повратио па му чувају станиште“. У таквим случајевима делује сасвим парадоксално и превазиђено упутвство пре поласка на пут: „…не смемо допустити неугодна изненађења. Ни веровати дивљацима.“
Бакићева књижевно-времепловска пловидба посебно инсистира на сликовитим ритуалима и предрасудама, које путници-авантуристи прихватају у страху и пред страхом који наднаравне представе изазивају кроз локалне демонске силе и привиђења. Овоме посебно погодују, на тренутке и махове еруптивна маштовитост и живописна фантастика који су, и иначе, ауторов препознатљив стваралачки знак.
У све три Бакићеве „пловидбе“, путници, некада и ратници и морепловци, некада и трговци и ситносопственици, долазе у контакт и са митолошким бићима, са затеченошћу пред зачудним и демонским појавностима. Штавише, како каже уредник Ненад Шапоња: „почиње се поигравати са њиховим чулима, опажањима света, осећањима, као и темељним принципима“. Онострана искушења које путници доживљавају током свог путешествија јесте заједнички стожер све три Бакићеве новеле, као и у већини његових ранијих прозних обраћања читаоцима и тумачима. Необично је да се једно од тих демонских звери ословљава паганолико као „Нечиста. Навалник.“
Свет Бакићеве фантастике управо попуњава ту пукотину између понетог и очекиваног, с једне, и свега оног доживљеног при путовању кроз прошлост, с друге стране. Између та два лика је исконска бојазан за живот насупрот немоћи и збуњености појединца, чија се појавност не може предвидети, а писац заиста проналази баш таква, и то различита понашања у шкрипцу. Та човекова реакција на неочекивано и наднаравно, истовремено је и простор не само за последичну драму појединаца, него и за драмски ток читаве новеле. Али, и за њихов преображај у фантазмогорична створења, повратно или неповратно. Још је значајнија и интересантнија персонификациона трансформација окружења којим Бакићеви путници пролазе кроз прави свет чуда. Разбарушен и непредвидљив, сликовит и занеобичен („затутњало као да грми, ал` не с неба, него из земље и померило се, али нема облик земље нето из земље прво ништа нисам видео све исто кад / нешто је црно између два жбуна и померило се али нема лик него само црно сенка ноћ / и онда избије на чистину / звер страшна стоји на две ноге као човек али / крупна за тројицу млати рукама са канџама великим медвеђим / црна длакава“). И путнике преображавају те наднаравне појаве и бића: „Тек кад им се примакне, осврне се, али, иако трепће јако и брзо, не може да уочи онога што су га оставили. Ништа не личи на њега. Променио се, сасушио у мањи лик … угази из мрака у мрљу и за трен обавије га пламен налик чаури.“
Сличне трансформације бића из окружења које се походи посебно су присутни у завршној новели и то завидне и занеобичене сликовитости, праћене фактором изненађења и неочекиваности, што књига фантастике и подразумева. Ипак, и сав ток радње у непознатој средини и прошлом времену, успостављају дијалог са нашом свакодневицом и нашим наслеђем, што значи и са читаоцима, и што јесте разлог читљивости оваквих остварења као што је Бакићев роман у новелама Четири реке извиру у рају и ине пловидбе.
Овај се значењски нанос непредвиђених одговара појединца на нешто велико и непознато. Одваја се као изузетна и самосвојна посебност новела и подсећа нас на зачудну и изненадну промену услова даљег бивствовања јединке или колектива од стране изузетног књижевника Бранимира Шћепановића, који се најчешће огледао у новелама (исто као и Бакић), а у чијим реакцијама појединаца осећамо и одговоре из оног несвесног, из оног годинама или вековима потискиваног. Можда и из оног првог и предодређеног ја.
