2024

 

IN MEMORIAM DUŠAN BELČA (1938-2023)

 

Dušan Belča slobodno se putovao kroz sve dimenzije prostora i vremena. Za njega prepreke prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nisu postojale. Jednako je znao vremena prošla kao i ona buduća, telesno usidren na padinama vršačkog brega, u gradskoj biblioteci i na ulicama varošice sagrađene na isušenim obalama Panonskog mora. Iako nije rođen u Vršcu bio je veći “Vrštanin” nego mnogi kojima je to bio rodni grad. Bio je renesansni mudri znalac i večiti radoznalac, vrli sagovornik u prostorijama Matice Srpske, Društva književnika Vojvodine i na bezbrojnim književnim večerima i tribinama. Jedan je od osnivača Zajednice pisaca “Ugao” koja je 1960-tih okupila mlade literate iz Vršca da odatle, sa stranica časopisa “Ugao” i sa stranica knjiga biblioteke “Ugao”, krenu u svetove književnosti; bio je upravnik Gradske biblioteke u kojoj su se lepoj reči učile generacije omladine; jedan je od osnivača pozorišnog festivala “Vršačka pozorišna jesen”; bio je urednik i izdavač mnoštva knjiga, urednik dečijeg časopisa “Đakov vrh”, pokretač vršačkog Kružoka ljubitelja naučne fantastike; njegovom zaslugom je u Vršcu otvorena prva izložba stripa. U prostorijama biblioteke i svoje kuće primao je, sa suprugom Olgom, vrhunske literate sa ovih prostora baš kao i pisce početnike i druge dobronamernike. Bio je domaćin neformalnog “Salona kod Belče” koji je, u biblioteci, godinama okupljao prozaiste, pesnike, profesore, prevodioce, slikare i druge umne ljude na učene razgovore i vedre pošalice.

            Dušan ili Duško, kako su ga mnogi oslovljavali, spojio je u sebi bezbrojne, neponovljive svetove. Jednako je uzbudljivo pripovedao o starim i novim vršačkim legendama, o blagu ispod vršačke kule, kao i o ulicama i trgovima vršačkim i njihovim promenama kroz epohe. Njegov opis Banata iz XVIII veka oduzima dah živošću i uverljivošću. Znao je sve tajne vršačkih patuljaka. Elegantno je i lepršavo ispisivao oglede i eseje o svakodnevici kao i stihove na antičke teme. A potom bi pratio druženje jednog običnog ovdašnjeg dečaka i vanzemaljskog princa sa sedamnaeste planete. Odatle ga je put vodio u višetomne avanture neustašivog Marka Silarda, uzduž i popreko svekolikog Univerzuma. U pauzama između tih putešestvija podario je Vršcu, kao izdavač, u saradnji sa Sašom Gugom, biblioteku “Vršac ‘94”, sa nizom sjajnih dela, počev od Milekerovih spisa iz istorije vinogradarske i paorske varoši, kojoj je pridružio neponovljive “Panorame, panoptikume, pokretne slike: prilog istoriji spektakla u Vršcu” o starim vizuelnim atrakcijama, delo koga se ne bi postidela nijedna velika kultura koja drži do sebe. Kroz više decenija vraćao se svom junaku Antoniju Mihajloviću i opisima njegovih nebrojanih, začudnih smrti, slaveći život i poštujući tajnu njegovog nestanka.

            Tih i nenametljiv, odmeren i rafiniran u govoru i pisanju, Duško Belča je široko raskrilio dveri mnogih epoha i otkrio lica njihovih žitelja, pokazujući nam koliko smo slični u svom hodu pod suncem. Sa uvažavanjem i najdubljim naklonom opraštamo se od čoveka koji je svojim radom i knjigama obeležio drugu polovinu XX veka u svekolikoj našoj kulturi i, posebno, u kulturi varošice pod kulom usred beskraja Panonske ravnice.

            (“Dnevnik”, 2023.)

 

VELIKI I ZNAČAJNI JUBILEJ – Povodom izlaska „Emitora 500“ Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ Beograd, 2023.

