Kafane, barovi, svratišta, taverne, bircuzi, rečju mesta na kojima se ljudi okupljaju da se, uz muziku, druže i pričaju, jedu i piju, - konstanta su svih civilizacija u svim vremenima, od antičkih do današnjice. Mada se pojavni oblici menjaju (čitaj, manje su ili više uglađena, prljava ili čista) takva mesta stecište su različitih sudbina, mnoštva emocija i njihovih demonstracija, od duboke potištenosti do razuzdane veselosti i nasilja, i kao takva su koncentracija esencije življenja što ih, po prirodi stvari, dovodi u žižu interesovanja svakovrsnih umetnika. Rimska svratišta, kineske čajdžinice, engleski pabovi, saluni sa Divljeg zapada, srpske krčme u planini, barovi u savremenim belosvetskim megapolisima, bila su i ostaju vrela usuda, njihove raskrsnice ili konačna odredišta. Stankovićeva „Koštana“, Balzakova „Kod mačke koja se lopta“, Čestertonov „Del in“, Klarkove „Priče iz 'Belog jelena', Kertizova „Kazablanka“, Petrovićevi „Skupljači perja“ ili belosvemirski bircuzi iz Lukasovog serijala „Zvezdani ratovi“ i (bez)brojna druga umetnička dela ne mogu se zamisliti bez kafana kao nezvaničnih ali delotvornih centara moći u kojima se razrešavaju konflikti, deli pravda, spoznaju mudrosti i ludosti, doživljavaju katarze. U dugu listu znamenitih kafana svetske umetnosti ravnopravno je upisan i „Bar kod Džoa“ potekao iz saradnje dvojice velikana 9. umetnosti, strip crtača Hosea Munjoza (1942) i scenariste Karlosa Sampaja (1943). Ovi nevoljnici-emigranti iz Argentine morali su, zbog političkih (ne)prilika, da pobegnu iz svoje domovine i sreću potraže u Evropi. Strip serijalom „Alak Grešnik“ (započetim 1975.) predstavili su se stripoljupcima kao talentovani, inteligentni autori. „Bar kod Džoa“ iz 1981. godine (kod nas objavljeno 2012. u reprezentativnom izdanju „Darkwood-a“) svojevrsni je „pobočni nastavak“ priča iz „Alaka Grešnika“ (kao što će i u albumu „Bili Holidej“ Alak imati svoju malu ali bitnu ulogu). U ovaj bar dolaze, zadržavaju se duže ili kraće pa prolaze bezbrojni ljudi, raznorazne životne kreacije i karikature. Nekima je to samo usputna stanica, drugima svojevrsna sigurna luka. Vlasnik bara je tvrd momak dobrog srca koji će, usred oblaka vike, između šanka i stolova, na pločniku ili u magacinu, pomoći kad zatreba, zaštititi slabije, prekinuti sukob. On je „dobri duh“ koji je uvek prisutan. Ponudiće ozbiljnu pomoć svom radniku na crno-emigrantu („Arhitekta Pepe“), rutinsku informaciju i lepu reč putniku namerniku i mušteriji („Simpatični gospodin Vilkoks“, „Rđave priče“, „Ela“) ili će samo ćutati, prepoznatljiv po visokoj, mršavoj figuri i leptir mašni („Peta priča“). A, najpre među okupljenima a onda i u centru pažnje, biće crnac-ratni veteran-čistač cipela, plaćeni ubica i njegova žrtva, propali bokser (bivši šampion), neobični „međurasni“ ljubavni par i slabić-životni gubitnik koji će milosrdno ubiti oca. Svi oni su „socijalni talog“, otpaci velegrada; na njih ne padaju svetla bogatstva i slave ili, ako i padnu, kao na boksera Mojsija Ljudinu već će se naći neko - dežurna plavuša-sponzoruša ili kvarni menadžer - da ih odatle sklone u najdublju senku poraza. Neko drugi, kao plaćeni ubica gospodin Vilkoks, uopšte ne želi da izađe iz senke jer to odgovara „zanimanju“ kojim se bavi. Senku ili makar mesto gde ih niko ne poznaje (ili, ako ih i poznaje, ne postavlja previše pitanja) traže i ljubavnici različitih boja kože. A tu je i momak koji voli prostitutku ali ne zarađuje dovoljno da bi ona batalila svoj zanat, džez bend i pevačica kojoj umor gužva lice, svakojaki sledbenici pravovernih učenja, natpisi, reklame, opušci, delovi razgovora za susednim stolovima, prosute čaše, policajci-pozornici koji bi da se „ogrebu“ za koji dolar i - sami autori ovog stripa... Priče teku paralelno i samostalno a, opet, svaka je i pozornica/mizanscen nekoj drugoj potvrđujući tako da je svet beskrajno veliki da svako iživi svoju sudbinu ali i mali jer su junaci jedne priče statisti u drugoj.
Sampajo sledi poetiku „prljave proze“, „tvrdo kuvanih“ krimića, meša žanrovske elemente i sociološke i psihološke diskurse, sve to u jedinstvenom amalgamu gorčine i cinizma, melanholije i finog humora. Sve se priče mogu iščitavati kao stilske vežbe iz „noar“ manira koje potvrđuju njegovu vanrednu životnost i uverljivost. Na ovakve temelje Munjoz dodaje svoj jedinstveni ekspesionistički crtež na granici realističkog i karikaturalnog, robustan, pun crnih ploha i oštrih linija, bez pravih senki (kao pravi primer kjaroskuro manira). Gusti, detaljima pretrpani crtež, bez poštovanja perspektiva ili sa gotovo neprepoznatljivim motivima, na prvi je pogled  bliži „andergraundu“ nego glavnom strip toku ali je njihova fascinantna vizuelna silovitost nesporna i oduzima dah. Munjoz je svoj stil temeljio na uzorima kakvi su velikani Hugo Prat i Alberto Breća a u pojedinim elementima vizuelnog identiteta bliski su mu (pored nepravedno skrajnutog Mikelucija) i retki savremenici kakvi su izvikani Frenk Miler i veoma talentovani Bezian.
Rečju, „Bar kod Džoa“ je remek-delo devete ali i svekolike umetnosti, impozantno u svom spoju surovosti, sirovosti i suptilnosti.

      

(„Dnevnik“, 2016.)

0 komentara:

Постави коментар

top