Пишчев осећај за детаљ је заиста, посебан, не само у напрегнутим сликама и експлозијама из домена фантастике. На пример, упечатљив доживљај Трговца, који наговештава и његове карактерне атрибуте неодређености или мимикрије: „Само, лице му је утонуло у сени дубоке као мастило од старих хоботница и тек грбина носа одатле изрони на мах. Шта је иза ње безмало и не уме себи да се представи. Зна, сећа се бразготина, размакнутих зуба и белог језика којим се облизује, прашњаве браде и упалих очију, али, макар да су делови ту, целина му измиче, отима се, бежи.“ Смисао за описивање је нарочито потенциран у ситуацијама када Бакић пише дугим и есејоликим реченицама, нарочито током прве, и при крају треће новеле, чиме се помињаном, на први поглед, неуочљивом и небитном детаљу, одједном предлажу нова и неочекивана значења, па и занеобичена и зачудна.
И у есејоликим, али и у краћим реченицама, пуне разбарушене и непредвидљиве фантастике и маште, писац успева, не заустављајући основни ток приче, да угради бројне и ефектне гномске реченице. Рецимо о односу видљивости и невидљивости (чија је супротност – посебна значајност новела) из два угла гледања – и зло или добронамерника и староседелаца: „То што га не видим, не значи да га нема“, „Они кроз њих виде и никакве тајне нису им скривене“.
https://koraci.net/2020/06/александар-б-лаковићпловидбени-врем/





Brojne su (možda i bezbrojne) dileme koje pred ljudsku civilizaciju postavlja sadašnji trenutak kao i “lik stvari koje dolaze”. Dinamički odnos između mogućnosti savremene tehnologije, urbane prenaseljenosti i želja za dostizanjem određenih standarda svakodnevnog života (koji je po svojoj složenost prevazišao i najoptimističnija predviđanja), neprestano otvara fantastične mogućnosti i neočekivane krize. Digitalna revolucija u postindustrijskom neoliberalizmu traži od političara, sociologa i običnih ljudi da se odrede prema svakovrsnim izazovima od kojih je možda i najveći stvaranje veštačke inteligencije i njeno inkorporisanje u ljudsku realnost. Ulazak kompjutera i njihovog produžetka - svetske mreže, interneta - u sve pore “običnog života” olakšao je “realizovanje” mnoštva trivijalnih aktivnosti (od čitanja novina, gledanja TV programa, kupovine do zakazivanja lekarskih pregleda ili bukiranja letovanja…); na temeljima dotadašnjih rutina izdigle su se nove, omogućene upravo digitalnom tehnikom - a “čarobna reč” za tu oblast je “algoritam” što bi, vrlo pojednostavljeno, bio “postupak korak po korak za rešavanje problema ili postizanje cilja, posebno kada to čini kompjuter”. Uz pomoć algoritama pokušavaju se rešiti problemi u nizu ljudskih oblasti/aktivnosti - u ovoj knjizi je analizirana upotreba algoritama na poljima reklama, medicine, pravosuđa, automobilizma, umetnosti. Zagovornici “algoritamskog rešenja problema” tvrde da će njihova upotreba poboljšati situaciju na polju lečenja (poboljšavanjem dijagnostike), u policiji i pravosuđu (ujednačavanjem kazni, uspešnijim hvatanjem prestupnika), automobilizma (pojednostavljenjem upravljanja vozilima)… Oni koji se protive upotrebi algoritama pozivaju se na nehumanost ovog metoda i njegovu tehnološku nesavršenost. U krajnjem, sve se svodi na odgovor na pitanje: Da li biste radije da o vašoj sudbini odlučuje čovek ili algoritam? I, nadalje: Koliko bi trebalo da se oslanjamo na algoritme? Kakvu budućnost želimo za sebe i naše potomke?
