Proces socijalizacije odnosno uključivanja mlade jedinke u postojeću socijalnu strukturu (sa učenjem pripadajućih društvenih uloga), s jedne je strane izuzetno bitan za opstanak zajednice (grupe, plemena, naroda, države) a s druge vanredno traumatičan za „predmet“ (da ne kažemo objekat) socijalizacije - dete, šiparicu/šiparca, tinejdžera/tinejdžerku. Pošto su svi odrasli nekako (lakše ili teže) preživeli i prošli kroz taj trening/torturu i (ne)rado ga se sećaju, ova je tema neminovno našla svoje mesto u svim njihovim (odraslim) aktivnostima/delatnostima, od raznih nauka (društvenih, medicinskih...) do umetnosti i svakojakih formi zabave; primera radi, u literaturi postoji čitav „podžanr“ nazvan „bildungs roman“ odnosno roman o odrastanju. Ni 9. umetnost nije imuna na temu stasavaja pa se ova pojavljuje u raznim modusima, zavisno od ambicija strip dela; na jednom kraju lepeze su dogodovštine super heroja/heroina iz doba kada su bili mali a na sasvim suprotnoj su doživljaji običnih (anti)junaka. Upravo takav je i mali Rasel, protagonista grafičke novele „Kući po mraku“ Dejvida Smola („Modesty stripovi“, 2019.g) koji se sa 13 godina definitivno, bez ikakve krivice i bez zaštite, našao na životnoj vetrometini. Njegova majka je napustila porodicu i otišla sa tatinim najboljim prijateljem a tata Majk, povratnik iz Korejskog rata, ne uspeva da nađe rešenje za situaciju koja ga je zadesila. Zato se Majk odlučuje za selidbu u Kaliforniju, nadajući se pomoći od svoje starije sestre ali to je bila još jedna pogreška jer ih njegova sestra bez pardona izbacuje iz svoje kuće. Oca i sina lutanje dovodi do provincijskog mestašca Maršalfild gde nalaze jeftino utočište kod kineskog para Jian i Ven. Ubrzo Majk nalazi posao - predaje engleski zatvorenicima u San Kventinu. Posle par susreta sa uličnim snagatorima ali i rasistički nastrojenim seniorima, Rasel, s početkom školske godine, upada u vrtlog prilagođavanja i nalaženja mesta u grupi za koju je nepoželjni stranac. Bežeći od nasilja on se zbližava sa još jednim izopštenim marginalcem Vorenom, koji živi samo sa bakom. No, ovo druženje je samo privremeno utočište koje će Rasel napustiti posle bizarne epizode koja se može tumačiti kao početak otkrivanja (homo)seksualnosti ili tek grčevita potraga za dubljom bliskošću. Rasel će se prikloniti novim prijateljima Kurtu i Viliju, napadno izbegavajući Vorena. Njih trojica provode ludi letnji raspust u kome otkrivaju „zabranjene“ stvari kakve su alkohol i cigarete, malo bezobraznih provokacija na račun kelnerice, izmišljene priče o strašnom seksu, opasne vožnje biciklom, gluvarenje u kućici na drvetu... Manje-više idiličnu situaciju uništiće Kurtova nasilnost kojom svima želi da pokaže i dokaže svoju muževnost i koja će kulminirati Vorenovom tragedijom. Želeći da se iskupi za svoje slabosti Rasel, koga je, u međuvremenu, otac ostavio i netragom nestao, nepromišljeno će se zaputiti na put koji je svojevrsno pokajničko hodočašće. Povređen fizički i duhovno Rasel se vraća kod Jiana i Vena voljan da ispravi nepravde koje im je naneo ali i da pobegne negde daleko gde će sve biti „novo, iskreno, čisto i slobodno“.
