VESELI PRIZORI IZ NASTUPAJUĆEG POSRNUĆA LJUDSKOG – „Na mesečevom mostu“ Đorđa Pisareva; izdavač Agora, 2022.

 

Đorđe Pisarev (1957) spada među retke savremene literate sa ovih prostora koji bez prestanka iskušavaju mogućnosti, vrline i slabosti teksta odnosno granice pripovedačke veštine/umetnosti. Odbijajući da ostane u zabranima proverenog i ustaljenog, on traga za novim temama i novim načinima da one budu predstavljene znatiželjnom čitaocu (starom ili mladom) u obliku priča, romana, drama, poezije. Slobodu u izražavanju koju je zadobio u vremenima intenzivnog delovanja domaćih Borhesovaca i Postmodernista (pre navale estradno-komercijalne „literature“), Pisarev nastavlja da i nadalje koristi (troši) dodajući joj nove elemente/segmente, među kojima je i samosvojna fantastika oslonjena na iskustva kako tzv glavnotokovske tako i žanrovske fantastike (pomenimo da je jednako tako usrdno i temeljno Pisarev iskušavao i nadograđivao  psihološko realističko prozno iskustvo u svojim romanima „Ponoć je u sobi uspomena“, 2005, „A ako umre pre nego što se probudi?“, 2009, „I noć se uvukla u njegovo srce“, 2015). Višeslojnost i višesmislenost ove proze, koja baštini tradiciju i ikonografiju iz različitih korena, nadograđena je relaksirajućim humornim tonom (mada, neretko, gorkim) odnosno unakrsnim referencama na različite oblasti visoke i popularne kulture. Naravno, literatura tako širokog i dubokog zahvata traži čitalačku pažnju i angažovanje veće i dublje od onoga koje sveprisutne traže instantne knjige.

            Roman „Na mesečevom mostu“ baziran je na iskustvima prvog talasa epidemije virusa Kovid 19 koja su transformisana autorovom predstavom o istinski globalnoj epidemiji koja je populaciju zaključala u stanove pod stalnom represijom tzv Privremne vlade i Predsednika države. Bolest je tako postala izgovor za birokratsko-policijsku diktaturu kojom su mase (i inače, po svojoj prirodi, neobrazovane, nedisciplinovane, neodgovorne i bez nužnog poštovanja autoriteta) konačno stavljene pod totalnu kontrolu. No, za razliku od mase konfekcijskih knjiga i filmova o globalnoj epidemiji, „izazvanih“ onim što je doneo Kovid 19, Pisarevljeve ekstrapolacije prevazilaze nivoe državnog terora i teorija zavera jer se šire u predele atrofiranog ali još uvek neugaslog otpora jedinki kako u sfera duhovnosti (koja se očituje u vezanosti za literaturu kao eskapistički izlaz ali i duhovni prozor u nepoznato, u opčinjenost stvaranjem, poezijom, u posvećenost muzici, lepoti svakodnevnih sitnica) tako i u konkretnim subverzivnim akcijama oslobađanja zatočenih u karantinu – jer su oni tamo zatvoreni zbog administrativnih začkoljica mada su u stvari svi bolesni. Paralelne priče smeštene su „obični“ Novi Sad i Grad Virus siti u (permanentno) doba noći punog meseca (pošto je, zbog bolesti, vreme stalo) i prate momka zvanog Stari Mačak (kako se zove i junak vestern stripova genijalnog Andrije Maurovića) u inkarnacijama ljubitelja romana Džejn Ostin koji se dopisuje (golubovima pismonošama) sa svojom dragom Princezom koja je, pak, dopala u Karantin VeleSajma, odnosno momka, zbog potreba vlasti, prognanog iz njegovog stana i oteranog u daleku zabit na kraju grada, koji pokušava da se prilagodi novom okruženju i bizarno-trivijalnoj situaciji. Dok zaljubljeni momak živi u sferama izvan svakodnevice, onaj drugi trpi sve muke ograničenog kretanja, restrikcija i nestašica hrane, vode, struje i drugih potrepština; njihovi su pogledi na stvarnost bezmerno udaljeni ali će ih protok vremena postepeno spajati u lik hrabrog, preduzimljivog a romantičnog junaka-oslobodioca zatočene drage. Tokom tih dana/meseci duhovno i telesno neminovno se spajaju i inspirišu jedno drugo. Konačno sjedinjenje desiće se u Staroj prodavnici retkosti u kojoj junak za potrebnu robu obećava da će platiti – pričom koja traje čak pola sata (a policijski je odobreno izbivanje iz stanova u trajanju od 15 minuta). Na ovaj spoj dve realnosti nadovezaće se pomoć operativaca tajnog društva „Crvena Ambrela“ (koje se bori protiv 5G, belog hleba, Kompanije Spejs Frontir i zaštitu tigrova, kitova i mačaka) a čije su usluge besplatne svim idealistima. Konačna potvrda ovog jedinstva je Mesečev most od hakovanjem spuštenih satelita Ilona M. kojim će Princeza, Stari Mačak i svi Bolesnici iz VeleSajma pobeći beskrajno daleko a vreme, koje je epidemija udružena sa državom zaustavila, opet će početi da teče! Trijumfalno finale pobede pobunjenih jedinki okončava se pismom koje je ostavljeno vlasniku Stare prodavnice retkosti u kome se nalazi – pesma, zbog koje će par suza pasti na kvaku ulaznih vrata a od kojih će ova godinama tiho škripati-pevati. Konačno, i pritajeni tigar iz prvog poglavlja na kraju će postati - skriveni zmaj.