            Hana Fraj, docent na matematici gradova Univerzitetskog koledža u Londonu, u knjizi „Zdravo svete: Kako biti human u doba mašina“ (izdavač “Laguna”, 2019; inače “Zdravo svete” treba da piše na ekranu monitora ako se uspešno savlada prva vežba iz programiranja) hrabro se upustila u pojašnjenje trenutnog stanja odnosno u sagledavanje mogućih smerova budućnosti. Njena izlaganja jasna su i lucidna, utemeljena na doktrinarnim stavovima ali i primerima iz svakodnevice, što čitaocu dočarava složenost problema, očekivanja i zablude. Da li će algoritam biti toliko superioran u odnosu na čoveka, da li su odluke koje donosi algoritam neupitne? Ona zapaža sklonost da se moći algoritama fetišizuju, baš kao što se, s druge strane, nekritički slavi “humanost” ljudskih odluka. I to iako, na primer, mnoga istraživanja utvrđuju zavisnost sudijskih odluka od toga da li su pre njihovog donošenja ručali ili ne! S druge strane stoje primeri ljudi koje su, ni krive ni dužne, programi za prepoznavanje lica identifikovali kao tražene kriminalce pa su završavali u zatvorima ili im je zabranjen povratak u domovinu. Jedan se revnosni vozač zamalo survao s litice jer je pratio instrukcije svog GPS sistema. A Kasparov je, u velikom meču iz 1997.g. sa superkompjuterom Dip blu, poklekao između ostalog i zato što su programeri u kompjuter namerno uneli i fingirane nesigurnosti i oklevanja!
            Algoritmi se, naravno, mogu i zloupotrebljavati i osuda tih rabota je jednodušna ali neefikasna. Mnoštvo elektronsko-digitalnih tragova koje svako od nas ostavlja u virtuelnom svetu svakim svojim činom (od obilaska internet sajtova do kupovina) predmet je kupoprodaje između različitih dilera i reklamnih agencija koje, potom, filtriraju te informacije u potrazi za potencijalnim kupcima određenih proizvoda. Tako će žene koje kupuju testove za utvrđivanje trudnoće ciljano dobijati ponude za bebi opremu ili kreme protiv strija. A muškarac koji je “onlajn” kupio bejzbol palicu ubrzo je dobio ponudi za kupovinu - fantomke!
            Autorka pokušava da predoči prednosti i mane korišćenja tehnologije istovremeno ukazujući i na ljudske nesavršenosti i nedoslednosti, koje najčešće uzimamo zdravo-za gotovo. Rečju, ovo nije samo knjiga o algoritmima već i o ljudima, poučna i provokativna, zabavna ali i duboko uznemirujuća i svakako zaslužuju svu čitalačku pažnju.
            (“Dnevnik”, 2020.)

Betmen, čovek-šišmiš skriven iza civilnog imena bogataša Brusa Vejna, mračni vitez, branilac Pravde u ljudskom mravinjaku megapolisa Gotama, potpuno ljudski junak koji je upao u bulumente super heroja sa svakojakim nadljudskim moćima, od svog je rođenja, davne 1939. godine, prošao mnoštvo metamorfoza u rasponu od romantičarskog tajanstvenog snagatora opremljenog domišljatim spravicama (gedžetima) koji brani napadnute od nemilosrdnih, sumanutih, ekscentričnih, psihopatoloških kriminalaca do muškarca na pragu starosti i nemoći koji se odupire fizičkoj prirodi i društvenom haosu. Ako je ovaj heroj u originalnom izvođenju Bila Fingera i Boba Kejna, za kuću „DC“ („Detective Comics“), ispunjavao detinju i tinejdžersku potrebu za akcionom avanturom, mračnim podzemljem i glamurom najviših slojeva, u verziji Frenka Milera bio je ogrnut plaštom ljudske patnje i nedoumica što ga je toliko „očovečilo“ da su se i odrasli ljudi mogli identifikovati sa njim. Ponovna popularnost Betmena koja je usledila nakon Milerove grafičke novele „Povratak mračnog viteza“, polovinom 1980-tih, raširila je lepezu mnoštva njegovih mogućih profila i sudbina. U nastupajućim decenijama Betmen se pokazao kao izdašna tema za svakojake mistifikacije i demistifikacije što je od njega stvorilo izuzetnu pojavu, globalno popularnu, prepoznatljivu a, ipak, potpuno „otvorenu“ za nova promišljanja i prekrajanja. Na talasu ove opcije plovi i nova verzija Betmena u mini serijalu „Betmen: Poslednji vitez na Zemlji“ koji su stvorili scenarista Skot Snajder i crtač Geri Kapulo; serija je prošle i ove godine izlazila pod etiketom „DC Black label“ a agilna „Čarobna knjiga“ upravo ju je objavila u punom koloru i tvrdom povezu, u jednom tomu u okviru edicije „DC Gold Hot! Kolekcija najnovijih izabranih priča iz DC multiverzuma“.