            Raselovo stradalništvo započinje raspadom porodice koja bi trebala da bude njegovo sklonište od nasilnog okruženja; ipak, da to nije slučajnost potvrđuje ponašenje očeve sestre koja bez imalo sažaljenja odbacuje brata i njegovog sina ne obazirući se na njihove nevolje. A kad je primarna porodica „disfunkcionalna“ teško je očekivati da je stanje u grupi bolje, posebno među mladima kojima gospodare hormoni i imperativ samodokazivanja. Grupa traži žrtvovanje da bi joj se pripadalo i nemilosrdna je prema otpadnicima. U njihovom otkrivanju i kažnjavanju ističu se svakojaki grubijani i nasilnici čija se surova poigravanja lako okončavaju fatalno. Ipak, u tom surovom vrtlogu povremeno blesne zvezda dobrote i samilosti koja dolazi od potpunih stranaca i koja je u stanju da spasi nečiji život. Dejvid Smol (1945) u svojoj gorkoj priči otkriva upravo trenutke kada se ti dobri ljudi sreću i instinktivno (empatijski) „vuku“ jedni druge iz kala brutalne svakodnevice. Smol, koga domaća strip publika pamti po grafičkoj noveli „Šavovi“ (takođe izdanje „Modesty stripova“ Živojina Tamburića), prati Raselove doživljaje bez moralizatorskog patosa ili deklamatorskih pouka, „dozvoljavajući“ dečaku da čini i dobra i loša dela, da spoznaje svoje greške i ispašta za njih. I kao što je umeren i primiren na rečima, Smol je sjajan u vizuelnom pripovedanju koje teče spontano, prirodnom lakoćom na svih (impozantnih) 400 stranica!
            Rečju, „Kući po mraku“ (što je vanredno ilustrativan i značenjima bogat naslov) pleni pažnju čitalaca znatiželjnih da otkriju tajne odrastanja u provinciji SAD polovinom XX veka i tu pažnju bogato nagrađuje spoznajama nekih od svevremenih, krucijalnih istina o (ne)čovečnosti i beščašću.
            („Dnevnik“, 2020.)

„Kad čovek pravi planove, Bog se smeje...“ piše Marko Stojanović u uredničkom uvodniku jubilarnog broja „Strip pressinga“, dvosmisleno naslovljenog sa „Umesto (pro)slave“. Naime, s jedne strane, pred čitaocima i saradnicima stoji 20 brojeva časopisa (plus 4 specijala), niz izložbi i promocija širom regiona - i sve to za 18 godina izlaženja praćenih svakojakim iskušenjima i redovnim posezanjem za poslovičnim (i za ovdašnje kulturne neprilike obaveznim) štapom i kanapom. Upravo zato je 20 brojeva itekako velika brojka i uspeh kojim se treba hvaliti i dičiti. No, s druge strane, vreme nezaustavljivo teče i uzima svoj danak - i tako su nas, u finišu 2019.g, napuštila čak četvorica strip delatnika čiji je trag na ovdašnjoj sceni nemerljiv: crtači i po potrebi scenaristi, Svetozar Živković Sveživ (1944-2019) i Dragoš Jovanović Fera (1940-2019) kao i Zoran Pešić Sigma (1960-2019), pesnik, prozaista, urednik, nezamenjivi pomagač u realizaciji strip projekata. Pored ove trojice Nišlija, napustio nas je i Radivoj Bogićević (1940-2019), tvorac legendarnih junaka iz edicije „Nikad robom“: „Akanta“, „Blaža i Jelice“, „Neustrašivih“... Dirljivim tekstovima koji su mešavina ličnih sećanja i fascinacija „Strip Pressing“ oprašta se od velikana i, kao zalog da njihovo delo neće biti zaboravljeno, nastavlja svoju misiju širenja 9. umetnosti na ovim prostorima.