 

Nedavno je iz štampe izašao i u ruke ljubitelja stigao „Emitor“ broj 500, kojim su krunisane 43 godine izlaženja ovog glasila Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda; ovakva dugovečnost fanzina nije zabeležena na prostorima Srbije, bivše Jugoslavije, Evrope a, sva je prilika, ni na ostatku zemaljske kugle! Prvi broj „Emitora“ pojavio se decembra 1981. godine kao bilten Društva prijatelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“ osnovanog u aprilu iste godine; urednik broja bio je Slobodan Knežević. Na 36 strana izneseni su razlozi za osnivanje Društva i odabir imena Društva, odnosno štampani Statut, eseji o naučnoj fantastici, prikazi aktuelnih filmova, konkurs za naučnofantastičnu priču kao i dve naučnofantastične priče iz pera Radmila Anđelkovića i Damira Joke. Društvo je, kao i svaki „fan klub“, pratilo dešavanja u naučnoj fantastici u svetu i na domaćem terenu ali je imalo i veće ambicije – da okupi retke domaće autore ovog žanra te da pomogne u stasavanju novih pisaca. Zbog toga je odmah raspisan interni konkurs za naučnofantastičnu priču a priče koje su dobile najviše glasova objavljivane su na stranicama „Emitora“. Ma kako ova pomoć izgleda mala urodila je plodom i Društvo je, zajedno sa „Emitorom“, postalo „baza“ čitave generacije domaćih pisaca naučne fantastike od kojih su mnogi i danas aktivni.

            U sledećim godinama „Emitor“ je menjao svoj izgled (šapilografija, fotokopija, digitalna štampa), urednike, obim i ritam izlaženja, teme kojima se bavio i načine na koje se njima bavio – od prevoda stranih publicističkih i teorijskih tekstova, domaćih stručnih radova do isečaka iz štampe. Jednako su bili zastupljeni literature i film i strip a kasnije kompjuterske i druge igrice. „Emitor“ je kontinuirano donosio nove priče domaćih autora a već tokom 1990-tih i njihove celokupne zbirke ili romane, rame uz rame sa prevodima priča pa i romana iz tekuće svetske žanrovske produkcije. Uz naučnu fantastiku u „Emitoru“ su se „švercovali“ i horor odnosno epska fantastika a njihova je sve veća popularnost bila razlog da se i naziv Društva promeni u Društvo ljubitelja fantastike; ipak, ime Lazara Komarčića (1839 – 1909), pisca prvog srpskog naučnofantastičnog romana „Jedna ugašena zvezda“ (1902), nije menjano.

            Društvo, a sa njim i „Emitor“, bili su okrilje za svaku novu generaciju ljubitelja žanrova odnosno za potencijalne autore koji su želeli da se okušaju u stvaranju drugih svetova, da zavire u budućnost ili osmisle alternativnu prošlost. Članovi Društva, saradnici i urednici „Emitora“ dolazili su i odlazili da bi ih nasledile mlade snage od čijeg poleta i entuzijazma je zavisio uspeh sastanaka i tribina Društva odnosno učestalost izlaženja „Emitora“ i valjanost tekstova koje je objavljivao. Godine 2004. „Emitor“ je na konvenciji EUROCON Evropskog društva za naučnu fantastiku proglašen za najbolji fanzin.

            Konačno, posle 43 godine izlaženja, na red je došlo i objavljivanje jubilarnog 500. broja „Emitora“; reč je o knjizi sa 272 strane, sa plastificiranim koricama i naslovnom ilustracijom proslavljenog strip autora Alekse Gajića. Sadržaj je, pak, mešavina svečarskog pogleda u prošlost Društva i skice tekućeg stanja u svetskoj i domaćoj žanrovskoj fantastici. Prvi segment broja čine priče proverenih fantastičara i onih koji tek stupaju na literarnu scenu; svaki od autora (Adrijan Sarajlija, Goran Skrobonja, Zoran Nešković, Miloš Petrik, Boško Martinović, Milan Peca Popović i Pavle Zelić) donosi svoju tematiku i svoju poetiku potvrđujući živost i bogatstvo žanroske scene što je zalog za njen opstanak i razvoj. U teorijskom delu autori (Ratko Radunović, Aleksandar Manić) promišljaju žanrovske 1950-te i 1960-te i ostavštinu koju su preneli u naredne decenije te njihov odjek koji stiže i do naših dana. Miloš Jocić, Tijana Tropin i Ilija Bakić analiziraju dela Pekića, Gubaša i Sterlinga dok Goran Skrobonja u autorefleksivnom ogledu „Prevođenje kao usud“ sugestivno piše o svojoj višedecenijskoj avanturi prevođenja knjiga.