            Priča počinje sasvim neobično: Betmen juri svojim betmobilom u pokušaju da otkrije tajnu linija iscrtavanih kredom u proteklih 365 dana. Na vezi je sa slugom-pomoćnikom Albertom koji ga upozorava na opasnosti koje očitava na svakojakim uređajima. Na pretpostavljenom mestu Betmen zatiče mrtvog dečaka koji pomoću skrivenog mehanizma diže revolver i puca u Betmena. Dvadeset godina kasnije Brus Vejn se budi iz kome; ponovo je mlad ali vezan za krevet u Ludnici Arkam a Albert pokušava da ga uveri kako mu niko ne prebacuje to što je - ubio svoje roditelje! Ono za šta je on mislio da je Betmenov kostim u stvari su ludačka košulja i kaciga za zaštitu prilikom šok-terapije. Vejn  pokušava da pobegne a to ga, posle Albertovog zagrljaja, vodi u neki drugi svet koji je preostao posle enormnog razaranja koje je izazvao zli i genijalni Leks Lutor i u kome su stradali bezmalo svi ljudi i njihovi dobri heroji! A Betmen, u svojoj naivnoj veri u ljude, nije sprečio masu da pobije heroje. Preostali se kriju u podzemlju dok na površini vladi nemilosrdni Omega. Deliće priče Vejn saznaje od žive Džokerove glave smeštene u stakleni balon (koju Vejn svuda nosi sa sobom) i od Čudesne žene. Čitav izvitopereni i pretumbani svet srlja u haos koji bi se morao koliko-toliko sprečiti eliminacijom Omege i uspostavljanja starog poretka stvari. Vejn je spreman za obračun mada ne sluti mračnu tajnu Omege. Posle pobede otvara se mogućnost reorganizacije čitave stvarnosti sa mnoštvom izmena i dopuna (koje ispunjavaju i Džokerovu želju da postane Betmenov pomoćnik Robin!)
            „Poslednji vitez na Zemlji“ otvara novu paralelnu stvarnost u DC univerzumu (što u svom univerzumu radi i „Marvel“) i „meša karte“ odnosno ponovo priče stare priče sa novom podelom uloga. Ovaj model pokazao se uspešnim kod mnogih ostarelih super-junaka i obezbedio im popularnost kod novih generacija nevoljnih da se bave istorijom heroja jer su za njih te priče suviše naivne i slabo nacrtane; to potvrđuju Kapulovi crteži i table koji nude eksploziju akcije i boja te vratolomnu montažu prizora što svakako godi generaciji odrasloj na kompjuterskim igricama. Naravno, recikliranje nije postupak koji je nepoznat u Umetnosti a njegovi rezultati umeju čak da budu uspešniji od originala. Početak najnovijeg serijala o Betmenu nudi očekivana i željena uzbuđenja a svakako ima dovoljno potencijala za novu i atraktivnu reinterpretaciju pop-mita o mračnom vitezu.
            („Dnevnik“, 2020.)