            Optimistički kraj avanture, naravno, valjan je kontrapunkt negativnoj utopiji koja se razvija tokom čitave knjige jer pokazuje nadmoć duhovnosti/umetnosti nad stvarnošću. Jedan vestern heroj sa svojom draganom (čije ime neminovno asocira na lepotu, čisto srce i dobrodušnost) prelazi preko mosta visoke tehnologije koji je zamenio prastaru dugu ali mu je funkcija ista – da odvede dobre ljude u bolji svet. Tako će svevremeni princip zadovoljenja gole egzistencije ipak prepustiti primat nevidljivoj ali zato nadmoćnoj (nad)realnosti duha što knjigu pretvara u čistokrvnu Utopiju kakvih u XXI veku, tom ciničnom dobu posrnuća ljudske civilizacije, nema.

            No, kako je Pisarev isuviše kultivisan autor, njegovi opisi antiutopijskog limba nisu deklamatorsko-namenski crni već, kako i priliči stvarnosti, sadrže slojeve beznađa kao i iskre veselo ciničnih momenata koji olakšavaju muku nevoljnika (ali čine i okolni mrak dubljim). Vrcavost zapažanja i komentara sveznajućeg pripovedača pomešana je sa dijaloškim kalamburima i „ugrađena“ u situacije začinjene citatima i alizijama na rok muziku (sa sve citatima reči poznatih pesama), strip, knjige, filmove sve do marki popularnih proizvoda. Prepoznavanjem pojačana uverljivost i ubedljivost znatiželjog će čitaoca „uvoditi u cipele“ književnih (anti)junaka bojeći pogodbenu igrariju tekst-konzument notom visoke (mada hipotetičke) uverljivosti-mogućnosti. Na sve ovo autor će dodati i malo autocitatnosti, od mačkića Fibislava, heroja njegovih romana za decu (malu i veliku) do kitova (iz jedne od ranijih knjiga „Stanica za lov na kitove“ iz 2019) i nadahnutih crteža Nastasje Pisarev, ilustratorke nekih od prethodnih knjiga; tako će i autor ukazati na svoj dosadašnji opus kao mogućeg saučesnika u novoj knjizi (jer, kako to tvrdi jedna dobrodošla literarna mistifikacija: pisci sve vreme ispisuju jednu knjigu, zar ne?)

            U konačnom sagledavanju, roman „Na mesečevom mostu“ poletna je i zavodljiva fantastička knjiga, apartna spram tekuća žanrovske i glavnotokovske produkcije, koja probirljivom i angažovanom čitaocu nudi intrigantnu i neodoljivu estetsko-intelektualnu avanturu.

 

            („Književna fantastika“ broj 09, jun 2023.)

PIRATSKA VERZIJA UTOPIJE – „Republika lobanje“ Bruža i Tuloa; izdavač Čarobnja knjiga, 2023.

Među omiljene „avanturističke“ teme knjiga, filmova i stripova namenjenih najširoj publici, svakako spadaju priče o gusarima i piratima. Mada je piratstvo postojalo još u antičkim vremenima, ono koje je uzbuđivalo maštu bezbrojnih dečaka dešavalo se tokom XVI, XVII i XVIII veka, prevashodno u vodima toplih karipskih mora; ova duga istorija pljačkanja trgovačkih brodova koji su iz kolonija Novog sveta donosili blaga u Evropu posledica je borbi velikih evropskih pomorskih sila, pre svih Francuske i Španije, za prevlast na morima odnosno za osvajanje što većih teritorija Južne i Severne Amerike. Ratovi su nametali potrebu mobilisanja mnoštva mornara koji su, kad bi bio sklopljen mir, otpuštani iz službe; oni, nevični drugim zanatima, prijavljivali su se u posade brojnih trgovačkih brodova na kojima je rad bio težak, nadnice male, strogost kapetana i oficira nemislosrdna a opasnosti stalne... Česte su bile pobune a posade su, pod crnim zastavama sa mrvačkim lobanjama, pljačkale druge brodove za svoju dobrobit; predvodili su ih harizmatični kapetani od kojih su strahovale čitave flote. Ponekad su pirati sklapali ugovore sa nekom od država i „legalno“ pljačkali brodove njihovih konkurenata (tada su oni nazivani flibustijerima ili bukanirima). Nezamisliva bogatstva koja su prevožena u Evropu završavala su u riznicama vladara ali i moćnih pomorskih kompanija koje su, kako bi zaštitile svoje interese, takođe sklapale dogovore sa piratima ali i organizovale čitave pomorske flote koje su branile kompanijske interese. Sedišta pirata bila su na Karibima, u slobodnim piratskim republikama koje su bile prosperitetne koliko i raspusne. Pirati su nemilosrdno proganjani i konačno uništeni jer su bili opasnost za kolonijalnu ekspoataciju i ostvarivanje enormnih, krvavnih profita koji su i danas u temeljima prestižnih, „civilizovanih“ evropskih država.

