REMEK-DELO NAUČNE FANTASTIKE - Knjige koje (ni)je prekrila prašina - “Solaris” Stanislav Lem

Stanislav Lem (1921-2006) jedan je od najznačajnijih pisaca naučne fantastike; njegove knjige probile su ideološke blokade “Hladnog rata” i zasenile američku publiku (čak toliko da je jedno vreme „proturana“ priča da se iza ovog imena, u stvari, krije moćni kompjuter Lunar Excursion Module – LEM). Ipak, argumentovani stavovi iz njegove studije “Fantastika i futurologija” (1973), pre svih da je američka naučnofantastična proza 1950-tih i 1960-tih „beznadežan slučaj sa izuzecima“ od „celih“ 1% produkcije, toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana Udruženja američkih pisaca naučne fantastike; tek zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, Lemu je vraćeno članstvo, čime su, makar i posredno, priznate i njegove tvrdnje. Lem je naučnu fantastiku počeo da objavljuje 1946. g. isprva pisanu po važećim socrealističkim kanonima. Odmak od obrazaca počinje zbirkom priča “Zvezdani dnevnici Iljona Tihog” (1957) posle koje će uslediti zapažene knjige “Invazija sa Aldebarana” (1959), “Memoari pronađeni u kadi” (1961), “Solaris” (1961), “Nepobedivi” (1964), „Kiberijada” (1965), “Glas gospodara” (1968), „Kongres futurologa” (1971), “Uviđaj” (1982), „Fijasko“ (1986), “Mir na Zemlji” (1987). Knjigama “Savršeni vakuum” (1971), “Imaginarna važnost” (1973) i “Biblioteka XXI veka” (1986), u kojima piše prikaze nepostojećih-nenapisanih filozofskih i naučno fantastičnih knjiga, Lem je zaslužio da ga nazovu “Borhesom za Svemirskog doba”. U knjizi “Summa technologiae” (1964) Lem pronicljivo razmatra neke aspekte budućeg razvoja nauka (kibernetike, egzobiologije). Jednako su važne i sjajne studije “Filozofija slučaja” (1968) i pomenuta “Fantastika i futurologija” (1977) u kojima se bavi teorijom književne recepcije i recenzije.

           Roman “Solaris” (više puta objavljen u Jugoslaviji, prvi put 1972.g. izdanje “BIGZ”; najnovije izdanje 2014. u izdavačkoj kući istog imena “Solaris” Novi Sad) prati dešavanja na istraživačkoj stanici iznad planete Solaris koja je, sem par ostrva, pokrivena okeanom za koga naučnici smatraju da je živi organizam nepojmljivih moći. Svi pokušaji uspostavljanja kontakta sa okeanom ne uspevaju. Psiholog Kelvin dolazi na stanicu kao ispomoć i, usred sveopštog nereda, otkriva da je njegov kolega Gibarijan izvršio samoubistvo a da se preostala dvojica naučnika čudno ponašaju. Isprva on ne uspeva da otkrije razloge takvog stanja dok se se u njegovoj kabini ne pojavi devojka Hari koja je izvršila samoubistvo za koje on krivi sebe. Hari je materijalna, naizgled od krvi i mesa. I ostali stanovnici stanice imaju svoje “posetioce”. Okean planete Solaris, čini se, takođe eksperimentiše sa svojim posetiocima otkrivajući i otelovljujući mračne tajne njihovih umova. U Kelvinu se sukobljavaju ljubav i odbojnost, želja i strah. I sama Hari ima probleme da spozna sebe i svoju svrhu...

Osim izvrtanja jednog od ključnih antropocentričnih kanona naučne fantastike po kome su ljudi u nadmoćnoj prednosti prema ostalim oblicima života/svesti, Lem postavlja više krucijalnih pitanja o odnosu ljudskog razuma i emocija, o mogućnosti da se dostigne ideal celovite, zrele ličnosti, o samoobmanjivanju kao mehanizmu za opstanak i očuvanje “zdravog razuma” pred činjenicama koje ruše čovekovu sliku o sopstvenim vrednostima. Bez odgovora na ove dilema odlazak u svemir i susret sa drugim inteligencijama ne može doneti zadovoljavajuće rezultate. Ipak, Lem nije zagovornik zatvaranja i ostanka na Zemlji; takvu opciju sugeriše Andrej Tarkovski u svojoj ekranizaciji “Solarisa” (1972) zbog čega je Lem više puta tvrdio da je Tarkovski izneverio duh romana.

            Lem svoj roman ispisuje škrto, gotovo uzdržano, bez mnogo afektacija i stilističkih ukrasa odnosno bez melanholično/sentimentalnog patosa što mu dozvoljava da bude bolno neposredan i precizan ali bez protežiranja određenih teza i zaključaka. I posle više od pola veka od originalnog objavljivanja “Solaris” pleni nešablonizovanim stavom i intrigantnošću ideja, ostajući jedno od trajnih remek-dela naučne fantastike ali i svekolike Literature.

            (“Dnevnik”, 2016.)