Uobičajena čitalačka asocijacija na pominjanje naučne fantastike odnosi se na autore iz Sjedinjenih Američkih Država i Engleske; potom „na red“ dolaze pisci iz Rusije (odnosno bivšeg SSSR-a), Francuske, Poljske, Japana. Tek su posvećenicima i teoretičarima znani pisci iz Nemačke, Švedske, Mađarske, Srbije... O naučnoj fantastici koja se piše o Kini do pre desetak godina retko ko je išta znao (pa čak ni da se li taj žanr uopšte tamo piše i čita). Ovu situaciju u potpunosti je promenila pojava romana „Problem tri tela“ autora Lija Cisina (1963). Njegova priča „Planina“, objavljena 2006.g. u kineskom časopisu „Naučnofantastični svet“ bila je zametak ovog romana koji je serijalizovan u istom časopisu a 2007. objavljen kao zasebna knjiga, prva u trilogiji „Besede o Zemljinoj prošlosti“. Roman je preveden na engleski i objavljen u SAD 2014. a sledeće godine je dobio nagradu „Hugo“ za najbolji roman; tako je Cisin postao prvi autor iz Azije koji je osvojio ovu nagradu (za koju glasaju čitaoci). Na engleski su prevedeni i ostali delovi trilogije „Mračna šuma“ i „Kraj smrti“ (2017. osvojila nagradu „Lokus“). Cisin je tako na velika vrata ušao u američku (i svetsku) naučnofantastičnu scenu i ostavio vrata otvorena za nove autore iz Kine.
            “Problem tri tela” pripada tzv “tvrdoj naučnoj fantastici” (Hard Science Fiction) koja se oslanja na znanja iz naučnih disciplina (od genetike i fizike do kosmologije) i strogo ih poštuje. Stoga su spekulacije koje se u takvim delima pojavljuju temeljno potkrepljene naučnim teorijama i traže od čitalaca pojačanu pažnju kao i šire opšte znanje te spremnost za dodatno proučavanje nekih pitanja. Cisinova epska priča prostire se u stvarnom vremenu (koje podrazumeva vraćanje u prošlost) te u virtuelnom svetu (što je približava kiberpank miljeu). U realnom svetu savremene Kine dešava se niz samoubistava eminentnih naučnika za koje se ispostavlja da su uzrokovana gubitkom vere u svekoliko znanje jer više nije moguće dokazati funkcionisanje krucijalnih zakona fizičkog sveta! Fizičar Vang Mijao, stručnjak za nanotehnologiju, nevoljno upleten u čitavu gužvu iskusiće u svom vidnom polju i pojavu sablasnog časovnika koji odbrojava vreme do nekog fatalnog događaja. Za ovom senzacijom uslediće i uznemirujuća pojava anomalija u pozadinskom kosmičkom zračenju. Policijska istraga tapka u mestu ali naslućuje da iza sve stoji tajanstvena međunarodna grupacija.
            Paralelno sa ovim događajima, u ekskluzivnoj internet igrici, razvija se bizarni svet čiji opstanak zavisi od interakcija tri nebeska tela-sunca što uzrokuje haotične, nepredvidive promene-smene ekstremnih vremenskih neprilika i retkih perioda prijatnog vremena u kome se civilizacija, posle propasti, ponovo izdiže. Rešenju problema tri tela, kojim bi se sigurno predvideli povoljni periodi, priključuju se i virtuelni likovi Galileja, Njutna, Ajnštajna koji, u jednoj od civilizacijskih inkarnacija, u tu svrhu konstruišu i ljudski kompjuter od tri miliona vojnika! Igrači koji uspeju da pređu na sledeći nivo igrice bivaju pozivani na sastanke i tamo primani u redove famozne organizacije (ili eliminisani) iza koje postoji neverovatna tajna: u doba Kulturne revolucije, kada su mnogi naučnici likvidirani, započet je i tajni projekat sa zadatkom da pronađe vanzemaljske civilizacije. Ćerka jednog od pogubljenih naučnika „uhvatila je“ signale strane agresivne civilizacije i poslala im poruku da dođu na Zemlju i spreče ljudsku rasu da uništi planetu, čime je počinila izdajstvo sopstvene vrste. Civilizacija koja je primila poruku živi upravo na svetu ugroženom nepredvidivošću kretanja tri tela i šalje svoju flotu prema Zemlji (putovanje će trajati 450 godina); istovremeno šalje i dve modifikovane čestice-super kompjutere koje će poništiti temelje dosadašnje zemaljske nauke i tako sprečiti zemljane da se pripreme za odbranu pred osvajačima. Dodatne informacije o civilizaciji ukonponovane su u igricu kojom se vrbuju simpatizeri.