            Pirati su privlačili pažnju javnosti kako za svojih života tako i kasnije kada su se o njima ispredale legende. Od romana „Ostrvo sa blagom“ R. L. Stivenstona, objavljenog u nastavcima 1881-2. a kao knjiga 1883.g. pirati su postali deo ikonografije popularne zabavne literature na koju se nadovezala holivudska industrija gradeći mit koji je imao malo zajedničkog sa stvarnim događajima, insistirajući na romantičnim herojima, bespomoćnim lepoticama, zlim piratima, impozantnim pomorskim bitkama koje su delovale magično sa velikog ekrana. Odmak od ovih obrazaca težak je i nije podržavan od velikih izdavača koji kapital ulažu u sigurne (čitaj, isplative) proizvode. Ipak, sagledavanje ove tematike neminovno se menja (kao što je to bilo i sa holivudskim vestern opsenama). Grafička novela „Republika Lobanje“ scenariste Versana Bruža (1985) i crtača Ronana Tuloa (1984) spada upravo u dela koja menjaju ustaljena shvatanja; delo je originalno objavljeno 2022.g. a već ove godine štampano kod agilne „Čarobne knjige“ u biblioteci „Stari kontinent“ koja donosi reprezentativna klasična i savremena dela 9. umetnosti objavljena u Evropi. Na 224 stranice „Republike Lobanje“, podeljene u devet poglavlja, znatiželjni čitalac biće vraćen u 1718. godinu, u doba kada je snaga pirata na vrhuncu. Kapetan Sila i njegova posada napadaju engleski brod a preživelima nude da im se pridruže. Među piratima vlada bratstvo slobodnih, ravnopravnih ljudi koji o svemu odlučuju prema svojoj volji a omiljena zabava im je fingirano suđenje na kome je kapetan sudija koji „optužuje“ pirate za nedela a oni se „brane“. Kapetan novoosvojenog broda postaje Olivje od Vana; nastavljajući svoju plovidbu pirati nailaze na prazan brod koji pluta okeanom. No, kad se ukrcaju na njega otkrivaju da je to bio brod robovlasnika koje su njihovi zatočenici, na čelu sa svojom kraljicom Marijam, pobili ali da nisu znali šta će sa svojom slobodom jer ne umeju da upravljaju brodom. Kapetan Sila sve njih poziva u okrilje bratstva slobodnih ljudi i oni zajedno nastavljaju dalje. Ipak, razmirice po pitanju Marijamine vlasti i moći nad njenim ljudima povremeno izbijaju u prvi plan.

            Na žalost, snaga neprijatelja pirata sve je veća – luka Nasau pada u engleske ruke, pirati saznaju da je kapetan Edvar Pič zvani Crnobradi ubijen... Pirati rešavaju da svoju sreću okušaju u drugim vodama, otimaju englesku fregatu i kriju se u zalivu na obali Afrike. Tu nameravaju da izgrade svoju republiku; njihov opstanak zavisi od ekspedicija kraljice Marijam i njenih ratnika u džungle. Ubrzo se otkriva da kraljica otima pripadnike drugih plemena i prodaje ih trgovcima robljem a za to kupuje oružje. Piratska utopija, dakle, ne gradi se na časnim temeljima. I dok sukob Kapetana Sile, Olivjea od Vana i Marijam preti da preraste u krvoproliće, na obale zaliva iskrcavaju se engleski vojnici. Republika Lobanje je otkrivena i svi pirati kreću u poslednji boj...

            Scenario vešto prepliće intrige i lične sukobe sa pomorskim bitkama, dvobojima sabljama i kuburama, poterama i nadmudrivanjima; sve se to dešava na pozornici sukoba velikih sila, zgrtanja bogatstava i bezočnog izrabljivanja ljudi odnosno težnji pirata da žive dostojanstveno i slobodno. Kapetan Sila to definiše rečima:  „Vaš život će biti težak. I biće kratak. I sigurno će se okončati konopcem oko vrata. Ali to je život koji ste izabrali.  Život slobode, u kom ćete sami biti gospodari svoje sudbine.“ Tuloa se svojski potrudio da u impozantne i zavodljive slike pretopi svu uzbudljivost borbi, žestinu rasprava i neodoljivu romantičnost junaka koji se, uprkos svim nevoljama i pretnjama, bore za svoje mesto pod suncem, za svoj komadić sreće koja bi trebala da pripada svima a ne samo bogatima i moćnima.

