Milan R. Simić
(1959), pripovedač, romansijer, aforističar, dramski pisac, kritičar, esejista
i bibliotekar, posvećenik je Književnosti,
njen podanik i obožavalac. Osim što je njenu slavu uvećao (i nadalje uvećava)
svojim delima, u kojima se bavio svakovrsnim ljudskim sudbinama posmatranim iz
različitih vizura istovremeno iskušavajući i literarni instrumentarijum, Simić je predani čitalac, neko ko u delima
sabraće po peru traži i nalazi intelektualna usmerenja, pitanja i odgovore,
konačno, i satisfakciju. Njegovi tekstovi koji za temu imaju dela drugih
autora, do sada objavljivani po periodici, sabrani su u knjigu simboličkog
naslova „Dnevnik čitaoca“ kojoj u
podnaslovu stoji „-ogledi, kritike,
opažanja i osvrti-“. Sasvim u skladu sa tim odrednicama Simić znatiželjnom čitaocu nudi prikaze
tekuće izdavačka produkcije i tekstove koji razmatraju ranije objavljene
naslove odnosno sintetičke radove u kojima razmatra opuse pojedinih autora ili
daje uporedne preglede karakteristika nekolikih pisaca (iz raznih epoha i sa
raznih meridijana) odraženih kroz tretiranje pojedinih tema. Kako je u
akademističkom izvođenju književne teorije znano, prikazi su tekstovi uglavnom
informativnog karaktera bez prevelike kritičke analize koja je, pak, predmet
kritika odnosno eseja. Uporedne analize su, pak, ambiciozniji naučni radovi
širokih zahvata i temeljnog dokazivanja teza. Naravno, podrazumeva se da se
ovim bave „kvalifikovani“ književni istoričari i teoretičari. Takođe se
podrazumeva da takvi radovi jedva ili nimalo ne interesuju „obične“ čitaoce jer
su pisani specijalizovanim jezikom koji širim krugovima nije razumljiv. Otuda
je domašaj naučnih radova vrlo ograničen mada je Književnost dostupna svima, što otvara veliku prazninu u njenoj
percepciji i recepciji. S druge strane, akademističko poimanje Književnosti nije jedino već samo jedna
moguća vizura sa vrlinama i manama.
Simić je u tekstovima ove knjige krenuo
sa pozicije čitaoca koji za sobom ima iskustvo velikog broja pročitanih dela i
koji čita ne pasivno nego kreativno. Bez čitalaca koji promišljaju svoju
lektiru, Književnost bi ostala bez
strane kojoj se pisci istinski obraćaju. Jer Književnost se ne iscrpljuje u pukom iščitavanju zapleta. U njoj su
mnogi slojevi, od analiza ličnosti, okruženja, epoha do uživanja u lepotama
iskaza, u metaforama, raspevanosti jezika. Stoga svu složenost pravog
književnog dela nije lako spoznati i za to je potrebna, uz veliku dozu visprenosti
i domišljatosti, ne samo analiza već i upoređivanje sa drugim delima,
stavljanje u kontekst literarne istorije. Simić
u svojim tekstovima koristi sva ta sredstva, od citata iz razmatrane
knjige, preko citata iz drugih dela do praćenja razvoja neke ideje kroz primere
stvaralaštva različitih pisaca. Na sve to je dodat i njegov lični stav, nizovi
asocijacija, pitanja i zaključaka pa i anegdota. Jer, Simić zna da svaka tvrdnja, utemeljena na nekolikim primerima,
otvara nove dileme pošto Književnost
nije statična već živa materija pa se, dakle, menja, usložnjava, razvija. A,
opet, njena je veličina nesaglediva, obrisi joj se gube iza horizonata
prošlosti i vremena koja će doći. U takvom kontekstu pitanja o smrti Umetnosti/Književnosti, o potrebi njenog
postojanja jesu intelektualno izazovna ali je njihov domašaj problematičan jer
i pitanja, htela-ne htela, postaju deo doživljavanja i promišljanja tog beskrajnog
fenomena. Isti problem je sa stavom da je već sve napisano. Simić na njega odgovara „I neka je tako, ali to ne znači da je sve i
dopisano. A dopisano, ako se slažemo, može biti itekako nešto originalno. To
onda znači da svi ne pišemo jednu knjigu (Borhes), već da svi dopisujemo jednu
knjigu!“ Ovakav, razgaljujući misticizam mora da izmami osmeh.
Simić se sabraći čitaocima obraća bez
distanciranosti, kao neko voljan da sasvim dobronamerno podeli svoje impresije
sa onima koji su knjigu čitali ili će je, izazvani njegovim tekstom, tek
čitati. Stoga on skreće pažnju ali i, spontano, bez zaziranja, postavlja
pitanja onome s druge strane papira. Ta neposrednost je rezultat shvatanja da
su svi čitaoci međusobno povezani kao što su povezani i sa piscima. A odabir
pisaca i knjiga koje se čitaju nikako nije slučajan već ga određuje nekakva
nepojmljiva sila koja Simiću (i nama)
dotura određene naslove i vodi u veliku avanturu, od južnoameričkog magijskog
realizma na čelu sa Borhesom, Sabatom, Markesom,
Fuentesom, koje nasleđuje Samanta Šveblin,
misticizma Siorana i Svedenborga, zagonetnog Kafke, ingenioznog Hamvaša, nedostignutog Džojsa,
„tamničara vremena“ Beketa,
uzbudljivog O'Brajena, košmarnog Šulca, te Gombroviča, Jingera, Saramaga, i mnogih, mnogih drugih.
„Dnevnik čitaoca“ Milana R. Simića slavi
Književnost kao jednu od najsjajnijih
tekovina svekolike ljudske civilizacije, kao plemenitu pobedu duha nad
divljaštvom i temelj boljih, lepših svetova.
(„Dnevnik“,
2016.)
0 komentara:
Постави коментар