            Zaplet romana grandiozan je i u najboljoj tradiciji „tvrde naučne fantastike“ koja se bavila pitanjima opstanka života na Zemlji, ljudskim osvajanjem svemira, susretima i sukobima sa drugim oblicima razumnog života, konačnom smrću svemira... Vatromet neverovatnih ideja koje su predstavljene i opravdane kao moguće oduzima dah znatiželjnom čitaocu. Ono u čemu se Cisin razlikuje od mnoštva autora ovog žanrovskog usmerenja jeste uspešnije baratanje literarnim tehnikama; umesto pravolinijskog pripovedanja i slabašne karakterizacije junaka (pa oni liče na kartonske kulise koje deklamuju beživotne rečenice), Cisin uspeva da „skakanjem“ po vremenskoj osi dinamizuje priču i pojača tenzije kao i da „očoveči“ junake iz drugog kulturnog miljea, što sveukupno pojačava zavodljivost ovog romana i „vuče“ čitaoca u nove literarne avanture.
            („Dnevnik“, 2020.)


Stara je i višestruko potvrđena istina da je poneku stvar ili ljudsku situaciju najbolje sagledati ako posmatrač iskorači iz uobičajenih pozicija, ako, dakle, promeni rakurs. Tada se mnogo toga ukazuje kao sasvim novo i neviđeno a međuodnosi i perspektive se pomeraju i uspostavjaju drugačije rasporede što, sveukupno, može doprineti da se neki problemi lakše a dublje spoznaju. Takav je slučaj i sa čitanjem grafičke novele „Dolazak“ Šona Tana (1974), izuzetno darovitog i zapaženog australijskog strip autora i ilustratora odnosno filmskog umetnika (najpoznatiji po crtanom filmu „Izgubljena stvar“ iz 2011.g); ovo delo objavila je 2019.g. kuća „Komiko“, znana po izuzetno kvalitetnim naslovima, koju vodi Vuk Marković. Osnovna priča „Dolaska“ (originalno objavljen 2006.g, višestruko nagrađen) znana je i bezbroj puta ispričana - ekonomska migracija i teškoće uklapanja, nalaženja svog „mesta pod suncem“ u novoj sredini. No, ono što ovu grafičku novelu izdvaja od ostalih i što menja rakurs sagledavanja je, ponajpre, izuzetna atmosfera dočarana rafiniranim crtežom sa mnoštvom fantastičkih motiva a zatim i potpuno odsustvo dijaloga ili objašnjenja (tzv „nemi strip“ odnosno „strip bez reči“).
            Tanov junak, glava male porodice koju čine supruga i kći odlazi, sa mnoštvom nevoljnika, prekookeanskim brodom u drugu zemlju čiju blizinu najavljuju jata letećih ptica-riba. U pristaništu je veliki spomenik na kome se rukuju došljak i domaćin. Posle lekarskog pregleda i dobijanja mnoštva potvrda, migrant se iskrcava u obećanu zemlju prepunu njemu nepoznatih čudesa, pronalazi smeštaj, novog kućnog ljubimca i pratioca (koji liči na hodajuću ribu-punoglavca) i pokušava da nađe posao što nije lako pre svega zbog njegovog nepoznavanja kulture, običaja i navika domaćina (tako će došljak lepiti plakate naopako jer ne zna strana slova). U svojim lutanjima on će sresti i druge migrante i slušati priče o stradanjima u njihovim zemljama; istovremeno, upoznaće i porodicu svog poslodavca, sasvim običnu i dobrodušnu. Kako vreme prolazi i došljak se prilagođava novoj sredini sve je jača njegova želja da se spoji sa svojim najmilijima a kad se i to desi oni su, konačno, srećna porodica toliko utopljena u novu zemlju da nasmejana ćerka pokazuje put novoj migrantkinji. Tanova priča spaja kontradiktorne pojmove potrebe za pripadanjem grupi i težnje za srećom; ukoliko nije srećan u svojoj primarnoj grupi čovek može da traga za drugom i, kad je nađe, u nju se utapa bez obaziranja na svet koji je ostavio. Potenciranje individualističkog osećaja zadovoljstva u odnosu na sudbinu grupe u okriljima velike zemlje umnogome podseća na model „konstruisanja“ Sjedinjenih Američkih Država, posebno posle I svetskog rata, pomoću takozvanog „lonca za topljenje“ (nacionalnih razlika). Autor insistira i na tezi da će lična hrabrost i upornost biti nagrađena boljitkom.