            („Dnevnik“, 2023.) 

KA KRAJU SVETA, KSANDER - prikaz IVANE MILAKOVIĆ na blogu Hronika mačjeg škrabala

 

Pročitano u julu 2023. godine: Na kraju sveta, Ksander, Ilija Bakić

I posle Ilije Bakića, Ilija Bakić!

I, uf, ovo nije bilo lako pročitati.

Ne zato što je knjiga naporna ili dosadna. Ništa te vrste. Nego je prethodna Bakićeva knjiga koju sam pročitala, Dvostav, potpuno ogoljenog stila, bez prideva (sve u skladu sa pričom), a ovde je stil sušta suprotnost. Poetski. Sa gomilom zareza koji vas svaki čas zaustavljaju u čitanju.

I vala vas poprilično uspore.

Pratimo priču i promišljanja Ksandera, osvajača zvanog Veliki (ne mora da vam se crta na koga je to aluzija, je l’ da?), rešenog da stigne do kraja sveta, i pređe tu krajnju granicu, ne bi li dokazao priče o svom, možebit, božanskom poreklu.

Dešavanja su često fantazmagorična.

Nisu nužno ispričana hronološkim redosledom.

Gubite se koliko i glavni junak.

Zastajkujete koliko i protagonista.

Koga sve to ne sprečava da neumoljivo osvaja dalje, ide dalje, i dalje, i dalje, koliko god stvari čudne postajale i u prostoru i u vremenu.

Da bi dospeo čak i do… Ali, da vam ne spojlujem sad.

Liči u nekoj meri na Bakićevu zbirku priča Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, ali nije isto, ni nastavak, ni bilo šta te vrste.

Dobijate i pseudoistorijsko, i avanturističko, i fantastiku, i roman o putovanju i potrazi… I jedno poprilično zanimljivo iskustvo.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/08/09/procitano-u-julu-2023-godine-na-kraju-sveta-ksander-ilija-bakic/

DVOSTAV - prikaz Ivane Milaković, blog Hronika mačjeg škrabala

 

Pročitano u julu 2023. godine: Dvostav, Ilija Bakić

Dvostav je jedna veoma zabavna knjiga.

Prepuna crnog humora.

U prvom delu, posmatramo jedno totalitarističko društvo, veoma nalik na Orvelov roman 1984, ali našku varijantu, komunističku, sa ovih prostora. Prepunu birokratije, i iznenadnih vežbi, i zavrzlama koje nastaju kad činovnici očajnički pokušavaju da održe zvanični narativ… Da vam ne spojlujem sad.

Likovi nemaju imena; njihova imena su funkcije koje obavljaju. Administrator. Komesar. I sve tako. Sa sve bračnim drugaricama. Koje će u vreme plodnih dana hteti da obave svoju dužnost pokušaja pravljenja potomstva (jer društvu treba obezbediti nove naraštaje), a u međuvremenu nešto i nisu zainteresovane (na očaj svog bračnog druga).

Stil je u skladu sa pričom, ogoljen. Nema prideva. Sve teče brzo dok se nesrećnici sve više upetljavaju, i jasno vam je da tu ništa dobro ne može da se desi.

Ali pratite, delom zabavljeni, delom se prisećajući nekih ne lepih aspekata prošlosti sopstvene zemlje.

Ne, naravno da ovde nikad nije bilo bukvalno tako. Ni blizu. Ovo je taj sistem doveden do apsurda.

A opet, deluje tako poznato.

*

U drugom delu, pratimo jedno drugo totalitarističko društvo, opisano podjednako ogoljenim stilom, sa likovima koji nemaju imena, već su nazvani po funkcijama koje obavljaju.

Nije komunističko. Ali jeste, heh, napredno. Knjige više niko ne čita, jer nikome više nisu potrebne.

REPORT THIS AD

Odnosno, postoje oni koji i dalje osećaju potrebu za knjigama, ali čitanje nije dozvoljeno; umesto toga, knjige im budu iznajmljene pa im deklamuju svoj sadržaj, a oni treba dobro da ih paze i redovno hrane i ne zlostavljaju i tako to.

Kad nisu kod onih koji su ih iznajmili, knjige žive u oborima gde ih hrane i po potrebi leče (a povremeno i razmnožavaju), i čekaju da ih neko iznajmi. Ovo, uzgred budi rečeno, sasvim lepo funkcioniše kao bizarro fiction. Pa ako volite bizarro, moglo bi da vam se dopadne.

Naravno, knjige smeju da budu samo dozvoljenog sadržaja, i dobijamo nagoveštaje da su menjane tako da se uklope u poželjan narativ.