            Osnovna koncepcija magazina nepromenjena je i on donosi red stripova red tekstualnih priloga u kojima se prikazima predstavljaju strip knjige i albumi iz regiona odnosno kroz intervjue otkrivaju stvaralačke ideje i dileme strip stvaralaca. Pionirska i gotovo prosvetiteljska misija magazina vezana za otkrivanje strip scena okolnih zemalja, koja je potencirana i u ranijim brojevima, nastavlja se i u novom pa tako znatiželjni čitaoci mogu da se informišu o albumima „Crna Frustanela“ grčkog tandema Christos Stampoulis i Giorgos Tsakirellis i „Goni to smeće“ Frana Petruša te knjizi „Kratka istorija bugarskog stripa“ Antona Stojkova; intervju sa Bogdanom Kelatuom, strip autorom iz Jašija u Rumuniji, skicira, čini se, prilično živu strip scenu u susednoj nam državi koja se, kao i ovde, bori sa svoj opstanak, prosperitet i priznanje. „Strip pressing“ kontinuirano prati ovdašnje umetnike koji rade u svetski poznatim strip kućama i u razgovorima sa njima otkriva njihova iskustva i prikuplja savete koji mogu pomoći onima koji kreću putevima „priča u slikama“. U ovom broju svoju stvaralačku avanturu opisuje Viktor Bogdanović, koji ima ekskluzivne ugovore sa „DC“-ijem za crtanje „Supermena“, „Betmena“, „Suicid Squad“-a; Viktor, između ostalog, kaže (kao savet i pouku) „Ne ustajem od stola dok mi ne krene“. U konkurentskoj kući, „Marvel“-u, angažovan je Dalibor Talajić, kao crtač „Spajdermana“, „Avendžersa“, „Iks mena“, „Dedpula“; i njegovo iskustvo potvrđuje da „Nema preskakanja stepenica“ odnosno da se mora raditi stalno i predano, sa mnogo odricanja i požrtvovanja. Nešto iskusniji autor (aktivan više od 30 godina), Dario de Vinćenco, angažovan prevashodno u kući „Serđa Bonelija“, gde, između ostalog, crta Dilana Doga i Zagora, potvrđuje priče mlađih kolega a na pitanje šta se dešava kad dobije scenario koji mu nije interesantan odgovara da se i tada posao radi „najbolje moguće i vrlo profesionalno“. Konačno, razgovor sa Sašom Dimitrijevićem, pod naslovom „Ja sam karikaturista sirotinje i naroda“, otkriva da je i bavljenje karikaturom posao za ceo dan i - ceo život. Sav uloženi teški rad i trud biva nagrađen pažnjom publike te nadahnutim, ushićenim tekstovima kritike i poštovalaca; takvi su tekstovi o „strip klasiku“ Šang Čiju (koji izgleda i ponaša se kao Brus Li) i junak je „Marvel“ svezaka odnosno o legendarnom „Ninđi“ koji je živeo na stranicama ovdašnjih roto romana i strip svezaka a proistekao je iz pera niza domaćih snaga (Lebović, Aladžić, Laci, Slavković, Plavšić, Kerac, Peka, Obradović...).
            Strip praksa - dakle, nove strip priče - donose novi segment serijala „Beskrvni“ (Stojanovića i Nikolića), eksplozivno-špijunsku „Atomsku plavušu“ Hristova, vestern „Plavokosa smrt“ Tarabića, sjajnu Andronikovu parodiju na Dilana Doga, vesele Kamenosove kaiševe o Mefistu, „Fabulozni povratak“ (Veljkovića i Bogdanova) u kome je ljuti Nindža otkrio da ga je publika - zaboravila, gorku verziju „blejdranera“ sa mnoštvom dilema (Stojković i Fejzula) i vatreni ljubavni rastanak (Ganas i Koutris).
            Rečju, „Strip pressing“ dragoceno je i, na žalost, retko ovdašnje izdanje koje donosi mnogo radosti i pouka stripoljubcima te zbog toga zaslužuje svu pažnju i podršku.
(„Dnevnik“, 2020.)


Višestruko proverena logika opstajanja strip izdavača kaže da je nužno štampati stripove koji će zainteresovati što raznolikiju publiku; specijalizacija za određene sadržaje-žanrove ili, čak, forme izdanja (sveske za trafike, manje ili više luksuzni albumi), neminovno sužava ciljnu grupu konzumenata i povećava rizik finansijskog neuspeha. Što je izdavač veći to je veća i količina novca u opticaju pa i briga da se on obrće i uvećava. „Sergio Bonelli Editore“, italijanski strip gigant itekako vodi računa o svemu rečenom pa u svom katalogu ima pored kaubojaca (sa kojima je započeo posao), krimiće, horor, naučnu fantastiku, ratne, istorijske, avanturističke i sentimentalne stripove - sve u velikim i malim serijalima ili kao samostalne priče u obliku jeftinih mesečnih svezaka ali i luksuznijih izdanja. Interes mladih (i onih malo odraslijih) čitalaca pažljivo se prati; isto se tako „tempira“ i serioznost sadržaja, od infantilnih do „ozbiljnih“ uz držanje određenog „nivoa“ i izbegavanje eksperimenata. No, zakazani termin pojave sveske ume da bude ključni kriterijum kome su ostali elementi stripa u potpunosti podređeni. Sve zahteve ispunjavaju (bez)brojni scenaristi, crtači i koloristi-najamnici čija se uloga ne potcenjuje ali ni precenjuje jer su, ipak, deo mašinerije - i to zamenjivi deo. Poneki od tih „izvođača strip radova“ mogu, tokom vremena, da zasluže pažnju i prepoznavanje publike i bosova te tako steknu određene profesionalne privilegije među koje spada i realizacije ponekog samostalnog projekta. Album „Klon“ Korada Mastantuonoa (1962) primer je takve „povlastice“. Korado je dugogodišnji crtač raznih serija (Nik Rajder, Magični vetar, Dilan Dog, Teks Viler) koji se u „Klonu“ potpisuje kao kompletni autor (scenarista, crtač, kolorista) što bi moglo da znači da njegovi poslodavci računaju da on ima potencijale za napredovanje kao samostalan autor - naravno, u okvirima važećih-funkcionalnih principa „korporacijskog stripa“.