            Svečarski segment „Emitora 500“ čine dva priloga Miodraga Miće Milovanovića: „Programi Društva „Lazar Komarčić“ od osnivanja do danas“ na punih 100 strana sadrži popis svih (ili gotovo svih) tribina održanih u Društvu, neretko ilustrovanih i fotografijama sa tih događanja; znatiželjnik će biti fasciniran mnoštvom tema o kojima se informisalo i raspravljalo, od onih koje su se ticale tekućih dešavanja (novih knjiga, filmova, stripova, igrica...) do onih koje su zadirale u temeljna pitanja promišljanja žanra, odnosa nauke i umetnosti, globalne budućnosti ljudske vrste... Članak „Interni konkursi Društva u osamdesetim“ prilika je da se, kroz popise radova koji su bili u konkurenciji i njihovih plasmana, prati razvoj pojedinih autora odnosno zastupljenost određenih tema u pričama. Oba Milovanovićeva teksta su temelji za neka kasnija proučavanja rada Društva i njegovih članova.

            „Emitor 500“ nudi izuzetni spoj opčinjenosti fantastičkim žanrovima, poletnog rada i stvaranja te visoke stručnosti u sagledavanju vrednosti ove literature i, kao takav, neoborivi je dokaz izdizanja autentične i umetnički relevantne domaće žanrovske književnosti u poslednjim decenijama XX veka pod okriljima Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i njegovo sjajnog glasila „Emitor“.

            („Dnevnik“, 2023.)

„Opklada s vremenom“ Tihomira Brajovića i naučna fantastika s „Tri oka u glavi“ Ilije Bakića – lektira su za ovu nedelju

 

 

„Opklada s vremenom“ Tihomira Brajovića i naučna fantastika s „Tri oka u glavi“ Ilije Bakića – lektira su za ovu nedelju

KULTURA Autor: Vladislava Gordić Petković 05. dec 202315:29

Tihomir Brajović Opklada s vremenom Ilija Bakić Tri oka u glavi Foto:Promo

Za čitanje za ovu nedelju preporučujemo knjige Tihomira Brajovića „Opklada s vremenom“ i Ilije Bakića „Tri oka u glavi“.

Vladislava Gordić Petković Foto: Vladislav Mitić

Tihomir Brajović, „Opklada s vremenom“, KOV (Književna omladina Vršac), 2023.

Ličnu hrestomatiju novinskih prikaza s podnaslovom „Kritičke minijature s razmeđe stoleća“ Tihomir Brajović vadi iz vetrova vremena koje „već polako prekriva prah nesećanja“. Tekstovi od šlajfne i po na prelazu iz XX u XXI vek pripadaju jasno definisanom metažanru sa brižno biranim temama i kristalno jasnim stavovima.

Ovaj renomirani teoretičar i kritičar svoju aktivnost opisuje – nepravedno skromno! – kao pisanje koje živi od pisanja drugih. Njegova „milenijumska ukrštenica“ nije samo mapa davnih čitanja, već je i spomenar-podsetnik: u pamćenje vraća literarne uzlete i izlete, kulturološke cake i kuriozitete.

Tihomir Brajović Opklada s vremenom Foto:Promo

„Lirska fantastika“ Gorana Petrovića trijumfuje 2000. u trci za NIN-a nad prvencem Mirjane Novaković, Brajoviću nalik na Basaru, koji prilježno čita Bulgakova i Vitgenštajna; Igor Marojević 1998. objavljuje roman o HIV-u, a iste godine roman Ivane Hadži Popović deo je, već na srpskoj književnoj sceni ustaljenog, „fatalnog“ žanra „istorizovane melodrame“.

Duhovito, precizno i lucidno deleći autore i autorke na laureate i aspirante, artiste i modele, ironičare i melanholičare ili pak istoriopate i mitofile, Brajović sadašnjem širokopojasnom književnom konzumerizmu nudi pažnje vredne naslove od pre četvrt veka: Despotova i Mekjuena, Radmilu Lazić i Ljubicu Arsić, Barika, Trevora i Ruždija, negdašnje laureate NIN-a. Stari novinski prikazi postaju tako dobra nova škola medijskoj revitalizaciji čitanja i vrednovanja.