I naravno da i tu kreću zapetljancije… Bez srećnog kraja. I sa apsurdom odvrnutim na najjače.

Meni se dopalo. Kao i inače kod Bakićevih dela, ume da izazove nelagodu, ali to valjda i spada u osobine dobrih književnih dela: da vas navedu da preispitujete svet oko sebe i pitate se kuda to sve ide i šta da radite da ne ode sve u… Eh. Upotrebite izraz po želji.

https://ivanamilakovic.wordpress.com/2023/08/07/procitano-u-julu-2023-godine-dvostav-ilija-bakic/

KRVOPROLIĆE, NASILJE I DIVLJAŠTVO KONANOVO - „I rodiće se veštica“ Roberta E. Hauarda; izdavač „Strahor“ Beograd, 2023.

 

Završavajući serijal knjiga posvećenih Konanu Simerijancu, izdavačka kuća „Strahor“ upravo je objavila peti tom o legendarnom junaku epske fantastike, u podžanru „mača i magije“ („sword and sorcery“). Ovaj kapitalni poduhvat koji je sabrao sve relevantne priče i jedan roman potekle iz pera Roberta E. Hauarda (1906-1936), započet je 2019. objavljivanjem romana „U času zmaja“ nakon koga su sledile knjige priča „Kraljica Crne Obale“, „Feniks na maču“ i „Crni neznanac“.  Sve knjige su ilustrovali Dražen Kovačević i Zoran Jovičić a nadahnuto ih je preveo Goran Skrobonja koji je, u poslednjoj, autor predgovora u kome, ispisujući ličnu istoriju upoznavanja sa prgavim varvarinom, nadahnuto skicira i (ne)prilike sa nabavljanjem strane žanrovske literature i stripova pre bezmalo pola veka u ondašnjoj SFR Jugoslaviji.   

Knjiga „I rodiće se veštica“ sadrži dve pripovetke, naslovnu „I rodiće se veštica“ i „Nečastivi od gvožđa“, odnosno novele „Preko Crne reke“ i „Ljudi crnog kruga“ (ova poslednja je sa dužinom od 100 strana na korak od romana) a zaključuje je znameniti esej-ogled „Hiborijansko doba“ u kome je Hauard opisao vreme u kome živi Konan odnosno doba koja mu prethode, stvarajući tako konzistentnu paralelnu istoriju-univerzum za svog heroja.  Konan Simerijanac jedan je od junaka „zlatnog doba palpa“; pod „Zlatnim dobom palpa“ teoretičari podrazumevaju period u SAD između dva svetska rata (ima mišljenja da ovaj period traje od početka XX veka sve do 1950-tih) u kome su bujale svakovrsne jeftine roto-edicije prepune priča (avanturističkih, vestern, kriminalističkih, fantastičkih, pseudo-istorijskih, ratnih) pisanih isključivo radi zabave pretežno mladih čitalaca. Paralelno sa „zlatnim dobom palpa“ u svetu popularne kulture trajalo je i „zlatno doba stripa“ ali i „zlatno doba dramskih radio serijala“; mnogi su se heroji „šetali“ kroz sve medije, od pisanih i crtanih do audio i, konačno, filmskih (u serijalima kratkih filmova, trajanja do 20 minuta, od kojih je svaki novi film-nastavak imao bioskopsku premijeru vikendom). Iz mnoštva palp junaka retki su ostali upamćeni; među takvima, uz Tarzana, svakako je najpoznatiji Konan Roberta E. Hauarda, autora raznovrsnih palp priča čiji je najpopularniji junak do pojave Konana bio Kralj Kul od Atlantide. Od prve priče o Konanu, „Feniks na maču“, štampane krajem 1932.g. do 1936.g. kada je Hauard izvršio samoubistvo, objavljeno je 17 priča o Konanu i jedna roman; u piščevoj zaostavštini ostale su četiri završene priče i mnoštvo skica i beležaka. Hauard i Konan utonuli su u zaborav do 1950-tih kada su priče sabrane u knjige - najpre one objavljene a potom i priče iz zaostavštine i konačno one koje su, na osnovu skica, dovršili Sprejg la Kemp i Lin Karter (kasnije će još 10-tak pisaca dopisivati Konana). Simerijanac je ubrzo postao kultni heroj a svetsku popularnost je stekao 1982.g. filmom „Konan Varvarin“ Džona Milijusa, i od tada njegova popularnost raste u svim medijima (literatura, strip, film, komjuterske igrice).