            Glavni junak stripa je Roko Bazilea, s jedne strane genijalni programer interfejsa, a sa druge momak avetnog lika sa mnoštvom psiholoških (tačnije psihijatrijskih-šizofrenih) problema od kojih se (ne)uspešno lečio i zbog koji pati od povremenih (vrlo uverljivih) halucinacija. Roko živi u 2072. godini u Rimu koji je (kao i danas) haotično mesto mešanja duge, burne istorije i savremenosti. Roko dobija posao sređivanja sistema zaštite kod Janusa Keplera, ministra zdravstva. U toku izvođenja programerskih radova u kabinet upada naoružana trojka i ubija ministra a zatim Rokoa, kao neželjenog svedoka, juri kroz zgradu. Pošto na jedvite jade umakne Roko, u svom skrovištu, prati medije ali - niko ne obaveštava o ubistvu. Na nagovor devojke Veronike on odlazi u ministarstvo i tamo sreće ministra - živog i zdravog! Pokoleban i sklon da poveruje kako je sve što je video još jedna halicinacija, Roko ipak pokušava da proveri snimke sa kamera u ministarstvu i - opet naleće na ubice... Sledi još jedna potera sa pucnjavom i pojava novog spasioca - Korine Biso, biologa koja tvrdi da iza svega stoji farmaceuska kuća koja je „sklonila“ ministra pošto nije prihvatao njihove planove (odnosno manipulacije sa bio inženjeringom). Potpuno sluđen i rastrzan onim što je video i onim što mu se naknadno prikazuje i dešava, Roko pristaje da pomogne Korini da se stvari razreše ali ubrzo shvata da je ponovo prevaren i iskorišćen.
            „Klon“ zdušno koristi sve obrasce oštre i brze akcione priče sa mnogo jurnjava i obrta, smeštene u bližu budućnost i na „domaći teren“ što mu omogućava da crta prepoznatljive eksterijere Rima delimično izmenjene i dopunjene novotarijama. Ovaj vizuelni segment apostrofira se i u predgovoru albuma kao poseban kvalitet (naravno, pre svega za italijanske čitaoce). U osnovi strip varira priču o zlim moćnicima i usamljenom pojedincu, o zloupotrebi nauke i farmakološkoj mafiji bez iskoraka u nova rešenja. Osim ovih pripovedačkih šablona, Mastantuono je morao da poštuje i one crtačke (tri kaiša sa po dve sličice na stranici) što je svakako „ukrotilo“ i usporilo dinamiku u scenama potere mada je crtež korektan, bez očiglednih promašaja. Zadata dužina albuma nametnula je „prostorna“ ograničenja zbog kojih su neke stranice pretrpane objašnjenjima. Ipak, uprkos ponekim nesigurnostima, „Klon“ je primer standardnog korporacijskog stripa koji je isključivo namenjen zabavi mlađe publike i koji je taj zadatak, sveukupno, uspešno obavio.

(„Dnevnik“, 2020.)