            „Dolazak“ spada među dela u kojima je stil kazivanja jednako bitan (ako ne i bitniji) kao i priča. Rame uz rame sa realističnim likovima, eksterijerima i enterijerima su izuzetna, natprirodna bića, bizarni predmeti, čudnovate mašine i gradski pejzaži. Osećaj začudnosti izbija iz egzotičnih i ekstravagantnih prizora i preliva se na slike koje su sasvim obične. Sjajni crteži, konstrukcije tabli u kojima se smenjuju one sa mnoštvom malih slika sa grandioznim crtežima na jednoj ili dve table, te konačno kolor koji oponaša stare fotografije, bledu, smeđu sepiju ili od vremena izbledele crno-bele slike, obavijaju čitavo delo patinom prošlih (i budućih) vremena u kojima vlada večni sumrak ili zora. Spoj različitih vremenskih horizonata te pogleda na svet mladim očima, širom otvorenim za sve nove svetove koji oduzimaju dah, i očima koje su stare i nagledale su se svega lepog i ružnog u svim svetovima, u ovom delu izrodio je sasvim osobenu fantazmagoriju koja povremeno, posebno kada su iscrtani gradski predeli podseća na slike legendarnog nadrealiste De Kirika. Nepatvorena melanholično-infantilna atmosfera u kojoj su se pomešali realnost i detinji snovi ključni je element koji „Dolazak“ Šona Tana čini intrigantnim, zavodljivim i nadasve nezaboravnim umetničkim delom.
            („Dnevnik“, 2020.)




Ivan Nešić (1964) poznat je ovdašnjim ljubiteljima žanrovske fantastike, posebno horora, kao vrstan pripovedač; do sada je objavio dve zbirke priča „Rigor mortis“ (1997) i „Jedan na jedan“ (2009) a zastupljen je u nizu antologijskih izbora fantastičke kratke proze („Tamni vilajet“, „Priča za kraj veka“, „Ugriz strasti: Priče erotske fantastike“, „Beli šum: Antologija priča o televiziji“, „Istinite laži: Priče o urbanim legendama“, „Apokalipsa – juče, danas, sutra: Priče o smaku sveta“, „U znaku vampira: Muške priče o krvopijama“, „Haarp i druge priče o teorijama zavere“, „Nova srpska pripovetka“, „Regia Fantastica“). Otuda je prijatno iznenađenje pojava njegovog prvog romana „Pod imelom“ (u izdanju „Everest media“, Biblioteka Znak Sagite), kojim je pretumbana ovdašnja uobičajena praksa da se prvo (neretko pod pritiskom izdavača) objavljuje roman a tek potom eventualno knjiga priča. Nezavisno od ove komercijalno-formalne strane priče, ono što je mnogo bitnije za kvalitet knjige jeste efikasno savladavanje tehnika i strategija pripovedanja u obe forme (pričama i romanu), a koje je bitno drugojačije i što nisu svi prozaisti u stanju da dostignu. Dobar pripovedač nije isto što i dobar romanopisac i obrnuto i to se vrlo očigledno (i bolno) može videti u mnogim knjigama pisaca koji su prešli iz jedne u drugu formu. No, recimo odmah, za Nešića je ova bojazan potpuno bezrazložna jer on suvereno vlada tekstom i uspešno raspoređuje-dozira tenzije romana do konačnog klimaksa u kome će se pripovedačke linije spojiti zaokružujući jednu situaciju uz problematski nagoveštaj onoga što sledi i naslućuje se (a nije opisano u romanu).