Ilija Bakić, „Tri oka u glavi“, Niški kulturni centar, 2022.

Pisac fantastike može biti tehno-optimista opijen mašinama, poput Žila Verna; u prvi plan može staviti ideje progresa, kao Herbert Džordž Vels. Mada se mahom bavi budućnošću naše civilizacije i univerzuma, fantastika se može čitati kao politička alegorija kad je piše Orvel ili kao angažovana književnost kad je piše Zamjatin.

 

Ilija Bakić Tri oka u glavi Foto:Promo

Trideset i pet tekstova Ilije Bakića, objavljivanih mahom u novosadskom „Dnevniku“ prethodne tri decenije, pisani su u slavu naučne fantastike, njenih tema i tumačenja. Po Bakiću, fantastika je „staro-novi zatočnik začudnog“, sa „tri oka u glavi“ – jer može da bude naučna, epska i mračna. Otud se njegovi eseji bave primerima negativne utopije, dalekog svemira i bliske apokalipse, čak i načinima na koje naučna fantastika pristupa ekonomskim temama. Pomno katalogizovani propusti, pojednostavljivanja i vulgarizovanja vidljiv su plod obmanjivačkih strategija koje celuloidne fantazije neretko nameću fantastici. Bakić detaljno analizira mreže nevidljivih i nepostojećih knjiga koje se nabrajaju ili citiraju kod Borhesa i Konana Dojla – Šerlok je objavio niz stručnih knjiga o umetnosti detekcije i tajnim pismima, a doktor Votson je autor studije „Džinovski pacov Sumatre“ – dok je u romanu „Gvozdeni san“ Normana Spinrada Adolf Hitler pisac SF romana, koji nose jezovite naslove njegovih stvarnih uradaka: „Trijumf volje“ i „Vladajuća rasa“.

Serija eseja „SF sistem“ efektno otkriva kako se koja planeta kotira u SF: Merkur se pominje retko, Venera ima okeane, egzotične biljke i žitelje koji opšte putem radio-talasa, Žil Vern svoje junake na Mesec šalje pomoću topovske granate, a Saturnovi prstenovi i sateliti postaju poželjne nastambe i skrovišta.

 https://nova.rs/kultura/opklada-s-vremenom-tihomira-brajovica-i-naucna-fantastika-s-tri-oka-u-glavi-ilije-bakica-lektira-su-za-ovu-nedelju/

VILIJAM GIBSON ili FRAGMENTARNI POGLED NA KIBER-PANK - Ilija Bakić; izdavač Kulturni centar vojvodine "Miloš Crnjanski" 2023.

 

NOVI-STARI DIABOLIK – „Diabolik - Senke prošlosti“ Tihomira Jovanovića; Beograd, 2023.

 

Sudbine junaka umetničkih dela različite su: neki bivaju brzo zaboravljeni, drugih se njihova publika dugo seća; ima i onih koji nastavljaju da intrigiraju svoje obožavaoce jer ovi žele da znaju šta je bilo posle kraja njihovih avantura. Ambiciozniji među ljubiteljima neretko su skloni da se „umešaju“ u posao autora tako što će i samo dopisati/docrtati/dosnimiti nove zgode dragih im heroja. Poslednjih decenija, posebno od kako smo doboko ukoračili u doba masovnih digitalnih komunikacija, ovakve rabote su dobile na poletu i brojnosti a skovan je i zvanični termin za njih – „fanfiction“ koji se prostire od literature i stripa do filmova (kakvi su fanovski nastavci „Zvezdanih ratova“ ili „Zvezdanih staza“, na koje filmski studiji nisu gledali blagonaklono). Preteče fanfiction-a mogu se naći kroz čitavu literarnu istoriju, od dopisivanja Šekspira, Servantesa do dopune Brema Stokera i Džejn Ostin. Masovnija pojava, kako se to tada zvalo, „neautorizovanih priča“ datira s kraja XIX i početka XX veka i vezna je za mnoštvo priča o Šerloku Holmu koje nije napisao Konan Dojl; što je junak bio popularniji to je češće bio dopisivan od strane anonimnih autora, najčešće ambicioznih amatera. Kako smo naveli, danas je takvo pisanje definisano kao fanfiction i manje-više se smatra regularnim ukoliko se, prilikom objavljivanja (najčešće u specijalizovanim megazinima ili antologijama), navedu autori originala. Po strani od ovog pokreta stoje knjige koje se temelje na ranijim delima napisane od pisaca-profesionalaca (npr. Filip Hoze Farmer je autor Tarzanove biografije i apokaliptičnog života Doka Sevidža, K. J. Džeter je napisao svojevrsni nastavak Velsovog „Vremeplova“...) a koje svoje „opravdanje“ mogu naći u okriljima doktrine postmodernizma.