Agilni izdavač „Čarobna knjiga“ nastavlja da raduje stripoljupce svih uzrasta. Uz dela tekuće svetske produkcije štampaju se i reprezentativna dela koja su već ušla u istoriju 9. umetnosti odnosno stekla kultni status među poznavaocima stripa. Na tom tragu su se, u ediciji „Stari kontinent“, pojavile dve knjige koje sabiraju proslavljeni serijal „Inkal“ scenariste Alehandra Žodorovskog (1929) i crtača Žana Žiroa Mebijusa (1938-2012). Reč je, dakle, o svih šest albuma (prvi put štampanih od 1981. do 1988), kratkoj priči-dopuni „U srcu neprobojnog metabunkera“ iz 1989.g. te obimnoj knjizi „Misterije Inkala“ Žana Anestea i Kristofa Kilijana koja je svojevrsna enciklopedija ovog serijala ali i širi uvid u autorske opsesije dve snažne autorske pojave, Žodorovskog i Mebijusa, koje su u ovaj projekat unele sve svoje snage i stvorile sjajan amalgam čiji uticaj na strip medijum odnosno na naučnofantastični strip oseća i danas (a dodatno je potvrđen i pojačan serijalima „Pre Inkala“ odnosno „Završni Inkal“). Osim pomenutih, posebnost ovih knjiga je i obnova originalnog kolora u albumima; stoga se, bez preterivanja, može reći da je ovim izdanjem „Inkal“ na našim prostorima predstavljan najpotpunije i najtemeljnije.
            Prvi tom sadrži četiri albuma serijala („Crni Inkal“, „Inkal svetlosti“, „Ono što je dole“ i „Ono što je gore“) u kojima znatiželjni čitaoci najpre upoznaju glavnog (anti)junaka Džona Difula, ne previše spretnog i bistrog „vlasnika dozvole za detektiva R klase“, koga grupa nasilnika, da bi mu „izvukla“ potrebne informacije, na „prigodnom“ mestu zvanom Avenija samoubica, baca u bezdan-procep u nivoima podzemnog grada koji se završava jezerom kiseline. Surovu igru prekidaju roboti-policajci kojima Diful neuverljivo pokušava da objasni svoje poslednje doživljaje. Proganjanje Difula nastaviće se čim ponovo izađe na ulici. Hteo-nehteo detektiv upada sve dublje u vrtlog događaja koji ga mogu koštati života ali mogu i da unište planetu odnosno čitavu galaksiju. Povratak u stan otkriće da je njegov ljubimac - betonska ptica postao prorok svetih istina koga već obožava okupljena masa. Na skup upadaju Bergovi, rasa iz sazvežđa Labuda, koja namerava da uništi planetu; s druge strne stižu mutanti a u sveopštu pucnjavu se umešaju i predsednikovi grbavci (elitna jedinica za prljave poslove), Svi oni traže mitski Inkal koga je Diful dobio od umirućeg bića u kanalizaciji! Diful beži od predsednika (sa titulom „velikozmijstvo“) u novokloniranom telu na površinu planete odakle će stići u Tehnograd kojim vlada sekta Tehnosa. U međuvremenu u potragu za Difulom kreće i znameniti borac-ubica Metabaron (koji ima svoj zasebni serijal u okviru Žodoverzuma)!
            Tako počinje velika strip avantura koja je po spoljnim karakteristikama najbliža „svemirskoj operi“, podžanru naučne fantastike u kome sve vrvi od svemirskih carstava, međugalaktičkih ratova i neverovatne tehnologije. Žodorovski zdušno i obilno koristi žanrovsku ikonografiju i obrasce, od putovanja na egzotična mesta i planete, preko različitih rasa i vrsta do revolucija i gigantskih bitaka. Kako priča odmiče tako postaje jasno da iza sveg zamešateljstva stoji krucijalni sukob dva principa - Svetlosti i Tame - na kojima su utemeljeni Univerzum i svi svetovi. U konstruisanju, zaplitanju i rasplitanju ove priče Žodorovski ne zazire da upotrebi svoja znanja raznih mitologija odnosno iz nekolikih ezoterijskih disciplina čime obogaćuje moguća čitanja i tumačenja priče odnosno izdiže je od uobičajenih, rutinskih egzotično-eskapističkih sadržaja koji se zaboravljaju odmah posle konzumiranja. „Inkal“, naprotiv, ostaje trajno zapamćen kao izuzetna bajkovita i spiritualna avantura.