          Konan je žitelj „Hiborijanskog doba“ nastalog posle potonuća Atlantide, koje je  trajalo do uzdizanja istoriji poznatih kraljevstava; bele puti, divovskog rasta i snage, mrkog plavookog pogleda koji seva ispod crne kose, on je u civilizaciju došao iz divlje Simerije i, sa mačem u ruci, luta gradovima, pljačka, ubija, veseli se, pokoravajući se bogu Kromu i svom osećaju za pravedno. U ovoj knjizi on je najamnik izviđač, kapetan kraljičine garde, poglavica kozaka odnosno plemena ljutih gorštaka; ta je mesta zaslužio svojom hrabrošću i srčanošću kao i lukavstvom i pregovaračkim sposobnostima. Podjednako ga poštuju i plaše ga se njegovi potčinjeni kao i neprijatelji. A neprijatelji su različiti, od divljih, nemilosrdnih ratnika do veštica, mračnih proroka u njihovim kulama ili moćnih čarobnjaka iz bezimene prošlosti probuđenih u svojim prastarim gradovima. Ni pred kim Konan neće ustuknuti već će se boriti mačem, pesnicama, zubima... „Krvoproliće, nasilje i divljaštvo bili su prirodni elementi života kakav je Konan poznavao“, piše Hauard, neskriveno oduševljen varvarstvom kao „prirodnim stanjem“ čoveka koje je civilizacija iskvarila. Redovni pratioci Konana, pored nevolja, su i prelepe devojke, često „plave krvi“; njihov početni prezir prema divljaku nestaće kad uvide njegovu snagu i pouzdanost, nepokolebljive etičke principe kojima se rukovodi ne zazirući da zarad njih rizikuje svoj život kao što ne krije da bi ih rado video u svojoj postelji.

          Pripovesti, objavljene 1934. i 1935.g, sadrže sve krucijalne elemente eskapističke palp literature: egzotičnu avanturu,  mistiku, napetost, bitke i potere, živopisne likove, kitnjaste opise začinjene blagom erotikom. Stuktura proza je složenija od prvih priča – nekoliko paralelnih tokova koji se prepliću i dopunjuju, menjanje tačke pripovedanja – što dokazuje da je Hauard razvijao svoj spisateljski zanat i tragao za drugačijim načinima ispisivanja svoje proze ne ostajući na nivou rudimentarne paraliterature.

          („Dnevnik“, 2023.)

VRCAVA NAUČNA FANTASTIKA – “Šokovi budućnosti 1” scenarista Alan Mur, crtež Brajan Talbot, Dejv Gibons, Alan Dejvis, Brendan Makarti, Stiv Dilon; izdavač Čarobna knjiga, 2023.

 

            U strip biblioteci “Stari kontinent” renomirane “Čarobne knjige” za znatiželjnog čitaoca kriju se svakojaka prijatna iznenađenja iz prošlosti odnosno iz savremene produkcije 9. umetnosti. U segmentu stripova iz ranijih godina, štampaju se kako oni koji su na ovim prostorima nekada bili objavljivani neredovno i tehnički nekvalitetno (a sada se pojavljuju kako dolikuje – u kompletnim serijalima i kvalitetno reprodukovani) tako i oni stripovi koji su ovdašnjim čitaocima slabo ili nikako znani. Knjiga “Šokovi budućnosti” upravo je na tom tragu i popunjava još jednu od praznina koje su ostale iz prošlosti. Reč je naime o stripovima koji su u Engleskoj objavljivani u nedeljnom strip magazinu “2000 AD”, počev od 1977. godine (magazin izlazi i danas). Sveske sa 30-tak strana, kolornim koricama i srednjim stranama, sadržavale su (osim reklama) par kratkih naučnofantastičnih zaokruženih priča (ne dužih od 5-6 strana) i bile su prevashodno namenjene dečacima. U prvim brojevima “povampiren” je legendarni Den Deri a među novim junacima (pored “Heroja Harlema”, “M.E.Š.A.1”) popularnost je najbrže stekao Sudija Dred, koga su ovdašnji čitaoci delimično upoznali, ponajviše u strip magazinu “Laser”. Specijalitet “2000 AD” bio je i urednik – Targ Moćni, vanzemaljac sa planete Kvaksan koja kruži oko zvezde Betelgaz! Prepoznatljivo namrgođenog lica, sa mohikanskom ćubom i rozetom sa Sirijusa utisnutom na čelo. Targ se, kao svojevrsni konferansije, povremeno pojavljivao na početku i kraju pojedinih priča, sa autorativnim i ciničnim komentarima (pored toga su se sporadično pojavljivale i epizode u kojima je Targ glavni junak). Raznorodni stripovi svrstavani su pod okvirno-opisne naslove kakvi su “Šokovi budućnosti” (što je bila parafraza popularne futurističke knjige Alvina Toflera “Šok budućnosti” iz 1970. godine) ili “Vremenski vrtlozi” (u kojima su bile priče koje se na različite načine bave putovanjima kroz vreme). Stvarali su ih mladi scenaristi i crtači od kojih su neki napravili zavidne karijere dok su drugi nestali sa strip scene. Kako se to moglo pročitati u sećanjima mnogih “prvoboraca” magazina, zahtev urednika je bio da priče budu otkačene i šokantne dok je crtež mogao da bude raznovrsta, od ekstravagantno pa do neukog; na ceni je bila i brzina u “proizvodnji” stripa jer je ritam izlaženja tražio mnogo materijala. Naravno, vremenom su se generacije stvaralaca menjale a isto se dešavalo i sa čitaocima; na drugoj strani “2000 AD” je ostao svojevrsni etalon kratkog naučnofantastičnog stripa na kome su se novi autori učili zanatu. Protok vremena nametnuo je potrebu za rekapitulacijom “pređenog puta” pa se pojavilo nekoliko knjiga koje su se bavile magazinovom “ostavštinom za budućnost”. “Čarobna knjiga” je objavila dve knjige pod zajedničkim naslovom “Šokovi budućnosti”; u prvom tomu znatiželjni čitalac će otkriti mnoštvo stripova rađenih po scenariju Alana Mura (1953) jednog od najuticajnijih strip autora druge polovine XX veka. Njegove priče su u dinamične slike preveli crtači Brajan Talbot, Dejv Gibons, Alen Dejvis, Brendan Makarti i Stiv Dilon. Na 200 i kusur stranica smešteno je 30-tak priča podeljenih u poglavlja “Targovi šokovi budućnosti”, “Vremenski vrtlozi” i “Abelard Snez” uz koje su se smestile i pojedinačne epizode “Vruća roba”, “Demorališući dan dr Dibvortija” i “Lakomislena lenjost Larise Lom”.