            Tihomir Jovanović (1955), već se u svojim pričama bavio novim avanturama junaka Luna, kralj ponoći (dok se u ostatku dosadašnjeg opusa doticao mnogih popularnih junaka) a u najnovijoj knjizi se, kako sam naslov kaže, bavi doživljajima Diabolika, strip negativca nastalog 1962.g. u mašti sestara Guisani koju su u crtež pretočili mnogi crtači, od Berselija, Bozolija i Zanibonija (nacrtao je oko 300 epizoda) do novih snaga. U crnom trikou iz koga vire samo njegove oči, naoružan nožem i kapsulama otrova, Diabolik krade dragulja i antikvitete, najčešće u izmišljenom Klirvilu. Pomaže mu fatalna Eva Kant a glavni neprijatelj mu je inspektor Ginko. Diabolik je majstor prerušavanja za šta koristi savršene maske, znalac je umetnosti i nauka, vozi crnog Jaguara E iz 1961.g. (Eva ima isti takav auto ali bele boje); najpre je bio nemilosrdan prema svima koji mu se nađu na puta ali je „revidirao stav“ i najčešće mete su mu korumpirani političari i bahati bogataši. Jovanovićevu knjigu čini pet priča, od klasičnog nadmudrivanja policije u „Kristalnoj lobanji“ (koja je diskretni omaž Indijani Džonsu) do uvida u Diabolikovu mladost „Ostrvo prošlosti“ i poseti mestu na kome ga je, kao siroče, odgajao kriminalac Kralj (dok nije shvatio da je mladić opasan pa pokušao da ga ubije što je, pak, bio Kraljev kraj); „U Neptunovom carstvu“ je Diabolikova i Evina avantura pod morem u kojoj otkrivanje starog brodoloma donosi susret sa neprijateljskim vanzemaljcima; na naučnofantastičnom fonu je i „Diabolik protiv Diabolika“ jer prati dvoboj živog Diabolika sa svojim robotskim dvojnikom. Najsloženija i najambicioznija priča zbirke je „Tigrasta zolja“ u kojoj, tragajući za starim automatonom u obliku tagraste zolje, Diabolik kroz novinske članke prati poduhvat Fantomasa, francuskog negativca iz romana tandema Alan i Sauvestre, iz prvih decenija XX veka, koji je bio uzor autorkama Diabolika, i koji je takođe sklon prerušavanju a proganja ga policija na čelu sa inspektorom Žuveom. Nakon što posredno razokrije Fantomasovu potragu za tigrastom zoljom, Diabolik joj ulazi u trag ali je s poštovanjem ustupa tajanstvenom strancu Kresu, koji po biološkim zakonima nikako ne bi mogao biti živ!

            Jovanović je preuzeo postojeću matricu Diabolika i uspešno je iskušavao gradeći uzbudljive kriminalne intrige ali ju je i nadogradio novim elementima (vanzemaljci, roboti) da bi je u „Tigrastoj zolji“ razvio u intertekstualnu avanturu koja bi se lako uklopila u famoznu „Wold Newton family“, koncept izukrštane fikcije (crossover fiction) koji je osmislio pomenuti Filip Hoze Farmer a u kome je stvorena paralelna istorija na osnovu života svih literarnih/stripskih/filmskih junaka širom sveta. Na zanatsko-literarnoj strani Jovanović je verno oponašao stripovsku poetiku koja se temelji na jednostavnosti pripovednja, bez ikakvih ukrašavanja ili zahtevnijih stilskih figura, što je doprinelo uverljivosti štiva tako da čitalac, barem onaj sa dužim stažom, ima utisak da čita neku od starih svezaka edicije „Super strip biblioteka“ koja je, od broja 43 („Zasjeda pod vodom“) iz 1967.g. objavila 25 Diabolikovih epizoda. Mnogo kasnije, Diabolik je sporadično objavljivan, bez većeg odjeka među mlađim generacija što, naravno, nije zavisilo od njegove atraktivnosti već od duha novog vremena. Jovanovićeva knjiga nam, pak, živo i uverljivo vraća na scenu jednog od ikoničnih strip (anti)heroja druge polovine XX veka.