            Ambicioznom i zahtevnom scenariju superiorni vizuelni lik dao je Mebijus. Ovaj serijal potvrda je činjenice da je Mebijus stvorio likovni identitet budućnosti u popularnoj kulturi poslednjih decenija XX veka. Sve što je Mebijus nacrtao, od eksterijera i enterijera, svemirskih brodova, ulične i visoke mode, skafandera, oružja i svakovrsne opreme, ugrađeno je u svest žitelja Zapadnog sveta s kraja XX veka kao najverovatniji i najočekivaniji „lik stvari koje će doći“. U „Inkalu“ Mebijus stvara fascinantne slike gradova-mravinjaka, idilične prirode, anđeoske lepote i brutalne, sirove ružnoće, sterilne, sjajne tehnike i sveprisutnih otpada na kojima završavaje nekada prestižne mašine. Ono što pleni je utisak neverovatne lakoće kojom linije „osvajaju“ belinu hartije, čudesni rakursi i sugestivna, dinamična a elegantna kompozicija tabli od kojih zastaje dah. Pažljivi gledalac koji lista albume „Inkala“ u potpunosti je svestan da u rukama drži neporecivi dokaz Mebijusove crtačke genijalnosti.
            Rečju, „Inkal“ je remek-delo stripa XX veka, jedinstveni i neponovljivi spoj reči i slike, mudrosti i humora, fantastična vizija jednog Univerzuma i temeljnih vrednosti koje njime vladaju; kao takav „Inkal“ je nezaobilazna lektira za svakog poštovaoca svekolike Umetnosti.
            („Dnevnik“, 2020.)



Istorija stripa na ovdašnjim prostorima prepuna je iznenađenja. Od dolaska novog zabavnog medija (posle I svetskog rata) koji je vrlo brzo, u „izvođenju“ domaćih autora, „buknuo“ u brojnim publikacija i pridobio pažnju publike (ponajviše mlade ali i one malo starije) do prekida zbog II svetskog rata i rigidnog stava nove vlasti te ponovne popularnosti i nestajanja tokom ratova 1990-tih te mukotrpnog izdizanja u osiromašenom ostatku nekada velike države, strip je pokazao i svoju krhkost i svoju vitalnost, nagrađujući čitaoce izuzetnim delima. Pošto ne postoji državna institucija koja bi se bavila proučavanjem istorije našeg stripa, nekolicina entuzijasta prihvatila se teške ali plemenite rabote da na svetlo dana ponovo iznese mnoštvo valjanih a zaboravljenih stripova. Svaka nova knjiga koja se time bavi svojevrsno je čudo kako zbog toga što spasava deo kulturološkog blaga tako i zbog otkrića visokih umetničkih kvaliteta starih stripova. Takav je slučaj i sa knjigom „Sportska parada iz mravljeg grada“ (izdavač Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, 2019) koju su priredili Vasa Pavković i Saša Rakezić a koja sadrži reprinte dve epizode („Sportska parada iz mravljeg grada“ i „Svađa mala zbog futbala“) stripa koji su stvorili novinar Milan Kovačević (1915-1985) i crtač Milorad Dobrić (1924-1991). Stripovi su najpre objavljivani u nastavcima u listu „Sport“ tokom 1953. godine da bi, krajem iste godine, zbog velikog uspeha kod čitalaca, bili štampani kao zasebne strip sveske koje su se prodavale na kioscima; od tog pojavljivanja do danas, bezmalo sedamdeset godina kasnije, ovi stripovi nisu bili dostupni znatiželjnim čitaocima. Dobrić je na strip scenu izašao već 1945.g. kada je u izdanju Aleksandra J. Ivanovića (izdavača predratnog „Mike Miša“), uz Mišića i Đorđevića, bio deo ekipe koja je realizovala strip „Tri ugursuza za vreme okupacije“; no, stip je odmah bio zabranjen kao štetan! Dobrić je nastavio da crta karikature ali i stripove i stvorio niz nezaboravnih junaka - Ljubu Trubu, Peru Pešaka, Kurira Fiću... Novinar Milan Kovačević široj javnosti je najpoznatiji kao urednik i voditelj TV emisija „S kamerom kroz svet“ i „Karavan“. 