            Mur je u scenarijima iskušavao brojne žanrovske obrasce koji su u nekom segmentu bili iščašeni ili odmah na početku priče ili na njenom kraju koji je donosio neočekivani obrt bilo tako što će npr. vanzemaljci Grokovi otkupiti Zemlju od ljudi ili što će Platinasta horda porobiti rođenu planetu; vredna domaćica će spremno dočekati supruga – svemirsko čudovište; drugo čudovište će, pak, zatražiti pomoć psihijatra jer mu se priviđaju - ljudi! Urednik Targ pomaže nezaposlenima preporučujući im poslove smećara svemirski staza ili obuku za zloglasne zlikovce - gospodare univerzuma. Izuzetno je duhovit “Filondrutsko-srpski rečnik fraza i idioma” kao i epizoda “Rizična rabora riđeg raketaša” koja prati napor penzionisanog junaka da povrati staru slavu... U “Vremenskim vrtlozima” pratimo dogodovštine “Vremeplavaca” koji vijaju nevaljalce skačući napred-nazad kroz vreme i prenoseći iskustva sledećoj smeni odnosno samima sebi; tu su i storije o vremeplovcu zaglavljenom u praistoriju koji će biti “tata” modernog čoveka, o retrogradnom vraćanji od smrti do rođenja, zabavnom parku u kome su vanzemaljci neoprezno oživeli sve zemaljske nevaljalce (jedna od Hitlerovih replika je “Štrudel und bratvurst! Šturm und drang! Hopen und cupen!” kako je to nadahnuto preveo Draško Roganović). U završnom delu, u “Robo-pričama Ro-zubog”, srećemo Abelarda Sneza, mutantsko superkefalo, čoveka sa dvospratnim mozgom i sa dva para očiju od koga će se zatražiti pomoć u borbi protiv sveopštog kriminala a čija ingeniozna rešenja, uprkos dobroj volji i preteranoj samouverenosti, samo pogoršavati situaciju…

            Najveći broj stripova vrcav je, duhovit i otkačen mada ima i par surovo ozbiljnih (kakva je mračna svemirska priča “Ćale” na temu večne generacijske svađe); čitaoci će se lako nasmejati dok listaju magazin/knjigu. Ipak, ovo nije jednokratni humor jer je izdržao bezmalo pola veka od prvog objavljivanja a da nije postao puki artefakt prošlosti jer i dalje je svež i zabavan.

            (“Dnevnik”, 2023.)

TRI OKA U GLAVI - prikaz SLOBODAN IVKOV, Blic, 10.07.2023.

 

ZAPISI SA LICA MESTA – „Enciklopedija fusnota” Saša Radonjić Solaris, Novi Sad, 2022.