            („Dnevnik“, 2023.)

METAMORFOZA IZGUBLJENOG PACOVA – „Ja, pacov“ Borisa Stanića; izdavač Komiko, 2023.

 

                 

Strip izdavač „Komiko“ objavljuje i entuzijastički neguje biblioteku „Moderni srpski strip“ u kojoj se oglašavaju ovdašnji savremeni strip stvaraoci različitih poetika, što je svakako važan zalog za bogatstvo strip scene. Pod različitim poetikama podrazumevamo široku lepezu od klasičnog do alternativnog i autorskog odnosno andergraund stripa. Upravo u relacijama alternativnog, autorskog i andergraund stripa kreće se i grafička novela „Ja, pacov“ slikara i strip umetnika Borisa Stanića (1984, Pančevo). Sam naslov sugeriše ispovednu formu dela (sećajući, naravno, na nekolike literarne uzore „Ja, porota“ Spilejna, „Ja, Klaudije“ Grevsa, „Ja, vrhovni“ Roa Bastosa) što će biti potvrđeno iščitavanjem ove nimalo vedre novele. Naime, „pacov“ je mladić izgubljen u nedaćama i neprilikama sopstvenog postojanja; on je likovni umetnik, bez ideja, ambicija i perspektiva, koji se kreće u uskim krugovima poznanika koji postaju sve uži kako pojedini od njih odlaze u „beli svet“, čitaj, realan život koji ne nudi ništa sem odricanja, prinudnog pokoravanja rutini svakodnevice u kojoj ima malo ili nimalo radosti i kreativnosti. Pacov je uhvaćen u raskoraku, s jedne strane su želje, ideje i ambicije (koje polako blede) a s druge spoznaja onoga što se dešava oko njega i nije ni nalik snovima iz mladosti jer svet nije blagonaklon ni prema kome ko ulazi u njega pa se čini da su sva mesta „pod suncem“ zauzeta; sve dobre opcije su zaposeli neki drugi a one preostale ne nude nikakve perspektive. Mladić koji zna da više nije toliko mlad otaljava svoje dane na vetrometini između „želeo-bih-voleo bih“ i „moram“. U toj neodlučnosti „krade bogu dane“, „žica“ sitninu za poneko pivo, slavi kad mu baka da svoju penziju, kreće se poznatim stazama, koleba da upozna neku devojku... Setno se seća divnih dana rane mladosti, svojih maštanja o dosezanju neslućenih visina duha do kojih je trebalo da stigne. Zna da proteklih 10-15 godina uopšte nije napredovao, nije razvijao svoje sposobnosti. Takođe je svestan da ovakvo životarenje neće trajati doveka, da mu sledi potpuni materijalni krah, da će mu zapleniti stan pa će postati klošar. Jasno mu je da ga okolina smatra za lenčugu kao što mu je jasno da nije sposoban da uđe u korporativni svet grafičkog dizajna, niti da može da podnese stres i neizvesnost samostalnog preduzetništva. Ipak, u njemu i dalje tinja i znanje o sopstvenoj posebnosti, o talentu, o neuobičajenim sposobnostima koje, međutim, ne uspeva da ispolji i realizuje.

            Svaka situacija u kojoj se Pacov nađe, bilo da je to prepuni kafić, ispijanje piva sa drugom muzičarem na stepeništu crkve, pomaganje drugarici da utovari prodatu sliku, šetnja ulicama Pančeva, susret sa psom, pre ili kasnije vodi u intenzivne seanse samoispitivanja sa fatalnim zaključcima. Čak je i poziv prijatelja da se zaposli u pekari utopljen u depresivni mulj. Ipak, odlazak na posao u 4,30 otkriće, uprkos smrknutog lica, neki drugi svet i, konačno, izmamiti osmeh zbog praznih ulica i mesečine. Na poslednoj slici dešava se preobražaj (obrnut od onog iz Kafkine priče) jer dotadašnji pacov postaje – čovek!