            Dvojac Kovačević-Dobrić osmislio je i realizovao stripove „Sportska parada iz mravljeg grada“ i „Svađa mala zbog futbala“  oslanjajući se na iskustva ranih stripova Volta Diznija - pošto su junaci antropomorfni mravi u ljudskom okruženju (gradovi, automobili, reklame, kafane, moda, televizija, radio...) - sa akcentom na sportska takmičenja (trčanje, plivanje, boks, fudbal) što je, naravno, u skladu sa listom „Sport“ u kome je objavljivan. Zaplet prve epizoda počinje vrlo provokativno: crni mravi, čiji grad je uništila oluja, traže mesto gde će podići novi grad, put ih vodi preko teritorije i grada „Prah i trava“ u vlasti žutih mrava a da bi mogli da nastave dalje predstavnik crnih mrava mora da pobedu u tri sportska nadmetanja! Naravno, žuti mravi žele pobedu i zbog toga smatraju da su im dozvoljene svakojake smicalice. Crni mravi imaju jednog takmičara - Boru, atletu koji je dobrodušan ali i naivan u odnosu na prevejane „gradske momke“. Da zamešateljstvo bude veće, u priču se uplete i gradska lepotica, žuta mravica, Cica na koju je Bora „slab“, što se, pak, ne dopada njegovoj drugarici iz detinjstva Marti. Posle niza komičnih ali i kriminalnih avantura i iskušenja crni mravi će moći da nastave svoj put. U narednoj epizodi, crni mravi su izgradili svoj Novigrad i lepo žive; imaju svoj „futbalski klub“ u kome je zvezda znani Bora. No, žuti mravi, iritirani navodnim hvalisanjem crnih mrava, izazivaju ih na utakmicu a onome ko pobedi sleduje zlatni pehar. Crni mravi prihvataju izazov ne znajući da je šef sportova iz „Praha i trave“ poslao ekipu koja treba da špijunira crni tim i zavrbuje njihovog golmana (da ili pređe kod njih ili da „pušta“ golove). Ali, ni Bora nije naivan pa angažuje Martu da sazna tajne planove protivnika. Konačno, pojavljuje se i Cica koja i dalje voli vetropirastog Boru... Bori sleduje još jedna otmica i oslobađanje zbog čega stiže tek na drugo poluvreme utakmice, kad njegov tim već gubi sa 5:0. Na kraju, crni pobeđuju zbog boljeg izvođenja penala a žutima poraz teško pada pa spremaju novu smicalicu...
            Kao i svaka basna i ovaj strip, uprkos početne infantilnosti i komičnosti, ne preza da prikaže i mračne strane mravljeg (ljudskog) karaktera (od zavisti, zlobe do ljubomore) odnosno svakovrsne smicalice pa i nasilje. Kovačević je, osim ljupkih rimovanih dijaloga uspeo da oslika prepoznatljive karaktere i situacije koje je Dobrić sjajno pretočio u dinamične crteže sa nizom finih detalja u mimici i pokretima junaka te u enterijerima i eksterijerima, sve do sveća u farovima automobila što je diskretni citat i omaž Diznijevim stripovima. Priča, međutim, ne štedi ni mutne rabote koje su bile aktuelne tada kao i danas: vrbovanje igrača, sukobe nadobudne uprave i tima (uprava je toliko brojna da nema mesta za rezervne igrače, uprava putuje avionom a tim - kamionom, uprava proverava noćni život metropole...).
             Rečju, knjiga „Sportska parada iz mravljeg grada“ M. Kovačevića i M. Dobrića, objavljena zahvaljujući požrtvovanom entuzijazmu V. Pavkovića i S. Rakezića, pravo je otkrovenje za ljubitelje naše 9. umetnosti i dragoceni istorijski dokument odnosno dokaz vrhunskih dometa domaćih strip stvaralaca.
            („Dnevnik“, 2020.)


Konan Varvarin (ili Simerijanac) jedan je od junaka tzv „zlatnog doba palpa“ koji nije zaboravljen već je, naprotiv, i dalje vrlo živ, poznat i popularan. Pod „zlatnim dobom palpa“ istoričari i teoretičari popularne kulture podrazumevaju period u SAD između dva svetska rata (mada ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka do 1950-tih) u kome su bujale svakovrsne jeftine roto-edicije prepune priča (avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudoistorijskih, ratnih) pisanih namenski da bi zabavile mladu publiku, bez ikakvih literarnih ambicija; paralelno sa „zlatnim dobom palpa“ trajalo je i „zlatno doba stripa“ odnosno „zlatno doba stripovskih superheroja“ ali i zlatno doba dramskih radio serijala. Bezbroj palp junaka nastajalo je i nestajalo još dok je njihovo „zlatno doba“ trajalo a retki su uopšte ostali upamćeni ili su još „aktivni“. Među takvima jedan od najpoznatijih (uz Tarzana) svakako je Konan. Njega je osmislio Robert E. Hauard (1906-1936), pisac raznovrsnih palp priča (njegov najpoznatiji junak do pojave Konana bio je Kralj Kul od Atlantide); prva priča sa Konanom kao glavnim junakom „Feniks na maču“ štampana je u magazinu „Čudne priče“ („Weird stories“) u broju za decembar 1932.g. Do 1936.g, kada je Hauard izvršio samoubistvo, objavljeno je 17 priča o Konanu (sem jedne sve u „Čudnim pričama“) i jedna roman; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Hauard i Konan utonuli su u zaborav do 1950-tih kada su u knjigama preštampane objavljene priče a zatim i one neobjavljene te priče koje su dovršili Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). Konan je postao kultni heroj među ljubiteljima epske fantastike, posebno podžanra „mača i magije“ („sword and sorcery“), a svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa, i od tada njegova popularnost raste u svim medijima (literatura, strip, film, komjuterske igrice).
