Den Simons (1948) se u istoriju
naučne fantastike 'upisao' romanom „Hiperion“ (1989), jednim od
najboljih žanrovskih dela u 1980-tim. Ove „Kenterberijske priče budućnosti“
(„Čarobna knjiga“, 2022.g) plenile su pažnju kritičara i publike snagom
vizije i rafiniranim stilom. „Hiperion“ je uskoro prerastao u serijal
koji je držao pažnju onih koji su 'zagrizli iz prve'. Nakon avantura u dalekoj
budućnosti i dubokom svemiru, Simons je težište stvaralačke energije
prebacio na horor napisavši nekoliko zapaženih romana („Teror“, „Drud“);
Simons je i započeo karijeru horor romanom „Pesma boginje Kali“,
1985.g. Romanom „Ilion“ (2003; izdanje „Čarobna
knjiga“, 2023. godina) autor se vratio u okrilje naučne fantastike;
to je prvi deo epopeje koja se nastavlja u romanu „Olimp“ (2005; izdanje
u dva toma „Čarobna knjiga“, 2023. godina).
Da bi stvorio lik
budućnosti udaljene od nas oko 4000 godina, Simons se vratio u duboku
prošlost: svemoćni bogovi, u svemu nalik onih starogrčkim, koji stoluju na Olimpu
ali onom na Marsu (najvišoj planini Sunčevog sistema), zarad svoje
zabave priređuju na Zemlji živu verziju Homerove „Ilijade“, sa pripadajućim
pokoljima, razmiricama, svađama, intrigama i ljubavima. Da bi sve teklo prema
literarnom predlošku angažovani su i 'posmatrači', ljudi dignuti iz mrtvih.
Jedan od njih, naš savremenik, dobija tajni zadatak od boginje Afrodite,
da poremeti dešavanja, što ga vodi od tople postelje Jelene Trojanske do
prostranih holova marsijanskih bogova... Centralnu liniju zapleta prate još dve:
u drugoj se nižu doživljaji ljudi koji žive u svojevrsnom ispraznom Raju
na Zemlji stvorenom od mističnih post-ljudi koji su se odavno preselili
na veštačke prstenove koji obavijaju Zemlju. Potpuno bezazleni i
neinventivni, zatočenici izobilja uživaju u beskrajnim zabavama koje
podrazumevaju i praćenje Trojanskog rata kao svojevrsnog 'rialiti' šou
programa. Kada tim ljudima istekne rok upotrebe bivaju uzdignuti na orbitalne
prstenove i tamo obnovljeni. Sticajem okolnosti jedna takva grupe će sresti
ženu koja nije upisana u registre a potom i originalnog Odiseja; svi zajedno
kreću u potragu za istinama, u potragu koja ih vodi u orbitalne prstenove...
Junaci treće priče su biomehanički organizmi poslati sa ruba Sunčevog
sistema da istraže anomalije zabeležene na Zemlji i Marsu.
Dva robo-prijatelja, ljubitelji Prusta i Šekspira, kreću na
putovanje sa neočekivanim ishodima... Na poslednjim stranicama „Iliona“ vidimo,
spremne za veliku bitku, dve suprotstavljene vojske, onu bogova i onu njihovih
dotadašnjih igračaka, Grka i Trojanaca, potpomognutih malim
zelenim robovima i robotima. Mnoštvo tajni biće razrešeno u drugom delu romana,
od one ko i šta su 'novi-stari' bogovi, gde su nestali post-ljudi i
zašto su ostavili Zemlju takvom kakva je, otkud Odisej među
dalekim potomcima, kakva je istorija robota i malih zelenih robova, te,
konačno, ko će pobediti u velikom boju...
U „Olimpu“,
dakle, čitalac otkriva deo onoga što se dešavalo tokom 4000 godina od
današnjice. U tom periodu ljudska vrsta je mnogo toga preturila preko glave,
regresirala ali i napredovala sve do moći koje su pripisivane upravo bogovima.
Budućnost čovečanstva, u „Ilion/Olimp“ verziji, nadovezuje se na
sadašnje svetske podele, od kojih je ključan rat između Muslimana i Jevreja.
Tehnološki napredak jeste mogao doneti boljitak ali se stare mržnje nisu mogle
zaboraviti pa su protivnici neprestano razvijali nova oružja da bi uništili
suparnike; preko moćnih bombi i savršenih borbenih robota stiglo se do
ultimativnog oružja - mini crnih rupa kojima bi čitava planeta bila poništena u
ime fanatizma i definitivne pobede Muslimana. Odgovor suprotne strane
bio je u specijalnom virusu 'Rubikonu' koji će pobiti samo nevernike; ni
činjenica da se, zbog nedostatka vremena za imunizaciju, ne mogu spasiti svi
'pravedni' nije sprečila upotrebu oružja. Borba na život i smrt je zavrtela
novi krug, i to umalo potpuno uspešan; ono što se nije desilo u očekivanom
atomskom ratu polovinom XX veka desilo se stotinjak godina kasnije.
Porivi jači od razuma konačno su bili ispunjeni i 'staromodni' ljudi su
zapečatili svoju sudbinu. Njihovi naslednici, post-ljudi, razvili su
svoje sposobnosti, izdigli se iznad telesnih oblika, i zaronili u samo tkivo od
koga je sazdan svemir. Ali, nisu mogli da pobegnu od sopstvene prošlosti niti
da se odvoje od ograničenja vrste iz koje su ponikli pa se zbog toga oni
poigravaju 'staromodnim' ljudima (koje su 'skleptati' od preostalog DNK
materijala) ali i među sobom, iskušavajući snage u nadmudrivanjima i
smicalicama. Ipak, ova zabava ne prolazi neopaženo i privlači bića veća i jača
od svega što se uopšte može zamisliti.
Simonsova epopeja
završava se koliko-toliko srećno ali je to 'hepi-end' na ruševinama,
posle besmislenih razaranja i pod senkom opasnosti koja može da bane svaki čas.
Autorova polazna teza očito je da čovečanstvo mora da iživi i istera svoje
bube; bude li, posle tog besmislenog pokolja, neko opstao možda će - ali samo
možda - krenuti plemenitijim putem. No, to će zahtevati da se pregazi prag
deklarativne čovečnosti i uđe u nove sfere jer, da bi bila stvarna, čovečnost,
u koju ne spada ni ubijanje ni iživljavanje na slabijima, mora biti funkcionalna
- a prvi korak u tom pravcu je bukvalni opstanak i suživot vrste koja sebe
naziva Homo Sapiens. Da li je tako nešto uopšte moguće, pitanje je na
koje umetnost i stvarnost daju različite odgovore.
(„Dnevnik“,
2023.)
0 komentara:
Постави коментар