            Nešićev nevoljni junak dešavanja je sredovečni američki profesor književnosti u čiju se životnu rutinu tokom 2014.g. postepeno ubadaju događaji koji se ne mogu racionalno objasniti. On je zdravorazumski tip umereno hedonističkih navika, nesklon religiji i misticizmu, koji je preko glave preturio jedan tragično okončan brak, ima sporadične kontakte sa ćerkama a živi u drugom braku sa svim pripadajućim usponima i padovima. Činjenica da su deda i otac njegove supruge bili pravoslavni popovi (deda je izbegao iz Jugoslavije) ali i stručni isterivači duhova profesoru je prevashodno egzotični kuriozum o kome nema posebno mišljenje kao, uostalom, ni o detinjem imaginarnom prijatelju njegove supruge ili njenim praznovericama. Čak i kada se u tako uređenom i koliko-toliko ušuškanom svet počnu, bez ikakvog povoda, javljati čudna (čudnovata) dešavanja to profesoru nije znak za posebnu pažnju - ili, barem, nije ispočetka. Nagomilavanje anomalija, od bizarnih likova u kupatilu, pojava misterioznog motocikliste, kupovine table za prizivanje duhova, prosutog piva do susreta i razgovora sa davno mrtvim astronautom i ponovne pojave ženinog imaginarnog prijatelja, ipak će naterati profesora da „revidira stav“ i počne da sumnja u ono što vidi odnosno da podozreva kako iza pojavnog postoji i nešto nevidljivo a što će mu se nedvosmisleno obznaniti posle suprugine smrti i pozvati ga na delovanje ali - s druge strane života!
            Temeljna intriga romana - nadmetanje dva koncepta doživljavanja stvarnosti, onog koji insistira na pojavnom i onog metafizičkog - u kojoj izostaju besomučne akcione scene najpre zahteva od autora pažljivo građenje slike realnosti. Nešić uspeva da ispuni ovaj zadatak insistirajući na sijaset običnih, trivijalnih detalja koji se utapaju u široku sliku svakodnevice dodatno oplemenjenu nizom zapažanja i asocijacija o popularnoj kulturi i njenom uticaju na određene generacije. Na ovako bogato postavljenu pozornicu ulaze nezvani gosti koji su naznake drugačije realnosti (zaumne, začudne, magijske) ili su (kao mrtvi astronaut) emisari iz tog drugog nivoa/horizonta. Lepeza profesorovih samodefinisanih reakcija (roman je pisan u prvom licu) ide od zbunjenosti i neverice do postepenog uzmicanja pred navalama neprirodnog (ili natprirodnog) da bi, konačno, stupio u dijalog za onim u šta doskora nije verovao. Ova transformacija opisana je bez pompeznih obznana i melodramatske ekstatike; umesto bombastičnih scena (tako dragih žanrovskoj konfekciji) Nešić se opredelio za postupnost u otkrivanju i prihvatanju stranog elementa što nije umanjilo dinamiku romana istovremeno mu darujući veću ubedljivost kazivanja.
            Rečju, „Pod imelom“ je uspešna romaneskna avantura u kojoj Nešić demonstrira svoje nesporne spisateljske kvalitete i gradi uverljivu priču o temeljnim intrigama i dilemama spoznaje višestrukih stvarnosti, od fizičkih do mentalno-spekulativnih, koje u potpunosti određuju svaku pojedinačnu egzistenciju.
            („Dnevnik“, 2020.)

top