            Stanić uvažava tradiciju alternativnog ispovednog stripa, posebno onu Roberta Kramba u kojoj se antijunaci sa životinjskim glavama kreću ubranim bespućima (ljudskih) gradova. No, Stanićev crtež je namerno osiromašen i sveden na nevešte skice (kojima on povremeno suprotstavlja klasičniji, puniji crtež), bez poštovanja perspektive i ostalih likovnih zanatskih veština. Takvim postupanjem se potcrtava i apostrofira mentalna i fizička beda Pacova i njegovog okružena odnosno njihovo puko oponašanje stvanog, punog življenja. Osnovni pripovedni tok novele nije pravolinijski već se u njega mešaju i upliću sjajne epizode kojima se atmosfera dublje i uverljivije dočarava; par stranica na kojima se slikama bez reči „opisuje“ pijanstvo izdižu se do čiste apstrakcije i otkrivaju inventivnog autora velikih mogućnosti. Autor takođe razbija klasičnu stripovsku tablu tako što briše ramove slika i same table ili redukuje broj sličica na stranici odnosno naizmenično niže stranice sa „čistim“ tekstom i one sa po jednom slikom, prateći time raspoloženja Pacova. Ovakva fleksibilnost u prezentovanju dela svakako se ne može naći u stripu klasičnog usmerenja.

            Zaključimo da je grafička novela „Ja, pacov“ vanredno zanimljivo i uspelo delo koje svedoči o nekim od ključnih problema mladih generacija na ovim prostorima i da je realizovana telentom umetnika koji zaslužuje punu čitalačku pažnju i uvažavanje.

            („Dnevnik“, 2023.)         

 

GUSARSKA MITOPEJA – „Barakuda“ 1 i 2, Difoa i Žeremija; izdavač Čarobna knjiga, 2023.

 

 

Strip serijal „Barakuda“ scenariste Žana Difoa (1949) i crtača Žeremi Petikua (1984), čini šest albuma originalno objavljenih u periodu od 2010. do 2016. godine; agilna „Čarobna knjiga“ objavila je ovo delu u dva toma u renomiranoj biblioteci „Stari kontinent“ koja ovdašnjim stripoljubcima predstavlja, u tvrdokoričenim albumima i u punom koloru, reprezentativna klasična i savremena dela 9. umetnosti štampana u Evropi. Tematski okvir serijala je jedna od najomiljenijih „avanturističkih“ tema knjiga, filmova i stripova namenjenih najširoj publici – priča o dogodovštinama pirata/gusara iz „zlatne ere“ njihovog postojanja. Mada je piratstvo postojalo još u antičkim vremenima, ono koje i danas uzbuđuje maštu bezbrojnih dečaka dešavalo se tokom XVI, XVII i XVIII veka, prevashodno u vodima toplih karipskih mora. Ta duga istorija pljačkanja brodova koji su iz kolonija Novog sveta donosili blaga u Stari svet posledica je sukoba velikih evropskih pomorskih sila, pre svih Francuske i Španije, za prevlast na morima odnosno za osvajanje što većih teritorija Južne i Severne Amerike. Za te ratove su mobilisana mnoštva mornara koji su, po sklapanju mira, otpuštani iz službe; oni nevični drugim zanatima prijavljivali su se u posade trgovačkih brodova na kojima je rad bio težak, nadnice male, strogost kapetana i oficira nemislosrdna a opasnosti stalne... Pobune posada su bile česte a odmetnici su, pod crnim zastavama sa mrvačkim lobanjama, pljačkali druge brodove; predvodili su ih harizmatični kapetani od kojih su strahovale čitave flote. Ponekad su pirati sklapali ugovore sa nekom od država i „legalno“ pljačkali brodove njihovih konkurenata (tada su nazivani flibustijerima ili bukanirima). Nezamisliva bogatstva koja su prevožena u Evropu završavala su u riznicama vladara ali i moćnih pomorskih kompanija koje su takođe sklapale dogovore sa piratima ali i organizovale čitave pomorske flote koje su branile kompanijske interese. Sedišta pirata bila su na Karibima, u slobodnim piratskim republikama koje su bile prosperitetne koliko i raspusne. Pirati su nemilosrdno proganjani i konačno uništeni jer su bili opasnost za ostvarivanje enormnih, krvavnih profita koji su i danas u temeljima „civilizovanih“ evropskih država.