            Konan je živeo u zaboravljeno „Hiborijansko doba“ koje je nastalo posle potonuća Atlantide i sjajnih gradova i trajalo do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava; on je među „civilizovane“ ljude stigao iz varvarske Simerije i, sa mačem u ruci, divovskog rasta i snage, mrkog pogleda plavih očiju koji seva ispod crne kose, lutao gradovima, krao, pljačkao, veselio se, ubijao, predvodio gusare, uvek se pokoravajući bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. Posle mnogo pustolovina i pijanki uspelo mu je da odvažnošću, spetnošću i hrabrošću osvoji presto Akvilonije koja će, pod njegovim kraljevanjem, procvetati i prosperirati. Ali, zavidni susedi planiraju da sruše Konana i zato magijskom nekromantijom iz mrtvih (posle 3000 godina) dižu Ksaltotuna, najvećeg crnog maga iz mitskog Aherona! Tako počinje jedini roman o Konanu, „U času zmaja“, u kome on, na vrhuncu svoje snage (kada ima 40-tak godina), nakon velike bitke gubi svoju vojsku i biva zarobljen. Ipak, uz nenadanu pomoć robinje Zenobije, Konan uspeva da pobegne iz tamnice u katakombama usput pobeđujući strašnu zver (isti beg izveo je u priči „Skerletna tamnica“). Da umakne goniteljima pomoći će mu i čarobnica koju prati sivi vuk. Konan je nameran da povrati vlast i traži podršku vernih velikaša a dobija je i od sveštenika Asurinog kulta koji, dok je vladao, nije proganjao. Da bi pobedio Ksaltotuna, varvarin mora da se dočepa Srca Arhimanovog, dragulja velikih moći koji je ukraden. Prateći trag lopova Konan prolazi kroz surove predele i gradove istovremeno se vraćajući u sopstvenu prošlost jer se maskira u vojnika-plaćenika, posećuje ljude iz svoje prošlosti, ponovo predvodi crne gusare, luta po prastarim hramovima... Ali i on je progonjen od fanatičnih ubica i meta je mračnih sila. Konačna bitka Konana i njegovih saveznika sa vojskama osvajača istovremeno je i velika borba natprirodnih sila.
            Roman sadrži sve krucijalne elemente palp literature: eskapističku avanturu, egzotiku, mistiku i napetost („suspence“), bitke i potere, živopisne likove, kitnjaste opise. No, Hauardova priča je temeljno osmišljena, bez jeftinih improvizacija i neuverljivih, nedorečenih situacija. Osim nesporne i očekivane zabave, znatiželjni čitaoci mogu da uživaju u povremenim zajedljivim piščevim komentarima - naime, Konanovo varvarstvo (koje znači snagu ali i razboritost i bliskost sa svetom/prirodom) stalno se sudara sa izveštačenom civilizovanošću gradova (koja „proizvodi“ nejake ljude sklone zlu i porocima); otuda je Konan fizički i moralno superioran prema novim vremenima i običajima (koja se protežu sve do danas).
            „U času zmaja“ prva je knjiga u najavljenom serijalu izdavačke kuće „Strahor“  (prevodilac Goran Skrobonja, ilustrator Dražen Kovačević) kojom će biti predstavljen Hauardov originalni opus posvećen Konanu zahvaljujući kome će se domaći čitaoci konačno upoznati sa temeljima žanra „mača i magije“ odnosno sa autorom koji je njegov osnivač i klasik.
(„Dnevnik“, 2020.)

top