 

Saša Radonjić (1964), pesnik, prozaista, kritičar, antologičar, scenarista, dramski pisac, izdavač i muzičar, oglašava se novom knjigom zanimljivog i zavodljivog naslova – „Enciklopedija fusnota“. Autor u zaključku uvodnog teksta kaže „Enciklopedija fusnota je džepni soliter, sav sazdan samo od podrumskih prostorijaˮ pošto je na početku ustvrdio „Fusnote su podrumske prostorije svakog tekstaˮ, te da je on njihov veliki ljubitelj, čak toliki da ih ponekad pretpostavlja samom tekstu u „čijoj su… hmmm, pa recimo podmuklo čednoj službiˮ. Sadržaj koji sledi podeljen je u tri celine „Autopoetičke fusnoteˮ, „Angažovane fusnoteˮ i „Stihovne fusnoteˮ. Ipak, znatiželjni čitalac će, napredujući kroz kratke zapise pomešane sa izdvojenim, apostrofiranim mislima koje po svojoj sažetosti pripadaju aforizmima ili sentencama, vrlo brzo shvatiti da je podela na celine vrlo pogodbena. Jer, bilo da piše o svojoj porodici, svom prvom dečačkom, rukom pisanom  časopisu, sličnosti početka Handkeovog romana „Veliki pad” sa njegovim „Traktatom o šeširima”, o muzici, epidemiji, globalno političkim podelama, „smrznutom ramenuˮ, književnim nagradama, nacrtu mogućeg pravosudnog sistema, itd. Radonjić uvek iznova iscrtava svoj autoportret, i to kao fizičko-duhovnu celinu; on se istrajno, strastveno angažovano, kao misaono ali i moralno biće samoodređuje „u prostoru, vremenu i prema ličnostimaˮ. A svaka je jedinka jedinstvena zbog svih svojih proživljenih godina, uspona i padova, pobeda i poraza, bioloških predodređenosti i sklonosti, bolesti i zdravlja, sreća i nesreća, trenutaka trivijalnosti i uzleta duhovnosti. Otuda je nepravedno svoditi je tek na jednu osobinu, jedan stav ili postupak. Autor odbija da bude svrstavan, ukalupljen, ubačen u fioke, jer je ličnost koja je otvorena prema utiscima, voljna da ih analizira i spremna/sposobna da zaključke svojih promišljanja formuliše u reči, rečenice, zapise, stihove… Naravno, protok vremena će određene stavove potvrditi, druge relativizovati, a treće, možda, potpuno obesnažiti, ali će, zahvaljujući svim zapisima, ostati trag o jednom vremenu, jednom mentalno-emotivnom stanju koje je, pak, koren nekih narednih emocija i rezonovanja. Stoga ova knjiga, mada nije klasični dnevnik, postaje (i ostaje) svedočanstvo o vremenu, o ličnom učešću u njegovom toku i odnosu prema doživljenom, što podrazumeva i široku emotivnu paletu od nezadovoljstva viđenim, pokušaja objektivnog/racionalnog sagledavanja događaja do intimističko-poetskih crtica. U tim procesima autor prepoznaje ne samo globalne promene, karakteristike zajednice u kojoj živi i deli je sa ostalim pripadnicima grupa/naroda, već i promene u svojoj fizičkoj konstituciji i duhovnoj ličnosti, svojim stavovima i sudovima. Otuda je ovo delo svojevrsno slavljenje proticanja, fluidnosti sveta u kome postojimo.

            Radonjićeva knjiga problematizuje i iskušava uvreženo mišljenje o piscu kao posmatraču ljudsko-istorijske vreve koji deluje/piše uzdržano, sa vremenske distance koja bi trebala da mu obezbedi objektivnost i, samim tim, veću valjanost stavova koje izlaže i zastupa. Pisac u svemu postupa drugačije nego što bi autor u „kuli od slonovačeˮ trebao. Radonjić gazi pločnicima svakodnevice širom otvorenih očiju, „hvataˮ i „udišeˮ damare trenutaka, reaguje na njih kao učesnik ili posmatrač iz prvog reda, onog pored ringa u kome se bori na život i smrt. Stoga, podrumske fusnote ove knjige, ispisane „na licu mestaˮ, „u dahuˮ i „u zamahuˮ nose žar i svežinu autentičnosti koja nije izbrisana proticanjem dana i godina. Njihove su rečenice britke, rezovi brzi i duboki, a ton tog samosvojnog unutrašnjeg dijaloga kreće se od trezvene samosvesnosti do vrcave doskočice ili humorno-ciničnog poentiranja kome se ne može valjano ni parirati ni prigovoriti. I posle neminovnog čekanja da zapisano bude objavljeno, mnogi piščevi stavovi zadržali su svežinu aktuelnosti i opravdanosti, jer su se stvari odvijale na način koji je autor predvideo; vrlo je moguće da će još neki zapisi potvrditi svoju valjanost u nastupajućim danima, dodajući knjizi pored polemičkog i svojevrsni proročki ton.

            Rečju, „Enciklopedija fusnota” duboko je autobiografska knjiga kojom Saša Radonjić otkriva i opisuje sebe kao neponovljivu jedinku u sopstvenom svemiru i kao jedinku u ovom jedinstvenom prostor-vremenskom kontinuumu, odnosno, u svetu koji je najgori od svih svetova (a drugih i nema).

 

(ECKERMANN, web časopis za književnost, broj 39 / jul – avgust 2023.)

 

https://eckermann.org.rs/zapisi-sa-lica-mesta/