            Pirati su privlačili pažnju javnosti kako za svojih života tako i kasnije kada su se o njima ispredale legende. Od romana „Ostrvo sa blagom“ R. L. Stivenstona (objavljenog u nastavcima 1881-2. a kao knjiga 1883.g) pirati su deo ikonografije popularne zabavne literature na koju se nadovezala holivudska industrija gradeći mit koji je imao malo zajedničkog sa stvarnim događajima, insistirajući na šablonizovanim romantičnim herojima, bespomoćnim lepoticama, zlim piratima, impozantnim pomorskim bitkama koje su delovale magično sa velikog ekrana. Uprkos bezbrojnim manje ili više uspešnim varijacijama, dela o piratima i danas su popularna i rado „konzumirana“; potvrda ovoga je i tekuća strip produkcija „Čarobne knjige“ koja paralelno objavljuje čak tri piratska serijala: „Riđobradog“, „Republiku Lobanje“ i „Barakudu“. Svaki od serijala specifičan je po svom tretiranju teme (koja je prerasla u samosvojan žanr), odnosno manjem ili većem oslanjanju na fakte. „Barakuda“ je među njima „najslobodniji“ odnosno samosvesno se temelji na čistoj ikonografiji ove teme/žanra, oslobođen gotovo svih istorijskih uslovljenosti što mu dozvoljava slobodno kretanje i kreiranje situacija odnosno interakcija među likovima, uz nemali udeo fantastike u čitavom zamešateljstvu. Elem, saga započinje dramatičnom scenom napada piratskog broda „Barakuda“, kojim komanduje nemilosrdni kapetan Blekdog (sa sve crvenim povezom preko oka) a uz njega je osioni mu sin Rafi, na španski brod i hvatanjem Done Emilije del Skuebo, dame sa dvora i njenih kćeri, Marije i Emilije (ova druga je, pak, preobučeni dečak). Zarobljenici će biti prodati u roblje na pijaci u Puerto Blanko, piratskom ostrvu kojim vlada lepa ali stroga guvernerka. Blekdog se, međutim, ne zadržava na ostrvu već popunjava zalihe i, praćen lokalnom vešticom imena Da-Ne, odlazi put Ostrva glave koja govori jer je tamo, u grobu muža Done Emilije zakopan i znameniti Kašarov dijamant basnoslovne vrednosti ali i natprirodnih moći (koga traži i crkveni vrh). Priča nadalje prati sudbine tri tinejdžera Marije, Emilije i Rafija na Puerto Blanko i njihovu borbu za mesto pod suncem u ovoj „prljavoj jazbini morskih pacova“. U taj koloplet želje za moći, osvete i ljubavi upliću se i tajne prethodne generacije, jednako strasne, ambiciozne i nemilosrdne. Nakon burnih albuma „Roblje“, „Ožiljci“, „Dvoboj“, „Pobune“, „Ljudožderi“ i „Oslobođenje“ poneke tajne će se razotkriti, neki od aktera će stradati dok preživeli odlaze u nove avanture...

            „Barakuda“ je maniristički vrtoglavi i eksplozivni spoj jakih ličnosti, egzoričnih lokacija, misterija i interesa, bitaka i dvoboja. Difo svoje junake neprestano baca na iskušenja, vodi od moguće propasti do trijumfa, od dileme do dileme nudeći čitaocu vrele, bezumne ljubavi, podlost i prevaru, čast i osvete. Žeremi je prihvatio vratolomni ritam priče i pretočio ga u pravi vatromet efektnih slika punih siline pokreta, obilno zasićenih bojama i uklopljenih u dinamično montirane table. Stil šminkanja i mimika junaka, uz razletene kose i oblačenja u lepršave kostime i fetišističke kožne komplete nosi u sebi svojevrsni buntovni rok’n’rol štimung iz vremena ranih video spotova.

            Sveukupno, „Barakuda“ nudi čistokrvnu adrenalinsku strip avanturu kojoj je teško - i nepotrebno - odoleti i kao takva će prijati mladima svih uzrasta.

            („Dnevnik“, 2023.)